Jump to content
Sign in to follow this  
Grifon

Katatonia

Recommended Posts

On 4/30/2020 at 12:43 PM, Simadin said:

 ali dovoljno dobar da bude obozavanje.

 

 

Tako je brale, samo fanbojisanje matorih konja, jebite se kriticari.

Meni bolji od proslog ali sto kazes tu je to sve negde, i miluje me tacno gde treba.

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja ne znam šta svima smeta kod prošlog. 🙂 Možda malo trying too hard i trebalo da bude malo kraći, ali meni je izuzetan. 

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 4/28/2020 at 11:30 AM, azal said:

meni slican utisak, mozda zato sto sam ih i ja kulirao, ne znam ni da li sam GCD vise od dvaput preslusao, ali ovo mi bas leglo, nije toliko sve ocekivano i op templejtu kao sto sam ocekivao da ce biti. 

bukvlano ovo... TGCD je poslednji album koji sam "aktivno" slusala, uvek sam se vracala starijim radovima kad me uhvati sentiment, ali ovaj album mi bas lepo legao

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je novi nakon besomučnog slušanja definitivno u donjoj polovini njihove diskografije, al opet dobar. Jbga, klasa od benda.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iskidali su na live streamu btw, prilicno dobro namesten zvuk i samo hitovi pice. Sat i 40 minuta, sasvim posteno. Jim beam, tv i suzica u uglu oka.

Setlista:

1. Lethean (extended intro)
2. Teargas
3. Serein
4. Deliberation
5. The Winter of Our Passing (live debut)
6. Ghost of the Sun
7. The Racing Heart
8. Soil's Song
9. Old Heart Falls
10. Forsaker
11. Tonight's Music
12. In the White
13. Leaders
14. Lacquer (live debut; full band version)
15. Omerta (first time live since 2014)
16. My Twin
17. Unfurl (first time live since 2014)
18. July
19. Evidence
20. Behind the Blood (live debut)

Share this post


Link to post
Share on other sites

U periodu pre i posle izlaska novog albuma ovog monstruoznog benda nešto me je udario teški retro mud, krstario sam celom diskografijom uzduži popreko pa sam rešio da retrospektiram svoj put kroz Kata diskografiju s ove distance i uticajem koji je bend izvršio na mene, a koji je zaista nemerljiv.

Od devedesetih sam bio dia hard fan tzv dark metal scene koja je cvetala u to vreme, klasici PL, The Gathering, Tiamat, Moonspell, Opeth... sve se vrtelo regularno i obožavalo ali ne znam ni sam kako, ovu četu sam zaobilazio. Nedostupnost muzike, manji izbor šta li, mea culpa. Fast forward to 2004, i zaista nikad neću zaboraviti prvi kontakt sa Katatonijom. Došao sam do legendarnog Solija na jedan u nizu muzičkih apdejtova , trebao sam drugaru da uzmem nešto za rođendan i palo mi je na pamet da to bude Viva. Pusti Soli da ja malo čujem kako to zvuči.... baaaaam, sećam se da nisam mogao da pratim šta mi čovek priča koliko me Ghost of the sun raznela u momentu. Pesma za pesmom isti osećaj, grabim album i ostavljam ga sebi, posle čega su usledili bukvalno meseci razbijanja istim. U sadejstvu s tad aktuelnim BV, Viva mi je bila zaista eye opener ka nekim drugim muzičkim sferama, pre tog sam bio poprilično straightforward metal a kasnije mi se otvaraju putevi u razne druge dimenzije. Činjenica, voleo sam i pre toga neke nemetal album, metal s raznim uplivima ali Viva je bila ta tačka koja mi je uobličila taj momenat puta dalje i istraživanja neke drugačije muzike (prevashodno bendova koje je Kata navodila kao svoje uzore) na čemu ću Vivi biti večno zahvalan i smatrati ga jednim od ključnih albuma svog života.

Stoji da ima cringy momenata (a fucking lie, dont give a shit) u tekstovima ali kompletna celina je meni toliko turobno delo koje prosto proždire i ne pušta, od koga ne bih odvojio nijednu trunku pa čak i lažni zrak nade u Omerta koji simbolično biva naglo sasečen, sve funkcioniše perfektno. Tada to još ne znam ali Katatonia je prešla trnovit put da dođe do toga gde je bila tad, mutirala i menjala se, ja sam samo znao da moram da istražim pod hitno celu diskografiju.

Možda što je prvi, više zbog uticaja koji je izvršio na mene ali za mene Viva ostaje najbolji Kata album, pravi manifest gitarske muzike novog veka i apsolutni klasik.

  • Upvote 7

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5/17/2020 at 12:08 PM, Grobodan said:

 

Stoji da ima cringy momenata (a fucking lie, dont give a shit) u tekstovima

skoro sam pricao sa Perom (Out of Cuprija) koliko mi ovo ide dan danas na kurac. 

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je bas bilo wtf kad sam prvi put cuo, i danas je malo smesno ali kapiram valjda da je hteo da kaze da je besan, sta li.

Kad pominjes Peru, bas mi je recenzija Vive u BV 4 podosta i skrenula paznju da bi to valjalo cuti, autor Vanja.

A Perin onaj izvestaj s blejanja sa Jonasom je legendaran :haha: 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vidim da su mnogi rangirali diskografiju svojevremeno, pa da probam i ja od najomiljenijeg ka najslabijem (s tim da mi je DEK jedini baš ispodprosečan album, sve ostalo je vrlo dobro do vrhunsko):

Tonight's decision

The fall of hearts

Last fair deal gone down

The great cold distance

Viva emptiness

Night is the new day

Brave murder day

Discouraged ones

City burials

Dance of december souls

Dead end kings

Share this post


Link to post
Share on other sites

Skandal da su Discouraged Ones i BMD pri kraju :o 

  • Upvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa ja ne patim naročito od nostalgičarskog sentimenta. Odlični su to albumi svakako i meni vrlo dragi, al Discouraged Ones mi je nekako suviše nevešt, on je svakako udario temelje onome što će postati Kata zvuk i ima tu sirovu emociju, al su imho sve to dosta ubedljivije sklopili u celinu na albumu koji mi je na vrhu liste. Nekako mi je dosta "siromašan" u odnosu na ono što će uslediti. BMD je super album al realno tek jedan u nizu tih melo doom/death albuma iz 90ih u maniru PLost, MDB, rana Anathema i nema mi dovoljno distinkcije u odnosu na njih. Sad ispade kao da sam ja popljuvao te albume.

Znaš šta je skandal? Da onoliko dugo stoji nepročišćena tema o starim koncertima. 😄

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zanimljiva lista u najmanju ruku, dobrano bih ja to sve izmesao.

DO mi je sledeci u memoarima, stay tuned.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tonight's Decision meni isto vrlo lako omiljeni. To mi je najbolja Katatonija jer su zreli i melodicni i tuzni a ne tripuju se da su progeri. 

Sad kad pogledam Night is the New Day i Dead End Kings dosta cringy nazivi za albume, mislim da ih nisam ni pustio. 

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nazad u dan idem opet, i visoko na VE opsesiji trazim preporuke na ovom mestu za dalje. Imam obicaj da kad istrazujem neki bend krecem od pocetka i idem redom da bih lepo ispratio razvoj zvuka ali kod Kate sam krenuo nekim stranputicama na preskok, ne znam ni sam zasto. Na osnovu misljenja mudrih forumskih glava sam se zaputio opet kod Solija da uzmem sledece poglavlje u Katatonia sagi: Discouraged ones. 

Znao sam da je VE emotivni masterpiece ali kao sto rekoh, tad nisam znao kako se doslo do toga a nisam bio svestan bas ni turbulentne rane istorije benda no znao sam da je DO pocetak novog poglavlja za Katu ali secam se da sam ipak ocekivao nesto bliskije VE. No u svakom slucaju ista prica je bila i sa DO koji me je razneo na prvu loptu svojim pristupom koji mi je uoblicio ono sto mi je najprivlacnije kod benda - sirova emocija koja gadja ravno u srce. Album je kao sto znamo sirovi zacetak onog cime ce se Kata baviti kasnije ali meni je bas ta nekakva robusnost i nesigurnost ono sto je najprivlacnije kod ovog dela. Najbolji primer za to su mi Jonasovi vokali, ovde zvuci totalno nesigurno, kao da se stidi sto peva i place dok to radi ali meni je apsolutno uhvatio srz Katatonie: dusa na izvol'te, bez ikakve sminke i ulepsavanja. Ako bih poredio srodne bendove, Opeth je pravi proger koji mora da bude sto zategnutiji i savrseniji, upicanjen u svakom aspektu a Kata covek obican koji se smeje i pati kao i svi mi, kakav prodje na ulici svaki dan pored nas, jednom recju zivot. Ta sumorna atmosfera koja probija na sve strane iz ovog albuma ga meni cini toliko dragim i savrsenim u svoj toj nesavrsenosti. Mozda nikad nisu bili najlepsi, najusviraniji, najpopularniji ali Kata i DO je nesto sto pogadja direktno u dusu bez ikakve zadrske.

  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mozes proveriti na temi ako te ne mrzi, ali sad se naravno slusa samo kad je neki doom and gloom napolju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posto generalno volim da sastavljam liste, evo i moje. City Burials mi je ipak u donjem delu liste, nakon vise slusanja. 

 

1. Last fair deal gone down

2. Tonight's decision

3. Brave murder day

4. The great cold distance

5. Discouraged Ones 

6. Viva emptiness

7. The fall of hearts

8. Night is the new day

9. City burials

10. Dead end kings

11. Dance of December souls

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5/19/2020 at 2:57 PM, Haos sam ja said:

Znaš šta je skandal? Da onoliko dugo stoji nepročišćena tema o starim koncertima. 😄

Modulatori ne rade svoj posao, a sigurno neću da uređujem forum. 😄 Ako hoće neko nek se javi da ga stavim da moderiše taj podforum.

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

I tako sam se ja navadio na tu Katatoniu ali legenda kaze da je bend imao growl vokale i bavio se tvrdjim zvukom s pocetka te je sledeca stanica u mojim putesestvijama bio ponovo nelogican skok unazad na Brave Murder Day, mislim bas inspirisan Budinom recenzijom u sekciji Real metal classic u BVu. Kakvo je vreme bilo kad sam ga uzeo od Solija ne secam se, mrzi me da proverim ali tu je moj neumorni brat Job koji to moze obaviti u pauzama pracenja tvitova Olivere Drace.

Ali kako god covek da ga okrene ovo izdanje je fabrika sumornosti koja krece da stanca od samog pocetka Brave i ne staje do samog kraja, i opet nesto novo (bar za mene) od Katatonije: ubistvena repetitivnost u najboljem black metal maniru uparena sa prehladnom disonancom, a uz sve to sam osetio cak i neki gotik rok zvuk koji se krio negde u dubinama ovog beskrajnog crnila. Jos jedan dokaz za teoriju da je ideja bitnija od tehnike, nikakvo instrumentalno briljiranje ali tona emocije koja mi je bila daleko hladnija od fragilnog DO no svejedno osvajajuca... sem naravno Day, zametka onog sto ce procvetati kasnije a ocemu sam vec pricao. Iako preferiram izvedbu sa debija (o tome kad dodje vreme) Mikael je naravno ovde nezaboravan. The sound of falling? Indeed stih koji je suma sumarum i prava slika ovog albuma. Takodje omot nije mogao biti bolje odabran. Dale emocija koju sam ovde nasao nije bila bas kao na dva albuma koja sam cuo pre ali svejedno, BMD je nedvojbeno klasik u svom stilu. Bas sam skoro imao sesiju ponovnog uzivanja u njemu i kao vino je, sve bolji sa godinama koje nista ne oduzimaju od vanvremenske hladnoce ovog dela.

  • Like 1
  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.
Note: Your post will require moderator approval before it will be visible.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

×
×
  • Create New...