Poezija

[Natasha!]

Znamo da je ovo bio Vasko Popa , ali dešavalo mi se X puta da na nekom forumu pročitam fantastičnu pesmu ali ne znam ni čija je ni naziv pesme...

 

Da ne bi dolazili u tu situaciju...

 

Hvala.

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Ja se izvinjavam. Nego sam izdvojila deo.

A ovde malo postuju ljudi, steta

[Natasha!]

Ma pusti ti njih, ima nas koji čitamo sve tako da...

 

Ajde, vi sa opšte sigurno radite više od nas stranu poeziju...

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Radimo

Samo sad smo jos uvek zaglavljeni kod antike, a to je ono, diskutabilno.Ali recimo Katul je perverznjak svoje klase

 

 

Evo neceg lepog...

 

U mojoj glavi stanujes

 

U mojoj glavi stanujes:tu ti je

Soba i mali balkon s kog puca

Vidik na moje misli najtananije.

 

Ponekad slusas kako mi zakuca

Srce ko zivi leptir iz kutije.

 

Ja ti odskrinem vrata:niz basamake

Silazis u vrt za kog niko ne zna.

 

Na povetarcu lebdis poput slamke.

(dok za to vreme,mozda:neoprezna

Stojis na nekom rubu,ispred zamke…)

 

Nekad (u mojoj glavi dok bas skaces

U morsku penu,ispod sunca,gola)

Spazim te kako po kisi preskaces

Barice i sva u blatu do pola

Zuris na posao s licem ko da places.

 

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:

Pa pola oko moga klupka mota

 

Vidim sa tvog lica punog mira

Da ne znas kako zivis dva zivota.

 

U mojoj glavi stanujes i dubis

Crne i bele hodnike za moje

Misli:kako mi bezis il me ljubis?

 

Van tebe druge misli ne postoje.

 

Samo dok spavam ti se nekud gubis…..

 

STEVAN RAICKOVIC

 

[Faustus]

And did those feet in ancient time

Walk upon England's mountains green?

And was the holy Lamb of God

On England's pleasant pastures seen?

 

And did the Countenance Divine

Shine forth upon our clouded hills?

And was Jerusalem builded here

Among these dark Satanic mills?

 

Bring me my bow of burning gold!

Bring me my arrows of desire!

Bring me my spear! O clouds unfold!

Bring me my chariot of fire!

 

I will not cease from mental fight,

Nor shall my sword sleep in my hand

Till we have built Jerusalem

In England's green and pleasant land

 

 

 

 

 

 

 

v'Nought loves another as itself,

Nor venerates another so,

Nor is it possible to thought

A greater than itself to know.

 

'And, father, how can I love you

Or any of my brothers more?

I love you like the little bird

That picks up crumbs around the door.'

 

The Priest sat by and heard the child;

In trembling zeal he seized his hair,

He led him by his little coat,

And all admired the priestly care.

 

And standing on the altar high,

'Lo, what a fiend is here! said he:

'One who sets reason up for judge

Of our most holy mystery.'

 

The weeping child could not be heard,

The weeping parents wept in vain:

They stripped him to his little shirt,

And bound him in an iron chain,

 

And burned him in a holy place

Where many had been burned before;

The weeping parents wept in vain.

Are such thing done on Albion's shore?

 

 

Wiliam Blake

[Natasha!]

Veronika, pesma je predivna

 

Imala sam za prijmni njegovu "Kamenu uspavanku" s kojom se nisam baš proslavila, a nije mi se ni dopala realno, pa sam neosnovano bacila hejt na čoveka...

Mislila sam da je smarač kao Laza Kostić , ali evidentno je da ima on i dobrih pesama...

 

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Da, i meni se desava da neosnovano ne dam sansu na osnovu nekih pesama (posebno ako su rodoljubive prve koje procitam, ne volim ih).

Ali, da, i ova pesma me je odusevila.

[Natasha!]

Haha, ja rodoljubive zaobilazim u širokom luku, sem ako nisu nepohodne za ispit

 

Najviše volim ljubavne

 

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Mali kameni nokturno

 

Nikad te niko neće ovako tesno grliti

uznemirenu i belu.

 

Ja sam mornar bez kompasa

kome uvek polude ladje.

 

Nikad ti niko neće

ovako u krvotok uliti

poslednju nežnost celu,

ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

 

Nikada više nećes

ovako divno truliti

u običnom hotelu,

a ne želeti ipak odavde da izađeš.

 

Ti si najukusnija krv sveta

koju sam upio hlebom

mog mrkog trbuha.

 

Ti si so sa oteklih usana

koje smo oljuštili očnjacima

i prosuli po mojim bedrima

i tvojim dojkama.

 

Ti si najbeskonačnije,

najubitačnije nebo

kraj mog rumenog uha.

 

Najbesramnija devojka

koju sam sreo među ženama.

 

Najstidljivija žena

koju sam sreo među devojkama.

 

 

 

M.Antic

[kuruz]

Ako - Radjard Kipling (Rudyard Kipling)

 

 

 

Ako mozes da vidis

 

unisteno delo svoga zivota,

 

i bez jedne reci da ga ponovo gradis,

 

ili da bez uzdaha ili protesta,

 

podneses gubitak onoga sto si dugo tekao;

 

ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,

 

ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,

 

da ne mrzis one koji tebe mrze,

 

a da se ipak boris i branis;

 

ako mozes da slusas kako tvoje reci

 

izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,

 

i da cujes kako luda usta o tebi lazu,

 

a da sam ne kazes ni jednu laz;

 

ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,

 

ako mozes da budes skroman,

 

iako si savetodavac kraljeva,

 

ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,

 

a da ti ni jedan ne bude sve i svja;

 

ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,

 

a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,

 

ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,

 

da mastas, a da ne budes samo mastar;

 

ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,

 

ako mozes da budes dobar,

 

ako mozes da budes pametan,

 

a da nisi cistunac i sitnicar;

 

ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,

 

a da te dve varke podjednako primis,

 

ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,

 

kad je svi ostali izgube.

 

Tada ce sreca i pobeda

 

biti zauvek tvoji poslusni robovi,

 

i ono sto vise vredi nego slava:

 

Bices Covek Sine moj!

 

Моја омиљена.

[Sugar Overdose]

Mali kameni nokturno

 

 

M.Antic

 

upravo sam htela tu pesmu da postujem

 

ubedljivo mi je omiljena <3

 

 

 

 

 

Trag

 

 

 

Zelim:

da posle snova

ne ostane trag moj na tvom telu.

 

Da poneses od mene samo

tugu i svilu belu

i miris blag...

 

puteva zasutih liscem svelim

sa jablanova.

 

Milos Crnjanski

 

 

 

[la Fée Verte]

Ne znam je li bila već.. mrzi me provjeravati.

 

Možda spava

 

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

 

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

 

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,

Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

 

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il' te oči da su moja duša van mene;

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

 

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči da su baš one

Što me čudno po životu vode i gone:

U snu dođu da me vide šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

 

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

 

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

 

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

 

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

 

Pored "Leptiriću šareniću" ovo je jedina pjesma koju znam napamet.

[Black Label]

Darkness by Lord Byron

 

I had a dream, which was not all a dream.

The bright sun was extinguished, and the stars

Did wander darkling in the eternal space,

Rayless, and pathless, and the icy earth

Swung blind and blackening in the moonless air;

Morn came and went -and came, and brought no day,

And men forgot their passions in the dread

Of this their desolation; and all hearts

Were chilled into a selfish prayer for light;

And they did live by watchfires -and the thrones,

The palaces of crowned kings -the huts,

The habitations of all things which dwell,

Were burnt for beacons; cities were consumed,

And men were gathered round their blazing homes

To look once more into each other's face;

Happy were those which dwelt within the eye

Of the volcanoes, and their mountain-torch;

A fearful hope was all the world contained;

Forests were set on fire -but hour by hour

They fell and faded -and the crackling trunks

Extinguished with a crash -and all was black.

The brows of men by the despairing light

Wore an unearthly aspect, as by fits

The flashes fell upon them: some lay down

And hid their eyes and wept; and some did rest

Their chins upon their clenched hands, and smiled;

And others hurried to and fro, and fed

Their funeral piles with fuel, and looked up

With mad disquietude on the dull sky,

The pall of a past world; and then again

With curses cast them down upon the dust,

And gnashed their teeth and howled; the wild birds shrieked,

And, terrified, did flutter on the ground,

And flap their useless wings; the wildest brutes

Came tame and tremulous; and vipers crawled

And twined themselves among the multitude,

Hissing, but stingless -they were slain for food;

And War, which for a moment was no more,

Did glut himself again; -a meal was bought

With blood, and each sate sullenly apart

Gorging himself in gloom: no love was left;

All earth was but one thought -and that was death,

Immediate and inglorious; and the pang

Of famine fed upon all entrails -men

Died, and their bones were tombless as their flesh;

The meagre by the meagre were devoured,

Even dogs assailed their masters, all save one,

And he was faithful to a corse, and kept

The birds and beasts and famished men at bay,

Till hunger clung them, or the drooping dead

Lured their lank jaws; himself sought out no food,

But with a piteous and perpetual moan,

And a quick desolate cry, licking the hand

Which answered not with a caress -he died.

The crowd was famished by degrees; but two

Of an enormous city did survive,

And they were enemies: they met beside

The dying embers of an altar-place

Where had been heaped a mass of holy things

For an unholy usage: they raked up,

And shivering scraped with their cold skeleton hands

The feeble ashes, and their feeble breath

Blew for a little life, and made a flame

Which was a mockery; then they lifted up

Their eyes as it grew lighter, and beheld

Each other's aspects -saw, and shrieked, and died -

Even of their mutual hideousness they died,

Unknowing who he was upon whose brow

Famine had written Fiend. The world was void,

The populous and the powerful was a lump,

Seasonless, herbless, treeless, manless, lifeless -

A lump of death -a chaos of hard clay.

The rivers, lakes, and ocean all stood still,

And nothing stirred within their silent depths;

Ships sailorless lay rotting on the sea,

And their masts fell down piecemeal; as they dropped

They slept on the abyss without a surge -

The waves were dead; the tides were in their grave,

The Moon, their mistress, had expired before;

The winds were withered in the stagnant air,

And the clouds perished! Darkness had no need

Of aid from them -She was the Universe!

 

 

Duga je, ali je meni jako lepa.

Edited June 15, 2009 by Black Label

[Vresište]

magical mystery tour

 

I am in this low-slung sports car

painted a deep, rich yellow

driving under an Italian sun.

I have a British accent.

I'm wearing dark shades

an expensive silk shirt.

there's no dirt under my

fingernails.

the radio plays Vivaldi

and there are two women with

me

one with raven hair

the other a blonde.

they have small breasts and

beautiful legs

and they laugh at everything I

say.

 

as we drive up a steep road

the blonde squeezes my leg

and nestles closer

while raven hair

leans across and nibbles my

ear.

 

we stop for lunch at a quaint

rustic inn.

there is more laughter

before lunch

during lunch and after

lunch.

 

after lunch we will have a

flat tire on the other side of

the mountain

and the blonde will change the

tire

while

raven hair

photographs me

lighting my pipe

leaning against a tree

the perfect background

perfectly at peace

with

sunlight

flowers

clouds

birds

everywhere.

 

Charles Bukowski

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Nisam neki fan Bukovskog generalno, ali imam ovde neku knjigu sa njegovom poezijom, ima da se probere par bas dobrih.

[Vresište]

Nisam neki fan Bukovskog generalno, ali imam ovde neku knjigu sa njegovom poezijom, ima da se probere par bas dobrih.

malo sramota, al' ja nisam ni znao da je pisao pesme, dok je on zapravo i stekao ugled k'o pesnik. dao mi je kolega na poslu nedavno i sad kopam...svaka mu je na mestu.

[darkmiss]

sad bas citam ove zbirke santica i nabasam na ovu pesmu... znala sam je i napamet, al skroz sam zaboravila...

 

Zasto se meni javljas tajno

Kad mi dusa tiho sniva?

I zasto tvoje oko sjajno

Golemu tugu i jad skriva?

 

Zasto me kroz noc stanes zvati

I sta ti jadno srce iste?

Ta, ja ti nemam nista dati,

O, ja sam pusto pepeliste.

 

Sve sto sam im'o ja sam dao,

Nevjerno hladna ljubavi moje -

Sve sto sam svojim blagom zvao:

Mladost i ognjiste duse svoje.

 

Pa zasto meni stupas snova,

Sta trazis ovde u mrtvaca?

Hvaldna je, hladna ruka ova

Sto nekada te na ruze baca.

 

Pusti me! pusti me i ne mori!

Nek sam ovako trajem dane,

Sve dok mi srce ne izgori,

Sve dok mi dusa ne izda'ne.

 

savrseno...

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Da, prva objavljena knjiga uopste mu je knjiga poezije, i poslednja, cini mi se.

 

Evo necega sto je meni zapalo za oko:

 

MUSKARAC I ZENA U KREVETU U 10 UVECE

 

 

osecam se kao konzerva sardina, kaze ona.

osecam se kao flaster, kazem ja.

osecam se kao sendvic s tunjevinom, kaze.

osecam se kao iseckan paradajz, kazem.

osecam kao da ce kisa, kaze.

osecam kao da je stao sat, kazem.

osecam da vrata nisu zakljucana, kaze.

osecam da ce da udje slon, kazem.

osecam da bi trebalo da platimo kiriju, kaze.

osecam da bi trebalo da nadjemo posao, kazem.

osecam da bi trebalo da nadjes posao, kaze.

 

ne radi mi se, kazem.

 

osecam da te nije briga za mene, kaze.

osecam da bi trebalo da vodimo ljubav, kazem.

osecam da smo previse vodili ljubav, kaze.

osecam da bi trebalo jos da vodimo ljubav, kazem.

osecam da bi trebalo da nadjes posao, kaze.

osecam da bi trebalo da nadjes posao, kazem.

osecam da mi treba pice, kaze.

osecam da mi treba flasa viskija, kazem.

osecam da cemo zavrsiti na vinu, kaze.

osecam da si u pravu, kazem.

osecam da se predajem, kaze.

osecam da bi trebalo da se okupam, kazem.

osecam i ja da bi trebalo da se okupas, kaze.

osecam da bi trebalo da mi izribas ledja, kazem.

osecam da me ne volis, kaze.

osecam da te volim, kazem.

osecam ga sad u sebi, kaze.

oxecam ga i ja sad u tebi, kazem.

osecam da te sad volim, kaze.

osecam da te volim vise nego ti mene, kazem.

osecam se predivno, kaze, vristala bih.

osecam se kao da bih terao doveka, kazem.

osecam da mozes, kaze.

osecam, kazem ja.

osecam, kaze ona.

 

[Brynhildr]

Spavači

 

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

 

Svest o zaboravu

NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.

O vatro tamna iza sebe, ko prvi

da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:

skelet usamljeni izgubljeno ime

divno usklađene s prazninom što pamti

jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

što mami iz mene to sunce i prazninu

pretvara u slavuja, kad različit od sveta

predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam

za sva vremena od vremena i praha

O gde su ta mesta kada vetar duva

i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam

na kolenima predeo koji se otvara

u biću u kamenu praznom gde je skita

poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

 

 

Miljković <3

[Voyager]

ne volim da čitam poeziju ali volim da slušam kad neko lepo ume da izrecituje, Šerbedžija naravno, Petar Božović, i jednom sam slučajno naleteo na RTS-u Tihomir Stanić je odradio Đački rastanak jako jako dobro. Bila je sredinom 90ih i monodrama Branislava Lečića sa adaptacijom Bukovskog, i to je bilo moćno, uh kad bi mogo doći do tih snimaka, ako nisu izgoreli ko zna. u principu najviše gotivim Branka Radičevića i Aleksu Šantića, ali od 90ih pa sve do danas najviše me pogađa Skender Kulenović i poznata stvar Stojanka majka Knešpoljka. obožavam tu pesmu ali retko mogu celu da je pročitam, preteška mi je. mislim da bi Ljilja Blagojević dobro izgovorila pesmu. evo odlomka:

 

STOJANKA MAJKA KNEŽPOLJKA (1942.)

 

Sva tri ste mi na sisi šaptala - joj, blagodatno

sunce knešpoljsko! -

Svetrojici povijala nožice sam rumene

u bijele povoje lanene,

svetrojici sam prala jutrenje tople pelene...

Joooj,

Srđane,

Mrđane,

Mlađene,

joj, tri goda u mom vijeku,

tri prvine u mom mlijeku,

tri saća teška,

silovita,

što ih utroba moja izvrca,

joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske,

što procva ispod moga srca!

Joooj,

tri goda srpska u mom vijeku,

tri Obilića u mom mlijeku,

joj, Srđane-Đurđevdane,

joj, Mrđane-Mitrovdane,

joj, Mlađene-Ilindane:

...

http://www.tvorac-grada.com/poznati/skender.html

 

i posle ovog dela "tri Obilića u mom mlijeku..." tu se saserem sav, stane mi knedla u grlu i jbga. imam novu koleginicu u firmi koja je išla na recitatorske sekcije, pa pokušavam da je nateram da je ona odrecituje celu.

[hladnakaosunce]

Mika Antic, uvek u njgovoj poeziji nalzim optimizam i mir:

 

Uspavanka 

 

Svet ovaj, u stvari,  i nije  tako rđav i zao,

 

mada poneko plače  i samuje  i brine. 

 

Možda je suton s krova  sasvim slučajno pao. 

 

Možda bi i noć da svane.  Možda bi i noć da sine. 

 

Volim da svako valja  i verujem beskrajno: 

 

svanuća postoje zato  da čovek lakše diše. 

 

I sklapam oči.  I sanjam  potajno  to vrelo 

 

to sjajno  jutro od vetra i vlati 

 

što se nad krošnjama njiše. 

 

A sigurno je važno  i od svega najpreče:

 

  za svaki obraz na svetu  po jedan poljubac skrojiti. 

 

I kada se umoriš gorko,  i trne u tebi veče,

 

divno je svoj jastuk nadom  zaliti i obojiti. 

 

I važno je i ovo,  važnije od najprečeg: 

 

kad se toliko lepote  u sebi čuva i ima, 

 

umeti,  da niko ne sazna,  bar komadić tog nečeg 

 

umotati u snove  i dosanjati svima. 

 

Tako će vek tvoj biti  manje samotan,  zao, 

 

sa manje briga,  ružnoće,  i plača,  i straha,  i tuge. 

 

I svaki put kad budeš  komadić sebe dao

 

i svoje snove svetu  po vetrovima slao, 

 

ličiće jutro na tebe  više nego na druge.

 

 

 

Edited June 21, 2009 by hladnakaosunce

[Ајлин]

Kad smo kod Mike Antića, ova me pesma motiviše u poslednje vreme da ustajem ujutru:

 

 

Бесмртна песма

Мика Антић

 

1.

Ако ти јаве умро сам,

А био сам ти драг,

Можда ће у теби

Одједном нешто посивети.

 

На трепавицама магла.

На усни пепељаст траг.

Да ли си икад размишљао

О томе шта значи живети?

 

Ко снег у топлом длану

У теби детињство копни.

Бриге…

Зар има брига?

Туге….

Зар има туга?

 

По мердевинама маште

У младост храбро се попни.

Тамо те чека она

Лепа, ал лукава дуга.

 

И живи!

Сасвим живи!

Не грицкај као миш дане.

Широко жваћи ваздух.

Престижи ветар и птице.

 

Јер свака вечност је кратка.

 

Одједном: насмејани

У огледалу неком

Добију зборано лице.

 

Одједном: на понеком углу

Вреба понека суза.

 

Невоље на прстима стигну.

Године постану сивље.

 

Одједном свет, док ходаш

Све више ти је узан

И осмех све тиши

И тиши

И некако искривљен.

 

Зато живи, ал сасвим!

 

И ја сам живео тако.

За пола века само

Столећа сам обишао.

 

Признајем: помало луцкаст.

Понекад наопако.

Ал никад нисам стајао.

Вечно сам ишао,

Ишао…

 

Испреди из своје аорте

Позлаћен конац трајања

И зашиј напрсла места

Из којих дрхте чуђења.

 

И никад не замишљај живот

Као уплашен опроштај,

Већ као стални дочек

И стални почетак буђења.

 

 

 

Ovo je samo prvi deo...

[VeronikaJeOdluchilaDaUmre]

Da, tu sam postovala hiljadu puta mislim.

Obozavam tu pesmu.

[Ајлин]

Nisam čitala baš od početka... Pesma je fenomenalna, sviđa mi se što je dugačka, rečeno je sve što treba.

[Voyager]

Veronika, Ajlinka, jel znate za ovu pesmu što sam okačio malo iznad, Stojanka majka Knežpoljka? Trebalo bi da je znate, mislim, trebalo bi sve balkanske žene da znaju tu pesmu, jer ona najbolje govori o tragizmu ovog podneblja. A šteta je što je ranije nisam postovao dok se Veronika spremala za prijemni jer bi to bio odličan materijal da se spremi za prijemni, pošto je toliko ekspresivna.

pesma jeste teška jer je inspirisana epskom poezijom, kletvama i narikačama, ali onim autentičnim a ne profi koje idu po saranama i nariču za keš. jako je mučno slušati naricanje, to mi je još kao detetu bio najmučniji deo svake sahrane. Veronika, zamisli da dobiješ epizodnu ulogu narikače, kako bi se snašla? ja sam godinama opsednut ovom pesmom, mislim da je žešća čak i od Smrti majke Jugovića jer se ipak narodni pesnik ne može porediti sa umetnikom kakav je S. Kulenović. evo finalnog dela, izuzetno potresnog, gde se prkosna Stojanka obraća Kozari:

 

Kad bi se utroba moja oplodila,

još bih tri Mlađena,

i tri bih Mrđana,

i tri bih Srđana

porodila,

i ljutom dojkom odojila,

i svatri tebi poklonila!

Stani mi stamena,

u dvije zmije uzvij obrve,

u ljut ugriz stegni vilice,

i iz svake žilice

srkni jeda mamena

pa ga uždi na ognjene nozdrve

u tri živa plamena,

u tri živa Mlađena,

u tri živa Mrđana,

u tri živa Srđana,

u ilinska tristaitri plamena,

cikni, sele, stoglavo,

stuci ih, seko, storuko

nek im nema ni traga ni znamena,

nek se pamti gdje je raka trojaka:

 

Ovdje snagom doji Stojanka,

bunom pita Kozara pomajka,

vjerom hrani Rusija pramajka,

tri se majke ovdje sastaju:

Ko god nam došo da ambare izaspe,

i torove pune da nam razaspe,

i krcata da nam ulišta

posasne,

i da pogasne

ognjišta

- a loza mu od kletve ne pomrla -

djeca će mu zalud ovud skitati

i za kosti pitati,

jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,

i vršući krvlju liptala,

pa na koncu svoju samrt ovrhla:

ko krv danas, sutra med proliptati,

med i mlijeko djeci našoj do grla -

zemlja će nam u sunce prociktati!