Leaderboard

Хаул џомба сам ја

ovo sam propustio ove godine i bas kida. za fanove Anglagard i Wobbler definitivno

1. Funeral Mist-Deiform 2. Misotheist-For the Glory of Your Redeemer 3. The Ruins of Beverast-The Thule Grimoires 4. Cave of Swimmers-Aurora 5. Suffering Hour-The Cyclic Reckoning mare cognitum, warmoon lord, morgal, gorgon, swarrrm, passeisme, spectral wound, goats of doom, iron maiden, cradle of filth, seven sisters, stormkeep, significant point, human serpent, 1914, archgoat.

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Čekanje na ovaj album je kao čekanje da vidiš oca mrtvog pijanog kako se valja po ulici i sramoti i tebe i sebe.

Novi napor Norvezhana da opstanu na sceni ne odushevljava me nimalo.Snimljen je novi,ovoga puta zaista nevazhan album pod nazivom "Isa" a ono shto je kroz njega pokushano da se prikazhe je nishta drugo do neka vrsta modernog,nazovi "extremnog" metala.Od sveg onog chime su se nekada ponosili sad ispada ogromna besmislenost. 4/10 Luka Govednik Moja greshka,ocena nije dva. Strashno.Chovek je skroz tr00 bleker.

Mogu samo da ga posisaju i Cepelinima i King Krimsonu. Mogli su svi da pocrkaju posle Vikingligr Veldi-ja, što se mene tiče.

Ajde i ja cu sta sam od metala najvise slusao ove godine Kayo Dot - Dowsing Anemone With Copper Tongue.. ponovo sam zavoleo ovo remek delo, lepota jedna. U lektire treba staviti.. Spiral Architect - A Sceptic's Universe.. klasika, najbolji prog metal album ne racunajuci tobisu.. Watchtover - Control and Resistance.. druugi najbolji prog. Ne mogu da se setim jesam ga vise slusao prosle godine, nema veze ne smeta.. Emperor - Anthems to the Welkin at Dusk.. mislim da mi je ovo trenutno omiljeni/najbolji bm album ikad.. Blue Öyster Cult - Fire of Unknown Origin.. ajde ovo nije metal, ima jedino hm tag na rym. Sjajan od pocetka do kraja, jedino mi se refren Burnin' for You ne svidja nesto ostalo kida. Najlepse mi sto mozes da ga pustis sam kad setas negde uvece i zaronis u misli, a mozes i na bleji sa razlicitim ljudima.. Toxik - Think This.. ubica, mislim da su svi ovde vec culi pa nema sta da posebno hvalim. Ne kontam zamerke za vokal koje sam vidjao po netu, meni ne smeta ni najmanje.. Branikald - Хладавзор.. atmo bm masterpis, jbg ovaj bend ima zahtevan stil, na prvu deluje kao neki skrnjavi ruski darkthrone ripoff plus neizbezna cinjenica da je jedini lik u bendu upao u lose drustvo neprihvatljivih ideologija, pa se lako otpsu kao neka lozacka tupava muzika za skinhede. Ali ako mu se prepustis bacice te u beskrajne sibirske snegom okovane sume gde vecno vlada nihilizam i melanholija.. Arghoslent - Galloping Through the Battle Ruins.. klasika isto, svaki rif znam napamet od pocetka do kraja.. Enchant - Time Lost.. nije bas metal vise je rok, a i malo je gej. Ali je super, dobre su pesme i ima bas jakoh delova. Romanticni prog sta fali.. Deathspell Omega - The Synarchy of Molten Bones.. nisam jos siguran da sam ga 100 posto svario, i dalje mi je najtezi dso definitivno.. Weakling - Dead as Dreams.. slusao sam ga malo pre i mislio da je precenjen, dok ga nisam ove godine obrnuo i shvatio koliko je dobro iskomponovan. Genijalno iskorisceni post-rock elementi zajedno sa 2nd wave bm rifovima, stvarno je album koji je samostalno zapoceo americku bm scenu.. Wolves in the Throne Room - Diadem of 12 Stars.. jos jedan atmo masterpis, daleko najbolji njihov album bar meni u ovom trenutku, jako dobre pesme bez imalo filera, sve je na mestu i kako treba. Jasni su Weakling uticaji ali su originalno iskorisceni i pretvoreni u nesto novo. Zao mi je samo sto nemaju jos ovakvih albuma a i generalno se wittr uticaj racuna tek od Two Hunters, malo gde mozes da poredis uticaje kod drugih bendova sa ovim albumom.. Cynic - Focus.. uzeo da ga slusam posle one rasprave jel dm ili nije, moram da se ispravim da ne zvuci bas toliko ko Spiral Architect. Mozda bih ga cak vise sa Death poredio sad. Odlican i prelep album celom duzinom, uzivancija.. I naravno uz sve to klasika Black Sabbath prvih 6 albuma, Megadeth i Metallica sve kako valja i trebuje..