Leaderboard

Ajde i ja cu sta sam od metala najvise slusao ove godine Kayo Dot - Dowsing Anemone With Copper Tongue.. ponovo sam zavoleo ovo remek delo, lepota jedna. U lektire treba staviti.. Spiral Architect - A Sceptic's Universe.. klasika, najbolji prog metal album ne racunajuci tobisu.. Watchtover - Control and Resistance.. druugi najbolji prog. Ne mogu da se setim jesam ga vise slusao prosle godine, nema veze ne smeta.. Emperor - Anthems to the Welkin at Dusk.. mislim da mi je ovo trenutno omiljeni/najbolji bm album ikad.. Blue Öyster Cult - Fire of Unknown Origin.. ajde ovo nije metal, ima jedino hm tag na rym. Sjajan od pocetka do kraja, jedino mi se refren Burnin' for You ne svidja nesto ostalo kida. Najlepse mi sto mozes da ga pustis sam kad setas negde uvece i zaronis u misli, a mozes i na bleji sa razlicitim ljudima.. Toxik - Think This.. ubica, mislim da su svi ovde vec culi pa nema sta da posebno hvalim. Ne kontam zamerke za vokal koje sam vidjao po netu, meni ne smeta ni najmanje.. Branikald - Хладавзор.. atmo bm masterpis, jbg ovaj bend ima zahtevan stil, na prvu deluje kao neki skrnjavi ruski darkthrone ripoff plus neizbezna cinjenica da je jedini lik u bendu upao u lose drustvo neprihvatljivih ideologija, pa se lako otpsu kao neka lozacka tupava muzika za skinhede. Ali ako mu se prepustis bacice te u beskrajne sibirske snegom okovane sume gde vecno vlada nihilizam i melanholija.. Arghoslent - Galloping Through the Battle Ruins.. klasika isto, svaki rif znam napamet od pocetka do kraja.. Enchant - Time Lost.. nije bas metal vise je rok, a i malo je gej. Ali je super, dobre su pesme i ima bas jakoh delova. Romanticni prog sta fali.. Deathspell Omega - The Synarchy of Molten Bones.. nisam jos siguran da sam ga 100 posto svario, i dalje mi je najtezi dso definitivno.. Weakling - Dead as Dreams.. slusao sam ga malo pre i mislio da je precenjen, dok ga nisam ove godine obrnuo i shvatio koliko je dobro iskomponovan. Genijalno iskorisceni post-rock elementi zajedno sa 2nd wave bm rifovima, stvarno je album koji je samostalno zapoceo americku bm scenu.. Wolves in the Throne Room - Diadem of 12 Stars.. jos jedan atmo masterpis, daleko najbolji njihov album bar meni u ovom trenutku, jako dobre pesme bez imalo filera, sve je na mestu i kako treba. Jasni su Weakling uticaji ali su originalno iskorisceni i pretvoreni u nesto novo. Zao mi je samo sto nemaju jos ovakvih albuma a i generalno se wittr uticaj racuna tek od Two Hunters, malo gde mozes da poredis uticaje kod drugih bendova sa ovim albumom.. Cynic - Focus.. uzeo da ga slusam posle one rasprave jel dm ili nije, moram da se ispravim da ne zvuci bas toliko ko Spiral Architect. Mozda bih ga cak vise sa Death poredio sad. Odlican i prelep album celom duzinom, uzivancija.. I naravno uz sve to klasika Black Sabbath prvih 6 albuma, Megadeth i Metallica sve kako valja i trebuje..

Ove godine samo Top 5 albuma, iako sam preslušao približno isti broj noviteta kao i prethodnih godina. 1. Therion - "Leviathan" 2. Unto Others - "Strength" 3. The Night Flight Orchestra - "Aeromantic II" 4. Smith / Kotzen - s/t 5. Black Solstice - "Ember" Link za kompilaciju / mixtape: https://www77.zippyshare.com/v/LpBJrV9p/file.html Srećna vam svima Nova godina!

Odlican izbor, poseban plus sto ima migrantski netrpeljivih albuma.

Da si preskocio tu Kaiganu.dot.kom, dao bih ti 10/10...ovako 9,5 sta fali

Mislim da def nemam jedan top album godine, tako da evo triumvirat za prvo mesto: I da se zaokruži top10: Eternity's End - Embers of War Hooded Menace - The Tritonus Bell Swallow the Sun - Moonflowers Khemmis - Deceiver Unto Others - Strength Therion - Leviathan Rage - Resurrection Day Generalno dosta mrljava godina opet, dosta ok albuma, jako malo odličnih. A ako ćemo "realan top10 godine", po onome što sam najviše slušao:

Evo aj malo po celinama podelio, prikaz godine. Razocarenja isto bilo al necemo o tome, samo da kazem da su mi najveca prog trio Leprous, Steva i Cynic. 20. 90s dark gotika na aparatima kao i dugi niz godina, tu su vedete Moonspell sa Hermitage bili najzanimljiviji sa albumom koji baca čak na Sin + Darkness and Hope eru, super je da i dalje guraju sami sebe da kažu nešto novo, od novih faca neprikosloveni su Unto others - Strength sa mešavinom got roka, hevi metala i koječega još ali ipak su u tranziciji imena meni pomalo izgubili jer mi Mana ostaje bolji album. 19. U progu se opet štošta zanimljivo desilo, možda nainteresantniji je gigantski Mastodon sa Hushed and Grim na kom jes da su makaze mogle da rade ali oprostićemo naime progresivne megalomanije, bend divno stari a ovde treba pomenuti šok da je Dream Theater sa A View From the Top of the World konačno izdao prihvatljiv album, meni sasvim sigurno njihovo najbolje izdanje još od Train of Thought štio ne znači mnogo ali lepo zvuči na papiru. Terra Odium - Ne Plus Ultra sam tek počeo da slušam ali jako primamljivo zvuči, Subterranean masquerade mi je na Mountain Fever dao nešto što mi Orphaned Land uskraćuje već neko vreme, Lantlos sa Wildhunt čini čekanje na novi Francisko podnošljivijim a Vola se na Witness suvereno ušančila u svom zvuku – samo bez repera sledeći put molim. 18. Što se tiče pagan metala nešto mi tanko i tu bilo ove godine, Einherjer i Thyrfing su se vratili zanimljivim izdanjima ali pobednik godine u ovom polju mi je gospon Darken i ozloglašeni Graveland koji je sa Hour of Ragnarok otvorio novu eru u zvuku, a sad ih valja slušati što više iz principa protiv ovog woke sveta. 17. Nekad sam voleo da koristim termin deahrash a on je odgovarajući sasvim za novi album Nekromantheon koji mi sa Visions of Trismegistos briše suze gorke nastale odlaskom Aura Noir. Na thrash stranu više vuku Vulture s Dealin' Death – da kažem samo da svaki član benda ima prave švapske brkove i to je dovoljna reklama za ovo izdanje. U klasičnom 80s death smeru vuče gospodin Mors Dolor sa svojim povratkom na scenu uz Sijjin – Sumerian Promises koji briše pod sa poslednja dva Morbid Angel albuma vrlo lako (opet ništa preterano teško). Kad smo već kod povratnika starih vukova valja pomenuti Proscriptor McGovern's Apsû koji na s/t albumu uz jezivu ekipu otvara novo poglavlje što se posebno vidi u drugoj, luđoj polovini albuma koja je meni i zanimljivija. 16. Norsk Arisk Black Metal I dalje postoji verovali ili ne a bend broj jedan je danas tu Whoredom rife koji sa Winds of Wrath ustoličuje svoju poziciju a Dold Vorde Ens Navn na Mørkere pokazuju da nisu svi all star projekti kanta – istovremeno nostalgičan i moderan zvuk, izuzetno jako izdanje. 15. Nikad bolja godina za švapsku technikal ekipu, vođe Obscura su na A Valediction doneli svoj najšareniji i najzabavniji album za slušanje, Eternity’s End na Embers of War bez stida i srama piče kvalitetan power kao da se 90e nikad nisu završile a na drugoj strani nostalgične medalje su Thulcandra sa Dying Wish koji se i dalje ne stide činjenice da drže sliku Jona iz Dissection u novčaniku. 14. Voices posebno mesto sa Breaking the Trauma Bond jer ovako idiosinkratičan zvuk zaista ne može ni sa čim, retko je reći da je bend danas ovoliko originalan i hrabar kao ova tmurna skupina. Sjajan nastavak 90s priče kad se bendovi nisu bojali da rizikuju 13. Religious black metal paradigma možda jeste izašla iz mode ali vedete i dalje drmaju sa svakim javljanjem, Arioch je opet s neba pa u rebra grunuo novi Funeral Mist – Deiform koji ostavlja žustrinu prethodnika a vraća audio torturu sa prva dva, a ludi Mika se očigledno inspirisao sa Pentagrammaton jer je novi Ofermod - Mysterium Iniquitatis prepun vatre koja je falila na prethodna dva albuma. 12. Još jedan veliki povratak, Therion se posle dekade lutanja vratio na Leviathan onom što najbolje rade i ja tu nemam zamerke. Čeka se drugi deo, nadam se da će kvalitet ostati na nivou. 11. Bukvalno decenijama ne pamtim bolju godinu za italijanski power, Rhapsody of Fire na Glory for Salvation demonstriraju da su pare možda kod Luke ali srce benda je ostalo kod Alexa, možda u produkciji fali ali srčanost meni sve nadoknadi. Labyrinth je na Welcome to the Absurd Circus doneo po meni svoj najbolji rad još od Sons of Thunder, nostalgija koja greje staro srce a čak je i Secret sphere imao simpatično izdanje Lifeblood. Nije Italija ali što se tiče powera konačno se Pharaoh vratio sa The Powers That Be, pravim udarcem iskrene power dominacije. 10. Još jedna 90s paradigma koja se vraća je melodic black metal, na nečiju žalost možda ali na moju sreću a tu je sigurno newcomer godine Stormkeep sa Tales of Othertime, pravim ljubavnim pismom svim tim divnim albumima iz tih godina, ne može se osmeh skinuti s lica dok se sluša. A i same gazde nad gazdama dotičnog podžanra Cradle of filth su sa Existence is Futile pokazale da nimalo nisu za staro gvožđe, iako mi se više sviđaju prethodna dva još ima podosta vatre kod Danija i ekipe. 9. Slična priča kao za Voices, The ruins of Beverast je jedna apsolutno jedinstvena zverka koja sa The Thule Grimoires nastavlja sama put u nepoznato. Ako vas zeleni omot podseti na Type O negative u pravu ste I to se oseća na albumu itekako ovaj put što je kod mene uvek dobrodošlo. 8. Jedina mana novog Swallow the sun albuma Moonflowers je to što je lestvica možda malo previsoko postavljena sa prethodna dva giganta a ovo je samo još jedan StS album što samo po sebi čisti sve pred sobom. Možda ne bi bilo loše da Juha napravi malo pauze ali to uvek kažem i on me uvek najcrnje pobije. 7. Ovo mi je možda najveće iznenađenje godine, Hooded menace je sa Tritonus Bell skočio za dve klase a i inače su bili kvalitetan bend ali ti predivni 80s HM začini i pojačavanje Paradise Lost melodike ih je ubacilo u bomba kategoriju, kao izgubljeni biser iz devedesetih zvuči ovo što meni automatski tera vodu na usta. 6. Helloween na self titled napravio reunion koji su svi želeli, meni je iskreno bolji prethodni album koji zaista obožavam ali i ovde nemam zamerke. Igranje na kartu nostalgije? Zašto da ne. Dobro je da Kai nije dovukao dečka u bend i da se reši onih roze pramenova, sve ostalo fercera kako treba. 5. Empyrium na Über den Sternen pojačao metal delove u odnosu na prethodnika, nema preterano šta ovde da se priča: etikete na stranu, ovo miluje I leči dušu. 4. Kad sam mislio da nemaju gde dalje At the gates su me na Nightmare of Being iznenadili eksprimentima koji su upleli u svoj sad već standardan zvuk i tim traganjem na neki način podsetili na Alf eru, ovo je za njih ono što je za Voivod The Wake – sjajno osveženje u dubokoj karijeri, prelepo je svedočiti tako nečemu 3. Ista priča kao dva mesta ispod, ne zanima me ko se prodao, koji je to stil, da li je bolje ili gore od nečega, Tribulation mene uvek pogodi gde treba i takav je slučaj sa Where the Gloom Becomes Sound. Videćemo kako će to ići bez gazda Hultena ali I da se ovog momenta raspadnu meni su ostavili materijala za ceo život. 2. Jedna saga se tragično završila Ii eptiaf na ime Negura Bunget je udaren sa Zău za koji ne znam ni da li se može gledati kao album već više kao ambijent dan posle Negruovog odlaska na večni počinak, ali ključna imena tog putovanja se konačno vraćaju u Dordeduh sa gigantom Har, albumom neopisivo velikog polja delovanja za koji se vrlo lako videlo da je klasik odmah po izlasku. 1. I naravno nema paralele osećaj kad Iron Maiden izda novi album, prava dečja neiskvarena radost. A još kad je dobar kao Senjutsu? Mirne duše bez zadrške ide na ovu poziciju. Od nemetala bliskog metalu - Lucifer – IV, najbolji njihov rad, najzabavnije čedo Nickea I gospoje mu - Jess and the ancient ones – Vertigo, veliko iznenađenje, konačno ušli u ligu respektabilnih imena ovog zvuka za mene - Deafheaven – Infinite Granite, najbolji album izdali kad su se rešili metala koji im I ne treba - The night flight orchestra - Aeromantic II, protiv svake logike ovima se kraja ne vidi, hit do hita, bomba od izdanja - Wardruna – Kvitravn, ritual

može ako ja tebi poklonim krokodila

Ja bi je odvalio..

Close To A World Below je savrsen death metal album, bez greske, ima sve sto treba i zvuci savrseno, mozda najbolji death metal album svih vremena, u top 3 svakako.

Bati je bitno samo da nije Srbin, kako god se zvao. 🙂

Ne uvlači me u ovu vašu pedersku razmenu.

Azarath :blek: Nema bolje potvrde od ovoga da se radi o odličnom ug kultu!

jbg, meni su M&D i Providence vrhunska izdanja, zadnji album i ne, ali sam se svakako nadao da mogu da povrate tu formu ovo mi nekako i predvidivo, nedovoljno bolesno, da ne kazem seljacki za Immo

zajedno sa excelfan-om.

neee frigidna produkcija

najsmesnije kod black metala su svi ovi luzeri poput ovih i Nergala. svi su u nekom occult cosmic exploration fazonu, kapiraju neka nova prostransva, enlightened beings, a koncepti tipa transgender ljudi i kako ne biti glupi rasista su intelektualno nedostizne stvari za njih jer je realnost da su bili i ostali polupismeni white trash luzeri koji rade cosplay. skroz su sacreligious i evil i non-conformist, i ne postuju nikakva pravila drustva jer nista to ne vazi za njih, ako ne racunamo the sacred doctrine of gender

pa bas nije. folira se da je neki dzetset, voli jogu ali tu otprilike staje. mao je i onaj neki rasisticki IG post o crncima, pa nosio neke edgy black metal against antifa majice, bas je definicija nekog edgelord lika sto citara Ben Shapira na zurkama