Igre kao role model

[PajatheTrut]

Јашта ! Само ноге, само теквандо !

[lemmy sixx]

Vampire The Masquerade Bloodlines bez razmisljanja.I dan danas uzivam u svakom momentu ove genijalnosti.

[Demon Seed]

Dobra je fora sto uopste ne pricamo o temi na nacin na koji je Lunar mislio

 

Mada i ja mislim da tu nema sta da se kaze

[Lunar]

Dark Elf je prilično lepo rekao sa svog stanovišta ono što me je interesovalo. Ali riskantna je tema za neku veću diskusiju, jel treba neko ko je od malih noga igrao igre i kome je to promenilo način gledanja stvari. Ne verujem da na forumu ima baš puno ljudi sa takvim predpozicijama.

 

Imam trip kod tih dobrih velikih serijala da moram da ih odigram od prvog dela, i zato verovatno necu nikad da odigram Final Fantasy serijal xD

 

Final Fantasy je svaka igra za sebe, ni ja nisam ni jedan FF igrao ispod VI dela. VII se gleda kao masterpiece medju igrama, ali grafika je staromodna veoma, i naravno nema voice acting pa ko god želi da igra mora da se pripremi na mnooogo čitanja. Negde sam pročitao ako pratiš radnju, kad predješ te stare JRPGove ti je kao da si pročitao tri knjige.

 

 

Ista prica. Mada sam ja Soul Reaver odigrao od pocetka... A Final Fantasy, sve kao hocu, a nikako vremena niti strpljenja da se drkam sa starom grafikom Isti problem sam imao sa Deus Ex, krenuo sam da igram, i smorio se, navikao na mnogo mocniju grafiku, jbg.

 

Meni je to uvek bilo čudno, ali okej. I mene nekad grafika odbija, ali se uvek posle sat dva igranja naviknem na sve to.

 

Btw Lunare, jes pre 6 godina, ali zasto bi pisao pricu igre u recenziji? xD

 

Nije to priča, nego sinopsis. U kratkim crtama da se opiše kakva priča čeka igrača u igri i zašto je dobra ili loša.

 

Sto se tice grafike, ja sada otkrivam i igram neke stare kultove koje sam propustio vremenom. I to pricam bas stare, ala Earthbound i Mother. Sve dok je priča dobra, grafika me ni najmanje ne interesuje.

 

------------------------------------------

 

Evo jednog interesantnog pitanja. Kada su gledali koja igra ima najveću ocenu kada se saberu svi časopisi, web stranice i ostala merenja, i plus mišljenja raznih stručnjaka za igre. Na kraju je pobedila Ocarina of Time. Kolko ovde ljudi je igralo Ocarina of Time?

 

I još jedna stvar vezana za moj prvi post o MGSu. Ovo je jedan od najboljih recenzija što sam ja pročitao i generalno je često pominjana kao jedan od najvažnijih recenzija u prošloj dekadi. Pa ako vas ne mrzi, pročitajte ovu genijalnu recenziju za MGS2, koja nije samo da se bavi igrom, već samim stvaraocem, igračima, i uticajem ovde igre.

 

Dreaming in an empty room: http://archive.insertcredit.com/features/dreaming2/

Edited May 14, 2013 by Lunar

[Demon Seed]

Mene je izgubio kod

 

"I found a picture of Yoko Ono in an old Rolling Stone magazine, cut it out, and taped it to my wall. I sat down, then, looked at Yoko, and thought."

 

Edited May 14, 2013 by Demon Seed

[MegaDave90]

Vampire The Masquerade Bloodlines bez razmisljanja.I dan danas uzivam u svakom momentu ove genijalnosti.

 

Svaka ti dala, najbolja stvar ikada. !!!

[Dark_Elf]

Ali riskantna je tema za neku veću diskusiju, jel treba neko ko je od malih noga igrao igre i kome je to promenilo način gledanja stvari.

 

Pa sad, malo je teže naći jednu stvar u životima ljudi koji su im promenili kompletno način razmišljanja.

Svakako da ne bih bio isti čovek da nisam odigrao sve te igre, ili odgledao filmove koje sam odgledao, ili pročitao knjige...

 

Ali ima jedna stvar za koju mogu reći da mi je temeljito promenila (iliti usmerila) život.

Warcraft, Starcraft, Diablo... odnosno kompanija Blizzard.

Oduvek su me fascinirali njihovi cinematici između misija, introi i trejleri, te me je to i oteralo u oblast (3D animacija) od koje danas živim.

Od njih sam naučio (gledajući iznova i iznova) njihove renderovane filmove, šta to znači biti perfekcionista.

Pogotovo kada sam malko dublje ušao u sve to, i video do kojih su monstruoznih detalja oni prionuli poslu, shvatio sam koliko je to inspirišujuće (a bogami i deprimirajuće) delovalo na mene, i teralo me da se osetim manjim od mahovog zrna, da se više i više trudim u mom poslu (mada i dalje sam svetlosnim godinama daleko od njih (mada, ako je za utehu, ja sam jedan, a njih ima 100 )).

Na primer, posle stotog gledanja cinematica Arthas Betrayal iz Warcraft 3 igrice, u kadru sa zvonima, primetim da se u pozadini leluja paučina (koju je trebalo isimulirati, izmodelovati, osenčiti), i prosto me takav pristup poslu ostavio bez teksta. Posvetiti se izradi nečega što će tek posle 10-og gledanja uočiti 2% ljudi, mogu samo ljudi koji vole svoj posao.

 

I igrice su im istog kvaliteta, premda je Blizzard od kompanijice jako talentovanih momaka, prerastao u giganta, i dalje drže taj neki kvalitet, mada ih definitivno više gotivim iz perioda Starcrafta 1 i Warcrafta 3.

[Guest HEFEST]

Heroes of Might and Magic 3 & Disciples II: Dark Prophecy

Ne slažem se sa Hefestom da Heroji 3 imaju lošu grafiku.

@ Dark_Elf

<p>Nisam ja ni rekao da je grafika losa nego da je prastara sto je nesto sasvim drugo. Ja grafiku sa Heroes 3 ne bih menjao ni 3984 godine. Ostavio bih je takvu i za najnoviji Heroes

Edited May 15, 2013 by HEFEST

[Dark_Elf]

Ne može umetnost biti prastara. Kao kad bi rekao da je neko klasično delo prastaro.

Umetnos' je umetnos'.

 

A Heroje su pravili likovi koji znaju da crtaju.

Istina, izgleda malo prenatrpano, i uvek može bolje, ali i ovo je super.

 

[Guest HEFEST]

Ne znam sto se ne moze reci prastara umetnost. Po mom nekom vidjenju to je vezano za neki vremenski okvir. Kada bih pricao o piramidama i rekao da su prastare ne verujem da bih pogresio. Takodje za umetnost pecinskih ljudi koji su crtali po pecinama. To je prastaro, ali je i umetnost. Sto se tice igara 14-15 godina ti dodje bar par vekova sto se tice nekih dugih stvari.

 

Obozavam sve sto ima veze sa Herojima 3. Najperfektnija igra svih vremena.

Edited May 15, 2013 by HEFEST

[Bourbon Princess]

Ne može umetnost da bude prastara. Samo tehnologija može biti prastara i prevaziđena, mada je i to diskutabilno.

No, o tome bih mogla da pišem kol'ko voliš.

 

HOMM3 je vanvremenska igra. Jedna od retkih kojim možeš uvek da se vratiš i da ti bude zanimljiva. A što je duže igram (a igram je praktično od kako je izašla) kontam koliko je maštovita i koliko ni jedan detalj nije slučajan.

 

I grafika mi je savršena takva kakva je

[Dark_Elf]

Kod Heroja je specifično (odnosno, svaka im čast) to da ima toliko rasa, toliko resursa, toliko jedinica, toliko heroja (i različitih pravaca razvijanja heroja).

A sve to: odlično izbalansirano.

Po meni, kad praviš igru, nije toliki problem praviti različite rase i karakteristike, ali kad dođeš do toga da treba da svi budu različiti, ali suštinski jednaki po jačini... e to je bato zajebano.

Zahteva dane i dane testiranja igre, i mukotrpan rad.

[MegaDave90]

Neverovatna igra, nikad nece zastareti, i uvek ce biti sveza. Nove igre jednostavno nemaju taj smek starih kultova.

[truliandedzombileš!]

stare rpg, p&c avanture i strategije.

 

[Talvi]

kao klinac sam igrao Twisted Metal 2 non-stop i to me je osakatilo za ceo život

[truliandedzombileš!]

BLACK METAL KAO ROLE MODEL!!!

[Bourbon Princess]

Kod Heroja je specifično (odnosno, svaka im čast) to da ima toliko rasa, toliko resursa, toliko jedinica, toliko heroja (i različitih pravaca razvijanja heroja).

A sve to: odlično izbalansirano.

Po meni, kad praviš igru, nije toliki problem praviti različite rase i karakteristike, ali kad dođeš do toga da treba da svi budu različiti, ali suštinski jednaki po jačini... e to je bato zajebano.

Zahteva dane i dane testiranja igre, i mukotrpan rad.

 

Bаš to.

Još pored tih klasa, rasa i različitih heroja, treba napraviti dobru mapu i dobru propratnu priču za iste.

Svaka im čast, zaista.

[WoS]

^ Znaci, black metal u recniku igara:

 

 

Dark Elf je prilično lepo rekao sa svog stanovišta ono što me je interesovalo. Ali riskantna je tema za neku veću diskusiju, jel treba neko ko je od malih noga igrao igre i kome je to promenilo način gledanja stvari. Ne verujem da na forumu ima baš puno ljudi sa takvim predpozicijama.

 

Pa zapravo nas ima bas puno, i ubrajam i sebe u takve, iako ne mogu odgovorno da tvrdim da sam osoba kakva jesam samo zato sto sam kao klinac igrao odredjene igre, to bi bilo glupo i neodgovorno, ali da su mi igrice ulepsale i definisale detinjstvo, jesu, i mislim da sam ih igrao vise nego prosecno dete u osnovnoj skoli, sto se nastavilo i u srednjoj i eto cak i danas, ali u mnogo manjoj meri, sto je i normalno Mislim da to ima veze s tim koliko ti angazuju mastu i koliko razlicitih dozivljaja, aktivnosti i prica imaju da ti ponude, u poredjenju sa sivom realnoscu osnovne skole, isfrustriranih nastavnika i nadobudne dece

[Osiris]

Super Mario Bros na nes-u, Mortal Kombat 2 i 3 na Segi, Twisted Metal 2 na PS1-u, Duke Nukem 3D (povracalo bi mi se kad bih gledao kako neko drugi igra, jos uvek nenaviknut na 3d okruzenje) i Warcraft 2 su bile prve igre koje sam instalirao na svom racunaru 99-te. posle toga jedan od najvecih kultova za mene Tomb Raider 4, drugar i ja smo mesecima picili dok nismo presli, ta igra me je navukla na stari Egipat. The Longest Journey sam takodje picio sa drugarom dugo, jednu novu godinu smo docekali uz tu igru, stalno smarali lika iz cedeteke kad se negde zaglavimo, Resident Evil 2, za mene najkultniji RE, Silent Hill 2 takodje... IL-2 Sturmovik me je zainteresovao za svet borbenih aviona, posle toga i Lock-On, Richard Burns Rally i dan danas picim iako je igra iz 2004, po meni najbolja simulacija voznje. Kontam da su mi igre pomogle i u obrazovanju donekle, dosta se toga naucilo o istoriji na primer, engleskom jeziku, bio bih sav srecan npr. kad bi se iz istorije radila lekcija koja mi je poznata iz Age of Empires...

[Јарослав]

HOMM3 je vanvremenska igra. Jedna od retkih kojim možeš uvek da se vratiš i da ti bude zanimljiva. A što je duže igram (a igram je praktično od kako je izašla) kontam koliko je maštovita i koliko ni jedan detalj nije slučajan.

 

I grafika mi je savršena takva kakva je

 

оставићу жену и запросити те

[Antikristina]

Ne može, Burbonka je moja

Ili Kuruzova, imamo isti ukus što se žena tiče

[kuruz]

сад ћу да скинем Симс и да наместим то

[МегафаН]

ZNAČI...

 

[Demon Seed]

naci 300 godine

 

zaboravio sam Twisted Metal 2 i Crash Team Racing na PS kecu...

[Lunar]

Silent Hill 2

 

Ovo sam zapravo igru pokusao da igram na preporuku. Jedan moj stariji ortak iz Hrvatske, koji je samnom u to vreme vodio blog o igrama, je imao samo reci hvaljenja o ovoj igri. I posto ja "kao" veliki fan horora u to vreme bio je to moj life mission da predjem. I ako sam imao nešto sitno godina tada, valjda 14, imao sam zbog mog brata sasvim finu istoriju sa tim igrama u to vreme ( Resident Evil, Alone in the Dark, Undying, Forbiden Sirrens), ali kako je ova igra izgledala i "osecala" je bilo sasvim nešto novo za mene. I to pricam kao neko ko je pre toga igrao Silent Hill. Sama prva scena kada se James, protagonista igre, gleda u ogledalu i cita od svoje pokojne žene pismo, je imala nešto veoma morbidno i cudno u tome, a ponovo to je samo pocetak jednog veoma zanimljivog putovanja. Ono za šta je ze mene uvek predstavljao Silent Hill je samoca, veoma melanholicna samoca koja treba da reflektuje tvoje unutrašnje stanje. I to je to, idem praznim hodnicima, gradom, bolnicama, sa veoma ambijentalnim soundtrackom i živim u strahu od onoga što se nalazi iz sledecih vrata. Srecem ljude koji su u svojem svetu, svaki unikatan, sa skrivenom pricom, ali svi ko da su stvoreni za taj grad. Ali ne ja sam drugciji od njih, sve su to cudaci. Dijalozi postaju sve cudniji, grad sve izopaceniji, naravno ovo pricam o Beogradu. James sve više pada u depresiju i ona njegova žena koja nije njegova žena, želi nešto od mene i prica o nekim emocijama. I onda istina. Istina koja ce slomiti sve, i postaviti te u ulogu cudaka ili nekog ko je spreman da prihvati sebe. Svetlo na kraju tunela, i celokupna istina i napuštanje grada. Ono kako je James prihvatio sebe, i njegova psihološka podeljenost licnost, i nacin kako grad izgleda i njegovi stanovnici ce ostaviti trag na mene da se veoma interesujem za ponašanje ludi, za njihove persone i egoe, kolko psihološka rana može da stvara svetove, scene, ljude u nama i koja je njihova svrha i da ucimo od svega toga.I ako realno mislim da je Xenogeras uradio fenomenalna posao oko egoa i personi, bolji od Silent hilla, ali ipak Xenogears sam igrao mnooooooogo kasnije, i nije imala tako jak uticaj na mene kao SH.

 

Još jedna stvar je u tome što sam poceo da cenim je ambijent. Kako zbog genijalnog soundtracka od Akire Yamaoka, tako zbog te samoce, ništavila i minimalizma, pošeo sam uvek da cenim kako ljudi koriste ambijent kako u muzici tako i u slikama, igrama, filmovima etc.

 

 

Pa zapravo nas ima bas puno, i ubrajam i sebe u takve, iako ne mogu odgovorno da tvrdim da sam osoba kakva jesam samo zato sto sam kao klinac igrao odredjene igre, to bi bilo glupo i neodgovorno, ali da su mi igrice ulepsale i definisale detinjstvo, jesu, i mislim da sam ih igrao vise nego prosecno dete u osnovnoj skoli, sto se nastavilo i u srednjoj i eto cak i danas, ali u mnogo manjoj meri, sto je i normalno Mislim da to ima veze s tim koliko ti angazuju mastu i koliko razlicitih dozivljaja, aktivnosti i prica imaju da ti ponude, u poredjenju sa sivom realnoscu osnovne skole, isfrustriranih nastavnika i nadobudne dece

 

Sve stoji, i ja danas ne igram igre tolko puno koklo ranije, ali se trudim da danas, za razliku od nekada, igram samo igre koje su dosta oreginalne i donose nesto novo, ili imaju nesto zanimljivo da ispricaju. Sto se tice boldovanog dela je mozda i najvaznije, i to sam hteo da napisem kada budem pricao o FFVIIu.

 

Npr. skoro sam cuo za igru koja se zove Fragile Dreams, i ako na izgled igra izgleda prosecno, procitao sam jedan detalj koji me je zainteresovao da probam. Tako jest kazu da je igra tolko tuzna i melanholicna, da prevodici koji su prevodili igru na Engleski, su konstantno bili u depri dok su to radili i na ivici suza. Jednostavno moram da probam tu igru.

 

The game tells the story of a young boy named Seto, possibly the Sole Survivor of a world where humanity has suddenly vanished, leaving its cities abandoned. After the old man who he had been staying with passes on, Seto is left completely alone, but upon reading a letter the old man has written for him, he decides to leave the safety of his home and venture to "the red tower to the east" in hopes of finding other survivors

 

That's it, really. Fragile Dreams is marketed as an "atmospheric adventure" focusing on "human drama" and emotion. While it plays similarly to a Survival Horror game, it's not horror outright, instead settling for being eerie, sad, lonely, depressing and (rarely) disquieting, while also relying heavily on the player's ability to draw his or her own conclusions about why most things are the way they are.

Edited May 22, 2013 by Lunar