Sign in to follow this  
Underkuruz

2018 - top liste

101 posts in this topic

leb te jebo, nismo stigli pre NG da odradimo ovo, al sad ćemo

dajte top liste,

ja ću kasnije da okačim svoje


ADMIN EDIT:

Mikstejpovi ovde:

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako si agresivno nametnuo temu...moi ce biti kraem meseca, imao sam neke tehnicke poteskoce :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo po tradiciji ide na avantgadnom forumu, šabane.

  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kakvi tejpovi, nije 1994.

Dajte temu za najbolji album, ima lista podugacka da bude.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Top albumi:

VOLA - Applause of a Distant Crowd
Chapel of Disease — ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye
Voices — Frightened
Thrice — Palms
Manes — Slow Motion Death Sequence
Harakiri for the Sky — Arson
Wild Nothing — Indigo
The Ocean — Phanerozoic I: Palaeozoic
Cassus - Separation Anxiety
Alkaloid — Liquid Anatomy
Don Broco - Technology
Good Tiger - We Will All Be Gone
Marmozets - Knowing What You Know Now

 

Dodaću posle ako sam nešto zaboravio

  • Upvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hoćemo posebnu temu za tejpove, a da ovde ostavimo za top liste?

 

des sw

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nešto sam piskarao za svoju dušu, pa samo kopiram ovde svojih top 30 u integralnom tekstu koga ne mrzi da čita ove baljezgarije:

Quote

 

Razočaranja: IN VAIN - currents, GOOD TIGER - we will all be gone, A PERFECT CIRCLE - eat the elephant, TESSERACT - sonder, ASG - survive sunrise, KHORADA - salt, GAZPACHO - soyuz, THRICE - palms, LONG DISTANCE CALLING - boundless

Teško smeće (a da sam imao ikakva očekivanja): MACHINE HEAD - catharsis, UNDEROATH - erase me

Vrlo solidnu do jako dobru muziku za koju nema mesta među elitom su u 2018-oj pravili: TRIBULATION, AGRIMONIA, THE ATLAS MOTH, GOLGOTHAN REMAINS, DRUDKH, MOURNFUL CONGREGATION, WIEGEDOOD, PALM READER, IHSAHN, AMORPHIS, UADA, YOB, ZEAL & ARDOR, NECROS CHRISTOS, SECTIONED, GOROD, IMPERIAL TRIUMPHANT, ROLO TOMASSI, MONSTROSITY, EMMA RUTH RUNDLE, REVOCATION, VOLA, KRIEGSMASCHINE, CULT LEADER, MESSA, PORTRAYAL OF GUILT, TOMB MOLD, THE PINEAPPLE THIEF, SKELETONWITCH, GOUGE AWAY, BEYOND CREATION, SEAR BLISS

Ali top 30 albuma u 2018-oj glasi ovako:

30. TURNSTILE - time & space  

(SAD, hardcore punk)

S vremena na vreme se pojavi tako neka sveža ekipa koja istrese celu scenu iz gaća, a da je teško objasniti kako i zašto. Turnstile ne sviraju ništa što već nismo čuli 100 puta, ali to rade na užasno kompaktan i zabavan način. Njihova muzika odiše uličnim vajbom, njihova energija je zarazna, njihova iskrenost je prirodna, a njihov poletni duh i bol u preponama za mišljenje drugih je veće od svega nabrojanog.

29. SLEEP - the sciences  

(SAD, stoner metal)

Tri matora raspadača se vraćaju posle 19 godina od njihovog prethodnog i kultnog LP-a “Dopesmoker” tek da bi još jednom pojasnili kako se svira prljavi, masni, zadimljeni stoner, žanr koji biva sve dosadniji i učaureniji što ga više ljudi neadekvatno arči. Nemam ništa protiv ostalih projekata članova benda, ali ovaj trio deluje najdominantnije kad pravi muziku i bludniči pod imenom Sleep. Izvrstan comeback.

28. PANOPTICON - the scars of man on the once nameless wilderness

(SAD, atmospheric black / folk metal / bluegrass)

Austin Lunn je brđanin koji luta ruralnim predelima između Kentakija i Minesote, a Panopticon je najpoznatiji od nekoliko njegovih muzičkih projekata. Lunn je na prethodnih nekoliko izdanja uspešno spajao melodični black metal sa američkom folk muzikom, našavši zajedničku žicu dva različita žanra ne bi li dobio odgovarajući senzibilitet prirode i divljine. Na novom albumu menja pristup, deli album na dve celine od kojih je jedna u potpunosti “metalska”, a druga “folkerska”. Po mom mišljenju, na taj način uspeva da se fokusira i izvuče sjajne stvari iz oba pravca. Ploča i za metalce i za one nežne dušice koje u njemu “čuju samo buku”, makar jedna njegova polovina.

27. SLUGDGE - esoteric malacology

(Engleska, melodic blackened death metal)

Izvanredan uradak benda koga je teško shvatiti ozbiljno dok im se jednom istinski ne posvetite. Uspešno izbegavajući sve zamke i klišee, Kev Pearson i Matt Moss nižu rifčinu za rifčinom, pesmetinu za pesmetinom, a onda je logično finalni produkt - albumčina. Dovoljno melodično i progresivno, ali i dovoljno razarajuće, kao još jedan podsetnik da je metal živ i zdrav u 2018-oj i da itekako ima šta da ponudi čak i kad se svira u formi koja ne koketira sa drugim žanrovima i uplivima. Ova dvojica su, najjednostavnije rečeno, napisala album prepun dobrih pesama, a to je jedino što je na kraju bitno.

26. GARGANJUA - through the void

(Engleska, doom metal)

Pravo niotkuda (kao što je svojevremeno fudbalski klub iz njihovog rodnog Lestera postao šampion premijer lige) ovaj malo poznati trio me je osvojio svojom snagom i dubinom. Teški su i spori, ali kad treba znaju da ubrzaju i iznenade. Svi doom podpravci su ovde vešto smućkani u jedan koktel i zato je ovaj album interesantan, tamo gde bi me beskonačni funeral i death/doom uplivi smorili oni ga kombinuju sa prijemčivim stoner rifovima i progresivnijim deonicama, a kad to preti da postane prepatetično opet te izbombarduju teškom artiljerijom. Vrlo zrela ploča koja znači početak mog intenzivnog interesovanja za ono što Garganjua ima da ponudi u budućnosti.

25. CONVULSING - grievous

(Australija, atmospheric death metal)

Iza ovog projekta stoji mladi Australijanac, Brendan Sloan, koji stvara muziku na tragu modernih, često disonantnih bendova sa istog kontinenta poput Portal ili Ulcerate. Ipak, imajući u vidu Brendanove progresivnije tendencije (svira i u post rock bendu Dumbsaint, a Convulsing na albumu ima i obradu Porcupine Tree) ne čudi da je Grievous nešto konvencionalnije izdanje u odnosu na zvuk pomenutih disso uzora. Iako je album kompaktan, numera “Relent” se izdvaja i jedna je od pesama koje su me najviše oborile s nogu ove odlazeće 2018-e. Videćemo da li će Convulsing ostati zakopan u moru neotkrivenih bisera, šteta bi bila velika.

24. COHEED AND CAMBRIA - vaxis (act I): the unheavenly creatures

(SAD, progressive rock)

3 godine nakon daleko najslabijeg albuma u gotovo besprekornoj karijeri, C&C se vraćaju na sjajan, izuzetno pompezan način, kako samo retki znaju i mogu. Pompezan je pravi izraz za njihov novi, gotovo 80 minuta dugački nastavak The Amory Wars sage, od koje su na kratko i neuspešno odstupili 2015-e godine. Ovde ponovo imamo preplitanja kompleksnijih, dužih, proggy pesama i radijskih hitića koji nipošto nisu lišeni ozbiljnosti. Biti istovremeno prog bend, a ujedno i pop rock bend ne može bilo ko, pri čemu se ni u jednoj od dve naizgled udaljene sfere ne mogu postideti ni pred jednim velikanom. Bend ponovo diše kroz muziku, a sladunjavi melodramatični vokal Claudia Sancheza ponovo krči put kroz instrumentalno bogatstvo, pri tome iskusno birajući repeticiju kada je u službi pesme i priče.

23. AUGURY - illusive golden age

(Kanada, progressive technical death metal)

Jedan od najboljih izdanaka moćne Montrealske tech death scene, Augury, vraća se posle 9 godina pauze sa albumom koji je toliko kompleksan da zvuči, što bi jedan drugar rekao, kao da su ga sve to vreme i pripremali. Jedini razlog zašto IGA nije viši na ovoj listi je zato što ga verovatno još nisam dovoljno “pretražio” a preslušavao sam ga uzduž i popreko. Svaki muzičar ovde funkcioniše kao švajcarski sat, a vožnja u njihovoj režiji je koliko uzbudljiva toliko i nepredvidiva. U jakoj godini za tech death, Augury izbacuje pravi dragulj, ali čitava njihova diskografija je, iako mala po obimu, izuzetno dragocena.

22. TOBY DRIVER - they are the shield

(SAD, avantgarde / experimental)

Jedan od najtalentovanijih i najplodnijih underground umetnika našeg vremena ovog puta isporučuje divan, izrazito sofisticiran i topao album, za njegove pojmove, svedenog izraza. Nisam preteran fan nekih novijh Toby-evih izdanja (što solo što kroz genijalni Kayo Dot) ali tako je to sa avangardnim umetnicima, nikada ne znate kuda će vas povesti. Ovog puta radije bira gudače kao pokretače atmosfere nego elektroniku i ovaj album, iako zvučno nalikuje nekakvoj dark jazz estetici, nikada ne ostaje bez fokusa. Ovom čoveku inspiracije definitivno ne nedostaje i ako je ovo novi pravac na kome će se zadržati (u šta sumnjam, poznajući njegov celokupni rad) dižem obe ruke za.

21. VARATHRON - patriarchs of evil

(Grčka, melodic black metal)

Ovo izdanje grčkih veterana ima potencijal da postane pravi klasik žanra. Vožnja samo takva, album izuzetno “teče”. Oslonjen je na tradiciju i zaista deluje kao da je izronio iz mračnih dubina 90ih, međutim jako razgovetna i prirodna produkcija otkriva da se radi o produktu novog milenijuma. POE je album sa pregršt melodije, vešto sklopljenih sastojaka od kojih je opominjući vokal Necroabyssiousa tu samo da priču učini zlokobnijom. Nisam očekivao ovako besprekornu ploču i sad mi je možda žao što je nisam rangirao još više.

20. BARREN EARTH - a complex of cages

(Finska, progressive melodic death / doom metal)

Nikako nisam ljubitelj supergrupa jer one retko kad opravdaju hajp koji se stvori prostom činjenicom da su one zbir dobrih muzičara koji retko postignu sinergiju. Barren Earth je suprotan primer od samog osnivanja benda, a ACOC je njihov četvrti LP, pa ni ovog puta nisu razočarali s obzirom na visoko postavljen standard kvaliteta. Nekako sam uvek bio nepravedan prema ovom bendu i nikad nijedno njihovo izdanje nije završilo na mojoj besmislenoj godišnjoj listi iako su lagano mogli svaki put. Bend svira ono što bi danas svirali Opeth ili Amorphis da je sreće, fokusiraniji su od prvopomenutih a progresivniji od drugopomenutih. Bonus poeni idu za predivnu produkciju, koja gospodski uokviruje ACOC kao jedan od najboljih albuma 2018-e.

19. VOICES - frightened

(Engleska, progressive blackened gothic metal / post rock)

Izuzetno je teško žanrovski definisati novo izdanje ovih čudaka. Postoji neki distopijanski, maltene industrial prizvuk koji boji atmosferu čitavog albuma i unosi nemir, sve do finala koje je prozračno i gotovo optimistično. Pesme su po strukturi relativno jednostavne, imajući u vidu progressive prefiks, ali ceo album nije lak za svariti. Svaki put kad ga slušam drugačije asocijacije mi izaziva i u tome je njegova najveća vrednost. Teško je pomešati Voices sa bilo kojim bendom na svetu, posebno nakon ovog albuma koji ima malo do ni malo dodirnih tačaka sa matičnim Akercocke. Pesme su konkretne pojedinačno, ali je album kao celina nekako apstraktan i višeznačan, a takva umetnost meni najčešće najviše prija.

18. HOPESFALL - arbiter

(SAD, post hardcore)

Iako Hopesfall nikada nisu bili tako veliki u post harcore okvirima kao neki heroji s početka milenijuma poput At the Drive-In ili Glassjaw, ovim povratničkim albumom su održali lekciju poznatijim kolegama i izdali ploču koja je moderna ali nije lišena tradicije. Bend zvuči izuzetno sveže, sa gomilom novih ideja, ali podseća neodoljivo na taj neki zvuk koji me vozi dobrim delom života. Njihova karijera je bila prilično turbulentna, sa usponima (The Satellite Years) ali i velikim padovima (A Types), međutim ako će Arbiter biti neki novi standard sasvim je moguć i revival ovakvog zvuka koji je previše žestok da bi bio mainstream ali i dovoljno sofisticiran da privuče alt rock fanove. Meni se ovo baš sviđa.

17. HORRENDOUS - idol

(SAD, death metal)

Horrendous su jednostavan, a ipak jedinstven fenomen. Oni nisu tehnički predrkani do granica neslušljivosti, ali tehnike im svakako ne nedostaje, nisu preterano brutalni iako se njihova muzika ne može definisati nikako drugačije nego kao death metal, nisu eksperimentalni dovoljno da izađu izvan granica žanra ali jesu toliko da žanr učine daleko bogatijim i uzbudljvijim, nisu suvoparne riff mašine sa tradicijom na dosadnom i neinventivnom thrash metalu ali su riffovi i hookovi centar svega za njih...Horrendous su death metal all-rounder koji radi sve radnje i krpi sve rupe. Idol je korak u nešto progresivniju teritoriju ali nedovoljno da se otarase etikete zlonamernih da su još jedan Death, Cynic, Atheist klon. Ja kažem da danas ne postoji death metal bend koji je bolja spona između prošlosti i budućnosti, zato uživajmo dok traje sadašnjost.

16. MANES - slow motion death sequence

(Norveška, avantgarde / trip hop / alternative rock)

Manes su od ranih, black metal dana do današnjeg dominantno elektronskog zvuka prešli čudan, gotovo opskuran put. Vremenom su pronašli svoj izraz ili shvatili da ne postoje nikakva pravila koja treba da oblikuju taj izraz. SMDS je prirodan sledbenik albuma Be All End All iz 2014-e s tim što je u svemu superioran u odnosu na svog prethodnika. Melanholična atmosfera uobličava ovaj album u skladnu celinu iako su delovi ponekad rogobatni i “vode svoju politiku”. Album je odličan i kao celina ali ima neke jasne favorite koji mu daju dominantan ton. Ovo je univerzalno dobra muzika u kojoj svako može da pronađe nešto za sebe.

15. GRAYCEON - iv

(SAD, progressive sludge / post metal / alternative)

Jedan od najpotcenjenijih albuma godine delo je benda koji je, takođe, neko vreme bio tih dok su se članovi bavili drugim projektima. Violončelo Jackie Perez Gratz je nešto što daje šmek i ovde kao i bilo kom delu u čijem je stvaranju ona učestvovala, s tim što za razliku od recimo Giant Squid gde predstavlja potporu prljavom, mornarskom proggy zvuku, ovde je u službi opšte melanholije. IV je vrlo ujednačena ploča, obojena istim bojama kojom je obojena jesen. Ima finih promena tempa i težine ali uvek u službi pesama. Izuzetno zrelo delo muzičara sa kalifornijskog pacifika koji su već odavno pronašli svoj unikatan zvuk, a na IV ga dodatno uobličili u impresivan, monolitan paket.

14. SVARTIDAUĐI - revelations of the red sword

(Island, black metal)

Danas kad mnogi mediokriteti pokušavaju prosto da kopiraju istinske veličine avangardnog, disonantnog black metala poput Deathspell Omega ili Blut Aus Nord, ovi Islanđani dokazuju da im je, kao i većini njihovih zemljaka, avangarda u krvi. Ovaj album je samo čekao da dođu do njega i izdvoje se iz mase. Kada sam prvi put čuo Svartidauđi pre nekoliko godina još uvek su se mučili da ostave ozbiljnu impresiju ali su tragovi genijalnosti bili očiti. ROTRS nam prikazuje metamorfozu u čudovišnu smesu zvukova koji nekad deluju raspareno ali su zapravo u izrazitom skladu i kao proizvod daju zlokoban, apokaliptični tajfun hladnoće i crnila. Progresivnih elemenata je taman toliko da stvore iluziju svetlosti. Albumima kao što je ovaj se dolazi blizu giganata.

13. DEAFHEAVEN - ordinary corrupt human love

(SAD, blackgaze / post rock)

Više nipošto nije slučajnost zašto se Deafheaven kotira tako visoko u mainstream medijima, na zgražavanje metal puritanaca, kojima paradoksalno kao da je sam bend pokušavao sve vreme da podilazi ili barem da ih intrigira. Sve do ovog albuma. Na svom četvrtom LP-u bend počinje da biva svestan svoje veličine i značaja svog udela u lomljenju žanrovskih barijera. Ovo je sad bend koji svira ono što voli, izgleda onako kako voli i uživa u onome što radi. I ja uživam s njima, jer svaki put iznenade sposobnošću da istupe i eklektično obogate svoj zvuk. Možda je konačno došlo vreme da nakon najvećeg prodora u mainstream koji je black metal imao do sada i to sa sympho teatrikom izvođača poput Dimmu Borgir ili Cradle of Filth još početkom milenijuma, upravo zvuk čiji su Deafheaven nesumnjivi predvodnici dobije univerzalnu prođu i spoji svetove koji se nikad nisu hteli ili nisu smeli spojiti.

12. SIGH - heir to despair

(Japan, avantgarde metal)

Verovatno najluđi bend na kugli zemaljskoj, a da pri tome spada u red itekako slušljivih, se vraća u prilično fokusiranoj verziji, naravno, za njihove standarde. Nije da se ovde ne mogu čuti najrazličitiji instrumenti i generalno mnoge posledice poremećenog uma Mirai Kawashime, ali ovaj put je psihotični mastermajnd rešio da nas počasti albumom koji ulazi u uši lakše nego mnogi njegovi šizofreni prethodnici. Vožnjica je izrazito melodična, ali ne nedostaje izvrsnih rifova uz sasvim dovoljnu dozu bolesti koja se mora čuti jer se ne može adekvatno opisati. Meni je Sigh uvek zvučao najbolje i najmoćnije kada fokus na formu traje duže od nekoliko minuta i kad vas Mirai nekako pripremi za neku halucnogenu viziju koja neumitno sledi u nekom momentu. Ovo je jedan od najboljih albuma u ludoj i ludo dobroj diskografiji.

11. NIGHT VERSES - from the gallery of sleep

(SAD, progressive instrumental metal / mathcore)

Instrumentalni prog zvuk je toliko izakan u poslednje vreme i toliko je solidnih izvođača ovog tipa da je stvarno teško naići na pravi dijamant. Tim pre je moje oduševljenje ovim albumom i ovim bendom veće. Način na koji oni lakoćom slažu tehnički zahtevne a neviđeno catchy fraze je neponovljiv. Bogata, masna produkcija daje dodatnu kapislu gruvu koji ubija na mestu. Ovo je domaći zadatak koji će teško neko nadmašiti u okviru sličnog izraza. Da, FTGOS jeste pravi dijamant.

10. ALKALOID - liquid anatomy

(Nemačka, progressive death metal)

Preozbiljna ekipa muzičara koja je okupljena oko imena Alkaloid toliko uigrano i sinergično deluje na LA, da je teško pomisliti da je reč o side projektu i supergrupi. Iako su i na svom prvencu pokazali najvišu klasu, ovde bukvalno briljiraju i igraju se sa jednim oholim pravcem kakav je death metal kako požele. Pojam death metal je ovde rastegnut do krajnjih granica progresivnom svirkom i još progresivnijom kompozicijom. Alkaloid sviraju ono što požele, a uspevaju da tu masu uticaja artikulišu kao besprekornu celinu i jedan mamutski album koga treba slušati iznova i iznova. Verujem da će Liquid Anatomy jednog dana biti posmatran kao kult oko koga će se raspredati priče.

09. MALADY - toinen toista

(Finska, progressive rock)

Moj ultimativni album za uživanje ove godine dolazi od malo poznatih Finaca koji pristupaju prog rocku na nešto tradicionalniji način ali sa toliko egzotike i poleta da sam prosto očaran. Bas gitara ovde kolo vodi, prelepe razigrane deonice pletu klupko u koje se petljaju pitki, prozračni zvuci ostalih instrumenata koji ovaj album boje prolećnim tonalitetima. Sve je meni ovde šareno, razbuktalo i u cvatu. Kako ne razumem ni reč finskog, dodatna mistika samo pojačava utisak. Koji god usamljenik/usamljenica da čita ove škrabotine, neka učini sebi uslugu i posluša Malady, bolje društvo ponekad ne postoji.

08. BIRDS IN ROW - we already lost the world

(Francuska, post hardcore / screamo)

Način na koji su Birds in Row od divljačke buke sa prethodnih izdanja došli do ovog prefinjenog izraza punog zrelosti i dinamike je hvale vredan. I dalje su bučni i ultra-energični ali sada je to svedenije, artikulisanije i daleko, daleko ubedljivije. Ovo je savršena zbirka gorkog, satiričnog i usamljeničkog senzibiliteta, koji ponekad ali samo ponekad pusti koju kap optimizma iako smo “svet već izgubili”. Birds in Row preuzimaju baklju brutalno iskrenog punk undergrounda, nošeni emocijom kao svojim pokretačem ali i veštinom da u prijemčivijoj formi ogole sebe do kraja.

07. RIVERS OF NIHIL - where owls know my name

(SAD, progressive death metal)

Ovo je bend koji konstantno napreduje, pa nije čudo što je WOKMN njihovo daleko najbolje izdanje do sada. Ono što je čudo je ovaj kvantni skok koji su napravili. Neko će zameriti da se RoN previše trude da možda preskoče neke korake u sazrevanju, da ubacivanjem saksofona isforsirano pokušavaju da učine svoj zvuk progresivnijim, da nemaju solaže od kojih se pada na dupe niti dovoljno distinktivan vokal, ali to su sve cepidlačenja naspram kvaliteta, snage i značaja albuma koji su isporučili. Ovo je album koji zanemaruje tradiciju, on je stvara za neka nova pokolenja koja se neće plašiti da prigrle modernističku verziju ekstremnog metala, baziranu na gruvu podjednako koliko na harmoniji.

06. BETWEEN THE BURIED AND ME - automata

(SAD, progressive metal)

Kada pucaju iz svih oružja, BTBAM nemaju neku konkurenciju, barem u mojoj knjizi. Prethodni album, Coma Ecliptic, udavio se u svojoj pretencioznosti i pokušaju benda da odbaci svoj agresivniji identitet da bi se približili nekom nedodirljivom polju, negde između Dream Theater i King Crimson. Izgleda da su skapirali grešku pa se na ovom (možda nepotrebno razdvojenom na dva dela) albumu vraćaju sebi, rifovi ponovo režu, ritam sekcija je opet u službi gruva, growl se vratio, ali su opet uspeli da napišu neke od najlepših melodičnih deonica u svojoj impresivnoj karijeri i dodaju dovoljno samo njima karakterističnog eklektičnog ludila. Jednom rečju, povratak u formu. A BTBAM u formi je jedan od meni 5 najboljih bendova ikada.

05. THOU - magus

(SAD, sludge metal)

Od kada su se pojavili na sceni, ovi momci iz Lujzijane neprestano rade na novoj muzici i jedni su od najproduktivnijih bendova u metalu. Većina njihovih izdanja predstavlja odličan sludge, ali izrazito atmosferičan i zamračen. Ove godine su, pre izdavanja Magus, izbacili tri izvrsna EP-a na kojima su se prikazali u suptilnijem i eksperimentalnijem izdanju. A onda je novi LP ponovo udario slušaoce direktno po glavi i zubima. Oštrina i hladnoća kojom prezentuju svoj teški i uglavnom spori, masivni zvuk ne može da se poredi ni sa jednim izvođačem, Thou se jednostavno izdvaja. Inteligentni, duboko promišljeni tekstovi upotpunjuju utisak o njihovoj ozbiljnosti. Smrtnoj ozbiljnosti. Beskompromisnost ovog albuma ga stavlja visoko na ovoj listi, Thou nisu tu da podilaze bilo kome, oni nas muče od početka do kraja, samo da bismo na kraju slušalačkog iskustva osetili da smo suštinski obogaćeni.

04. THE OCEAN - phanerozoic I: palaeozoic

(Nemačka, post metal)

Jedine stvari grandioznije od muzike ovog vrsnog kolektiva su teme koje obrađuju i predanost sa kojom to čine. 5 godina nakon opšte hvaljenog albuma Pelagial (u međuvremenu samo zaintrigirali slušaoce split izdanjem sa finim Japancima, Mono), Palaeozoic je prvi od dva dela serijala Phanerozoic, a ništa manje ambiciozno nismo ni očekivali. Ono što je, barem za mene, uvek izdvajalo The Ocean iz mase bendova sa “post” prefiksom je sposobnost da napišu neverovatno dobre i inovativne pesme sa prilično bogatim aranžmanima. Oni ne koriste repeticiju da bi poentirali, njihovi albumi su putovanja. Palaeozoic je prekratak da bi bio album godine, ali je materijal na njemu fantastičan. Loic Rosetti peva bolje nego ikad, a ima tu i nekih gostiju koji su itekako pažljivo izabrani da začine stvari. The Ocean su zver od benda, na dobrom putu da prešišaju sve svoje uzore, ako već nisu. Kada Phanerozoic dobije svoj drugi deo, možda će moći da parira albumu Precambrian, što znači da bismo pričali o remek-delu.

03. BLACK PEAKS - all that divides

(Engleska, progressive rock / post metal / alternative)

Stravičan album novih UK heroja, možda i album koji se pravi jednom u toku karijere. Pitak, moderan i sa predispozicijama za komercijalni uspeh, a opet dovoljno žestok i izvrsno komponovan, ATD je album koji pokriva širok dijapazon zvuka i uticaja. Ovde nema nijednog suvišnog tona, nijednog fillera niti međuprostora da se malo “uhvati vazduh”. Dijamantski svetao primer evolucije rokenrola i metala ne odbacuje a priori nijednog slušaoca. Black Peaks imaju sav alat da postanu bend koji puni arene, a najbolje od svega je što deluju tako prirodno i kultivisano, kao da je njihov izbor da sa margine uništavaju konkurenciju. Ako je debi album bio naznaka potencijala, ATD je potvrda da dobijamo bend o kome će se tek pisati. A i sve da ne urade ništa više u karijeri, hvala im na ovome, već je dovoljno.

02. CHAPEL OF DISEASE - ...and as we have seen the storm, we have embraced the eye

(Nemačka, death metal)

Ovaj album je stigao pred kraj novembra i lagano obrisao patos većinom stvari koje sam do tog momenta čuo. Za COD nisam ni znao do tad, delovali su kao neki buđavi Morbid Angel klon, neinventivnog imena ali...bum! Ne znam na čemu su članovi benda bili praveći ovog monstruma, ali sve što su imali iscedili su u ovih 47 minuta metalnog blaženstva. Rif za rifom, melodiju za melodijom, COD rešetaju nemilosrdno ne dozvoljavajući da dođete sebi. Muzika je daleko od nekog tehničkog davljenja ili nenormalnih struktura, ovde se samo nižu i nastavljaju jedna na drugu jednostavne ideje koje kao da su kompilacija suštine metala. Ovo zaista nije običan album nego oda muzičkoj inspiraciji.

01. LOCKTENDER - friedrich

(SAD, screamo / post rock)

Prvi put sam se sa delima Caspar David Friedricha susreo pre nekoliko godina zureći u njegove slike u Staroj Nacionalnoj galeriji u Berlinu, nemajući pojma ništa o njemu i njegovoj umetnosti, znao sam samo da su na mene ostavile užasno jak utisak i da su i se urezale u pamćenje pored mase umetnina koje sam tih dana imao prilike da iskusim. Locktender je mali hardcore bend iz Klivlenda, a teme njihovih albuma su veliki svetski umetnici. Očigledno su i oni bili fascinirani Friedrichom na sličan način kao i ja tada. Emocija je uvek ključna kad je umetnost u pitanju i ne postoji bilo šta što bi moglo u tom spektrumu da bude važnije. Nijedan album ove godine nije izazvao toliko emocija kod mene kao Friedrich. On je daleko od tehnički savršenog ili čak albuma sa ujednačenim kvalitetom ali me je neobično pogodio. Locktender, slično kao CDFriedrich pre nekih 200 godina, slikaju usamljenost, tugu i lepotu. Milica mi je rekla da joj se sviđa muzika na ovom albumu ali joj nije jasno samo zašto vokal nije mogao da bude drugačiji. E pa, emocija nekad može da se izbaci jedino vriskom. Vrisak je usamljen, tužan i prelep.

 


 

  • Like 1
  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

top 10:

1. Kriegsmaschine - Apokalypticists
2. Judas Priest - Firepower

bez nekog reda:
Chapel of Disease - ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye
Suplhur Aeon - The Scythe of Cosmic Chaos
Funeral Mist - Hekatomb
Aura Noir - Aura Noire
Hate Eternal - Upon Desolate Sands
Mare - Ebony Tower
Uncle Acid & The Deadbeats - Wasteland
Death Karma - The History of Death & Burial Rituals part II


Honorable mentions


All My Sins - Pra sila - Vukov totem
Deceased - Ghostly White
Demonomancy - Poisoned Atonement
Mentor - Cults, Crypts and Corpses
Obliteration - Cenotaph Obscure
Alkaloid - Liquid Anatomy
Ovate - Ovate
Revocation - The Outer Ones
Taphos - Come Ethereal Somberness
Esoctrilihum - Inhuma & Pandaemorthium (Forbidden Formulas to Awaken the Blind Sovereigns of Nothingness)
Messa - Feast for Water
Deus Vermin - Monument to Decay
Golgothan Remains - Perverse Offerings to the Void
Harakiri for the Sky - Arson
Endarken - Tvoj je hram u srcu mom
Krukh - Безглуздість!
Sacral Rage - Beyone Celestial Echoes
Satan - Cruel Magic
Sigh - Heir to Despair
Spectral Wound - Infernal Decadence
Svartkonst - Devil's Blood
Terrohammer - In the Name of Hell
Varathron - Patriarchs of Evil
Trollheims Grott - Aligned With the True Death
Wulkanaz - Wulkanaz
Voivod - The Wake

 

EPs
Darvaza - Darkness in Turmoil
Plaguestorm - Eternal Throne
Terrestrial Hospice - Universal Hate Speech

nemetal:

Madball - For the Cause
Mild Orange - Foreplay

Still Corners - Slow Air
Morcheeba - Blaze Away
Death in Rome - V2

 


metal tejp:
https://www.youtube.com/playlist?list=PLzIeb3wv4v1H3rGRwB4sKE1GDUbpsJ74Q

trance tejp, nešto bila tanka godina, ali ima dobrih stvari:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLzIeb3wv4v1EO9WfypIAOmHMfhzIVj_xf

 

 

 

 

Edited by Underkuruz
  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Voivod - The Wake
VOLA - Applause of a Distant Crowd
Svartidauði - Revelations of the Red Sword
Voices - Frightened
The Ocean - Phanerozoic I: Palaeozoic
Manes - Slow Motion Death Sequence 
Abigor - Höllenzwang
Khanus - Flammarion
Gorod - Æthra
Funeral Mist - Hetakomb
Obliteration - Cenotaph Obscure
Alkaloid - Liquid Anatomy
Mare - Ebony Tower
Aura Noir - Aura Noire
Imperial Triumphant - Vile Luxury 
Chapel of Disease - ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye
Slugdge - Esoteric Malacology
Horrendous - Idol
Behemoth - I Loved You at Your Darkest
Augury - Illusive Golden Age
Yob - Our Raw Heart
Toby Driver - They Are The Shield
Necros Christos - Domedon Doxomedon
Panegyrist - Hierurgy
Satan - Cruel Magic
Lychgate - The Contagion in Nine Steps
Heretic Cult Redeemer - Kelevsma
Sigh - Heir to Despair

 

mrzi me da odvajam neki manji top i honorable, dobra godina

  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dobre liste

@Haos sam jazaboravih BTBAM, Birds in a Row i Bleak Peaks kod mene, definitivno odlični albumi. Nisam čuo ovaj Locktender, zvuči kao nešto što bi se meni svidelo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sulphur Aeon novi je isto opak, ali je izašao kasno, ja pravio listu sredinom decembra. Na Cassus sam potpuno zaboravio, jak primerak takođe.

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ono sto sam slusao prosle godine, spisak kako mi je sta padalo na pamet:

All Traps on Earth - A Drop of Light

Sacrosanct - Necropolis

Vola - Applause Of A Distant Crowd

Riverside - Wasteland

Voivod - The Wake

Ghost - Prequelle

Voices - Frightened

The Sword - Used Future

Rivers of Nihil - Where Owls Know My Name

Edited by aRmatuRa

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Haos sam ja said:

Nešto sam piskarao za svoju dušu, pa samo kopiram ovde svojih top 30 u integralnom tekstu koga ne mrzi da čita ove baljezgarije:


 

Sjajna lista, druze uzivala sam u njoj dok sam bila na 39,2C pred kraj decembra :haha:

Baal-e cekiraj obavezno Locktender ostavili su sjajan utisak na mene s obzirom da i nije moj zanr a priori. Hopesfall takođe.

E sad Chapel of disease su mi na mobu, to mi je parametar koliko mi je legao album.

Haoticni samo sto bih ja i Ihsahn-a uvrstila u top 30 :D

A sto se tice komentara tvoje drage, kontam da bi uz onu mjuzu ona ubacila neke mellow vokale i opet bi sjajno leglo, jer je muzicka podloga sjajna

 

Edited by Face Of Melinda

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Judas priest - Firepower

Kakva jebena albumcina, metalcina par ekselans, domaci zadatak za klince. I sto je bitnije, sjajan povratak nakon one bledunjave pomije od proslog albuma.

Ostalo nema redosled, sve do jaja albumi:

Striker - Play To Win

Phil Campbell & The Bastard Sons - The Age of Absurdity

Sacral Rage - Beyond Celestial Echoes

Primal Fear - Apocalypse

Dee Snider - For The Love Of Metal

Satan - Cruel Magic

Artillery - The Face Of Fear

Razocarenja:

Black Label Society - Grimmest Hits (dosadno u picku materinu)

Dimmu Borgir - Eonian (100 godina ih jede ponor anonimnosti, i oni se vrate sa ovakvom prosekcinom dosadnom)

Smecurina:

Machine Head - Catharsis (nevidjeno smece, ovo govno treba uci u udzbenike)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 hours ago, Haos sam ja said:

Nešto sam piskarao za svoju dušu, pa samo kopiram ovde svojih top 30 u integralnom tekstu koga ne mrzi da čita ove baljezgarije:


 

Znaci valja Coheed?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Povratak u formu. Nije među najboljim albumima benda, ali ja ih mnogo volim i sjajno je što su se digli iz knock downa kakav je bio prethodni album.

Share this post


Link to post
Share on other sites
19 hours ago, Underkuruz said:

leb te jebo, nismo stigli pre NG da odradimo ovo, al sad ćemo

dajte top liste, tejpove, Tjub plejliste itd

ja ću kasnije da okačim svoje

Pa nije ni poenta pre NG, i treba malo da slegnu albumi, msm šta ako je neki dobar album izašo npr. 28.12-og

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kalmah-- Palo

Judas Priest-- Firepower

Protothrash-- Gonorreator

Wyrok-- To the last drop of blood

Daron Malakian and Scars on Broadway-- Dictator

Ghost-- Prequelle

High on Fire-- Electric Messiah

Tribulation-- Down Below

Crisix-- Against the Odds

Darkway Drive--Reverence

to su neki od albuma

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Haos sam ja sjajna lista. ovi albumi što sam slušao dobro pozicionirani (a i opisani), plus par albuma za koje nisam čuo ili nisu stigli na red koje ću definitivno overiti.

možda probam i ja da sastavim nešto ovih dana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.