Leaderboard

Što bi rekao brat Miličić, nije me ni taklo. Ne kapiram ja ovaj bend.

lemanje se nastavlja

sranje, ne moze da se puca kao na segveju

A biće i klinika za genetski inženjering i vađenje ljudskih organa... Komplikovanije od Trlajine žute kuće...

Ja slušam uvek cele albume. Ako ne mogu da odslušam ceo, koj' će mi đavo.

Za ovogodišnji festival su malo promenili konfiguraciju na Trgu, bina je pomerena i ove godine nije bilo štandova za hranu što je zaista sranje. Takođe, kako se poslednji nastup završi (oko 12h) tako više ne mogu da se iskoriste tokeni. To je isto sranje. Ali to je sve manje bitno, bitnije je: PRVI DAN Malo smo zakasnili na nastup mladog nemačkog benda FJORT ali smo uhvatili barem 3 pesme, dovoljno za neki površni utisak. Oni sviraju neku modernu, metaliziranu i zamračenu verziju hardcorea, mene dosta podsećaju na Code Orange, što nije baš neka referenca al ajde. Bili su ok, ništa za pamćenje ali pristojno. WARDRUNA je nastupila u šestočlanom sastavu, zvuk je bio čist a publika je bila dovoljno tiha da napravi surogat kamerne atmosfere u kojoj ovaj bend najbolje dolazi do izražaja. Meni su na momente bili jako dobri i mogao sam da vizuelizujem u glavi vikinge i stara nordijska vremena, ali su na momente bili i dosta dosadni, suštinski - nordijski etno koji bi retko kome bio zanimljiv da nije, khm, nordijski. Podseća pomalo na krajiško zapevanje, iako i Einar Selvik i njegovi kompanjoni (naročito najstariji među njima) imaju moćne glasove. Antički instrumenti koje sviraju više deluju vizuelno atraktivno nego što imaju raskošan ili polivalentan zvuk. Sve u svemu dobar nastup, na BA prošle godine su mi bili ubeljiviji čemu je doprinela i noć (nekako mi nisu za dnevnu svetlost kao na Artmaniji), ali nikada od mene neki megafan. ARCHITECTS su imali scenski nastup i samopouzdanje na bini kao da su najveći bend na planeti. Ja sam svojevremeno pratio njihove rane mathcore radove, dok nisu previše otišli u neke komercijalnije vode, posle sam potpuno izgubio interesovanje za njih. Znam da su jako popularni među mlađarijom. Zvuk im je bio užasno ispeglan i propušten kroz ko zna koje sve filtere/procesore. Ipak, vrlo ubedljiv nastup, groove koji ubija na mestu, animirali su i indiferentnu publiku pa iako bi me smaralo da ovo slušam kod kuće ovih dana, bio sam zadovoljan što sam prisustvovao ovom događaju, maksimalno profesionalno su odradili svoje. Nisam znao da je solo gitaru preuzeo Josh Middleton iz Sylosis, to je svakako fina stvar za njih. Zvezde večeri su naravno bili DREAM THEATER. Ovo je moj prvi live susret sa njima i definitivno sam ostao zapanjen instrumentalnom dominacijom koju su isporučili, iako sam naravno to očekivao al nikako nisam mogao biti spreman. Petrucci je prednjačio svakako, ali i ostatak instrumentalista je potvrdio najvišu klasu. Ipak, James LaBrie je razlog zbog kojeg nikad nisam bio DT megafan, ja takve vokale jednostavno ne preferiram, nisam ga voleo ni u klasičnom periodu benda, a još manje danas kad je izgubio dosta moći. On je svoje odradio korektno, mada se ne mogu oteti utisku da se šlepa uz ostale dominatore. Setlista pristojna, imajući u vidu da promovišu aktuelni album koji zapravo nisam ni poslušao do danas, ali sada definitivno hoću. Obrni okreni, DT uživo jeste privilegija i dugo ću pamtiti ovaj nastup. DRUGI DAN Propustili smo prvi bend dana, MOBIUS, vidim da su neki doom-eri iz Slovačke. Oh well. ALCEST su bili super, meni lično bolji čak i nego u Beogradu kad su nastupili pred Anathemu. Fin miks novih i starih stvari, sjajna atmosfera, super prijem kod publike, baš fino za otvaranje dana. Zanimljiv mi je bio basista koji deluje kao da je poreklom iz Indokine ili možda sa Havaja, vidim na arhivama da je svirao live čak i za Peste Noire, tako da nije istina šta dušmani pričaju... 🙂 MADRUGADA mi je sela kao budali šamar sa svojim elegantnim art rock zvukom. No homo ali Sivert Hoyet je baš ozbiljan šmele i strašan frontmen. Njegov divan, prirodan bariton je vodio glavnu reč, dok su ostala gospoda uredno i svedeno pravila instrumentalnu podlogu. Kako drugarica @Face Of Melinda reče, norveška verzija Nick Cave and the Bad Seeds, sa blagim izletima u ćalački rock i po koji proggy začin. Sjajan nastup, preporuka da ih uhvatite negde ako možete, ko voli nešto slično - nema greške. Ipak, jednom kad su se momci iz OPETH popeli na binu, sve ostalo je otišlo u treći plan za mene. Predugo, zaista predugo sam čekao da prvi put vidim ovaj bend koji je vrlo značajan za moj muzički odgoj, ali bolje ikad nego nikad, konačno su se zvezde poklopile. 8 pesama sa 8 različitih albuma (od BWP na ovamo) je festivalska setlista sa kojom nemam nikakav problem (iako nema potrebe reći da sam se potajno nadao nečemu još malko starijem), posebno kad je izvedba ovako impresivna. Sipali su sa svih strana, Mika je bio raspoložen za zajebanciju i blage prozivke DT, publika je uzvratila ljubav u punoj meri i to je to. Sve je za mene trajalo kao sekund, ali sekund u kome postoje samo muzika koju stvara Opeth i ja koji je upijam. Dobro je ponekad se podsetiti koliko su dragoceni trenuci u kojima jedan od vaših top 5 omiljenih bendova objašnjava zašto je to tako i nema adekvatnih reči kojima bih opisao kako sam se osećao preksinoć. Uglavnom, mašina melje kao luda i ma koliko poslednja izdanja imala svojih props and cons, ja neću upadati u zamku da ih osuđujem pre nego što istražim svaki ton koji imaju da ponude. Vredi.

OD PJANICE NEMA UZDANICE!

Dosadan si.

dosta pet