Филозовија науке

[bafomet]

Zavisi od vrste nauke kojom se baviš...

samo filozofske i prirodne nauke su prave nauke. matematika, primenjene, sociologija i istorija su nesto drugo

mada na kraju sve to zavisi od definisanja pojma nauka itd

za matematiku je karakteristicna apstrakcija do te mere da se ne bavi nicim realnim a za drustvene nauke je karakteristika tolika mera spekulacije i nemogucnosti aproksimacije da na kraju ne znas da li se bavis necim realnim ili samo izmisljas. covek je slab. ali zato drustvene nauke i jesu najbolje

Upitajmo se sada nije li izloženo stanovište čudno i smešno? Nauka je sigurno uvek bila u prvim borbenim redovima protiv autoritarizma i sujeverja. Upravo nauci dugujemo povećanje naše intelektualne slobode nasuprot religijskim verovanjima; ona je ta kojoj imamo da zahvalimo za oslobođenje čovečanstva od starinskih i krutih oblika mišljenja. Danas ovi oblici mišljenja nisu ništa drugo do ružni snovi - i to smo saznali od nauke. Nauka i prosvećenost su jedna ista stvar -čak i najradikalniji kritičari društva u ovo veruju.

za takvu nauku je sposoban samo robot

robotizujes coveka i dobijes uzornog naucnika

pravi covek postane naucnik i lepo odma gradi ideologiju, sta bi drugo

mora se ziveti

Edited June 27, 2007 by bafomet

[Fiery]

za matematiku je karakteristicna apstrakcija do te mere da se ne bavi nicim realnim a za drustvene nauke je karakteristika tolika mera spekulacije i nemogucnosti aproksimacije da na kraju ne znas da li se bavis necim realnim ili samo izmisljas.

Meni ovo zvuci vise kao opis filosofije

[Lhabia]

Oho, pa lepo ste se raspisali

 

Dakle, sta imamo ovdje... aha, da...

 

Uzecu za primer Teoriju relativiteta i Njutnove zakone. Teorija relativiteta pokazuje da Njutnovi zakoni u sustini nisu tacni, ali takodje pokazuje i da su pod odredjenim uslovima dovoljno bliski tacnom da se mogu koristiti bez izazivanja znacajne greske. Dakle, osnova, ili ako ti je draze, fundament je bolje upoznat, otkriveni su nedostaci, kao i pozitivne strane. Objektivno, samo takvo "mlacenje prazne slame" dalo je ikakve rezultate.

 

Ovo jeste tacno, ali sagledajmo iz malo drugacijeg ugla:

T.relativiteta pokazuje ne da su Njutnovi zakoni netacni, vec da su pogresivi, sto ce znaciti upravo to sto si spomenuo, funkcionisu pod odredjenim uslovima, ili jos preciznije "u svetu malih brzina", tj.nasem svetu.

Prva stvar - samim tim sto je pokazana pogresivost Njutnovog sistema, sa tim apsolutno pada u vodu tradicionalno shvatanje nauke (neprotivrecna, apsolutno istinita osnova). Dakle, da ne bude zabune, naucnicima nikad nije cilj da obore neku teoriju pokusajima da dokazu njenu apsolutnu netacnost, niti bi to mogli. Dovoljno je da navedu situacije u kojima je neprimenjiva. To naravno ne znaci da treba odbaciti sve njene postulate. No, s obzirom da je glavni postulat tradicionalne naucne misli ta "neproblematicna" osnova, to je svojim padom povuklo sve ostalo.

Druga stvar - Relativisticka revolucija pocinje uvidjanjem da Njutnova fizika poseduje anomalije koje nije mogla da resi, a koje ne bi trebalo da se javljaju:

- primeceno je kasnjenje perihela Merkura - prva pomisao je bila da postoji neki interferirajuci faktor, np. neka manja planeta, koji usporava Merkur, ali za to nije bilo dokaza, te je zakljucak bio da postoji problem sa Njutnovom nebeskom mehanikom

- primecene su devijacije na putanji Urana - i ta greska je pripisana NT iako je par godina kasnije utvrdjeno da postoji planeta koja ga "ometa", Neptun

- njutnovski koncept svetlost je bio sustinski pogresan - utvrdjeno je da se svetlost sastoji od elektromagnestkih talasa koji se krecu u svim pravcima istom brzinom, sto dovodi do zakljucka da nema kretanja zemlje kroz etar, sto direktno pobija Njutnov zakon slaganja brzina

Sve ove pogreske su utvrdjene kao i prevazidjeneod strane METODOLOSKI drugacije teorije, jer sama Njutnova fizika to nije bila u stanju da ucini.

Eto, ovo ti je moj odgovor, te se time opet vracamo hna pocetak - nauka ne moze napredovati ako ne prihvata inovacije i alternative, vec se drzi svoje dogme.

 

P.S. Bilo bi fino kada bi neko dao pregled "naucne misli" od Galilea do Ajnstajna...

[Dead Man Drinking]

U matematici nekada i ovo "O" moše da bude kvadrat, ali to ne znači da je ona netačna, pogrešiva ili šta već. Njiutn je pravio greške, ali i Kepler, Pitagora i mnogi drugi. Ipak takva je nauka kojom su se bavili, i drugačije je vreme bilo. U svakom slučaju napredak je primetan. Nije teško shvatiti ljude koji se bavi naukom zbog njene primene. Ali neko će se zapitati čemu sve to ako ljudi mogu lepo da žive i bez mnogih (uglavnom novih) nauka, tj. njihovih otkrića i primena (Tibet, afrička plemena...)? Opet, ima mnogo ljudi koji ne vole primenjenu matematiku, fiziku i ostalo. Valjda vide neku lepotu, kao i u umetnosti Zajebana tema. Mogao bih da prodiskutujem sa nekim filozofom.

[Fiery]

Dakle, sta imamo ovdje... aha, da...

Ovo jeste tacno, ali sagledajmo iz malo drugacijeg ugla:

T.relativiteta pokazuje ne da su Njutnovi zakoni netacni, vec da su pogresivi, sto ce znaciti upravo to sto si spomenuo, funkcionisu pod odredjenim uslovima, ili jos preciznije "u svetu malih brzina", tj.nasem svetu.

Prva stvar - samim tim sto je pokazana pogresivost Njutnovog sistema, sa tim apsolutno pada u vodu tradicionalno shvatanje nauke (neprotivrecna, apsolutno istinita osnova). Dakle, da ne bude zabune, naucnicima nikad nije cilj da obore neku teoriju pokusajima da dokazu njenu apsolutnu netacnost, niti bi to mogli. Dovoljno je da navedu situacije u kojima je neprimenjiva. To naravno ne znaci da treba odbaciti sve njene postulate. No, s obzirom da je glavni postulat tradicionalne naucne misli ta "neproblematicna" osnova, to je svojim padom povuklo sve ostalo.

Druga stvar - Relativisticka revolucija pocinje uvidjanjem da Njutnova fizika poseduje anomalije koje nije mogla da resi, a koje ne bi trebalo da se javljaju:

- primeceno je kasnjenje perihela Merkura - prva pomisao je bila da postoji neki interferirajuci faktor, np. neka manja planeta, koji usporava Merkur, ali za to nije bilo dokaza, te je zakljucak bio da postoji problem sa Njutnovom nebeskom mehanikom

- primecene su devijacije na putanji Urana - i ta greska je pripisana NT iako je par godina kasnije utvrdjeno da postoji planeta koja ga "ometa", Neptun

- njutnovski koncept svetlost je bio sustinski pogresan - utvrdjeno je da se svetlost sastoji od elektromagnestkih talasa koji se krecu u svim pravcima istom brzinom, sto dovodi do zakljucka da nema kretanja zemlje kroz etar, sto direktno pobija Njutnov zakon slaganja brzina

Sve ove pogreske su utvrdjene kao i prevazidjeneod strane METODOLOSKI drugacije teorije, jer sama Njutnova fizika to nije bila u stanju da ucini.

Eto, ovo ti je moj odgovor, te se time opet vracamo hna pocetak - nauka ne moze napredovati ako ne prihvata inovacije i alternative, vec se drzi svoje dogme.

Nema tu "drugacijeg ugla". Nauka je uvek tezila objedinjenoj nepogresivoj osnovi, ali je nikada nije imala. Uvek su postojali konzervativni pojedinci, i uvek su postojali revolucionarno nastrojeni pojedinci. To ne menja opsti karakter nauke. U svemu ostalom, samo drugim recima ponavljas ono sto sam vec pisao na ovu temu.

Tek ovime vracamo se na pocetak - na netacnu tvrdnju da je nauka sustinski dogmaticna i zatvorena za inovacije.

 

Uzgred, da li bi te mrzelo da objasnis na koji nacin je teorija relativiteta "METODOLOSKI" drugacija od Njutnove teorije?

[Lhabia]

Pravo da ti kazem, mrzelo bi me. Sto se tice tvojih tvrdnji, ja uopste ne vidim da pricam "tvoju" pricu. Ti imas svoje misljenje i to ces da branis do kraja, makar bilo pogresno. Uopste ne uzimas u obzir cinjenice, a ovo sto sam ja napisala jesu sirove cinjenice. Uredu je da se ne slazes sa time, ali da pricas kako je to sve pogresno, to vec nije uredu. Tako da, ne znam sta bismo dobili time da ti ja odgovorim na ovo pitanje, kad ces ti opet da to pogazis. Ako te iole to zasita zanima, mada cisto sumnjam, potrazi na internetu, sigurno ima negde.

 

P.S. Ne znam otkud toliki strah od prihvatanja, bar u nacelu, drugacijeg stanovista, ali opet, to nije moja briga. Samo smatram da nije toliko nuzno predstavljati sebe, u svakom mogucem trenutku, u svakom mogucem smislu, kao nekoga ko je pokupio "svu pamet ovog sveta". Razumem da to pruza odredjenu licnu satisfakciju, ali nosi sa sobom i negativnu konotaciju, pgotovu ako nije tako, a nikad ne bi moglo ni biti. Svakako treba tome teziti, ali i shvatiti da je sto veca aproximacija sveukupnosti nedostizna. No, o tome ne verujem da ikad i razmisljas, kao sto i ne verujem da ces uzeti u obzir ili bar malo razmisliti o ovom postu, kao i svim ostalim.

 

Tebe pozdravljam, kao i sve ostale, a ja odoh na desetodnevno brckanje.

[SS Satana]

Malo filozofije nauke:

 

1.Pokusaji objasnjenja naucne promene

Kumulativizam i naucni revolucionizam

Vrste kumulativizma

Induktivizam, logicki pozitivizam i savremeni konfirmacionizam

Poperova kritika logickog pozitivizma

 

2.Jelena Berberovic: Kriticki racionalizam Karla Popera

Logika naucnog otkrica

Kritika tradicionalne epistemologije

Hjumova kritika indukcije i Poperov odgovor

Teorija deduktivnog metoda nauke

 

3.J.B.Poper i filozofija Beckog kruga

 

4.Testiranje hipoteza: opservacioni protokol i osnovni stavovi

 

5.J.B. Teorija istine i rasta znanja

 

6.J.B. Poperova istina o tri sveta

 

7.Filozofska pozicija Tomasa Kuna

 

8.Kunova Narodna razmisljanja o paradigmi (I kritike njegovog rada)

Epikstemoloski anarhizam Pola Fajerabenda Kako zastititi drustvo od nauke

 

9.Lakatoseva metodologija naucno istrazivackih programa

 

10.Merila negativnog procenjivanja programa

 

11.Kritika Lakatosevog stanovista

 

12.Laudanovo sagledavanje naucnog progresa sa stanovista resavanja problema

 

13.Svetozar Sindjelic: Osnovne koncepcije naucne realnosti

 

14.Svetozar Sindjelic: Konvergentni realizam i uspeh nauke

 

 

1.Pokusaji objasnjenja naucne promene

 

Tehnickim terminom naucna promena oznacava se svaka smena teorija koje se odnose na isti domen I iskustva. Jedan od najosnovnijih problema u filozofiji nauke jeste problem objasnjenja fenomena naucne promene,I u tom pogledu razlikujemo dva osnovna stanovista:

 

1.Kumulativizam

2.Revolucionizam

 

Kumulativisticko,.stanoviste naucne promene-njegovi predstavnici smatraju da se prilikom svake naucne promene,zadrzavaju izvesni bitni elementi stare teorije,koji ulaze u sastav nove teorije; time se tvrdi kontinuitet u rastu naucnog znanja, koji se,sa svoje strane,odvija gomilanjem,akumulacijom pojedinacnog znanja,tj. odredjenih dostignuca. Naravno,postoji vise vrsta kumulativistickog shvatanja: razlikujemo njegove jake I slabe oblike: pristalice jacih oblika tvrde kompletnu ocuvanost starih teorija u naucnoj promeni (interteorijski redukcionizam),dok pristalice slabijih smatraju da prilikom naucne promene dolazi do izvesnih korekcija bitnih elemenata stare teorije koji su zadrzani u novoj (u smislu njihovog prosirenja I sl.),pa da se u tom smislu moze govoriti samo o aprosimaktivnoj ocuvanosti starih teorija.

 

Revolucionisticko stanoviste insistira na tome da se prilikom razvoja nauke,sa smenama teorija,dogadjaju radikalni rezovi,u pitanju su momenti diskontinuiteta,u kojima dolazi do smene kompletne teorijske aparature: nijedan element stare teorije ne ostaje ocuvan u novoj teoriji-naucne revolucije

 

Interteorijski redukcionizam kao jako kumulativisticko shvatanje u potpunosti proizilazi iz radikalnog empirizma, ciji predstavnici smatraju da se nauka izvodi iz iskustva I da,zahvaljujuci tome, predstavlja adekvatan opis tog iskustva. Sta to znaci da se nauka direktno izvodi iz iskustva? To da je iskustvo apsolutno nezavisno u odnosu na razum, I da ga ovaj belezi malte ne u potpunosti pasivno; po interteorijskom redukcionizmu u organizaciji iskustva ne ucestvuju nikakvi apriorni elementi,kategorijalni aparat I tome slicno.

 

Stefan Amsterdamski u vezi sa ovim kaze da teorijski um deluje direktno pod prisilom empirijskih cinjenica,dok je naucna teorija zapravo superstruktura,koju taj um gradi na osnovama koje su potpuno nezavisne od njega. Te osnove sacinjava iskustvo,tacnije materijal zadobijen putem cula ili culne datosti,dok se izgradnja teorije vrsi uz pomoc posmatranja I eksperimenata. Dakle,korektnim posmatranjem I doslednim sprovodjenjem eksperimenata,ali korektnim posmatranjem iznad svega, mi na osnovu culnih datosti formiramo, tzv. opservacione iskaze-iskaze koji treba da na adekvatan nacin odslikavaju nase iskustvo (ukoliko su metode ispravno koriscene),da bismo zatim,polazeci od tih opservacionih iskaza,koji su singularni,metodom induktivne generalizacije,izvodili univerzalne sudove nauke (otuda I drugi naziv induktivizam).

Kao sto je vec u startu napomenuto,direktne posledice ovakvog stanovista su kontinuitet znanja I njegov kumulativan karakter: postoji skup vec otkrivenih istina (teorija) kojima samo dodajemo novootkrivene istine. Pojam lazne istine je kontradikcija,jer ako opservacione iskaze formiramo na osnovu culne datosti,I ako tom prilikom neophodne metode sprovodimo korektno,onda teorija nikako ne moze biti lazna; to se moze dogoditi samo ukoliko nisu ispostovani svi neophodni uslovi za sprovodjenje,pa cak ni tada ne govorimo o laznim teorijama,vec o sistemima univerzalnih sudova koji uopste nisu bili lazne teorije.Teorija,ako je teorija mora biti I istinita I za definiciju mora da pruza adekvatan opis citavog polja relevantnog iskustva. U skladu sa tim,teorije koje se smenjuju ne se u sustini bitno razlikovati: svaka nova teorija je nova samo u tom smislu I eventualno detaljnija; svaka nova teorija mora biti logicka posledica stare teorije,svodiva na nju.

Ovo je idealni sematski slucaj radikalnog empirizma. Drugi,razradjeniji slucajevi jesu:

 

1. Logicki pozitivizam

2. Savremeni konfirmacionizam

 

 

2.Logicki pozitivizam I logicki empirizam

 

Ova dva termina se vrlo cesto u literature uzimaju sinonimno,ali medju njima postoji izvesna razlika: logicki pozitivizam je postao logicki empirizam onog momenta kada je Karnap princip verifikacije zamenio principom konfirmacije (1936 godine); dok je princip verifikacije oznacavao princip dokazivanja putem iskustvene provere,princip konfirmacije je princip dokazivanja putem stepena verovatnoce-navodjenjem pozitivnih instance,dokazujemo da je iskaz verovatan I svaka nova instance povecava njegovu verovatnocu (doprinosi konfirmaciji).

Logicki pozitivisti su smatrali da nauka predstavlja sistem dokazanih visoko verovatnih univerzalnih iskaza koji na adekvatan nacin opisuju citavo polje relevantnog iskustva,a dve osnovne doctrine na koje se pravac oslanjao svakako su bile:

 

1. Doktrina induktivizma-indukcijom iz singularnih,opservacionih iskaza izvodimo univerzalne sudove nauke,s tim sto moraju biti zadovoljeni odredjeni uslovi: da ne postoji kontraevidencija (npr.crni labud) I da je uzorak koji ispitujemo reprezentativan.

2. Doktrina opservacionizma-opservacioni iskazi predstavljaju fiksno jezgro-oni se ne dokazuju,jer se formiraju na osnovu culnih datosti,I to u momentu opazanja,korektnim sprovodjenjem kontrolisane opservacije po karakteru singularni iskazi.

 

U skladu sa ovim,logicki pozitivisti su formulisali I kriterijum demarkacije nauke od onoga sto nije nauka,sudova nauke,od onih sudova koji to nisu: samo oni sudovi koji mogu biti izvedeni iz opservacione osnove mogu biti sudovi nauke; ukoliko to nije slucaj,sud je ili analiticki,ili je tautologija,ili je metafizicki,odnosno pseudo-sud. Prema ovoj poslednjoj vrsti sudova,logicki pozitivisti su bili narocito lose nastrojeni,smatrajuci da oni za nauku znace propast: kako mozemo svoje znanje zasnivati na necemu zasta nemamo potvrdu u iskustvu,niti nacina uz pomoc koga bismo utvrdili da li je uopste verovatno?

Konacno kompletan projekat izgradnje naucne teorije izgleda ovako:

 

1. Polazimo od pocetnih uslova-to je cinjenicka situacija koju zelimo da objasnimo-eksplikandum plus ono cime objasnjavamo-eksplanans- prirodni zakoni.

 

2. Uslovi koje objasnjenje mora da zadovoljava formulisu se cisto logickim putem

-ekslikandum mora biti logicki impliciran od eksplanansa;

-eksplanans mora sadrzati opste,univerzalne sudove

-eksplanans mora imati empirijski sadrzaj

-eksplanans mora biti istinit

 

3.Objasnjenje se primenjuje na citavo polje relevantnog iskustva za datu teoriju

 

4.Polazeci od iskustva,metodom kontrolisane opservacije formulisemo opservacione iskaze koji sacinjavaju fiksno jezgro nauke.

 

5. Putem indukcije,a vodeci racuna o pravilima korespodencije (metodama koje svaki teorijski pojam povezuju sa adekvatnim empirijskim entitetom),konacno formulisemo teoriju

 

6.Standardan uslov koji svaka teorija kao sistem mora zadovoljavati,a to je da bude konzistentna,sto bi ukoliko su svi prethodni uslovi zadovoljeni,moralo biti slucaj.

 

Poperova kritika logickog pozitivizma

 

Poper je zapravo, u potpunosti opovrgao logicki pozitivizam,pokazavsi neodrzivost doktrina na kojima on pociva:

 

a) Cisto opservacioni iskazi ne postoje,odnosno ne postoji fiksno jezgro na kome bi pocivala nauka.

Indukcija nikada nije bila upotrebljavana u nauci,induktivna logika de facto ne postoji

 

Naime,sto se kritike opservacionizma tice,opservacioni iskazi kao neki siguran osnov nauke ne postoje sami po sebi,odnosno zasnovani su iskljucivo na culnim datostima,niti je to moguce,jer,kaze Poper,da bismo uopste nesto mogli da vidimo,neophodan nam je referentni teorijski okvir (back-ground teorija) u kome cemo izvrsiti interpretaciju tih datosti,a u koja ulaze sva nasa ubedjenja,opsti I individualni interesi,ustaljena verovanja I predrasude,drustveni stavovi I ideologija,filozofija,kao I celokupno naucno znanje zajednice kojoj pripada subject posmatranja. U skladu sa tim,proizilazi da su cak I najjednostavniji opservacioni iskazi interpretirani-npr.iskaz: “Ovde-sada-belo”-interpretiran je u skladu sa rudimentarnim teorijama prostora,vremena I boja. Dakle,fiksno jezgro nauke ne postoji-opservaciona jezgra variraju od jednog teorijskog okvira do drugog.

Kritika indukcije-za indukciju je karakteristicno to da,otkad postoji njena upotreba (ili kvazi upotreba) u nauci,postoji i pitanje,tacnije,problem njenog opravdanja: kako opravdati strategiju po kojoj se zakljucci dobijeni u ogranicenom polju istrazivanog primenjuju na neograniceno polje neistrazenog?

Pokusaji resavanja ovog problema krecu se u dva osnovna pravca-u pravcu logickog opravdanja indukcije I u pravcu pragmatickog opravdanja indukcije.

Logicko opravdanje indukcije-polazi od zahteva da se u indukovanom zakljucivanju mora imati ista vrsta validnosti koju poseduje deduktivno zakljucivanje da bi njegova primena bila racionalna; ta se validnost obezbedjuje uvodjenjem tzv. principa indukcije,koji bi trebalo da obezbedi da se iz konacnog broja singularnih iskaza moze izvesti univerzalni iskaz,cesto deduktivnim putem; sam princip ima strukturu tvrdjenja da je u prirodi isti tip uzroka uvek pracen istim tipom efekata,pa se iz takvog stava I dovoljnog broja utvrdjenih veza jednog tipa dogadjaja moze izvesti zakljucak d ace odredjeni tip efekata nuzno pratiti relevantne uzroke. Naravno,odmah se postavlja pitanje zasnovanosti principa indukcije,i u tom pogledu,postoje dva pristupa problemu:

 

1.Induktivno zasnivanja indukcije-uvodjenjem hipoteze o uniformnosti prirodnih tokova,I to,kako u vremenskom,tako i u prostornom smislu,a vaznije ove hipoteze se izvode iz nedostatka kontraevidencije,sto potvrdjuje celokupno ljudsko iskustvo (induktivan zakljucak). Dakle,princip indukcije se opravdava univerzalnim stavom o uniformnosti prirodnih tokova,koji se izvodi iz iskustva,za sta je opet potreban princip indukcije (greska cirkulariteta).

2.Aprioristicko zasnivanje principa indukcije-indukcija predstavlja jedan nezavistan logicki princip,koji se ne moze izvesti iz iskustva,ni iz drugog logickog principa,a bez njega nauka nije I ne bi mogla biti moguca (Bertran Rasel). To je pristup opravdanju indukcije koji nije racionalan,jer bi,po toj osnovi,I svaki drugi stav mogao biti proglasen a poriori validnim.

3.Pragmaticno opravdanje indukcije-princip se ne moze dokazati ni deduktivno,ni induktivno,ali se moze dokazati da je to jedini princip koji omogucava saznanje,te da se njegovim usvajanjem ne bi nista izgubilo,a odbacivanjem sve (Hans Rajhenbah). Ovo je oborio Poper pokazivanjem da metod kojim se mi u nauci de facto sluzimo (falsifikacija) moze da simulira indukciju,da deluje kao indukcija a da to zapravo nije.

Sto se logickog opravdanja indukcije tice,njega je sasvim jasno I precizno osporio jos Hjum (primer sa bilijarskim kuglama): to sto je B do sada uvek bilo uzrok A,ne znaci da to tako mora da bude I u buducnosti-uvek je moguce naici na slucaj koji ce dati protivrecne posledice. Pa na cemu onda zasnivamo nase znanje? Po Hjumu,na navici-to je jedino sto imamo I za sta smo u stanju,I zato se moramo time I zadovoljiti. U tom smislu Hjumova kritika nije bila konsekventno sprovedena,ali ce zato to,umesto Hjuma uciniti Poper-on kaze: mi nikada ne mozemo iz niza singularnih iskaza zakljuciti univerzalni iskaz,I to iz sledecih razloga:

a) Zahteva se da primerak na koji iskaz referira bude reprezentativan,a to ne mozemo nikada imati

Zahteva se da nema kontraevidencije,ali to nikada ne mozemo znati,jer je u pitanju beskonacan skup,pa samim tim I princip konfirmacije otpada,buduci da je skup beskonacan,verovatnoca iskaza se povecava pozitivnim uzorkom.

 

Dakle,mi u nauci ne izvodimo hipoteze iz opservacione osnove indukcijom (kao sto su to smatrali logicki pozitivisti),vec se mi u nauci sluzimo tzv. hipoteticko-deduktivnim metodom: polazimo od onoga sto se naziva heuristicka (istrazivacka) hipoteza, koju potom testiramo izvodeci iz nje posledice (kontekst opravdanja),pa ako se pokaze da medju posledicama postoje I one koje su kontradiktorne,hipotezu odbacujemo.

Kako dolazimo do heuristicke hipoteze? Pitanje konteksta otkrica. Induktivisti su smatrali racionalnim putem-prikupljanjem opservacionog materijala,tj. direktnim opservacijama pojedinacnih cinjenica (cinjenice=culne datosti). Danas se,medjutim,sve vise dopusta da naucno otkrice ima iracionalnu dimenziju: ono je cesto proizvod: ono je cesto proizvod slucaja ili kreativnosti (Kekileova ciklicna jedninjenja I Keplerove eklipticne putanje planeta umesto kruznih).

Ono sto je pri svemu ovome bitno napomenuti jeste to da mi zapravo nikada ne mozemo da utvrditi da li je neka hipoteza istinita,ali zato mozemo utvrditi da je ona lazna: kriterijum demarkacije vise nije dokazivost,vec oborivost,opovrgljivost-eksplanatorni model: njutnovska I relativisticka fizika. Sve sto u takvom slucaju treba preduzeti jeste oboriti postojecu teoriju,odbaciti je, a zameniti novom teorijom,koja je od nje bolja,ali u tom smislu da je manje lazna,jer objasnjava I ono sto je stara teorija bila u stanju da objasni,ali I ono sto nije bila u stanju da objasni.

Ipak,stvari ne idu tako jednostavno: svaka,ma koja tvrdnja moze se spasti npr. uvodjenjem ad hoc hipoteza. Ad hoc hipoteze sluze samo da bi datu kontrainstanciju nekako dovele u sklad sa odgovarajucom teorijom,a same se ne proveravaju. Poper je postavio izricit zahtev da se ad hoc hipoteze I ostale alternative,koje omogucavaju izbegavanje opovrgavanja hipoteza,u nauci nikada ne upotrebljavaju,ako uopste hocemo o nauci da govorimo. Sa druge strane (a to ce Poper kasnije I priznati),cak I kada se neka teorija pokaze laznom,mi je ne smemo odbaciti,sve dok ne nadjemo novu teoriju koja bi je na adekvatan nacin zamenila (primer sa Darvinovom teorijom evolucije).

Koja je Poperova pozitivisticka teza? On se bavio I politickom filozofijom (“Beda istoricizma”,”Otvoreno drustvo I njegovi neprijatelji”) I insistira,I u drustvu I u nauci,na progresu: treba osmisliti nekakvu metodu koja bi doprinosila stalnom progresu kako nauke,tako I drustva. U suprotnom,kaze Poper,imamo dogmatizam u nauci,a totalitarizam u drustvu. Konstantni progress moguce je postici jedino na osnovu konstantnog kritickog stava prema svemu postojecem,prema postojecim preovladajucim metodama u nauci I drustvu koje obecavaju d ace ih dovesti do savrsenstva.

 

4.Savremeni konfirmacionizam

 

Tzv. Dijem-Kvainova hipoteza: posledica uz pomoc koje se testira izvesna hipoteza,nikada se ne izvodi jedino iz date hipoteze,vec iz citavog niza pomocnih pretpostavki sa kojima zajedno hipoteza koja se testira konstruise celovitu teoriju; prema tome,uvek je moguce izbeci opovrgavanje hipoteze pod testom,I to na jedan od sledecih nacina:

-Uvodjenjem ad hoc hipoteze

-Ad hoc modifikacijom eksplicitnih ili koordinacionih definicija,koje povezuju jedan teorijski sistem sa odredjenim empirijskim sadrzajem

-Promenom teorije pomocu koje se vrsi interpretacija iskustva

-Skeptickim ignorisanjem rezultata opservacije ili eksperimenta

Takodje se naziva I prihvacen pogled na svet I zapravo je product logickog pozitivizma,te u neraskidivoj vezi sa njim. Razlike I slicnosti leze u tome sto savremeni konfirmacionizam prihvata sve kritike upucene logickom pozitivizmu,ali do odredjene mere,tako da sama koncepcija induktivizma ne bude bitno narusena. Tako bi neki od osnovnih stavova savremenog konfirmacionizma bili:

1.Istiniti I nepogresivi opservacioni iskazi ne postoje,ali se uz pomoc jedne relativno neutralne background teorije mogli formulisati prilicno pouzdani I autonomni opservacioni iskazi koji bi mogli biti adekvatna empirijska osnova nauke.

2.Indukcija nije metod kojim se dolazi do naucnih teorija,ali je prilicno pouzdan metod njihove konfirmacije.

3.Naucni termini kroz istoriju menjaju svoja znacenja,ali uvek ostaje jedno relevantno jezgro koje je dovoljno za redukciju,ili se,pak,I ta promenjena znacenja nekako mogu usaglasiti.

 

5.Kriticki racionalizam Karla Popera

 

Poperovo delo “Logika naucnog otkrica” opredstavlja svojevrstan pokusaj filozofskog utemeljenja jedne nove teorije saznanja iz koje bi se izveo takodje novi concept naucnog metoda;iz tog razloga je i “Logika naucnog otkrica” I morala poceti kritickom analizom tradicionalne epistemologije I teorije nauke, a rezultat te I takve analize,svakako je moralo biti odbacivanje tradicionalnog pojma znanja kao kao istinitog opravdanog verovanja. Naime,Poper je izneo na videlo jednu bitnu razliku koju je tradicionalna epistemologija ili predvidjala,ili prikrivala,a koja je od presudnog znacaja za samu definiciju znanja, a samim tim, I za citavu teoriju koja se bavi fenomenom; u pitanju je razlika izmedju pojma verovanja kao sadrzaja u koji verujemo I pojma verovanja kao nase psiholoske reakcije na taj sadrzaj. Jer,svaki spoznajni akt sastoji se iz dva aspekta-subjektivnog I objektivnog; I,dok je tradicionalna teorija sazananja akcenat stavljala na subjektivni aspect,Poper insistira na onom objektivnom,jer,u nauci treba da se bavimo cinjenicama,a ne nasom uverenoscu u njih. S tim u vezi,Poper na pocetku “Logike naucnog otkrica” uvodi distinkciju izmedju psihologije I logike saznanja: psihologija saznanja bavi se istrazivanjem procesa zamisljanja novih ideja,dakle-nasom inventivnoscu,dok se logika saznanja bavi istrazivanjem metoda uz pomoc kojih se te postavljene hipoteze testiraju. Sada,tradicionalna logika saznanja prakticno je bila logika analize induktivnog metoda (ili induktivna logika),jer se smatralo da se u nauci sluzimo induktivnim metodom. Medjutim,vec je Hjum ukazao na problematicnost ovog metoda.

 

6.Hjumova analiza I kritika indukcije

 

Tradicionalna epistemologija,a samim tim,I filozofija nauke,smatrale su da se u nauci sluzimo principom indukcije svaki put kada formiramo novu naucnu teoriju. Hjum je bio prvi koji je doveo u pitanje legitimnost procesa indukcije; svoju analizu zapoceo je pitanjem kako? Na osnovu cega? Mi zapravo vrsimo prelaz sa instancija koje imamo u iskustvu na one instancije koje nemamo u iskustvu-pitanje zasnovanosti principa indukcije. Pa na osnovu principa uzrocnosti (pitanje zasnovanosti)?-na iskustvu: jer,kada se covek prvi put u zivotu susretne sa nekim predmetom ili pojavom,o tome kako ce taj predmet ili pojava delovati na druge predmete ili pojave (I obrnuto),on ne moze nista da zna,ukoliko o tome nema iskustva. Dakle,o vezi izmedju nekog uzroka I posledice zakljucujemo na osnovu iskustva.

Medjutim,postavlja se pitanje da li jet a veza nuzna? –Nije,jer nase se iskustvo odnosi samo na dogadjaje koji su se zbili u proslosti: u proslosti se jedna ista vrsta uzrocno-posledicne veze konstantno javljala na isti nacin I pod istim okolnostima,izmedju dve posebne vrste dogadjaja (primer sa bilijarskim kuglama); buduci da je to tako,mi na osnovu verovatnoce smatramo d ace se isto dogadjati I u buducnosti; iz toga sto taj I taj predmet poseduje te I te osobine,verovatno je da I ostali predmeti iste vrste poseduju istovetne osobine. Verovatno,pominje Hjum,ali ne I nuzno.

Dakle,princip indukcije pociva na principu verovatnoce; on nije I ne moze biti logicki utemeljen,zbog cega nije u stanju da obezbedi naucnim teorijama onu izvesznost na kojoj tradicionalna koncepcija nauke I saznanja toliko insistira. Princip indukcije,jednostavno nije legitiman princip zakljucivanja. Medjutim,iako to jeste tako,mi se ipak I dalje sluzimo (I treba da se sluzimo) principom indukcije jer bolji nemamo. Sta vise,indukcija,kao ona koja je zasnovana na navici,nama je nuzna. Ovo stoga sto smo mi kao svesna bica uslovljeni ponavljanjem I asocijacijama ideja I bez toga bismo tesko uopste mogli da prezivimo: u osnovi naseg zivota,pa I toka svesti,jeste navika I ona je nas “vodic u zivoti”.

 

7.Poperova kritika Hjumovog stanovista

 

Unutar Hjumovog filozofskog stanovista moguce je uociti dva aspekta: logicki I psiholoski problem indukcije.

a) Logicki problem indukcije tice se opravdanosti zakljucivanja od instancija koje smo imali u iskustvu (kod Popera: singularni opservacioni iskazi) ka onim instancijama koje nismo imali u iskustvu (kod Popera: univerzalni iskazi nauke).

Psiholoski problem indukcije tice se opravdanosti naseg ocekivanja slicnosti izmedju ove pomenute dve vrste instancije.

Osnovni problem je sto su kod Hjuma odgovori na ova dva problema medjusobno suprotstavljeni: odgovor na logicki problem je negativan (zakljucivanje od onih instancija koje smo imali u iskustvu ka onima sa kojima to nije slucaj,nije legitimno zakljucivanje),dok je odgovor na psiholoski problem indukcije pozitivan (nasa ocekivanja slicnosti izmedju instancija moze I mora biti prihvaceno,jer smo mi time uslovljeni-drugo nemamo,I to je prosto nacin na koji funkcionisemo).

Medjutim,ova suprotstavljenost odgovara,Hjumovo stanoviste,zapravo,cini unutrasnje protivrecnim,I stoga krajnje problematicnim,jer,ono,kao takvo,u osnovi razara svako filozofsko polaziste I nuzno ima svoj rezultat radikalni skepticizam,jer ako nasim zivotima upravlja navika koja se ne moze racionalno opravdati,onda se nase znanje svodi na verovanje. Zato je,zakljucuje Poper,Rasel I mogao reci da Hjumova filozofija predstavlja slom racionalnosti XVIII veka I u vezi sa tim postaviti odlucno pitanje: da li je, unutar empirijske filozofije,uopste moguce naci odgovor na Hjumov izazov,ili je pak,skepticizam njegova neizbezna posledica?

Glavni razlog Poperovog neprihvatanja Hjumove teze o samo-verovatnoci sveg naseg znanja jeste sto ona pociva na zdravorazumskoj teoriji ljudskog znanja koja je,takodje, u sebi protivrecna-u njenoj osnovi pocivaju dve medjusobno suprotstavljene teze:

a) realisticki pojam sveta (da svet postoji objektivno,nezavisno od nas kao saznajnih subjekata),I to je teza koju Poper svesrdno prihvata; druga teza jeste tzv.

teza sdravorazumskog saznanja,koju Poper naziva “kofa teorijom”; sve nase znanje predstavlja modifikovan,uredjen materijal,koji smo zadobili putem cula,dok je proces saznavanja predstavljen kao akumulacija tog materijala,akumulacija u kofi nase svesti. Krajnja konsekvenca ove teze jeste ono do cega su dosli I Hjum I Barkli: ne postoji nista osim nasih oseta,utisaka I slika secanja,sto je u direktnoj suprotnosti sa tezom o realistickom pojmu sveta. Hjum je problem “resio” tako sto je odbacio tezu o realisticnosti sveta,tacnije,tezu koja bi iz ove morala da sledi,a to je teza o realisticnosti naseg znanja, a opredelio se za opciju da je sve nase znanje zasnovano na navici, tj. na principu slicnosti I verovatnoce,I,kao takvo,ono je racionalno neopravdivo.

Medjutim,Poper je,za razliku od Hjuma,nastojao da utvrdi kako je (I da li je uopste) ovu teskocu moguce prevazici,ako ne I zaobici? To je uspeo tako sto je pokazao da teorija na kojoj teza o tzv. zdravorazumskom saznanju pociva tzv. psiholoska teorija-u svojoj bazi pogresna. Naime,po psiholoskoj teoriji,nas zivot cine samo konstantna ponavljanja,a zivot nase svesti se moze svesti samo na tokove tih ponavljanja. A to je,prema Poperovom misljenju netacno; jer,iako je cinjenica da ovi tokovi cine deo zivota nase svesti,ipak njen najveci deo ostaje otvoren za ono sto je novo I neponovljeno. Gde lezi zabuna? U tome sto mi na dogadjaje,na stvarnost ne reagujemo samo na osnovu navike,kao sto je smatrao Hjum; tacno je da slicnost I ponavljanje igraju odredjenu ulogu u nasoj svesti I zivotu,ali ne kao njihovi kljucni faktori,kao ideje-vodilje,vec kao proizvodi. Proizvodi toga sto mi na izvesne pojave I dogadjaje sa kojima se susrecemo prvi put u zivotu,reagujemo kao da su oni slicni nasim iskustvima iz proslosti; mi ih interpretiramo kao one koji se ponavljaju. Dakle,u osnovi svih nasih reakcija lezi jedan sistem ocekivanja,anticipacija,interpretacija,prihvatanja,interesa I sl.- sistem koji je uvek pre ma kakvog ponavljanja,pre uocavanja ma kakve slicnosti; nama ne rukovodi navika,vec taj sistem cija jet a navika samo puki proizvod.

 

 

8.Poperova pozitivisticka teza (teorija deduktivnog metoda)

 

To je teorija metoda kritickog proveravanja naucnih hipoteza (odnosno teorija) I njihove selekcije. Iz novo postavljene hipoteze dedukcijom se izvode zakljucci,a zatim se ti zakljucci uporedjuju jedan sa drugim,ne bi li se uspostavile logicke relacije medju njima. To je process testiranja hipoteza,odnosno teorija,I sastoji se iz cetiri dela:

 

1) proveravanje konzistentnosti sistema-logicko uporedjivanje zakljucaka date teorije izmedju sebe.

2) Ispitivanje logicke forme teorije,sa ciljem da se utvrdi da li je teorija empirijskog,odnosno naucnog karaktera,ili je po svojoj formi tautoloska.

3) Uporedjivanje date teorije sa konkurentnim teorijama-ne bi li se utvrdilo koja teorija daje najadekvatniji,u smislu najmanje lazan opis polja relevantnog iskustva

4) Proveravanje teorija putem promena empirijske primene zakljucaka,koji se iz nje mogu izvesti pomocu ranijih prihvacenih (osnovnih) iskaza. Iz teorije koji se iz nje mogu izvesti pomocu ranije prihvacenih (osnovnih) iskaza. Iz teorije koja se proverava dedukuju se odredjeni singularni iskazi,tzv. “predvidjanja” medju kojima se biraju oni koji ne mogu biti izvedeni iz ranije teorije (posebno oni koji toj ranijoj teoriji protivrece),potom se vrsi testiranje tih “predvidjanja” primenom u praksi I eksperimentima,pa,ako eksperiment ili prakticna primena potvrde “predviddjanja” primenom u praksi I eksperimentima,pa,ako eksperiment ili prakticna primena potvrde “predvidjanje” za teoriju kazemo da je (za sada) prosla proveru; ukoliko ne teorija je opovrgnuta. Tako sve dok postavljena teorija izdrzava detaljne I ostre provere I tokom naucnog progresa ne biva zamenjena drugom teorijom (ne biva oborena),za nju se moze tvrditi da je dokazala svoju vrednost,tj. da je potkrepljena proslim iskustvom.

 

 

 

9.Ispitivanje logicke forme teorije

 

Iskazi teorija koje su po svojoj formi empirijski,imaju logicku formu striktno-univerzalnih iskaza (oni kojima figuriraju samo univerzalna imena),a mogu se izraziti u formi negacije striktno-egzistencijalnih iskaza. U takvoj formi,naucni zakoni mogu se uporediti sa pravilima iskljucivanja ili zabrane,jer iskljucuju zabranjenu mogucnost da nesto postoji (x koje nema f),zbog cega su opovrgljivi: ako prihvatimo kao istinit singularni iskaz koji tvrdi postojanje onoga sto univerzalni zakon zabranjuje,onda taj iskaz krsi datu zabranu-on opovrgava univerzalni zakon.

Ni striktno-univerzalni,ni striktno-egzistencijalni iskazi nisu ograniceni,bilo prostorno,bilo vremenski; iza toga sledi da striktno-egzistencijalni iskazi,za razliku od striktno-univerzalnih,nisu opovrgljivi (bar ne drugim striktno-egzistencijalnim iskazima),jer nije moguce imati u visu celinu sveta da bi se ustanovilo da nest one postoji,nije postojalo,nit ice ikada postojati-jedino sta moze da opovrgne striktno-egzistencijalni iskaz jeste striktno-univerzalni iskaz. Po istom principu,ni striktno-univerzalni iskazi nisu podlozni verifikaciji,jer nije moguce ustanoviti da ne postoji nista od onoga sto zakon zabranjuje. Ipak,u pogledu obe ove vrste striktnih iskaza moguce je u principu odluciti empirijski,I to tako sto postojanjem odredjenog stanja stvari,striktno-egzistencijalni iskaz moze biti verifikovan,a striktno-univerzalni opovrgnut.

 

10.Problem izbora izmedju konkretnih teorija

 

Kada odabiramo neku teoriju izmedju vise konkurentnih I zasto?

Odlucujuci faktor jeste stepen proverljivosti,odnosno opovrgljivosti: ona teorija koja ima vise prilike da bude pobijena iskustvom,ona je opovrgljiva,samim tim,I njen empirijski sadrzaj je bogatiji,jer ona vise govori o iskustvu. Sa druge strane,onja teorija koja je manje opovrgljiva,koja je stoga,verovatnija-empirijski je siromasnija. Dakle,ako rast naucnog saznanja odredjujemo kao raspolaganje teorijama koje imaju veliki empirijski sadrzaj,onda u nauci moramo teziti sto nizem stepenu verovatnoce (jer teorija je verovatnija,ako nam je poznato malo nacina kojima bismo je mogli opovrci)-prilicno paradoksalno,ako imamo u vidu opsteprihvaceno stanoviste da je veci stepen verovatnoce upravo ono sto je pozeljno I sto se ocekuje od naucnih teorija I sto uslovljava njihovu vrednost.

Potkrepljenost ili stepen potkrepljivosti,objasnjava Poper,jesu neutralni termini kojima oznacavamo onaj stepen do kog je neka hipoteza prosla ostre provere,I tako pokazala svoju pravu vrednost. Pri tom treba napomenuti da se stepen potkrepljivosti povecava sa brojem slucajeva koji potkrepljuju datu teoriju;obicno,prvim takvim slucajevima pridajemo vecu vaznost nego onima na koje kasnije naidjemo,jer,kad je neka teorija vec dobro potkrepljena,onda pronalazenje novih slucajeva malo doprinosi podizanju njenog stepena potkrepljivosti. Medjutim,ukoliko se novi slucajevi bitno razlikuju od ranijih,ovo pravilo ne vazi,jer to znaci da se data teorija potkrepljuje na novom podrucju primene: tada podkrepljujuci slucajevi mogu znacajno doprineti podizanju stepena potkrepljenosti teorije o kojoj je rec,sto istovremeno znaci da oni potvrdjuju njenu pravu vrednost.

Ostaje pitanje: u odnosu na sta se vrsi provera stepena potkrepljenosti neke teorije? –u odnosu na intersubjektivno vazece (osnovne) stavove. To su stavovi koji po pravilu imaju formu singularnih egzistencijalnih iskaza,I to iskaza o polozajima (I kretanju) fizickih tela u odredjenim prostorno-vremenskim jedinicama-polozaju I kretanju koji moraju biti dostupni posmatranju,I,na taj nacin,intersubjektivno proverljivi. Pritom,nije dovoljno da neku teoriju smatramo opovrgnutom,samo na racun toga sto smo prihvatili osnovne iskaze koji joj protivrece-da bi teorija bila opovrgnuta,potrebno je sledece:

 

1.da postoji opovrgavajuca hipoteza

2.da pomenuti osnovni iskazi,osim sto protivrece teoriji koja se testira,I potkrepljuju opovrgavajucu hipotezu,cineci je na taj nacin intersubjektivno proverljivom.

 

Osnovni iskazi kojima vrsimo testiranje su konvencionalno prihvaceni. Konvencijalno,jer nema iskaza imunih na proveru,ali,da ne bismo zapali u beskonacni regres,odredjene posebne iskaze prihvatamo na osnovu konvencije,koja se sklapa u skladu sa odredjenom procedurom I pravilima: to da l ice osnovni iskazi biti prihvaceni ili odbaceni,odredjuje se prilikom primene teorije koja se testira. Usvojena konvencija predstavlja deo promene koja teoriju stavlja na probu. Nauka ne zapocinje,kao sto se smatralo,akumulacijom iskustvenog materijala,I njegovom transformacijom u neke vise celine,nauka trazi vec formirano stanoviste o stvarima I teorijsku osmisljenost.

 

11. Karl Poper I filozofija beckog kruga

 

I za Popera I za predstavnike Beckog kruga karakteristicno je to da njihove filozofske teze,svoje temelje pronalaze u novovekovnoj filozofiji,ali prateci pritom razlicite tradicije: logicki pozitivisti svoje stanoviste zasnivaju na radikalnom empirizmu (Lok,Barkli,Hjum),dok Poper insistira na kantovskoj tradiciji,koja u prvi plan stavlja racionalnost.

U skladu s tim,odlucno mesto u filozofiji logickog pozitivizma zauzima iskustvo,a vidljiv je I veliki uticaj Vitgenstajnove filozofije,kako ku je on izlozio u svom “Traktatu”: u pitanju su koncepcija logickog atomizma I teza o podudarnosti struktura sveta,jezika I logike. Vitgenstajn je,naime,smatrao da u osnovi svake o dove tri sfere pocivaju odgovarajuci jednostavni elementi koji predstavljaju njihova atomska jezgra: kada je svet u pitanju,ti elementi su objekti u svojim osnovnim,najjednostavnijim stanjima,u logici se oni prepoznaju u elementarnim iskazima,dok su u jeziku to imena. Sledstveno tome,osnovnim stanjima,stvari u stvarnosti odgovaraju elementarni stavovi sastavljeni od imena,koji ih oslikavaju; sva ostala stanja stvari I svi ostali iskazi mogu se izvesti iz ovih elementarnih,a njihova istinitost je uvek u funkciji njihovih elementarnih delova. Logicki pozitivizam u tom smislu predstavlja radikalni empirizam kome je data vitgenstajnijanska forma: u osnovi svakog sistema naucnih teorija pocivaju iskazi koji direktno oslikavaju polje relevantnog iskustva,tzv. opservacioni iskazi: iz njih se indukcijom izvode svi univerzalni iskazi nauke,respektivno izvesnim uslovima (odsustvo kontraevidencije I zahtev da uzorak,koji se ispituje,bude reprezentativan). U skladu s tim,formulisan je I kriterijum smislenosti iskaza,a samim tim,I kriterijum demarkacije nauke od pseudo-nauke; oni iskazi koji se mogu svesti na,ili izvesti iz opservacionih iskaza,koj,dakle,izdrze empirijsku proveru,jesu smisleni iskazi I treba da budu iskazi nauke,dok svi oni iskazi koji nisu to u stanju (izuzimajuci iskaze matematike I logike,koji su analiticki,dakle,valjani nezavisno od iskustva),predstavljaju besmislene iskaze I “nauka” koja ih sadrzi u sebi nije nauka,vec ono sto logicki pozitivisti nazivaju “pseudo-naukom”.

Nije tesko uociti koliko je velikim delom logicki pozitivizam zapravo filozofija jezika: ovo s toga sto su njegovi predstavnici smatrali da su svi problemi filozofije reseni,I da jedino mozemo da vrsimo dorado njihovih resenja; upravo iz tih razloga,u centar njihovog interesovanja dolazi jezik-njihova istrazivanja su semanticka istrazivanja I osnovna persprektiva posmatranja jeste lingvisticka,jer,ako je vec reseno sve sto se imalo resiti,onda je jos ostalo resenja precizirati,odnosno precizirati uslove koje dalja otkrica moraju zadovoljavati da bi bila relevantna za nauku.

 

U skladu s tim,kao sto smo vec napomenuli,I kriterijum demarkacije postavljen je na semanticki nivo: kriterijum smislenosti iskaza jeste ujedno I kriterijum njihove naucnosti,a to je princip verifikacije,odnosno konfirmacije.

I upravo ce time biti motivisana Poperova kritika logicko pozitivizma. On smatra da se ovaj pravac nalazi na dobrom putu da,u svojoj krajnjoj konsekvenci,preraste u novu formu sholasticizma I verbalizma I na taj nacin postane ono sto I svaki dogmatizam-neproduktivno I u sebi zatvoreno misljenje. Po Poperu “najsigurniji intelektualni gubitak jeste napustanje realnih problema I bavljenje verbalnim pitanjima”. Verbalna pitanja nisu istinska filozofska pitanja,egzaktnost nije ono sto neku teoriju cini plodotvornom. Filozofija treba da se bavi formulacijom problema I teorijama hipotetickog karaktera koje te probleme resavaju,kao I kritickom analizom konkretnih teorija. Jer,Poper je pokazao da dve doctrine na kojima logicki pozitivizam pociva,naime,opservacionizam I induktivizam,prosto ne stoje: opservacionizam iz tog razloga sto su elementarni iskazi kojima oslikavamo svoje iskustvo (nesvesno) interpretirani u odredjenom teorijskom okviru,a induktivizam,jer indukcija nije I ne moze biti sredstvo izvodjenja univerzalnih iskaza nauke iz elementarnih singularnih iskaza,jer su u pitanju skupovi iskaza razlicitih ekstenzija,od kojih jedan,onaj koji nas prevashodno interesuje,sadrzi beskonacno mnogo clanova. Induktivna logika de facto nikada nije ni postojala; iskazi nauke su uvek bili,jesu I bice samo hipoteze koje mogu biti manje ili vise potkrepljene,ali nikada dokazane kao apsolutno istinite-uvek je moguce da,cak I ona teorija koja se do sada pokazivala kao najpotkrepljenija,bude u buducnosti opovrgnuta,sto nam potvrdjuje slucaj sa njutnovskom mehanikom.

On smatra da je zadatak nauke:

1.Konstantna formulacija problema

2.Postavljanje hipoteza I njihovo resenje

3.Testiranje tih hipoteza,I to iskljucivo deduktivnim putem-iz teorije ciju proveru zelimo da izvrsimo,izvode singularni stavovi,pa ako postoji neslaganje,teorija je opovrgnuta,jer,da bi neka teorija predstavljala adekvatan,zadovoljavajuc opis citavog polja relevantnog iskustva,ona ne sme imati kontradiktorne posledice.

4.Kriticko uporedjivanje teorija koje referiraju na isti domen relevantnog iskustva

5.Odabiranje onih teorija koje daju njegov najadekvatniji opis; tek kada pronadjemo teoriju koja je bolja (u smislu da je manje lazna) od te teorije za koju je pronadjena kontraevidencija,tek je tada racionalno da prethodnu teoriju odbacimo,tek tada,pored toga sto je opovrgnuta,za datu teoriju smemo reci I da je odbacena.

Plodotvornost neke teorije rezultat je upravo sposobnosti da se vide novi problemi tamo gde ih niko do sada nije uvidjao,I da se pronadju novi putevi za resavanje tih problema; ne u iskustvu,vec u misljenju lezi istinska snaga ljudske spoznaje-ono je pravi izraz nasih duhovnih moci,a njegova najvisa funkcija je kriticka: kriticko misljenje je ono najvrednije I ono osigurava stalni rast i napredak spoznaje,tj. nauke.

I upravo je ovaj princip falsifikacije-mogucnost stalne zamene opovrgnutih teorija,ono sto nauku razgranicava od onog sto nije nauka-kriterijum demarkacije.

 

U pozitivistickoj koncepciji taj kriterijum je princip verifikacije/konfirmacije,koji se uspostavlja sa svrhom da se radikalna kritika I odbacivanje metafizickih iskaza kao besmislenih. U Poperovoj koncepciji to nije slucaj,on princip falsifikacije kao kriterijum demarkacije uspostavlja sa svrhom da nauku utemelji I osigura kao teorijski sistem,I stavise,smatra da su metafizicke ideje cesto inspirativne,u toj meri da su velikim delom doprinele razvoju I napredovanju nauke,sto ih,svakako,cini korisnim I pozeljnim u naucnom misljenju (ideja atomizma,ideja korspukularne teorije svetlosti,fluidne teorije svetlosti I sl.)

 

12.Testiranje hipoteza: opservacioni protokol I osnovni stavovi

 

I Poper I filozofi Beckog kruga slazu se oko toga da nijedan iskaz nije moguce proveriti direktno iskustvom,vec samo u odnosu na neke druge iskaze,koji su jednostavnije forme od onih iskaza koje testiramo. Filozofi Beckog kruga uzimali su za te iskaze opservacione iskaze I protokolarne recenice,dok je kod Popera rec o tzv. osnovnim stavovima,I po pitanju prirode I strukture tih stavova,stanovista predstavnika Beckog kruga I Karla Popera se u potpunosti razilaze.

 

Opservacioni stavovi (Moris Slik,Momentalna tvrdjenja o culnim stavovima)

-su oni koji iskazuju subjektivno iskustvo u trenutku opazanja. To su tvrdjenja o onome sto je meni sada dato u iskustvu,zbog cega u sebi sadrze demonstrativni element,koji ima ulogu gesta ostenzije (prikazivanja bez objasnjavanja); to prisustvo demonstrativnog elementa je ono sto ih cini posebno pogodnim za fundament nauke,jer,da bi se demonstrativni element uopste mogao upotrebiti neophodno je da postoji stvarna referencija-javljanje odgovarajuceg iskustva je preduslov za izricanje opservacionog stava. Opservacioni iskaz je u potpunosti vezan za trenutak u kome subjekt ima neposredni iskustveni dozivljaj kao preduslov njegovog izricanja,I stoga je nehipotetickog karaktera. Ovo implicira da opservacioni iskazi imaju vrednost samo u trenutku kada subjekt ima odgovarajuci iskustveni dozivljaj,dok u drugim,izmenjenim situacijama gube smisao,pa se ne mogu ponoviti ili zadrzati. Medjutim,to ne predstavlja nikakav problem,jer se uvek mogu ustanoviti novi opservacioni iskazi koji ce se odnositi na novu situaciju I tako ponovo moci da posluze za proveravanje drugih iskaza.

 

 

Protokol recenice (Karnap i Nojrat)

-razlikuju se od opservacionih iskaza po tome sto ne predstavljaju momentalna tvrdjenja o culnim datostima,vec izvestaje o takvim tvrdjenjima. Njima se saopstava da je subjekt u odredjenim okolnostima,utvrdio I zapisao (protokolisao) ono sto je imao u svom iskustvu. Npr. “U trenutku t,Oto opaza crveni krug”.

Sledi da su protokol-recenice hipotetickog karaktera I stoga podlozne ispitivanju I pogresivosti,sto ce reci da nemaju nikakav prioritet u odnosu na ostale empirijske stavove,odnosno u krajnjoj konsekvenci,poenta bi bila da ne postoje stavovi otporni na reviziju,cime se Nojrat priblizio Poperovom shvatanju problema empirijske osnove nauke.

 

Osnovni stavovi (Karl Poper)

-su slicno protokol-recenicama,singularni egzistencijalni stavovi koji iskazuju da se u odredjenoj tacki prostora I vremena nesto dogodilo ili da nesto postoji; ali ovde je akcenat na objektivnom dogadjaju ili postojanju,a ne u subjektivnom iskustvu o tome,I zato Poperovi isnovni stavovi ne mogu biti ni opservacioni stavovi,ni protokol recenice,jer oni,buduci da su stavovi o cinjenicama,transcendentiraju empirijski dato I subjektivno iskustvo svesti.

Preko opstih pojmova koji su u njima upotrebljeni,osnovi stavovi se ukljucuju u teoriju I govore o objektima I dogadjajima spoljasnjeg,realnog sveta-to su stavovi o cinjenicama,koji se postavljaju kao da su intersubjektivno valjani,I koji,stoga,sluze za testiranje teorija. Ako teorija izdrzi testiranje,onda za nju mozemo tvrditi da je potkrepljena u odredjenom stepenu.

Medjutim,posto su I osnovni stavovi po svom karakteru hipoteticki,postoji opasnost od zapadanja u beskonacni regres pri testiranju, zato se uvodi konvencionalno resenje. Posto nisu nikakve “poslednje istine”,niti ih mozemo neposredno opravdati nasim iskustvima,osnovne stavove biramo I prihvatamo konvencionalno,ali ne s obzirom na njihov sadrzaj,da bismo ih uklapali u teoriju,vec s obzirom na stepen njihove potvrdjenosti. Mi smemo da odustanemo od njihovog daljeg testiranja ukoliko nam se ucini da su oni dovoljno potvrdjeni,a odluku o stepenu potvrdjenosti donosi zajednica istrazivaca u nauci,cime se odigurava ono na cemu Poper insistira-nuzna intersubjektivna dimenzija svakog naucnog saznanja. To,medjutimi dalje nece znaciti da su osnovni stavovi dokazani kao istiniti,jer su oni hipoteze: naucne teorije,to su nase invencije-one mogu biti bolje ili losije postavljene,pa onda potkrepljene ili odbacene; od njih mi stvaramo svet,ali ne realni svet,nego nasu mrezu u koju pokusavamo da uhvatimo realni svet.

 

 

13.Poperova kritika Karnapove filozofije

Rudolf Karnap je svakako jedan od najistaknutijih filozofa Beckog kruga,I jedan od retkih koji je usvajao Poperove kritike upucene njegovom stanovistu,sto je rezultiralo stalnim modifikacijama tog stanovista. Medjutim,od cega Karnap nikada nije odustao (a to je upravo ono sto je Poper najradikalnije kritikovao,sto je glavna tema kritike),sto ujedno predstavlja I sadrzinsku okosnicu njegovog misljenja,I citavog pokreta uopste,jeste empirizam kao temelj filozofije I destrukcija metafizike kao njen cilj.

Naturalisticka teorija znacenja,po kojoj smislenost odnosno besmislenost nekog iskaza nije konvencionalno ustanovljena,vec predstavlja stvar “aktuelne cinjenice”. Iskaz ce biti smislen ukoliko zadovoljava sledeca dva uslova:

1. ukoliko sve reci koje u njemu figuriraju I same imaju znacenje

vracanje na Hobsa I Barklija,po kojima reci imaju znacenje ukoliko su ili mogu biti povezane sa odredjenim posmatranim iskustvom ili fenomenom (nominalizam u jeziku)

2. ako celokupni iskaz ima smisao

jer,I to je jos Rasel primetio,postoje izvesne kombinacije simbola koje samo izgledaju kao smislene formule,a da to u stvari nisu (paradoks klase koja je clan same sebe-resenje je u Raselovoj teoriji tipova,koja podrazumeva hijerarhizaciju jezika na nivoe,pa je postaviti pitanje da li je neka klasa ili skup clan samog sebe,jedna sintaksno nedozvoljena notacija,jer to je isto kao kada bismo pitali da li je neki skup viseg nivoa nego sto jeste)

Postavlja se pitanje kako je Karnap odgovorio na postavljene uslove?

Na prvi uslov,tako sto je postavio zahtev da svi legitimniempirijski pojmovi moraju biti izvedeni iz empirijske osnove,koju,pak,sacinjavaju perceptivno iskustvo I odredjene elementarne relacije,a na drugi izvodjenjem tipova ili klasa razlicitih predmeta ili pojmova,cije nekriticko mesanje nuzno void u pseudo-probleme I pseudo-stavove. Uslov je da je iskaz smislen ukoliko se moze redukovati na elementarne,opservacione iskaze,sto je zapravo kriterijum verifikacije,koji je po svojoj sadrzini ekvivalentan dvoma gore navedenim uslovima. Sve u svemu,poenta je da metafizicki pojmovi I iskazi bivaju eliminisani kao besmisleni,a samim tim,ne ulaze u sastav nauke.

Poper je kritikovao svako od ovih Karnapovih izvodjenja:

1. nominalisticka koncepcija pojma znacenja interpretira reci ekstenzionalno ili enumerativno,cime se dolazi do cisto nominalistickog jezika,koji nije I ne moze biti jezik nauke. Jezik nauke mora “obilovati univerzalijama”-recima sa precizno utvrdjenom intenzijom,ali neodredjene ekstenzije-da bi se mogle formulisati hipoteze,jer to je ono o cemu je u nauci rec.

2. Raselov imperative teorije tipova predstavlja nesto sto je prevazidjeno,naime,dokazano je da je moguce konstruisati jezik,nezavisno od teorije tipova,u kome se mogu formulisati smisleni stavovi.

3. Princip verifikacije uzet za kriterijum smislenosti iskaza,void pogresnoj demarkaciji nauke od onoga sto nije nauka-demarkaciji kojoj je osnovni cilj eliminacija metafizickih pojmova I iskaza (cime iz nauke bivaju eliminisani I uiverzalni zakoni prirode,koji treba da budu njen deo,a koji to,opet,ne mogu biti,zbog toga sto ne zadovoljavaju neki od gore pomnenutih Karnapovih uslova smislenosti).

 

14.Teorija o “dobro formiranoj” formuli ideja I ideja vestackog jezika

 

Ova teorija je dosla na mesto naturalisticke teorije znacenja,koju je Karnap vremenom napustio. Njome se tvrdi da je jezicki izraz dobro formirana formula u zavisnosti od pravila jezika,kojem taj izraz pripada. Sada,buduci da ta pravila vrlo cesto nisu dovoljno precizna, neophodno je uvesti pravila koja bi bila preciznija, a samim tim,I nove forme izraza koje bi trebalo koristiti u skladu sa tim pravilima,odnosno treba konstruisati novi (alternativni) pojmovno-jezicki okvir,sto de facto znaci,napraviti I uvesti u upotrebu vestacki jezicki sistem.

Taj novi nacin govora trebalo bi da bude fizikalisticki nacin govora-govor o fizickim objektima I njihovom kretanju u prostoru I vremenu. Dakle,jezik fizike kao univerzalni jezik nauke,a mogucnost nekog iskaza da bude preveden na fizikalisticki jezik,ujedno bi predstavljala I dokaz njegove naucnosti. Kriterijum demarkacije jeste mogucnost prevodjenja iskaza na fizikalisticki jezik,ujedno bi predstavljala I dokaz njegove naucnosti.

Kriterijum demarkacije jeste mogucnost prevodjenja iskaza na fizicki jezik kao univerzalni jezik nauke.

Poperova kritika je dvostruka:

1.Tezom o fizikalistickom nacinu govora,Karnap I Nojrat se ipak nisu makli sa pozicije metodoloskog solipsizma. Iako je fzikalisticki jezik,jezik o fizickim objektima I njihovom kretanju u prostoru I vremenu,elementarni iskazi koji sluze za testiranje svih drugih empirijskih iskaza su I dalje protokolarni iskazi,koji predstavljaju izvestaje (samo) o mom vlastitom telu,koje izvodim (samo) iz svog sopstvenog iskustva.

Testiranje iskaza zato ne treba da se zaustavlja kada stignemo do opservacionih stavova koje je subjekt protokolisao,jer to nam onemogucava odmicanje od subjektivne dimenzije posmatranja-testiranje treba zaustaviti onda kada dodjemo do intersubjektivnog slaganja oko iskaza o ponasanju fizickih tela.

Idealni stavovi za testiranje su Poperovi osnovni stavovi koji predstavljaju objektivne,cinjenicke stavove,oko cijih sadrzaja postoji intersubjektivno slaganje.

3. Teza o ustanovljavanju jezika je neodrziva,iz razloga sto bi logika tog jezika morala da bude “izvan njega samog”-to je pokazao jos Gedel,dokazujuci da se neprotivrecnost ma kog sistema,ne moze dokazati sredstvima tog istog sistema.

I upravo ovo ce navesti Karnapa na ono sto ce Poper sasvim ispravno reci da je po svom znacaju za logiku I osnove matematike do danas ostalo neprevazidjeno: uvodjenje distinkcije izmedju object-jezika I meta-jezika.

Objekt-jezik-jezik o stvarima,neposredan govor o fizickim objektima; Karnap ga naziva materijalnim nacinom govora.

Meta-jezik-jezik o iskazima objekt-jezika;Karnap ga naziva formalnim nacinom govora; sto je sasvim u skladu sa Tarskijevom semantickom teorijom istine,koju je I Becki krug prihvatao,a koja,stavise,I zahteva takvu distinkciju:

“X je p” je istinito (u nekom jeziku l) ako je X zaista p.

S obzirom na sve sto je navedeno,odredjenje smislenosti dobilo je jednu sasvim novu formu; sve sto je izrazivo u materijalnom nacinu govora,mora biti izrazivo I u formalnom nacinu govora; ukoliko to nije slucaj,rec je o besmislenom iskazu. Dakle,uslov smislenosti sintaksickih stavova (legitimni stavovi filozofije koji pripadaju I nauci) jeste njihova izrazivost u formalnom nacinu govora.

Na to se I odnosi Poperova kritikika-na favorizovanje formalnog nacina govora na racun materijalnog,a razlog tom favorizovanju,Poper ponovo pronalazi u opsesiji logickog pozitivizma za eliminacijom metafizike,I po njemu,paradoksalnom odredjenju sustine filozofije kao logicke sintakse jezika.

 

15.Uvodjenje principa verifikacije ili proverljivosti

 

Umesto principa verifikacije Karnap je sproveo 1936. godine princip konfirmacije,I od tada se logicki pozitivizam naziva logickim empirizmom. Ovu zamenu Karnap je ucinio ne bi li ublazavanjem nekako izbegao konstantnu teskocu sa kojom se susretao,a koja se sastojala u tome sto su opsti stavovi koji su zapravo,predstavljali naucne zakone,vecito ostajali izvan mogucnosti verifikovanja (zbog kritike indukcije). Tako je za kriterijum demarkacije nauke od onoga sto nije nauka,umesto principa verifikacije,ustanovljen je princip konfirmacije: pokazujemo samo manji ili srednji stepen verovatnoce iskaza,pri cemu svaka nova instance povecava verovatnocu. Medjutim,I ovde je posredi induktivno zakljucivanje,za koga je Poper pokazao da,zapravo,nije nikakvo zakljucivanje-zamena principa verifikacije principom konfirmacije nije resila ni jedan od problema koji su bili postavljeni pred logicke pozitiviste,odnosno empiriste.

Ovo,stoga,ponovo smatra Poper,sto osnovni Karnapov cilj ni ovoga puta nije bio da izvrsi razgranicavanje nauke od svega sto je ne naucno,vec da pokaze da se metafizicki iskazi ne mogu konfirmovati (jer nema ni instanci koje bi doprinosile konfirmaciji,niti ima onih koje bi pruzile kontraevidenciju,sto nas,u sustini,opet vraca na princip verifikacije),pa stoga ni ne mogu da udju u sferu iskaza koji su smisleni.

Bez obzira na sve modifikacije svog stanovista koje je Karnap ucinio,pod uticajem Poperovih kritika,a koje svakako nisu bile bez znacaja za dalji razvoj nauke (recimo pocetak razlikovanja objekt I meta-jezika),on ipak nikada nije odustao od onoga od cega je I zapoceo svoju filozofsku aktivnost: namere da obezbedi empirijsku osnovu nauke i,kao krajnju posledicu toga,jednom zauvek okonca sa svakom metafizikom.

 

16.Ideja istinolikosti kao kriterijum rasta znanja tj. naucnog progresa (Teorija istine)

Za “Logiku naucnog otkrica” karakteristicno je to da u njoj Poper uopste ne upotrebljava termine “istinito” I “lazno”. Tako,na primer umesto tvrdjenja da je neko predvidjanje istinito onda kada su teorija I osnovni iskazi istiniti,on kaze da data pretpostavka sledi iz konjukcije teorije I osnovnog iskaza. Nasuprot tome,kada zelimo da kazemo da je teorija pogresna,umesto toga mozemo reci da joj protivreci odredjeni skup prihvacenih osnovnih iskaza.

Ovo stoga,sto pojmovi “istinit” I “lazan” predstavljaju logicke predikate koje upotrebljavamo pripisujuci iskazima odredjena svojstva,koja sup o svom karakteru vanvremenska-karakterisu iskaz apsolutno nezavisno od bilo kakvih promena u empirijskom svetu,promena koje mogu dovesti do problematizacije situacije koja se izucava. Stoga ovi pojmovi ne mogu dovesti do kakvog novog fundamentalnog problema,a to je ono do cega je nama u nauci stalo. Jer,”uvek je problem ono sto nas tera da unapredimo nase znanje,da postavljamo nove teorije I dolazimo do novih posmatranja I novih eksperimenata”,a samim tim,do novih I novih zakljucaka,koji sa svoje strane ostavljaju nove I nove probleme…

Drugi,bitan razlog zasto Poper u “Logici naucnog otkrica” ne operise pojmom istine,odnosno istinitog I laznog,jeste taj sto ideja o objektivnoj istini,teoriji koja govori o korespodenciji meta I objekt nivoa,odnosno korespodenciji iskaza sa cinjenickim stanjem stvari,zahvaljujuci tome sto je formulisana u meta jeziku-OBJEKTIVNI,APSOLUTNI,METALOGICKI POJAM ISTINE.

Medjutim,primecuje Poper,kako ideja istine kao korespodencija sa cinjenicama,izgleda vrlo plauzibilna I lako shvatljiva,ipak postoje teskoce u njenom razumevanju,koje poticu iz siroke rasprostranjenosti misljenja da ona osigurava kriterijum za ono sto tradicionalna epistemologija naziva “istinitim verovanjem”,a to I takvo (pogresno) razumevanje,sa svoje strane,potice od drugih,”rivalskih” teorija istine,koje Poper naziva subjektivnim ili epistemickim (teorija koherencije tzv.pragmaticna teorija) koje hipostaziraju jedan kriterijum istine kojim sve teorije treba da teze,a koja se oslanja na subjektivnu dimenziju znanja (I pojma verovanja).

Za Tarskijevu metalogicku teoriju istine karakteristican je sasvim drugaciji pristup,ona dozvoljava da neka teorija moze biti istinita,cak I ako mi kao saznajni subjekti,nemamo nikakvog razloga da je smatramo istinitom,kao I to da neka teorija moze biti lazna,cak I kada postoje sasvim valjani razlozi za njeno prihvatanje.

Velika prednost Tarskijeve teorije istine sestoji se u tome,sto ona,zapravo,sve vreme pred nas postavlja zahtev da tragamo za istinom,bez mogucnosti da ikada sa sigurnoscu tvrdimo da li smo je nasli; ona namece ideju istine kao regulativni princip,princip koji je ideja-vodilja progresa u nauci-nauka u svojoj sustini predstavlja trazenje istine,a biti sve “blizi I blizi” za Popera je isto sto I napredovati u naucnom saznanju.

Da li je samim tim u vezi moguce govoriti o tome da su neke teorije blize istini od nekih drugih-o kom stepenu istine teorije,o nekoj meri istine?

 

 

 

 

[Guest Bata Životinja]

au brate,au brate,au brate,još jedan copy/paste.

[bo88gdan]