Istorija Srba

[Dersu Uzala]

Ne kapiras. Sanskrit se pise na Devanagari skriptu pa ne moze da se prevede zvuk nekih glasova direktno na latinski. Pogotovo grleni zvuci.

[bezlichni]

Ne kapiras. Sanskrit se pise na Devanagari skriptu pa ne moze da se prevede zvuk nekih glasova direktno na latinski. Pogotovo grleni zvuci.

 

Ne moze ni H na francuski.

Ne moze ni DJ i C na engleski.

 

Ja mogu da se kladim da sanskrit moze da se prevede na srpski. I da cita srbin bez problema.

 

[Dersu Uzala]

Izgubio si opkladu. Fora je sto ne jebes da slusas. Ja u klin ti u plocu. Ja se bavim Indijom 30 godina ti 30 minuta. Ja radim sa Indusima godinama ti nikako. Ja sedim svakodnevno okruzen sa 20-tak akademski obrazovanih Indijaca iz svakog kraja Indije, ti nikad nisi upoznao Indijca u zivotu. Ali i dalje meljes li meljes i iznosis neka svoja osmatranja. Na cemu bre pobratime baziras ta razmatranja? Ti bre ko i ovi satro nacitani likovi koji se jos nisu ni ispilili iz skole ali svo znanje sveta su posisali.

 

Ljubi te bata, polako, dva puta meri pre nego sto seces, da ne kazem lanes nesto. Nemoj da postanes ko ova ekipa, znaju oni ko su . Ostaces u tamnom vilajetu za vek vekova.

[bezlichni]

Izgubio si opkladu. Fora je sto ne jebes da slusas. Ja u klin ti u plocu. Ja se bavim Indijom 30 godina ti 30 minuta. Ja radim sa Indusima godinama ti nikako. Ja sedim svakodnevno okruzen sa 20-tak akademski obrazovanih Indijaca iz svakog kraja Indije, ti nikad nisi upoznao Indijca u zivotu. Ali i dalje meljes li meljes i iznosis neka svoja osmatranja. Na cemu bre pobratime baziras ta razmatranja? Ti bre ko i ovi satro nacitani likovi koji se jos nisu ni ispilili iz skole ali svo znanje sveta su posisali.

 

Ljubi te bata, polako, dva puta meri pre nego sto seces, da ne kazem lanes nesto. Nemoj da postanes ko ova ekipa, znaju oni ko su . Ostaces u tamnom vilajetu za vek vekova.

 

bre majku mu, ja samo kazem da mora tu da bude konekcija.

Sad sto se akcenta i naglaska tiche, to se menja.

 

Posto ne postoje podaci o kontaktu Slovena i Indusa ( bar ne na ovaj lingvisticki nacin) verovatno datira iz starijeg vremena.

 

Pa je diskutabilno koliko se akcenta probmenilo i u njih i u nas.

 

Ma ne izvodim zakljucke, al imam "ideju vodilju" da se kaze.

 

Nego, sta se bavis indijom? Hindu religijom, Vedskim znanjem ili?

 

Ne znam dal ovde pise ( medj onim recima ) Ali Ved = vid, cak se slichno i cita, bar kako sam cuo engleze.

I Vid je zapravo indijski znaci ... pa vid

Nemoj da postanes ko ova ekipa, znaju oni ko su . Ostaces u tamnom vilajetu za vek vekova.

 

Tesko. Njih zanima sta mogu da argumentuju DA NIJE TAKO, slabo koga zanima koju stvar moze da drzi i da brani da je tako. Vise napadaju ideje no sto brane.

A takvi se uvek izgube.

Stvar mentaliteta.

 

'vaki ko ja se izlanu sa vremena na vreme. Al' se usavrshe.

Edited July 9, 2009 by Bezlični

[Guest Bata Životinja]

brm, brm, šta će nama šoferima kuća

kad je naša kuća putujuća brm brm brm

[bezlichni]

brm, brm, šta će nama šoferima kuća

kad je naša kuća putujuća brm brm brm

 

Eh sta prave kompleksi kad poksuhavas da ih sakrijes. Da sam lud pomislio bih da si shaljivdzija.

 

[Guest Bata Životinja]

ne nego Srbi - narod najstariji, čitamo sanskrit bez problema

 

nego Dersu, ako već izučavaš Indiju 30 godina, šta misliš o Tilaku? Ono arktička pradomovina Veda. Može i na drugoj temi, opštoj npr

[Nisko_Se_Mazim]

Hmmm-pa slovenski jezici medju kojima je i srpski spada takodje u indoevropske jezike

Kao i keltski dijalekti,a i stara germanska plemena i njihovi dijalekti su takodje u ovoj grupi

Slicnosti zato i ne treba da cude-jer su to srodni jezici

Edited July 10, 2009 by Full_Metal_Yakuza

[anon]

[Dersu Uzala]

bre majku mu, ja samo kazem da mora tu da bude konekcija.

Sad sto se akcenta i naglaska tiche, to se menja.

 

Posto ne postoje podaci o kontaktu Slovena i Indusa ( bar ne na ovaj lingvisticki nacin) verovatno datira iz starijeg vremena.

 

Pa je diskutabilno koliko se akcenta probmenilo i u njih i u nas.

 

 

O svemu tome se dosta zna ali to sto se zna uglavnom datira od pamtiveka. Nije bilo nekih frapantnih novijih teorija ili nalaza.

 

Onda su pre nekoliko godina pravili neku odiseju, neki projekt koji je trajao godinama ali je i sniman kamerom dokumentarno nekih godinu dana. Zavrsnih godinu dana tog projekta mislim. Tako nesto. O Romima. Ciganima. Dzipsijima. Neverovatne stvari su pronasli i verovatno je tu velika spona izmedju Indije i ostatka sveta, pogotovo Evrope danas. Moguce da se njihov jezik (sanskrit u to vreme, na izmaku) pomesao sa lokalnim pa tako i nasim jezicima. Inace, cesto se desi da upoznam nekoga iz neke nedodjije nama najdalje, i neverovatno uvek se ispostavi da ima bar jedna rec koja nema nikakvo znacenje u bilo kom drugom jeziku ali ima identicno u nasa dva recimo. Puka slucajnost, ko zna. Jedan od ovih baja sa kojima radim, ali samo jedan, iz neke severoistocne Indije, a odatle ih nema puno inzenjera, kad sam ga pitao sta za njega znaci Sorab (arhaicno ime za Srbe tokom vekova) on mi rece, 'a pa to je bese bilo pleme tamo blizu nas', negde u njihovom kraju Indije. 'Otisli su', kaze. 'Odavno'. Ja pod sto. Baja pri svemu tome nema pojma da sam Srbin, on misli da sam Amer. A Srbe i te Sorabe i ne dovodi u neku vezu, cuo je i za Srbiju. Mada, boli ga djoka bas, ostalo je 40 drugih nacija i 24 zvanicna jezika + engleski na kojima se nekako moraju sporazumeti. Niko ne jebe nikoga . A ipak zive u miru. Posle par hiljada godina pickaranja doduse. Mali je svet.

 

 

 

 

Nego, sta se bavis indijom? Hindu religijom, Vedskim znanjem ili?

 

 

Nebitno. Lakse bih ti objasnio uz pivdzu, licno.

[Dersu Uzala]

Hmmm-pa slovenski jezici medju kojima je i srpski spada takodje u indoevropske jezike

Kao i keltski dijalekti,a i stara germanska plemena i njihovi dijalekti su takodje u ovoj grupi

Slicnosti zato i ne treba da cude-jer su to srodni jezici

 

Sto jes jes, ali mene brinu te fore oko uzimanja lingvistike kao arsina za neko premeravanje istorije.

 

 

Tojes', sta hocu da kazem, pazi kako lingvist postavi stvari: neko nam metne mrtav ili arhaicni jezik u krilo i onda mi udri u statistiku. Sve bacimo na papir, pa danas vec i kompjuter izbaci rezultate gde kaze 'e ovaj tvoj jezik ima toliko i toliko uporednih pogodaka sa tim i tim jezikom, cekaj evo ti citava lista jezika i match lista za svaki. I onda tamo gde ima najvise pogodaka, to je kao 'srodna familija'. Cak iako ima samo 30 pogodaka. Jer zaboga, sa drugima nema ni 10 pogodaka. Ok, fine. Sprski i sanskrit slican, kazu neki? To mi i dalje nista ne objasnjava. Jel smo mi isli do njih. Oni do nas? Mi smo oni? Oni su mi? Presreli smo im depesu i drpili pismo i jezik? Tojest brojeve prvo?

 

Tako da ta slicnost, kad se ukaze 'after the fact', posle pronalaska ili odbaira nekog jezika, statistikom, to mi je nekako Vegeta. Mono sodium glutamat. Lose za probavu. Kad bi ovi frajeri koji se time bave mogli da 'predskazu' naucno da ce da pronadju bas taki neki jezik jer bas znaju sta se desilo pa iz toga proizilazi da se i jezik morao menjati, druga stvar. Ono, veruj mi, i u Argentini je procenat prirodnih plavusi blizak Srbiji. Pa mora da smo nasi?!?

 

 

P.S. Izvinjavam se sto sam se posluzio gornjim poredjenjem. Otkako slusam Dzimove analogije, poceo sam da prelazim na tamnu stranu. He gets to ya, ya know. Kids, don't use the above at home.

Edited July 12, 2009 by Dersu Uzala

[Dersu Uzala]

ne nego Srbi - narod najstariji, čitamo sanskrit bez problema

 

nego Dersu, ako već izučavaš Indiju 30 godina, šta misliš o Tilaku? Ono arktička pradomovina Veda. Može i na drugoj temi, opštoj npr

 

To si me vec pitao. Ne mislim nista. Nemam neko misljenje. Uticajan karakter. Kad si tako uticajan i distinguished, cesto po automatizmu postanes i merodavan. Onda napises neko delo, i neki ljudi to onda slede ko Bibliju. To je u ljudskoj prirodi, da sledi....stado...Daleko je Utopija.

 

Ne znam sta uopste ima na opstoj temi? Prodjoh tamo i ne videh nista. Pogledacu.

 

A ono, akrticka pradomovina veda... Pa znas kako, trenutni podaci koji su nam dostupni se ne kose sa tom teorijom. Niti je opovrgavaju niti je dokazuju. Moguce je a nije naucno dokazano. Navodno je sad vec 'gotova stvar' kako su Kinezi dosli i naselili Ameriku pre Kolumba. Ne u nekoj vecoj meri, ali su ih ovi ladno ostavili kao kolonizatore, sta li. Kinezi su naravno svi hteli natrag kuci, 'u civilizaciju'.

Edited July 12, 2009 by Dersu Uzala

[Guest Bata Životinja]

To si me vec pitao

 

jesam li? Pojma nemam

 

ma nema ništa na opštoj temi, nego je ovdje oftopik

 

 

 

P.S. Izvinjavam se sto sam se posluzio gornjim poredjenjem. Otkako slusam Dzimove analogije, poceo sam da prelazim na tamnu stranu. He gets to ya, ya know. Kids, don't use the above at home.

 

a šta, kao ja sam tamna strana?

[Теша Тешановић]

ЕТНОАНТРОПОЛОШКА ОДБРАНА СРПСКОГ БИЋА

 

 

 

 

 

Човек се жртвује за много ствари у свом животу. Често губи, постаје незадовољан и неспреман за разна искушења. Ми Срби смо то искусили на својој кожи али смо опет опстали. Та чудесна снага која нас одржава је снага нације, вера у нацију, свест о нацији, борба за нацију. То је природна сила коју ми чисти Срби носимо у крви. Господска снага да се осећамо надмоћно над другим нацијама, културама, верама је нешто што нас издваја из масе послушних народа Ми смо велика сила и никада се нећемо повиновати нити поклекнути док не остваримо свој природни и Божији циљ уједињење у једну српску државу на српској етничкој територији.

 

Морамо одати почаст свима онима који су већ поднели жртву за тај циљ и њихов број није баш мали. Жељко Ражнатовић Аркан је убијен од стране издајника у сред Београда, Драгош Калајић је елегантно препуштен тихој ликвидацији на оперативном столу београдске клинике, Небојша Крстић је сурово утамањен на југу Србије после петооктобарског пуча, Драган Гаговић један од ратних вођа фочанских Срба је убијен док је возио ауто пун деце. Ово су само мали фрагменти шта се дешавало нашим људима.

 

Хашки трибунал је посебна сторија. У њему се суди Војиславу Шешељу, Момчилу Крајишнику и бројним другим за политичку борбу српске нације. Зато не смемо бити равнодушни. Морамо све ово знати и промишљати. Наш живот није вредан ако се не боримо за своју личност а потом и за своју нацију. У нацији смо сви једнаки, сви смо Срби и сви смо једнаки пред Богом и судом части. Клањати се нацији значи бити свој, са идентитетом и снагом предака и здраве крви коју носимо у себи. Ко верује у нацију зна да је веровање нешто исконско, моћно и покретачко.

 

Сви се ми често питамо у шта верују наши попови, монаси и други црквени великодостојници који возе прескупе аутомобиле и расипају новац на све стране док још увек гомиле избеглих живе на дну егзистенцијалног опстанка. Да ли приличи монасима да носе најскупље мобилне телефоне, лап топ компјутере, возе џипове и прате сву другу технику? На то питање би свако требало сам да даде одговор.

 

Веровати у нацију значи веровати да је скривање Ратка Младића и Радована Караџића њихова борба за све нас и за наше добро. Они се скривају да би сачували нашу будућност и нашу наду. Ко год у тренуцима слабости почиње да сумња у то мора се преиспитати.

 

На личном плану свако од нас се може макар мало жртвовати за добробит нације. Довољно је бити увек за нацију, против издајника, НАТО пакта и разног другог шљама који се у нашој земљи бори против нас. Бити за нацију значи бити за јединствену српску државу, бити за ћирилицу, традицију, православље и за исконску правду.

 

Наша нација се мора чувати на личном плану. Највећа опасност за нацију јесу мешани бракови у којима се рађају деца без националне свести. Већина србофоба јесу потекли из мешаних бракова. Наша нација је индоевропска антропологија и за њу је опасно мешање нпр. са Ромима јер се у тим комбинацијама губи наш архетип. Ми смо сада свесни већег мешања са њима кроз православну веру што представља опасност за наш идентитет. Опасно је мешати се са католичким нацијама јер у већини случајева деца се опредељују на ту страну. Данас има најмање пола милиона Хрвата српског порекла. Реално свако мешање данас отупљује нацио-налну снагу и представља расипање снаге. Такође свако велико посрбљавање разних етничких група је кост у грлу јер се споро асимилују. То је евидентно код несловенских етничких група попут Цинцара, Влаха, Јевреја, Мађара, Рома, Албанаца, Румуна; који се веома тешко прилагођавају српском духу. Такође морамо бити свесни исламске претње и не заборавити петовековну окупацију. Наша будућност је окретање нама самима и нашем националном квалитету.

 

Разни национални теоретичари у Србији веома слабо разумеју значај нације. Због недостатка националне свести често употребљавају нетачна тумачења наше повести и традиције. Не разумеју оно што су сви српски великани одавно разумели, не схватају оно што најобичнији Србин изврсно схвата. Муче се са суштином српског духовног бића јер као добри ученици предмета Марксизам и социјалистичко самоуправљање не могу да схвате српски континуитет и повест. Пошто још нису савладали усмерено образовање Стипе Шувара муче се са знањем до кога је лако дођи ако уђу у дела српских великана. Сви су они разни хиперборејци, геополити-чари, геноновци, евроазијци, боготражитељи итд. Њихов највећи проблем је што још нису прочитали школску лектиру Андрића, Дучића, Ракића .... По њиховом разумевању и тумачењу француски муслиман и езотерик Рене Генон је однекуд доспео у учитеља српских националиста. Многи од њих су критиковали сам појам нације јер нису могли да досегну његов смисао. Целој инфантилној конструкцији потеклој од псеудобогомо-љаца испада да је највећи непријатељ српског народа наш великан деветнаестог века Вук Караџић. Tу болесну причу је почетком деведесетих прошлог века ширио "највећи православни философ", Хрват Жарко Видовић, опскурног дела, кога ја као дипломирани филозоф памтим из филозофске литературе као преводиоца француског марксистичког ђубрета.

 

Сви ти следбеници пишу савршеним српским писмом не питајући се за његов настанак. Као тоталне незналице нису смогли снаге да прочитају неки рад Милана Будимира, Војислава Ђурића, Љубомира Стоја-новића или живог Марка С. Марковића, да би разумели српску духовну вертикалу од Немањића до Вука, Њего-ша, Цвијића, Чајкановића, Радослава Грујића, Андрића, Павића па све до Рајка Петрова Нога и самог Радована Караџића. Не постоје разне вертикале и разни контину-итети већ постоји само једна српска духовна историја, једна српска мисао и једна српска нација са онтолошким циљем који се зове "Пут ка слободи". Срби су постали нација још у средњем веку и градили цивилизацију примерену сваком веку. Наше време је наша борба за Српство. Данас се не бори за Српство из 18. века, не бори се за Српство Равне Горе већ се бори за Српство нашег времена. Светла историја се изучава да би одали почаст нашим прецима, духовницима, војсковођама, политича-рима јер су сви они омогућили да ми данас постојимо.

 

Солидарност мора бити на првом месту поготово према угроженим деловима српске територије попут Косова и Метохије, Македоније, Српске Крајине, Црне Горе и Републике Српске. Они су данас први на удару и цела нација мора стати у њихову одбрану. Ми никога не нападамо али имамо право да се бранимо. Наша будућ-ност и будућност наших потомака лежи у хомогенизаци-ји. Морамо увек поћи од личне одговорности и дисци-плине борећи се за поредак српске националне државе.

 

 

 

 

ГЕН СРПСКЕ ХОМОГЕНОСТИ

 

 

 

 

 

 

 

Познавање непријатеља, његовог понашања и потеза које спроводи против нас је предуслов да реалност преокренемо у нашу корист. Познавање наших слабости, недостатака, лутања и стално исправљање грешака, преиспитивање ставова и међусобно идејно повезивање нашу националну и патриотску борбу може подићи на виши ниво. Основна ствар коју морају схватити све патриотске снаге и појединци да је српска нација изнад свега и да је ово борба за нацију, њен опстанак, дух, државотворност, језик, идентитет, антропологију и повесност. Без тога залудно је све. Ви можете бити и радикал и монархиста и богомољац и умерени национа-листа и социјалиста и равногорац и све друго, али ако нема нације и националне државе залудно је све. Нација је та која обједињује све различитости, све карактероло-гије, различита културна наслеђа локалног порекла, језичку разноликост у интегралну духовну и крвну заједницу.

 

Хомогенизација је категорија одбране и успона. На њој би требало да сви патриотски покрети раде без обзира на различита полазишта. Интерес нације је изнад интереса појединаца, малих вођа, ревносних послушни-ка, сујета, комплекса, кризе идентитета, психолошких траума и проблема, и изнад фрустрација урбаних мозгова.

 

Хомогена нација је покретач, бедем одбране и извор просперита. Никада ниједна хомогенизација нације кроз историју није нанела штету већ је супротно помагала спашавању националног интереса.

 

Раскорак између интереса наше нације и глобалне политике покоравања и уништавања је данас видљив на сваком кораку. Њихова апсолутна доминација која се огледа у медијској тиранији, диригованој србофобији и финансијској моћи је реалност која се мора сагледати и борити против ње. Данашње две најјаче медијске институције у Србији попут Националног јавног сервиса или РТС и дневног листа Политика су у рукама особа које су дошле из најгоре србофобске индустрије познате као недељник "Време" а мислим на Ненада Љ. Стефано-вића уредника информативног програма националне те-левизије и Љиљану Смајловић главног и одговорног уредника Политике која је пре магазина Време радила у сарајевском Ослобођењу. Таквих примера има безброј.

 

Морамо изучавати психологију непријатеља, србофо-ба и психопата и борити се на сваком кораку против њих. Њима нација не значи ништа. Они живе као плаћеници и регрутовани бојовници против нас. Иза свега стоји политика неколико центара светске моћи према којој не треба гајити илузије да ће се променити али треба чврсто веровати у непристајање и у борбу за наше националне интересе.

 

Сваки патриота би требало да испољава своје афинитете али изнад свих личних афинитета је оно неуништиво и оно што нас је чувало кроз историју а то је нација. У комунистичком систему смо пролазили кроз брисање националне свести и сви они који нису имали у породици снажно упориште да стекну и развију нацио-налну свест то морају сада да надокнаде. Без српске на-ције нема ни нас. Остала би држава у којој би сви мислили као Чеда Јовановић, Весна Пешић, Петар Луко-вић или Биљана Србљановић, али не би било нас, не би било повести, континуитета, идентитета, древности, савремености, величина, научних дела, великих лич-ности и антрополошког квалитета. Нови Псеудосрби би уместо народних песама и славне историје учили лекције из масонских курсева и кабалистичких окултних подвала.

 

Српске патриоте морају да схвате шта је нација и шта значи борити се за њу. Ко не схвата да је циљ српске нације јединствена српска држава на Балкану данас, сутра, за педесет година или било када џаба му све. Криза водећих интелектуалаца је довела до тога да су нам националне интересе разарали псеудонационални очеви попут Добрице Ћосића или неуравнотеженог Вука Драшковића у савезу са најгорим грађанистичким олошем. Добрица је из своје дедињске виле постао члан Отпора а Вук Драшковић је нудио савез Алији Изет-беговићу против својих сународника. Жалосно је што таквог бесчашћа има превише последњих пар деценија.

 

Наш национални идентитет је и православље и четништво и монархизам али кад се од њих направи веровање веће од нације онда се губи духовна сила која обједињује. Део православних патриота мисле да је култ личности архиепископа Амфилохија и пензионисаног епископа Атанасија већи од нације. Део равногораца мисли да је Дража већи од нације. Монархисти мисле да је принц Александар Карађорђевић такође већи од нације. Али они су само историјске личности чији живот тече као и живот свих нас смртника једнаких пред Богом. Оно што остаје, што је вечно, што нам преноси дух и продужава род јесте крв нације. Наше велике српске нације и њеног континуитета од антике до данас.

 

 

 

ЈУДЕОФИЛСТВО

 

ПОСЛУШНА ПОЛИТИКА И ЉУДИ БЕЗ СВОЈСТАВА

 

Ратибору Ђурђевићу (1915) Драгошу Калајићу (1943-2005)

 

За храброст којом су сваки на

 

свој начин победили демон јеврејства.

 

 

 

 

 

Дух нашег времена разоткрио је све тајне закулис-не политике и сврстао нашу нацију на листу непријатеља мондијалног јеврејства. До данас то сазнање је постојало код мањег броја људи уназад сто година и они су изругивани и нападани као лудаци. Последњих деценија је кориштен израз „Теорија завере“ да би се обесмислила свака борба против растуће тираније јудеоимперијализ-ма. Срби су на својој кожи осетили деловање светског јеврејства кроз медијску пропаганду, бомбардовање, отимање и рушење државности да би у синтези са демократама и атлантистима дефинитивно отели власт 2000. године. Тровање наше културе и духовности кроз медије као што су Време, Б 92, Данас, Стубови културе, Ренде, Рекс и безброј сличних је довело до покушаја тоталног разарања нашег националног идентитета. Данас је дошао судњи дан или се одупрети или бити поражен. Сваки свесни Србин ће прихватити ради части и култа предака борбу са непријатељем. Тај невидљиви неприја-тељ који има лица Трибунала у Хагу, НАТО армије, Сорош мафије, Педерских покрета, Банкарских лихвара, Титодемократа, невладиних шпијунских мрежа и на стотине појавних облика има један јединствени дух препознатљив у једној речи ЈУДЕОФИЛСТВО.

 

Он делује на дух човека, кроз медије, културу, музику, интернет, књижевност, политику рушећи у њему националну свест. Сви ми требамо да будемо зомбирани, да слушамо хип-хоп и реге, гутамо наркотике, пропове-дамо пацифизам, да изгледамо феминизирано да би били њихов идеалан модел новог човека. Кроз разорене школ-ске програме и сорошевске професоре ниво знања је срозан до дна. Кроз наметање негативне селекције све институције од важности су у рукама слабог света којима се управља из одређених центара моћи. Сви који држе до свог става ће бити ломљени и онемогућавани и тога морамо бити свесни али то не сме бити оправдање за наше повлачење из борбе. Ми се боримо за више циљеве за архетип наших предака и наш аријски ген, за нашу српску нацију. Виши идеал не постоји.

 

Сви смо ми подложни јудеофилском духу присутном на сваком кораку али то не значи да га не можемо победити. Кључна ствар је победити Јеврејина у себи. После хиљаду година менталне и духовне окупације јудеохришћанске цивилизације сви смо ми помало јуда-изовани али то не значи да и они који су православни не могу у себи сломити ту силу или тај духовни канцер. Православац и верник може бити истински националиста и антијудаиста само ако верује у свој архетип и душу наших предака.

 

Јудеофилство се намеће испирањем мозга, слабом националном свешћу и кризом идентитета. Све је иде-ално само треба да волите Киша, Албахарија, Сингера, Вуди Алена, да мислите да је Станислав Винавер највећи српски песник после Оскара Давича, да лудујете за Б92 програмом, да мислите да је Соња Лихт највећи хуманис-та на свету, да пишете искључиво латиницом, да се згражавате над српским ратницима, да кукате за смрд-љивим Сарајевом и наричете за холокаустом и сребрени-чким балијским жртвама. О побијеним Палестинцима и Либанцима је бесмислено размишљати.

 

Јеврејско питање Срби нису често потезали јер као велики цивилизовани народ имали су разумевање увек и за друге. Пред Други светски рат тадашњи Јевреји су ширили антинационалну политику, проповедали комуни-зам и позивали у рат против Шпаније и Немачке. Сурова стварност која је проистекла из такве пропаганде су огромне српске жртве. Табу тема коју до данас нико није дотакао је однос хрватског усташтва и „жидовства“ од Франка до Павелића. За то наши историчари немају храбрости. Ни остали интелектуалци не смеју да започну тему јеврејске мржње према нама. Страх од Јудејаца је већи и јачи од њиховог полтронског ума.

 

Почетком деведестих година и распада СФРЈ сведо-ци смо шизофрене мржње јеврејских организација ши-ром света против нас. Потписивали су на стотине апела за бомбардовање српских земаља, ширили лажи кроз њихове медије и сатанизовали нашу духовност. У Бео-граду експлозије мржње су излазиле из глава Филипа Давида, Ласла Секеља, Аце Сингера, Соње Лихт, Алек-сандра Лебла и бројних других првобораца.

 

Наши јудеофили су аминовали свако њихово лудо-вање и осуђивали наводни антисемитизам, тражили забране књига и извињавали се и због једног јединог графита написаног против њих. Ти духовни робови, ку-кавице и људски пузавци су идеалне слуге једне такве духовне тираније. Урлање против наводног антисемити-зма је свакодневни репертоар данашњих послушних политичара и вештачких Јевреја који у томе премашују и саме праве Јевреје. Толико су духовно обрезани Борис Тадић и други слични њему да им је малтене Израел прва домовина. Пропагирање љубави, послушности, забрину-тости, према израиљској браћи превазилази сваке мере доброг укуса. Свакодневно клањање Патријарха Павла показивало је такву понизност према њима да је о томе и срамота причати.

 

Јудеофилски дух није осудио ни разарање данас Либана, а ни пре наше земље. Он ћути у својој млитавој ропској свести семитизованог анационалног Србина и позива се на правду хашког трибунала препуног наших часних јунака у који их је стрпао актуелни премијер Србије Коштуница носећи беле рукавице. Духовни јудео-фили како време пролази и свој физички изглед прилаго-ђавају семитској антропологији. Некада моћна српска књижевност плива у блату стотине писаца малих Давида или Душана Албахарија како му је рођено име. Циони-зам или мондијализам су у тренду док се национална култура снебива у подземљу сопствене државе. Новац купује личности и говори кроз њихова уста србофобију па макар тим особама и било презиме на пример Србљановић.

 

Данас у нашој земљи на хиљаде српске деце носе имена Сара и Давид захваљући својим родитељима без мозга и идентитета тако постајући мали робови оштећене будућности. Јудеофилство не познаје част и људскост, док наша нација живи и постоји на принципу врлине. Сукоб добра и зла трајаће у недоглед или нас неће бити. Због части наших старосрпских предака нећемо се преда-ти!

 

 

 

 

 

 

ЗАШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНА СРПСКА НОВА ДЕСНИЦА

 

 

 

 

 

Национално деловање настало почетком деведесетих година прошлог века, а које није било део неког система или странака, познато је по имену „Српска нова десни-ца“. Ради се о неформалном невладином концепту који су спроводили појединци метаполитички делујући, то јест надстраначки. Нова десница је деловала на одбрани националне културе, државне идеје и афирмацији патри-отизма у свим сферама. Тај покрет никада није стекао организациону моћ добро финансираних невладиних организација које су се бавиле промовисањем србофо-бије и непријатељством према српској нацији. Међутим тај покрет је остварио мисију увођењем националне идеологије у српску стварност ослобађајући свест при-падника наше нације.

 

Идеја свих „Нових десница“ у Европи је деловање у пољу културе како би се кроз уметност, књижевност, филозофију, историју, етнологију, право и политику уте-мељила снага нације. И зато је неформално име „Српске нове деснице“ носило реч „НОВА“ како би се разграни-чило наше време од „Српске старе деснице“ која је сјајно деловала на нивоу државне политике између Два светска рата, у току Другог рата и потом у континуитету поли-тичке емиграције све до 1990. године када су у земљу стигли први емигрантски повратници као слободни грађани.

 

Основно поље деловања „Српске нове деснице“ јесте нација, јединствена српска држава, језик, национална култура и филозофија патриотизма. После сумирања 15 година деловања може се рећи да је мисија успешно урађена. С обзиром на то да су разне групе, покрети, појединци сами били креатори рада са сопственим сред-ствима и без икаквог озбиљнијег капитала је остварено дело видљиво као хиљаде објављених књига, часописа, брошура, промоција и предавања која су допринела идејном изграђивању националне свести што је по мом суду био кључни проблем већине становништва.

 

Данас је потребно опет разбудити снагу и енергију националних група и појединаца како би наставили деловање у идејној сфери. Потребно је изградити свест о поносу зато што смо Срби и што имамо историјску величину, прошлост и духовност. Потребно је наставити мисију јединствене српске државе на Балкану стварајући духовно јединство и повезивање наше нације на југословенском простору надајући се да ће у будућности доћи време које ће и државотворно ту мисију спровести.

 

Српска идеја мора да буде идеја континуитета и живе идеологије коју су носили наши преци од митских времена до савремености. “Српска нова десница“ је та која кроз неформалне покрете и групе, невладина удружења и јаке интелектуалце мора бити креатор новог националног мишљења, мора бити бранилац нације, духовности и антрополошког опстанка. Кроз борбу за националну државу, српску идеју и поновно уједињење мора бити испреплетена мрежа јаке националне културе, књижевности, спорта, уметности и ћириличног писма.

 

Потребно је стално одбацивати лоша мишљења, бајати конзервативизам, верске девијације као што је богомољаштво, превазиђени монархизам, култове лично-сти, снобизам и егзибиционизам и отварати нова квали-тетна поља деловања. Свако ко себе сматра учеником Цвијића, Чајкановића, Ердељановића, Тихомира Ђорђе-вића, Милана Будимира, Симе Тројановића, Јована Ду-чића, Милана Ракића, Станислава Кракова, Црњанског, Иве Андрића, Лазе М.Костића, Николаја Велимировића, Николе Тесле, Милутина Миланковића, Драгоша Калај-џића и других може се пронаћи у улози следбеника или стваралаца „Српске нове деснице“.

 

Све нас Србе обједињује нација, различити смо међу-собно, имамо различите карактере, наслеђа, локалне оби-чаје, дијалекте, веровања. Али имати своју нацију, бити Србин, говорити српским језиком је нешто што носи величанствен предзнак, нешто што обједињује све нас с краја на крај Балкана, од Жумберка до Македоније, од Хоргоша до Проклетија, од Крке до Старе планине, од Дубровника до Београда, од Дурмитора до Срема, од Вардара до Врбаса. Сви смо исти по нацији, разбачени сада у разне државе али са свешћу да ће доћи опет историјски дан нашег уједињења.

 

Нација се мора стално развијати, напредовати, чува-ти. Сви они који су отпадали или откидани од нације морају добити нову шансу да се врате! Зато делатници и научници, писци и јавне личности треба да делују на том пољу обједињавања.

 

„Српска нова десница“ као идеја потребна је нашем времену више него икада, потребна је као усмеривач политичких странака у деловању за нацију, потребна је као нова енергија научном духу да се ослободи страха, слабости и терора од глобализма, потребна је да поведе идејно нове генерације у правилан духовни развој.

 

Кроз национално деловање чува се људско достојан-ство, свест човека, његова улога у породици и положај у друштву, спречава се разарање кроз разне видове анаци-оналних трендова, секти и зависности од дрога, чува се рођена полност и одржава наталитет. Биће са нацијом је човек одговорности.

 

Национална метаполитика за разлику од националне политике не мора да врши уступке, да чини преговоре и да попушта пред притиском. Интерес наше нације и традиције се не поклапа са интересом који нас гура у Партнерство за мир или НАТО организацију, не поклапа се ни са отмицом Косова и Метохије, ни са изручењима суду у Хагу. “Српска нова десница“ нема потребу да жртвује идеју, нацију и државу, које су вечна категорија, већ се за њих бори у квалитативном смислу. Традиција на којој смо утемељени је супротна тренутном полити-чком прагматизму који се непријатељски поставља према нашој нацији. Наша традиција је вертикални успон, веза прошлости, древности, предака и савремености. Све оно што је противно националној историјској парадигми срп-ске нације и српских земаља неће бити прихваћено. Зато „Српска нова десница“ мора бити покретач тема и идеја у свим сферама, мора бити супротстављена антидржав-ним невладиним организацијама, тзв. независним меди-јима, разним лобијима, хомосексуалним покретима, на-водним „грађанским иницијативама“. Такође мора бити као аларм у борби против исламског фундаментализма и тероризма, албанског сепаратизма и мањинског угро-жавања већине.

 

Као патриотска мисија „Српске нове деснице“ мора бити и чување памћења и одржавања знања о нама самима. Држава од националних патриота неможе имати штете а ако пружи подршку може итекако добити!

 

 

 

 

 

 

 

ВОЉА ЗА НАЦИЈОМ

 

 

 

 

 

 

 

Национални дух је спасио Србе од тоталног слома у последњих 15 година. Тај дух је јачи и од свести коју имамо о њему или од могућности да га појмимо, приземимо или искористимо за нешто лично. Он је реална сила, метафизичка димензија, нешто невидљиво попут Божје силе. Тај дух помаже српску нацију и води је ка вишој мисији коју нам дарива нешто што ми обични људи нисмо моћни досегнути. Безброј пута ме је водила та снага у мом патриотском деловању и усмеравала да живим и делам као један од одабраних бораца. Могао сам живети животом мрцине, гњиде, ништавила као безброј несрпских интелектуалаца српске крви и порекла али моја свест ми то никада не би дозволила само зато што мислим на прошлост а живим данас стварно. Знам у коме сам времену, као што су наши преци знали у коме времену живе. Свест о поносу на знане и незнане древне старосрпске претке је нит водиља да човек иде правим путем. Сви ми понекада застранимо али ако смо свесни исправљамо наше грешке и идемо ка истини.

 

Срео сам стотине српских патриота који немају свест о нацији. Они су ту своју слабост, привидност и фрагментарност испољавали кроз погрешне матрице које не могу да схвате целовитост и као такви су промовисали штетност. Многи од њих су имали велике проблеме са идентитетом због одгоја у титоистичким фамилијама, или су их родиле несрпске мајке, а веома често због свога ниског порекла нису били изабрани од национал-ног духа да буду ту где су по ко зна ком критеријуму постављени. Многи од њих су чинили огромну штету или је чине и данас. Над многима од њих ја се згражавам и презирем те ситне гњиде фрљавих очију, дебилних глава, лажљивих говорника, пискавих гласова, пропалих личности, комплексаша и продаваца српских душа. И дан данас они су уредници неких гласила која издају са неким чудним средствима седећи у добрим канцелари-јама и проповедајући Српство. Мене никада нико од таквих није звао на сарадњу јер су се плашили мога погледа и мога духа а још више мојих питања.

 

Недорасли духу и времену, без људскости и дан данас седе у Београду гњиде и појављују се на нашој националној сцени. Нормално да они нису ни близу националног духа а нити могу бити прихваћени од њега. Они су део система, увек их неко поставља и увек за некога раде. Све ово пишем у циљу да се такви препо-знају и елиминишу са наше сцене. Према њима не треба имати милости.

 

Сви ми се покрећемо снагом воље за нацијом и то је оно што сваког од нас изабраног да делујемо покреће и води. Мени је та воља дала мисију да истражујем српску идеју, обнављам заборављене ауторе и дела и утемеља-вам исправан начин мишљења, разоткривам лажи и лажњаке. Свако од нас који је на том путу има своју мисију, своје дело и свој циљ којим управља крв и дух нације. Ништа није случајно и све је предодређено. Генерал Младић је један од хиљаде са тим чином подједнаких али је ипак он изабран као неко ко не може бити поражен. Жељко Ражнатовић је један од хиљаде људи са криминалним досијеом али је ипак он вођен као ратник и победник том невидљивом силом иако је било покушаја да се устоличе и неки други са сличним концептима. Радован Караџић је све до 1990. године био мало позната личност али је он изабран да спроведе мисију српске одбране у Босни и Херцеговини и Србије уопште. Свако од нас ко је потомак националног духа зна како треба исправно деловати. Сви ми знамо које су наше реалне могућности и како можемо допринети сачувању и победи. Често они који не знају своје реалности истрчавају испред себе али и брзо их односи ветар у неке подруме и заборав. Сви који су издали нацију на било који начин не могу очекивати ништа добро, сви који су пљували и вређали Српство и наше претке завршиће сурово. Њима неће судити човек али ће им бити суђено. На хиљаде гњида у служби невладиних организација ће се сручити сила добра да им усади страх за све грехе које су починили. Они ће бити тога убрзо свесни као што је добар део њих данас у страху и скривању због онога што су чинили. Данас их је све мање и мање и мораће добро да се преиспитују за своју будућност. Већина Срба је већ побегла из таквих органи-зација и остала је само понека српска будала и мешанци свих комбинација здружени у Усташку србофобску бео-градску бригаду и неколико батаљона по другим градо-вима.

 

Сви су они познати и презрени и итекако добро знају да то што раде се не може више запаковати у форме људских права и пацифизма већ је то неоусташтво и србофобија. Већина тих србофоба јесу припадници дру-гих нација и вера што им лепо и говоре њихова презиме-на која можете прочитати у њиховим импресумима (Рамач, Шварм, Гредељ, Торов, Логар, Гаће, Гризељ, Штајнер, Лихт....).

 

Будале у нашим редовима морамо ми сами склонити да нам не праве штету и на њихова места омогућити долазак новим и младим снагама.

 

Национални дух данас је добио сјајну могућност кроз инетернет мрежу и ту се је показао у правом светлу. Кроз бројне сајтове кристалише се нит водиља и као смер за нове снаге. Свесном буђењу доприносе ултрапатриотски сајтови јер омогућавају досезање забрањеног знања, а кристалишу националну мисију озбиљни и аналитички пројекти (Истина, Растко, Српски информативни клуб Бања Лука, Српски националисти и бројни други).

 

Када прођете кроз капије нације више изласка нема и пут нас води ка врховима где седе наши преци, наша историја, духовност, вера, мит и правда. Наша мисија је пред нама и она није лична већ је национална!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ДУХ БОСАНШТИНЕ

 

 

 

 

 

 

 

Феномен „босанштине“ и духовне атмосфере коју намеће исламски фундаментализам познат је свима нама свесним Србима рођеним преко Дрине. Тај свесприсутни талибанизам који се огледа у жалу за некадашњим тур-ским временима основа је данашње сарајевске политике која се огледа у сталној борби да се поништи српско име и нација на просторима Републике Српске јер су тај посао већ завршили на дејтонској територији Федераци-је.

 

Основа босанштине је духовни и интелектуални примитивизам изграђен на чаршијској филозофији свиле-ног гајтана, то јест дављења сваког ко не прихвата тај ментални модел отоманског феудализма. На првом месту непријатеља су увек били српски интелектуалци до дана данашњег. Сви великани пореклом из тих крајева су говорили о том злу и бежали од њега да не би били смак-нути и то без обзира на то да ли су Срби, Муслимани или Хрвати. Сарајевски социолог који се је изјашњавао као Хрват Есад Ћимић, пре тридесетак година истеран са Филозофског факултета у Сарајеву, описао је сликовито како изгледа синтеза муслиманштине и комунизма у том времену. Емир Кустурица је почетком деведесетих побе-гао од њих износећи тај менталитет који је кулминирао са стварањем Странке демократске акције, коју су пред-водили најокорелији исламски фундаменталисти попут Изетбеговића, Бехмена, Латића, Хасана Ченгића и дру-гих бораца за „Зелену трансверзалу“ чија је идеологија значила направити пут радикалном Исламу ка Европи. Тадашњи миљеници Хомеинија су исцртавали мапе тог коридора ка Сарајеву и надомак Загреба до Цазинске крајине а потом и до зидина Беча. Цела осма деценија прошлог века је била опсесија иранским фундаментализ-мом и причом о зеленој трансверзали која се простирала од Меке и Ирана преко Истанбула, Косова, Санџака до Башчаршије. Кулминација се је огледала у именовању новоизграђене спортске хале на Кошеву са именом „ЗЕТРА“ (Зелена трансверзала).

 

Огромни новац је сливан у Босну у градњу џамија које су постале и војни центри за припрему онога што ће дођи априла 1992. То смо сви знали осим шачице јадника врбованих за њихове циљеве. Кад је реч о српским отпадницима који су смерно ћутали пред том навалом екстремног ислама тешко да се може наћи оправдање за такав чин. За неке најгласније знамо да су то људи са психијатарским дијагнозама попут Марка Вешовића или покојног Милана Николића (неколико покушаја само-убиства), знаног као Владимир Сребров. Данас нема више Срба који ће отићи да живе у неком месту на муслиманској територији што је јасан доказ наше свести о злу.

 

Срби ће опстати са својом Републиком Српском само ако успеју да тај дух босанштине не победи српски дух. Наша идеја у свим својим аспектима нема ништа са унитарним босанским концептима и ми морамо истрајно водити борбу за наш самостални пут. Наш темељ је наш народ. Више од милион Срба који живе на простору Републике Српске, тренутно заробљени у оковима веш-тачке дејтонске БиХ, неће никада прихватити босанство као свој идентитет јер је то страно нашој свести, нашој вери, историји и државности. Ми морамо бити свесни да ће та борба трајати дуго али да ће наш циљ бити оства-рен спајањем са нашом Матицом. До тада се мора чува-ти територија, вршити хомогенизација простора и радити на духовном успону кроз културу, просвету и веру са нашим српским језиком и нашим медијима. Кроз све аспекте политике се мора стално наметати питање реша-вања статуса Републике Српске и медијски вршити пре-сија на покретање те теме. Истовремено кроз јачање и доминирање наше културе, књижевности, музике, спорта и естраде треба стално наметати комплекс инфериорнос-ти који заговорници босанштине носе.

 

Босанштина нема интелектуалну снагу да нас угрози духовно. Наша најслабија карика је политика која више не сме бити попустљива. Наше геополитичко залеђе је директно ослоњено на Србију и Црну Гору затварајући коридор талибанизму. Побосанчивање присутно у кому-низму је нестало са Републиком Српском и јасним стварањем нашег идентитета и враћањем чистом вуков-ском српском језику. Раздвајање од њих је наша велика победа, не говоримо истим језиком, не идемо у исте школе и немамо њихове националне комплексе и фрус-трације. Прича о грађанској држави је циркуска предста-ва за наивне јер ће Муслимани у Босни бити грађанска држава онда када то буду и њихови ментори попут Саудијске Арабије, Ирана или Малезије, што кад се преведе на српски значи никад! Наш јасни национални идентитет је наша највећа одбрана. Они са својим херојем Бин Ладеном нека живе у свом дејтонском ентитету и нека и даље граде џамије. Ми имамо јасну правну и државну границу која је наша окосница за будућност и одбрана духовности и идентитета. Док они набијају на колац Ива Андрића, Владимира Ћоровића, Јована Дучића, Мешу Селимовића, Мома Капора, Емира Кустурицу, Војислава Лубарду, Рајка Нога, Милорада Екмечића, Радована Караџића, Алексу Буху, Војислава Максимовића, Мирослава Тохоља, ми баштинимо њихо-ва дела као нашу националну културу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

МОЋ НАЦИЈЕ И ЊЕНИ РАЗАРАЧИ

 

 

 

 

 

 

 

Нација је данас најомраженија тема глобалистичких проповедника код нас. У пуном континуитету шест деце-нија о нацији се пише негативно али искључиво само о једној, нашој српској нацији. Све остале нације са којима смо живели на југословенском простору су третиране у афирмативном смислу. Када погледате библиографију текстова о нацији запањићете се том статистиком. О српској нацији није било позитивних текстова осим неколико индивидуалних појава стасалих у међуратном периоду (Кашанин, Јеремија Митровић, етнолози...), све до краја осамдестих година прошлог века.

 

Тај континуитет мржње према нашој нацији је претворен из комунистичко-самоуправљачког шаблона у тренд мондијалистичко-демократске-невладине форме. У већини случајева исте личности су писале уз помоћ нових спонзора негативне студије.

 

Када се запитамо зашто би неко мрзeо своју нацију ако и сам припада њој или живи са њом у њеној држави одговор је феноменолошки са разним сегментима и појављивањима те мржње. Ако анализирамо најекстре-мније личности у тој борби јасно је да су они етнички део туђих нација и да је само слаба држава њима омогу-ћила деловање у корист наших непријатеља. Најистак-нутије јавне личности у борби против српског патрио-тизма припадају другима нацијама или су мешаног поре-кла (Бисерко, Суша, Прпа, Лихт, Теофил Панчић, Биљана Ковачевић-Вучо, Надежда Гаће, Хомен, Жарко Кораћ, Горчин Стојановић, Аца Сингер, Албахари, Же-лимир Жилник, Веран Матић...). У нашем случају има доста особа са српским именом и презименом али са страном генетиком или туђим архетипом који не може да се препозна у нашем етничком бићу или га не може уопште да разуме. Углавном ради се о особама цинцар-ског, јеврејског, или ромског порекла. Та мржња према Србима је наслеђена мржња од предака који су се доселили на наше територије под турском окупацијом са привилегијама и били су део турског окупационог система више векова. По ослобођењу они су се прилаго-дили новом државном уређењу мењајући имена и стапа-јући се кроз православну симбиозу са квалитетнијом антропологијом коју је носила наша нација. Али тај дух неразумевања и неприхватања нације је изродио чудови-шта као што су Весна Пешић, Мики Манојловић и други бројни цинцарски наследници, или Горан Свилановић, Славиша Петковић (данас косовски министар), те бројни други који у себи носе ромску крв. Шопски турански и монголоидни елемент је углавном утопљен у нацију али често испољава тотално неразумевање нације којој припада. То смо недавно могли видети у јавним изјавама министра одбране Зорана Станковића које су скандалоз-не по питањима српске духовности и односу према човеку (позивање јавно да Младић изврши самоубиство).

 

Феномен мржње према српској нацији је уз своју политичку димензију постао исплатив посао јер је финансиран из страних центара моћи и обавештајних служби које су регрутовале један део нискокарактерних Срба лошег порекла и имовног стања за деловање у медијским сферама. Ради се о приземним полуинтелек-туалним особама које никада у нормалном друштву са својим карактеристикама не би могле имати никакву јавну улогу.

 

Такође у кризним моментима из нације искачу и психопатске личности и добијају своју непријатељску улогу под руководством страних психо усмеривача. За такве феномене Вук Драшковић је личност о којој би се могле писати студије и студије. Таквих примера има стварно доста и они брзо нестају са сцене још од времена Настића пред Први светски рат (синдром који је Дворниковић назвао „настићијанс“), до сарадника Алије Изетбеговића: Владимира Среброва, Марка Вешовића или писаца Мирка Ковача, Новака Килибарде, или тв водитељке Оље Бећковић.

 

По формирању црногорске нације створена је цела плејада интелектуалаца који су писали студије и теорије које доказују да њихова нова нација нема никаве везе са српском. На том пољу су славу стекли Сретен Зековић, Војислав Никчевић, Јеврем Брковић и бројни други да-нашњи теоретичари дукљанске идеологије. Једна таква испостава делује у Београду састављена од окорелих брозовских кадрова типа Јове Капичића па до Борке Павићевић, Виде Огњеновић, Ратка Божовића, Воје Бра-јовића и сличних.

 

Такође постоје покрети генетски деформисаних ратника против Срба састављени од свих врста хомосек-суалаца, јавних или тајних, који су добро повезани на свим друштвеним лествицама и регрутовани уз страна средства против наше нације. Њихов миље су театар, уметност, факултети и слично. Медијски су свакодневно експонирани. Феномени Јована Ћирилова, Драгослава Срејовића и бројних других су присутни на сваком кораку.

 

Један наш непријатељ такође је инфилтриран у Цркву и делује на духовном разарању кроз најезду социопатских личности у монашке и свештеничке редове који по ко зна каквом критеријуму постају важне личности (игумани, епископи...), а да као личности нису дорасли таквом месту. Они се лако обрађују од стране америчких служби и делују против нације. Конкретно постоји доста таквих имена али навешћу само оне коју су јавно тако деловали: мешанац из Високих Дечана Сава Јањић или херцеговачки епископ Григорије Дурић. Довољно је било овог последњег провинцијалца и сиро-тана одвести на турнеју у Америку да би по повратку делио лекције српском народу и тражио да се ухапсе Радован, Ратко и други. Одмах потом он је постао звезда сорошевских медија причајући будалаштине о свом народу о ком ништа не зна. Примера штетног деловања разних богомољаца и теолога има доста и све су то индивидуални примери злоупотребе позиција које су добили преко установа Српске православне цркве од псеудорелигијских причица Владете Јеротића до естра-дизације вере и политизације Цркве у антинационалним и страначким дешавањима које су свој врхунац доживеле у апологетици режима Зорана Ђинђића. Да је мера превршила чашу макар је мало покушао сачувати образ митрополит Амфилохије говором над одром дотичног демократе, ваљда и сам се кајући што је са члановима "Отпора" седео на београдском асфалту у борби за НАТО демократију.

 

И један од последњих елемената који штетно делују на нацију су разне будале у нашим редовима који прилазе нацији на фрагменте и онда идентификују нацију са тим идејама правећи од нације све и свашта. Од разноликих равногораца са црвеним кокардама, право-славних „философа“ које представља марксистички преводилац Жарко Видовић, разних фалсификатора српске историје попут Јована И. Деретића који је унака-зио свако озбиљно бављење старом српском аутохтоном повешћу измишљајући шта му год под руку дође па и то да је он доктор наука, професор и слично или до националног експерта Светислава Басаре надриписца и тешког провинцијалца којег је пре двадесетак година у орбиту избацио разарач српске књижевности Душан Албахари који је овде познат по свом књижевном имену Давид препознајући у њему малигни књижевни дух. Таквом кружоку припада и писац Драгослав Михајловић (потписује се мученик као Михаиловић), који српску идеју идентификује са локализмом свога моравског села и локалног жаргона јавно иступајући са тезом да се парцијални дух подигне до нивоа општег. Због своје плиткоумности многи метафизички духовни процеси који граде један дух нације су непознати овом просечном писцу који је славу изградио као комунистички диси-дент.

 

Наша нација је велика историјска појава којој се може приступити само са интегралног гледишта да би се појмили сви квалитети наше антропологије и духовнос-ти. Барем по томе можемо да седимо на врховима цивилизације од Тесле, Миланковића, Цвијића, Чајкано-вића, Николаја Велимировића или нобеловца Андрића. Тај интегрални обједињујући фактор носе такве личнос-ти које иза себе остављају епохална дела из којих нација црпи вечност. Таквих материјалних трагова је безброј од средњовековних манастира до Соколовићевог моста у Вишеграду или најновије тековине Грачанице Јована Дучића у Требињу. У духовној задужбини су бројна писана дела која хомогенишу и афирмишу наш дух у свим његовим појавама. У хаосу Другог светског рата, антрополог Бранимир Малеш изнео је бриљантну дефи-ницију нације која је наше полазиште: “Народ је зајед-ничка култура и заједничка крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост зајед-ничка, да смо нераздвојно везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вред-ност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек кад се природној творевини народу додаје творевина духанација“.

 

Такође у нашој нацији су се позитивно препознали многи странци који су промовисали српску величину. Немци Герхард Геземан, Алојз Шмаус, Браћа Грим, Гете. Хрват Владимир Дворниковић са својим студијама о карактерологији, Србин пољског порекла Станислав Краков, писац сјајних књига о јунаштву српских ратника од балканских ратова до генерала Милана Недића. За Кракова би навео да није тачно да је он јеврејског порекла како већ година ту информацију шири Момчило Селић. Ту тезу су подметнули пред Други светски рат масони и демократе са којима се је он обрачунавао. Да је Селић иоле читао Кракова и изучавао његов живот не би ширио овакве погрешке које могу допринети да се дело овог писца омрзне код националних читалаца. Швајца-рац Арчибалд Рајс и бројни други. Део отуђених кроз историјске ломове се је вратио нацији попут Меше Сели-мовића или данас Емира Кустурице и Јована Заметице доприносећи својим делом њеној величини.

 

Наслеђе човека гради национални идентитет. Сви отпали од српске нације и уједињени у разарању су личности чији пут нема ништа више са словенском и европском душом нашег човека. Ради се о људском дну и безличној врсти чији је живот вегетирање повезано цевчицама са доларским донацијама. Њихов живот је подвојена врста упакована у србофобијски циркус под именом Б92, Време, Данас, Фонд за хуманитарно право, Фонд за отворено друштво, Стубови културе итд. У свим тим деформацијама које смо могли видети код нас ова је најупечатљивија. Створена је врста нељуди, личе на човека јер ходају на две ноге и користе две руке док је све друго преузето из рода гмизаваца. Та врста ће у енциклопедијама бити репрезентована са профилима Петра Луковића, Верана Матића, Милоша Васића, Дра-гољуба Жарковића, Стојана Церовића, Зорана Остојића, Грујице Спасовића, Жарка Требјешанина, Ивана Чоло-вића, Војина Димитријевића, Соње Лихт, Надежде Гаће, Бранке Прпе, Миладина Животића и бројних других.

 

После петнаест бурних година са сигурношћу тврдим да овде није ништа завршено а ни решено. Српско питање није завршено и српска нација мора да буде свесна да се борба за духовни и физички опстанак мора и даље водити. Основна геополитичка категорија данаш-њице је нација, а ми живимо у времену и простору у којем се српска нација разара као сметња идеологијама проистеклим из баштине бољшевизма јудеоамеричких центара моћи.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ОБНАВЉАЊЕ СВЕСТИ О ДРЕВНОСТИ

 

Култна прошлост као утемељење српске интегралне идеје

 

 

 

 

 

Наше мишљење о националној самобитности мора да добије данас нове димензије. Иако је било покушаја да се те нове димензије устоличе као водеће оне нису могле да добију примат према службеној доктрини национал-них Срба у којој је владало тројство православља, монар-хизма и равногорства. Очито је да та мртва симбиоза настала у току Другог светског рата и чувана у српској емиграцији под покровитељством англофилства све до 1990. г. а потом враћена у земљу не може дати ништа добро нашој данашњој националној идеји. Превасходно та идеја више није национална јер је постала апологетика англоамеричког империјализма који ју је доиста и сачувао живу у својим политичким лабораторијама док је истовремено омогућавао комунистичкој доктрини да ов-де спроведе разарање националног идентитета.

 

Да би направили успон и сачували нацију Срби морају да своју идеологију и духовност изграде на живој духовности проистеклој из расног и митског херојског духа наших предака. Наше старо аријевство, индоевроп-ство, стара српска религија, паганство, усмена књижев-ност, антропогеографија и етнокарактерологија морају да добију модерну форму како би се на тој бази ојачала свест и идентитет. То је исконско полазиште, вечност попут Соколовићеве "Ћуприје на Дрини", вечност која је напуњена соковима крви великих претеча немањићко-душановске моћи и модерних градитеља српске држав-ности од 1804. па све до наших дана. Нема разлике ни дисконтинуитета од безимених аријевских предака из хеленско-илирског времена и познатих средњовековних вођа Цара Душана и Кнеза Лазара са јунацима солунског фронта, мисијом Драже Михаиловића, генерала Милана Недића или нашим савременицима Радованом Караџи-ћем и генералом Младићем. Ради се о историјском кон-тинуитету, крви и кичми нације која не сме бити преки-нута.

 

Спас наше духовности лежи у обнови континуитета паганског или аутохтоног које нам је увек кроз повест омогућавало победничку мисију и снагу. Стара српска религија и митологија није непријатељ свога детета званог Православље, већ дете мора да поштује свога претка, а не да га напада и пљује попут дела модерних теолога који владају Српском православном црквом. На жалост ми морамо кренути у отворени рат против њих и нашу древност повратити у догматику вере и у мишљење световности. Ако изгубимо континуитет пропадамо као модерна нација. И зашто би се одрекли тог величанс-твеног наслеђа скривеног у тмини прошлости и у мрви-цама обичаја и предања.

 

Неминовно је наше разрачунавање са јудеохришћан-ском догматологијом и популарним византизмом и борба за враћање теорије о нужном синкретизму који се је задесио у том времену неминовне хришћанизације. Ми нећемо данас правити нову Српску стару православну цркву већ морамо само променити догму кроз враћање традиционалних обичаја у пуном светлу. Свештеници не треба да страхују јер они ће и даље проповедати веру наших предака, стару обичајну и природну саткану од искона.

 

Кључна реч је "континуитет", свест о древним пре-цима којима не знамо имена и који су нам вековима чу-вали земљу, до савременика који су то исто радили у нашем времену. Митско скривање Радована Караџића и Ратка Младића је метафизички чин чувања континуитета и свести који не сме бити прекинут. Ако та спона древности остане читава и наша нација ће наћи свој пут у обнављању и уједињењу па макар он трајао стотине година и више које су пред нама.

 

Помислим често на великане и усправне који су ходили крвавих ногу по том онтолошком путу српске нације и доприносили да он буде сачуван. Тих великана је било свих занимања од ратника, свештеника, мислила-ца до обичних људи. Никад се не зна када ће неко обично дете досегнути врх и предводити мисију. Ми их имамо доста и можемо учити из њиховог дела. Свест о нацио-налном поносу отвара нам те путеве древности којима идемо сасвим модерно и савремено. Рајински менталитет који је настао кроз историјске окупације није никада допринео никаквом просперитету и успону државе и нације већ је и даље спроводио пропадање.

 

Борба за српски континуитет од античке до југосло-венске судбине је стварност која може допринети победи злог савременог времена и омогућити да пребродимо на-силне политичке ломове. То је уједно и политичка идеја на којој требају да раде све националне опције од умере-них до радикалних. Уједно то би била и једина тема метаполитичких покрета нове деснице. Замајавање самих себе са бајатим конзервативизмом, богомољаштвом и циркуским монархизмом не приличи национално свес-ним док нам се разара врхунска национална култура мре-жама "невладиних организација" и "независних медија". Време ја за правилно идејно усмеравање и профилисање идеје унутар националног блока да би се могло узврати-ти у борби против препознатљивих разарача, другова и другарица неокумровачког профила и несвесних брада-тих свих униформи.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЦЕЛОВИТО СРПСТВО

 

 

 

 

 

 

 

Нација може бити поражена војнички, политички, државно и на разне друге начине. Државу могу разорити издајници, болесна владајућа класа, тајне групе попут масонских ложа и невладиних група, неспособни људи на важним местима и бројне друге погрешне процене недозрелих и лоших политичких личности. Нација може да изгуби државу, може бити под окупацијом, може бити протерана са своје територије, може бити побијена у концентрационим логорима попут Јасеновца или херце-говачких јама, али кључна ствар која значи тотални пораз јесте пораз духа и крви. Све што данас спроводе на нама обавештајне агенције САД, В.Британије и неких других земаља јесте управо да се поништи српска нацио-нална свест као најјачи бедем одбране.

 

Ми смо пролазили кроз све могуће поништавајуће фазе од Средњег века до данас и опет смо опстали. Увек је постојао неки сегмент нације који је сачувао дух и крв за нову обнову. Под турским окупацијама Православна црква је чувала то жариште обнове. Народна књижевност је чувала песму, мит, завет и предање о нашем идентитету. У генима сваког свесног Србина тече Видов-дански култ. Та митска снага је покренула устанке под Карађорђем а потом и под Милошем за ослобођење. Та митска снага је повела Вука Караџића да врати духу народа та предања скупљајући песме, приповетке, речи и да их подигне на целовити ниво обједињавања. Тај непо-ражени дух раштрканог народа је градио манастире и цркве по Славонији, Далмацији, Мађарској, да би се сачувао завет Цара Душана и некадашњег царства у којем нисмо могли више живети. Феномен чувања свести је и дан данас наша одбрана и нада за новом слободом и природном јединственом државом.

 

Време малих политичких мишева који данас разарају државу ће проћи и нестати као што је увек нестајало зло при новим светским прекомпоновањима. Они ће морати одговарати пред лицем правде, неко пред Божијом суро-вијом правдом, а неко пред људском немилосрдном. Издаја је свако негирање српске традиције и историјског права на јединствену српску државу на свим етничким српским областима југословенске територије, издаја је свако негирање хиљадугодишњег српског идентитета јер се сваки национални Србин мора духовно градити на духовности наших предака. Издаја је свако служење НАТО пакту науштрб наших националних интереса. Издајник је ниска личност, комплексаш и каријериста без моралног интегритета и ми их морамо раскринкавати и борити се против њих. Издајник је она творевина која још увек верује да ће се вратити Брозово време српског сатирања и који мисли да су Б 92, недељник Време, дневник Данас, нешто најпаметније на свету. Гмизавац анационални Србин је феномен наших времена. Прогнани српски антрополог Др Бранимир Малеш је у изузетном тексту "Расно порекло Светог Саве" (1939) навео једну вертикалу која обједињава све наше тежње и полазишта око којих нема различитих ставова код ниједног Србина: "Неоспорно, Свети Сава је најмаркан-тнија и најсветлија појава код Срба. Краљевић Марко је персонификација јунаштва, Милош Обилић витештва, кнез Лазар вере у Божју правду. Али је једини Свети Сава повезао традицију са историјом, имагинацију са збиљом, људско са божанским. Немања је основао прву самосталну државу. Али та самосталност била је у ствари само формална, док Сава није организовао државу преко брата Стевана и док јој није дао душу, а и корен и подстрек сваког деловања основавши Српску цркву. Свети Сава је богоугодни калуђер светогорски монах који се у шпиљи, далеко од света, скрушено молио за свој спас и своје браће; али је у исти мах, митско биће које упућује свој народ сваком добру и свакој радиности. Свети Сава је и у битности историје и у срцу народном потпун човек, у себи носи оно што је најбоље и најузвишеније у човеку."

 

Живећи данас под политичком окупацијом ово су филозофске максиме које ће нам бити одбрана идеје, чување свести и покретач нашег ослобођења, источник духа и водиља ка победи. Срби имају своју митску ауру која нас раздваја од других недораслих народа и која је онтолошки штит наше непобедивости.

 

Та снага ће омогућити нови устанак раван оном са почетка деветнаестог века, моћан и силовит попут солунског пробоја, темељан попут разбијања комуниста од стране недићевских трупа, спасилачки попут пробоја посавског коридора 1992. године и упозоравајући као опкољавање Сарајева 1992-1995. г. да би памтили и њихови праунуци шта је српска витешка снага наспрам њихове психологије гмизаваца и свиленог гајтана. Та праведна снага ће пресудити хиљадама српских издајни-ка, србофоба, шпијуна и неотитоистичких демократа она-ко како се пресуђује од антике до данас на европски на-чин.

 

Патриотско деловање данас треба да добије на хиљаде форми, отпор мора бити организован страначки и легитимно скупштински, као што то ради Српска ради-кална странка. Мора бити надстраначки или метаполити-чки распршен кроз удружења, друштва, покрете и разне организације које се баве националним деловањем. Мора бити покривен свим информатичким средствима кроз бројне интернет презентације, електронске часописе. Мо-ра се та наша снага с времена на време појављивати и у јавности на митинзима, скуповима, меморијалима и слично. Мора постојати увек спремна снага која ће онемогућити понижавање српског народа онако како је прекинут педерски и спречен наркомански марш. Овакав невидљиви пут ће направити изузетне резултате. Стотине хиљада постера, налепница, беџева, мајица, разгледница са ликовима хероја попут Ратка Младића, Радована Караџића, Војислава Шешеља, Жељка Ражнатовића и бројних других, утераће страх у главе смрдљиве анти-српске гамади. Треба да живе у страху јер су нанели злодела нашем народу. На њихове прљаве медије се може одговорити само психотортуром над извођачима непријатељске делатности. Свако од нас може по том питању нешто да уради.

 

Бити Србин је величанствен дар наших предака. Сваког дана се рађају млади националисти пуни снаге, љубави и вере. Привржени и одани својој химни, застави, држави, вери, обичајима и предањима. Романтичарски поклич "Срби сви и свуда" данас значи да не дамо своју земљу никоме и да ће српска војска опет ујединити све српске земље. Сви који су изручивали наше људе у Хаг сешће једног дана на оптуженичку клупу. Сви који су продавали и издавали нацију од АВНОЈ-а 1943. г. до данас биће такође на оптуженичким клупама убрзо. Српска нација је неуништива и брзо ће национализовати све анационалне елемете кроз све нивое школског и ваншколског образовања. Нема предаје ми се боримо за вечност Српства

 

Edited July 29, 2009 by Теша Тешановић

[Nightfall]

Kakav literarni proliv majku mu poljubim.

[Nisko_Se_Mazim]

Ali ove reci i slozenice sa crticama su prosto epic

 

држав-ности :)

[Теша Тешановић]

Српски човек

Деловање, смисао и битисање

пише: Владимир Максимовић

 

Иако имамо богато наслеђе, вредна духовна дела и значајну политичку и историјску државност наш савремени српски човек је све слабији пред налетима туђинских доктрина према којима пружа све мањи и мањи отпор. Много нас лакше сламају него некада иако данас имамо много више могућности и знања за одбрану.

 

Срби пре неколико векова, пре сто година, па и пре шездесет година иако у много горем положају пружали су непријатељу много већи отпор него ми сада. Реално ми смо у односу на њих много слабији.

Ти исконскији Срби су пружали много већи отпор него ми данас разорени, омекшани, умртвљени, деструктивни и неискрени.

 

Зато наше данашње стање можемо подићи на бољи ниво ако почнемо радити на нашим сопстевним ресурсима, на поправљању српског човека и изградњи српског борца, српског националисте и државотворног Србина који ће мишљу бити Србин сваког метра српске земље без обзира да ли је окупирана или слободна.

 

Слаби смо јер гледамо да по Београду слободно ходају најгори издајници, троше шпијунске паре по скупим ресторанима, расипају се и понижавају нашег човека који је искрено уз свој народ и државу. Дозволили смо да нам владају најгори, они који поносно у срцу Србије бране великохрватски злочиначки пројекат, они који свим силама подупиру евроатлантистичку окупацију, духовно, језичко и културно разарање идентитета.

 

Наш човек мора опет да скупи снагу, да се подигне, разоткрије лаж и издигне се пред нацију и за нацију.

 

Наш човек мора да схвати да лични презир није мера Српства.

Да се не смемо делити на равногорце, љотићевце, младићевце, пречане, моравце, војвођане, црногорце, македонце, крајишнике, шумадинце итд јер смо ми исти.

Сваки удар на било који српски простор је удар на сваког Србина и тако је било одувек.

 

Мора се мислити, деловати духом, знањем, мора се учити а ми то имамо од кога, и из разних чинова и књига, идеја и мисли. Срби морате бити Срби и по крви и по духу. Наше национално је само један архетип и ми га не можемо научити из дела ни Немаца, ни Енглеза, ни Јевреја, ни католика, ни масона, ни протестаната, ни фашиста, ни комуниста. Морамо учити само од нас и за то имамо врхунске потенцијале. Сама народна књижевност је тако богат извор свих знања и филозофија да наш човек никада ништа друго не прочита стеће знање свог света.

 

Мора се покренути енергија, потенцијал који ће остваривати наше циљеве, наше ослобођење и наше државно уједињење.

 

Покошени смо у два светска рата, током деведесетих истерани са многих животних простора, препунили смо САД, Канаду, Аустралију нашим исељеницима. Сасечени демографски, под титоизмом осакаћени етнографски и данас мирно гледамо како режим Бориса Тадића спроводи и даље злодела идеологије Јосипа Броза.

 

Наш човек мора да се покрене, да се врати себи, да мисли духом, да у њему опет узаври крв слободе и части. Српски човек мора да се покрене, да се врати себи. Српски човек не сме идејно да лута , не сме да руши темеље, да врши разградњу континуитета јер свака цигла из темеља је део српског ткива.

 

Српски човек мисли национално, верује православно и говори српским језиком.

Зар треба да данас мењамо национални идентитет, зар треба да народну православну веру мењамо теолошким апстракцијама и зилотским девијацијама, зар треба да српски језик мењамо неким другим који се зове србски или црногорски или македонски или матерњи?

Српски човек мора да брани, да гради, до проноси наш пут, чува нашу духовност и антропологију.

Српски човек мора да буде граничар, војник српских простора, српске државе.

 

[Теша Тешановић]

i samo da se zna da je cuvena madjarska kraljevska porodica hunjadi iz koje potice janos hunjadi(sibinjanin janko) i matija korvin poreklom srpska porodica.ti madjarski kraljevi su bili pretci jednog srbina.evo rodoslova porodice koji to dokazuje

 

[Guest HEFEST]

i samo da se zna da je cuvena madjarska kraljevska porodica hunjadi iz koje potice janos hunjadi(sibinjanin janko) i matija korvin poreklom srpska porodica.ti madjarski kraljevi su bili pretci jednog srbina.evo rodoslova porodice koji to dokazuje

 

 

Mislis potomci?

[Nisko_Se_Mazim]

Ma svi znameniti ljudi Balkana su ustvari Srbi-vis kako se to polako otkriva,prvo Skenderbeg,pa Janos Hunjadi ispace na kraju da je i Enver Hodza bio ustvari Srbin :)

Edited July 30, 2009 by Full_Metal_Yakuza

[Теша Тешановић]

Ma svi znameniti ljudi Balkana su ustvari Srbi-vis kako se to polako otkriva,prvo Skenderbeg,pa Janos Hunjadi ispace na kraju da je i Enver Hodza bio ustvari Srbin :)

 

enver nije ali adem demaci jeste.vise o tome na temi poreklo albanaca.

[Baki]

Mrzi me sad da kopam, ali neko je pomenuo pre par strana Mehmed pasu Sokolovica kao velikog Srbina koji je mnogo uradio za nas narod. Koliko sam ja informisan, to nije tacno, vec je kao deo tradicije nazalost uslo u udzbenike. Srpska Patrijarsija nije uopste obnovljena za vreme dok je Mehmed pasa bio na funkciji velikog vezira. Stavise, doticni je u toku svog vezirstva konfiskovao svu imovinu srpske crkve, te je ona morala da je otkupljuje nazad od drzave, sto je finansijski unistilo patrijarsiju.

Mrzi me sad da trazim po beleskama kad je tacno to bilo, zardjala mi nauka iz tog perioda, ako ima neko strucan nek mi pomogne.

[Prisoner of Dreams]

Не знам одакле та информација. Без увреде, али управо је Соколовић најзаслужнији што је Сулејман Величанствени 1557. године обновио српску Пећку патријаршију. Српска црквена лица су била незадовољна управом грчке Охридске архиепископије. Наш епископ Павле, смедеревски епископ, је био вођа против грчке црквене доминације и био је прогањан због тога. Соколовић је, уз помоћ још двојице Срба-везира који су тада били на Порти (Рустем-паша Опуковић и Али-паша Семиз) желео да Србе придобије као држави одан елемент и да им стога врати самосталну цркву. И успели су у томе (у обнављању Патријаршије, не и у прихваћању легитимности турске окупације у народу).

Edited August 3, 2009 by Prisoner of Dreams

[Мајор Гашпар]

Mrzi me sad da kopam, ali neko je pomenuo pre par strana Mehmed pasu Sokolovica kao velikog Srbina koji je mnogo uradio za nas narod. Koliko sam ja informisan, to nije tacno, vec je kao deo tradicije nazalost uslo u udzbenike. Srpska Patrijarsija nije uopste obnovljena za vreme dok je Mehmed pasa bio na funkciji velikog vezira. Stavise, doticni je u toku svog vezirstva konfiskovao svu imovinu srpske crkve, te je ona morala da je otkupljuje nazad od drzave, sto je finansijski unistilo patrijarsiju.

Mrzi me sad da trazim po beleskama kad je tacno to bilo, zardjala mi nauka iz tog perioda, ako ima neko strucan nek mi pomogne.

 

Sto se tice otkupa crkvene imovine, on se dogodio za vreme Selima kad se carstvo nalazilo u velikoj krizi.

Nije MPS bio bas tolika cvecka kao sto se misli. Od mnogih crkava za vreme njegovog vezirovanja napravljene su dzamije. Nekim gradnjama je licno on rukovodio.

[Baki]

Не знам одакле та информација. Без увреде, али управо је Соколовић најзаслужнији што је Сулејман Величанствени 1557. године обновио српску Пећку патријаршију. Српска црквена лица су била незадовољна управом грчке Охридске архиепископије. Наш епископ Павле, смедеревски епископ, је био вођа против грчке црквене доминације и био је прогањан због тога. Соколовић је, уз помоћ још двојице Срба-везира који су тада били на Порти (Рустем-паша Опуковић и Али-паша Семиз) желео да Србе придобије као држави одан елемент и да им стога врати самосталну цркву. И успели су у томе (у обнављању Патријаршије, не и у прихваћању легитимности турске окупације у народу).

 

 

 

Da, ali ja sam informisan da on uopste nije bio veliki vezir 1557, vec kasnije. Mrzi me sad da kopam po beleskama ili netu, ali znam kad sam spremao ispit da sam proveravao, i da on stvarno nije tad jos bio VV. Meni je tad bilo skandalozno da se takva greska mogla uvuci i u udzbenike istorije.