Leaderboard

Megadeth - Countdown to Extinction Acid - Acid Nektar - Journey to the Centre of the Eye Nektar - ...Sounds Like This Nektar - A Tab in the Ocean Nektar - Remember the Future Home - The Alchemist The Rolling Stones - Some Girls Deadguy - Fixation on a Coworker Pretty Things - Parachute

Fan pit

Eto jedan datum koji bi STVARNO bila šteta da bude pomeren zbog pandemije. Mogli bismo napokon da okončamo koncertnu sušu ovakvim eventom, bilo bi prikladno.

S obzirom na znanje da se vraća sezona lokdauna i da će i ono malo koncerta sad verovatno krenuti opet da se otkazuje, prava je jebena sreća što se i ovaj Keep It True "lite", iliti Rising kako ga zovu (šteta što nije bilo Arising pa da bude zanimljiv akronim) održao. S obzirom da su ga objavili pre tipa mesec i po dana, kapa dole za organizaciju, i u ova sušna koncertna vremena je bio takav metal dopamine rush da ne mogu sem da budem jako jebeno srećan. Tako da, i povremena kenjanja kojih će biti u narednim redovima uzeti (uglavnom) sa kamenčugom soli. Prvi dan The Night Eternal - Od svih novijih bendova na festu, ovi su me najviše interesovali. EP mi je bio dobar, novi album samo jednom stigao pred fest da čujem, ali bio jako obećavajući. Uživo odlični, među življim bendovima festa (što doduše imajući u vidu prosek godina ostalih bendova i nije neki težak uspeh ). Crnjan vokal jako dobar, uživo me sa wail-om povremeno na Barlowa podsećao, iako studijski uopšte nisam imao to. Anyhow, pratiće se. Century – Navodno prvi show ikad. I još su bili bez jedne gitare. Uredna heavy akcija sa kanda meh vokalom, ali ne među pamtljivim nastupima. Seven Sisters - Dobri komunikativni zaebanti. Vidi se i čuje skok u performansu u odnosu kad sam ih prošli put gledao pre cca 3 godine. Setlista ceo novi album, low-key ekskluziva haha. Sasvim uredno. All-round quality metal nastup. Velvet Viper - Jutta Weinhold trenutno izgleda kao Blackie Lawless pre jedno 15 godina. I mislim da vokalno još bolje zvuči haha. Lista već poznato samo prva dva ZY albuma, i iskreno šteta što su imali samo 45min set. Više vredi ovo da dobije sat vremena nego Acid. Jako lepa stvar za videti live, pogotovo što se Jutta stvarno šokantno dobro drži za godine. Štaviše, stvarno suluda pomisao da je na ovom festu bilo dvoje frontmena od 70+ godina. I da, mogu da se zakunem da im je Micheal Ehre (Gamma Ray) bio na bubnjevima. Ostrogoth - Drugi put gledao Ostrogoth ove godine Opet vrlo malo sa „Feelings of Fury“, i generalo mi nastup u Belgiji bio dosta bolji, ipak im je to i domaći teren, a i duži nastup bio, ali i ovo je bio sasvim zadovoljavajući set na kraju. (Kate’s) Acid - Sećam se da sam u nekom trenutku kopanja ug metala po 80ima u srednjoj školi imao neki mini-fiksacija period Acidom. Sa te strane, drago mi da sam ovo video. Sa druge, Kate mi je bila apsolutno urnebesna uživo. Kao neka pekarka koja je upravo završila smenu, skinula mrežicu sa glave i ušla u neke random kožne stvari i došla na svirku. Sve zvučalo ok, ali čisti nostalgia trip. Usput, ako sam dobro video na KIT regularnom sledećem treba (non-Kate’s) Acid da svira Triumph of Death - Niz bendova na satnici sa samo jednim originalnim članom završava se sa gloomy gospodarom isisavanja zabave, Tomom Vorijorom. Nisam gledao nijednom Celtic Frost, nisam gledao nijednom Tryptikon, ali bitno da sam jebeni Triumph of Death plays Hellhammer gledao 2x. Ne znam, ono, kul da se čuje jednom, ali da mi koncertni kalendar nije prazan kao što jeste, verovatno bih ovo iskulirao drugi put. Najbolji momenat kada je nakon Tom-ovog UGH publika nastavila do kraja koncerta između pesama da chant-uje UGH. Bar nešto memorabilno sa koncerta 😄 Candlemass - Najnesavršeniji savršeni koncert ikada. Stara doom garda je uveliko na izlaznim vratima, nije živa, ili je odavno izašla, i imati priliku uživo čuti EDM i Nightfall je nešto najbolje što svaki iole pošten fan dooma trenutno može da poželi. Zahvalnost za ovu mogućnost definitivno nadmašuje sva dlakojajenja koje imam u vezi ovog nastupa. A, realno, maltene sva se odnose na Johana. Lik jednostavno zvuči i izgleda zalutalo. Ako ne mrmlja lirike, menja ritam pevanja (At The Gallow’s End, jebemlitisemenenormalno), ispušta lirike (Under the Oak), ili se jednostavno ne čuje koliko tiho peva, onda se šeta neodređeno po bini i smejulji. Ne može niko da me ubedi da je Lowe sa čitanjem lirika gora opcija od ovoga. Ostatak benda apsolut kidanje, Mappe/Lasse kombo naklon do poda. Pičio prvo Nightfall, pa onda EDM, i onda „Bearer of Pain“, jako lepa pikanterija za kraj, doduše nekako možda bolje da je bila između albuma kao neki intermeco, A Sorcerer’s Pledge bi bila savršena za kraj. Ukupno 3x Cmass live za mene, svaki do sad bio na 8 godina Može neki Ancient/Tales set i pre 2029., hvala. Drugi dan Wheel - Drugi dan krenuo solidno kvalitetno kao i prvi. Uglavnom svirali novi koji je sasvim uredan SAeturnustički doom album. Frontmen lik me toliko podseća na vokal Fvneral Fvkka da sam se pitao pola koncerta da nije isti lik. Nestor - Hard pass retro rock. Killer - Uglavnom odslušao sa CD štandova, malo odgledao kraj. Simpa belgijska OS heavy ekipica, ali me nisu ubedili da skinem diskografiju :] Praying Mantis - Priznajem da sam speedrun-ovao diskografiju benda uoči festivala, i što je najgore dosta stvari mi se svidelo, pa nije nemoguće da se vratim nekad malo više albumima. Uživo jako super zvuče, štaviše možda i nekako najprofesionalniji bend festivala, zvuk, nastup, sve. BTW onaj originalni gitarista mi izgleda kao Hindu Wolf Hoffmann. Atlantean Kodex - Drugi dan je nekakodo ovog momenta bio sve neko lagano meze realno, i onda odjedared neko baca na astal metal pečenje od 100 kila u vidu Atlantean Kodexa. Od kad sam ih gledao prvi put pre cca dve godine na istoj lokaciji, bili su mi jedna od glavnih želja da ponovo gledam live. Gledati Kodex u Bavariji, a verovatno i bilo gde, bih preporučio da svaki metalac iole željan uživo svirke stavi na svoj metal bucketlist. U poređenju sa nastupom od pre dve godine, realno su još bolji. Tada se sećam da mi je ova nova gitaristkinja bila najslabija karika, a sad je i ona pokidala. Becker pustio kosicu i sad def više liči na metal frontmena I možda je i do kose, ali čini mi se da je bio daleko življi nego tad. Koliko sam još više zavoleo bend nakon gledanja live, toliko me je i on vokalno još više ubedio da im def ne treba drugi vokal. Publika opet fenomenalna, i uz Gardijane definitivno najbolja atmosfera festivala. Gledao sam sinoć malo posle festivala streaming snimak, i tužno je kako se publika ništa ne čuje. In saecula saeculorum, nadamo se ponovom susretu I lajv anihilaciji u Grčkoj u martu Demon - Apsolutno najsuludija stvar ovog festa je što je Demon ubačen u ovaj slot i imao čak i nekih 10min duže od Kodexa. A čak i to na stranu, polu-kriminalna lista gde su uprkos šaranju po dosta albuma, uspeli da ne sviraju ništa sa “Taking the World by Storm”, i samo jednu sa prvog. Kao i za Viper/Yago set, i ovde je glavna atrakcija Dave Hill kojeg je isto suludo gledati sa 74 godine, i koji se isto fenomenalno drži za godine. Toliko se dobro drži da je uzimao pivo ljudima iz publike jer nije imao svoje na bini Valjda taj što mu davao nije imao lažiran vakcina QR code. Deda je super između pesama sa komentarom, a verovatno ima I citat festa što se mene tiče sa “This album has been remastered, it’s bloody good”. Blago razočarenje što nisu imali nekog da gostuje iz Gardijana na “Don’t Break the Circle”, verovatno jako retka prilika da su em na istom festu, em sviraju JEDAN ZA DRUGIM. No, to nije prva Blind Guardian-related fantazija koja mi se nije ispunila te večeri Blind Guardian - Sedmi rekordni put live BG iskustvo, i nadam se da ću ih gledati još toliko, ali velika senka na ovaj nastup je bačena blatantim kuliranjem reklame za „Old school set“ i davanjem manje-više standardnog BG seta. Da, čuo prvi put „Somewhere Far Beyond“, ATTWSilence prvi put posle Beograda 2006., ali to su samo pikanterije. Kada je krenuo koncert sa „Ninth Wave“ mislim da smo se svi toliko zbunjeno skenjali u sali da je vazduh mogao da se opipa. Ono, volim pesmu, ali džaba kada mi se u glavi vrte izrazi false marketing i sl. tokom iste Potom Hansi obećava da će ostatak seta biti pesme ne mlađe od 20godina, što je bio dodatni false marketing, jer su na pola nastupa odsvirali jebeni novi singl sa predstojećeg albuma A i, da se ne lažemo, ni ATTWS ne upada u definiciju „old school“. Ja lično ne bih ni Nightfall stavio u tu kategorju. Tu se vraćam na fantazije koje sam imao o setu (što su mislim imali svi koji su došli na ovaj „ekskluzivni“ BG set), a koje su samo potpirane znanjem da sam na koncertu u Krefeldu pre dva meseca dana čuo jebenu „Brian“, pesmu sa demoa, i posle toga sam samo mogao da zamišljam kakve li će me ovde još „old school“ pikanterije čekati. Štaviše, taj Krefeld koncert je skupa imao i više oldschool set nego ova sinoćna lista. Stavljajući to na stranu, nastup je bio "standardno odličan", još jedan srceispunjavajući live susret sa fenomenalnom publikom, i listu samu po sebi bih nazvao odličnom da nije bilo one reklame. Reklama na stranu, stanje mog grla danas dovoljno govori o provodu na koncertu. Jebena je kombinacija Kodex pa Guardijani. I perverzna. Dok se ne sretnemo ponovo, poštanska halo u Vircburgu.

da, sredina albuma bas gnjavi, realno treba mnogo kraci album da bude kad se vec ne menja stilski toliko, izaberi najvece hitove i cao.

Tako je, slazem se sa svim izrecenim. The Parchment majka. I nema sta da ga stavljam u perspektivu s kurcem i palcom. Ovde je izgleda zabranjeno da se nekom svidi novi album velikog benda, i svako zna bolje sta treba da se slusa. Album godine.

Procitao sam sve komentare forumasa, deluje da ima vise pozitivnih reakcija. Zanimljivo mi je da svako ima razlicite favorite za omiljene pesme, nijedna se nije izdvojila za sada, sto je super! Obrnuo sam diskove jos par puta i dalje sam misljenja da je ovo bas dobar album. Ima neku caroliju, toplotu, ostavlja utisak da su se clanovi benda bas potrudili u procesu stvaranja nove muzike, da su izdvojili mnogo truda i vremena. A opet deluje kao da su sve snimili iz prve, sve zvuci tecno, kao da je inspiracija bila prejaka i da je sve samo od sebe izlazilo. Znam da mi je na prvo slusanje trebala duza pauza izmedju pesama, da bih dosao k sebi od utiska svake prethodne pesme. Mejdeni odavno odstupaju od pristupa tradicionalne strukture rok/metal pesama i meni je to odlicno, ali moram da priznam da mi i dalje fali ovde neki identitet pesama u vidu nekog upecatljivog refrena, ritma, rifova, solaze i slicno... Nesto sto npr. ima ''The Nomad'', tj. ceo BNW gde par pesama takodje nisu po sablonu. Mada mi je ovde na prvu ''The Writing On The Wall'' bas usla u usi, zbog tih elemenata koje sam naveo. Brus se baaas potrudio, nisu kompjuteski ''sminkali'' vokal, vec su kao muzicari starog kova, snimili kako sve zaiste i jeste. Slazem se sa komentarima da su neke pesme mogli da skrate, ali sto kaze moja sestra ''koje? samo mi reci koji deo kojih pesama bi ti izbacio?'' i realno nisam znao sta da odgovorim 😄 Slozio bih se sa njom i da je raspored pesama na albumu mogao biti drugaciji, ali aj' sad, nije to ni bitno. Generalno ne uporedjujem IM albume u smislu koji mi je bolji/losiji, ali sto se tice ovog i nekih (delova) pesama, apsolutno se slazem da podseca na ''The X Factor'' AMoLaD i ''Virtual XI'', posebno na meni jednu od najdrazih pesama generalno - ''The Clansman'', (kao da je Steve shvatio na LotB turneji koliko je zaista to dobra stvar xexe). Jos bih dodao da ima elemenata i druge polovine TFF-a, delova poput ''When the Wild...'' i ''The Tasliman'', barem meni. Ima tu i ''To Tame a Land'' momenata. Ne znam zasto, ali ''krace'' pesme imaju slicnosti i sa nemackim power metalom, poput ''Age of the Joker'' od ''Edguy''. Sto se atmosfere tice, na nekim momentima jeste mracniji i tezi album, ali mi se cini da je vise prisutan melodican i osvezavajuci zvuk. Deluje da bi mogao bez problema da se pusti na decije rodjendane :D, jer pored ''Virtual XI'', zvuci mi ''najmekse'' u IM diskografiji. Omot mi se dopao na prvu, fantastican je, mada mi je previse dva puta za redom da budu omoti crne pozadine sa Edijem u (srednje) krupnom planu, ali izuzev toga, stvarno je dobar. Booklet je super sa vise verzija Edija samuraja i sto svaka pesma ima neki detalj oslikan (nesto slicno Iced Earth-u, mada se oni bas drze teme pesme), ali u drugu ruku, to nekako daje utisak da se radi o konceptualnom albumu, sto ovde ipak nije slucaj. Odusevilo me je Harisova zahvalnost Noletu, to nisam ni primetio, dok nisam na forumu video. Vec posle skolskih dana sam izgubio interesovanje sta clanovi benda rade u privatnom zivotu, jer me zanima samo njihova muzika ali moram da priznam da mi je drago da se te dve glave poznaju (koliko sam razumeo, cim je Novak u toj zahvalnici). Ipak mi je Stiv muzicar madjionicar, a Novakov sam veliki postovalac, ne ''samo'' njegovog dela na terenu, on je mnogo vise od najboljeg tenisera ikada, zato mi je i drago sto zna da mejdeni nisu ''neki cupavi drekvci, koji drndaju gitare i vriste'', i da oni znaju da Nole nije neki balkanski divljak 😄 Meni svi albumi posle BNW-a nisu legli na prvu, prosto je trebalo vreme da ih vise otkrijem (obicno i vecini ne legnu na prvu, pa ko ih kako shvati posle), i kada ih bolje upoznam vise mi se i svide, ali mi se Senjutsu na prvo slusanje poprilicno dopao. Koliko god voleo bend zbog neverovatnih melodija, ritma, solaza, fantasticnog glasa, ipak mi je njihovo najjace oruzje - tekst, to tek doprinosi kvalitetu, a jos nisam ni uplovio u reci, jer to cuvam kada izgustiram album, pa onda ce biti kao da ga ponovo slusam 1. put, pa sto zuriti. Citao sam da je Brus najavio da postoje 2 pesme na albumu koje nisu u mejden fazonu. Nisam siguran na sta je mislio, jer je meni ovde sve Iron Maiden i Iron Maiden je sve, jer zaista, cega kod se prihvate, to ispadne nekako prirodno, lezi im. Super je svedociti Mejden eri, s obzirom na godine, za ocekivanje je da je ovo zadnje izdanje, u tom slucaju bi se ispisali smekerski. Ipak Brusu vreme istice za mikrofonom, mada i kao takvom, lepo je ovde odradio posao. Sa razlogom je tu, ima nesto u njegovoj boji glasa, u samoj interpretacji. Sto je neko ovde i napisao, odredjene pesme da su snimljene 80-ih (sa Brusovim tadasnjim sposobnostima i samim tim, brzem ritmu same pesme), bile bi medju hitovima za sva vremena... tako i ja mislim za npr. ''The Red and the Black'', ''Paschendale'', ''Book of Souls'' i slicne. IM je u svetu muzike, kao Mortal Kombat u svetu ''tepackih'' igrica, koliko god trajala fransiza, ima kvalitet i dalje (sa manjim padovima). Nije njihova muzika za siru masu, ne prave kompromise, vec sviraju sta zele i to je pobeda. Marketing njihov ne bih da komentarisem, drzim se samo licnog misljenja za samu muziku. UP THE IRONS!

Pa ako pažljivije pročitaš moj post videćeš da sam ja stava da je Metallica odavno prevazišla okvire metala, još pre 30 godina (što ih nikako ne čini drugometalijancima) i već dugo je sfera u kojoj oni funkcionišu mainstream rock'n'roll, što nije ništa loše samo po sebi. Ovi artisti koji pominješ su mainstream pičići (od kojih neke vrlo volim i poštujem) kojima svakako imponuje da se nađu na zvaničnom izdanju obrada legendarnog mainstream benda, ništa sporno, mada ne vidim baš nikakav uticaj Metallice na njihovu muziku, bez obzira na diverzitet. Mejdeni su naravno daleko od nekog undergrounda ali su uvek ostali unutar okvira heavy metala i kao takvi su najveći metal bend, s obzirom na dugotrajnost i diskografsku konzistentnost. Oni i nisu nešto privlačni da ih obrađuje mtv ekipa, nit da im se merch štanca po H&M prodavnicama. Evo analogije: metal je evroliga, mainstream pop/rock je nba liga, maideni su spanoulis, diamantidis, navarro i bodiroga u jednom paketu - legende EL, al nikad nisu ušli u nba okvire, metallica je već neki pau gasol - jak tier u nba, al u evroliga okvirima su ipak sticajem okolnosti ovi prethodno pomenuti institucija A i brate ovo je moje mišljenje, ne mora da bude naučno potkrepljeno.

I da isprdim još svoja 2 centa na čuvenu Metallica vs Maiden temu koja se malo malo provlači dok me već drži utisak: Meni su lično najviše visine Metallica karijere srcu draže i bolje od vrhova Maiden diskografije, takav kombo albuma u periodu 84-91 je nešto specijalno i nadilazi žanrovsko opredeljenje. Fora je u tome što su padovi neuporedivi, Metallica je imala više padova u sam ambis inspiracije i praktično su već 30 godina oportunistički jahači sopstvene prošlosti uz tek po koji sjajan momenat u moru težeg mediokritetstva. Maideni sa druge strane pitanje da li imaju baš loš album u karijeri, konzistentni su, pa i ovaj Senjutsu iako možda nebitan u kontekstu cele diskografije nije sklepan album nego rad za poštovanje, osetiš tu metalnu grandioznost/pretencioznost slušajući ga. Takođe, uvek su bili to što jesu - heavy metal bend oslonjen na melodiju i pompezne narative, nikad nisu imali potrebu da budu bilo šta drugo osim heavy metal benda. Dakle, Metallica je vremenom postala brend koji peca mnogo širi auditorijum i to ove budalaštine sa desetostrukim remasterima i kolaboracijama sa Lady Gagom i Miley Cyrus plastično i pokazuju, oni su danas mnogo više biznismeni nego muzičari. Pa neka je Metallica i jedan od najvećih bendova na svetu - oni su davno prestali da pripadaju samo metalcima, Maideni oduvek pripadaju samo metalcima i zato su najveći metal bend na svetu, a ja čak i nisam neki fan.

Ja moram da stavim opet disclaimer da nisam neki Maiden fanatik nit su mi oni lično nešto bitni bili u životu, pa s tim u vezi od povratka Dickinsona i Smitha u bend BNW mi je bio fantastičan (meni lično u top 3 Maiden albuma uopšte), Dance of death korektan ali slabiji od BNW, a ove posle albume sam čuo jednom ili nijednom. Međutim, potpuno mi je jasno zašto su Maideni tu gde jesu i preslušavanje Senjutsu-a samo potvrđuje tezu da se radi o bendu epskih razmera i epskih narativa, jednostavno moraš da poštuješ to što rade. Što se albuma tiče, meni je vrlo dobar, najbolji deo svakako kombo Lost in a Lost World (najbolja pesma na albumu) / Days of Future past (najbolji refren na albumu i šire), a svakako i dosta jak closer Hell on Earth kome bi dobro došlo malo trimovanja ali kad udara jako udara jako. Jedina baš bezveze pesma mi je The time machine, a i Darkest Hour mi nije ništa spec. Ostalo sve vrlo dobre Maiden pesme koje imaju svoje uspone i padove, ali je važno da su usponi dosta visoki a padovi nisu dramatični. Što se Brucea tiče, osete se godine i istrošenost ali isto i junački napor da se ipak izvuče najbolje iz sebe u trenutnom momentu. Sve u svemu, ovo je album kojim mislim da moraju biti zadovoljni i tvrdokorni i casual fanovi, lično mi ne smeta što se po koja tema protegne duže nego što treba, ovaj album je sve osim otaljavanja i još jedne recka u diskografiji a dosta pesama ima potencijal da postanu klasici i neizostavni deo set lista jer valjda ovi matorci nikada neće prestati da kolju. I ne treba.

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Ja cekam da mi stigne disk, pa kao covek da preslusam, kao uvek sto radim. Da bar malo ostane one cari i neizvesnosti kad izadje nov album, kao nekada. Spot ako ima naravno pogledam koji put.

Злидень, Ukrajna Iz nekog razloga, bio sam ubeđen da su iz Albanije.