Danas sam otvarao kutiju sa starim stvarima. Sasvim slučajno nabasah na nju u ćošku pored police za knjige. Nije to bila jedna od onih vremenskih kapsula koja se ostavljala na skriveno mjesto da bi se kasnije njom oživjeli trenuci iz prošlosti. Obična kartonska kutija od cipela. Ta na brzinu spakovana neskladna gomila papira i sitnica mogla je veoma lako završiti i u kanti za smeće. Od zle sudbine prilikom nekog velikog spremanja spasila ju je vjerovatno moja lijenjost da istu odnesem do kontejnera. Umjesto toga, nezgrapni konglomerat sam strpao u ovu jednostavnu kutiju čekajući pogodan trenutak da ga se otarasim.

Prvo što sam vidio poslije naleta pljesnjivog mirisa ispod poklopca je bio koncept mog pismenog zadatka iz srpskog jezika. Po "ozbiljnosti" teme sam zaključio da je iz gimnazijskog perioda. Pogled mi je prelijetao preko mojih trapavo ispisanih slova, prekriženih i prepravljanih riječi. Nisam se ni trudio da pročitam što tu sve piše.

Požutjeli račun za struju sa bezbroj nula krasio je krug koji je vješto iscrtalo dno šoljice umrljane kafom. Patrljak nekada mirišljave svijeće je još uvijek nosio tragove nekada intenzivnog mirisa vanile. Izraubovana gumica za brisanje bila je odveć prljava. Svežanj nepoznatih ključeva počela je nagrizati rđa. Izmučeno parče papira na sebi je trpjelo moj loš pokušaj crteža saksije sa sada već uvelom biljkom koja je godinama stajala na komodi. Bedž sa britanskom zastavom. Tu je bio i onaj toplomjer koji je od početka bio neupotrjebljiv jer je misteriozno uvijek pokazivao temperaturu ne veću od 35 stepeni. Uživao sam. Zadovoljan osmijeh mi je izazivala činjenica da me sada uveseljavaju ove bezvrijedne stvari koje su prije toliko godina bile osuđene na uništenje. U trenutku kad sam pomislio koliko mi je drago što je ova zbrka preživjela, na dnu kutije sam primijetio dobro poznatu staklenu bočicu i bijelu kovertu blago umrljanu tintom hemijske. Razgrnuo sam gomilu ne bih li potvrdio svoje sumnje. Odmah sam prepoznao ova dva predmeta koja ni u kom slučaju nisu pripadala ovoj nakupini jednostavnih sjećanja. Bilo je to pismo zaboravljene bivše ljubavi i prazna bočica njenog parfema.

Pokušao sam da shvatim kako su ove relikvije završile na ovako čudnom mjestu. Vjerovatno su tu dospjele slučajno, u trenucima mog romantičnog egzorcizma. Strpao sam ih tu nadajući se da ih više nikad neću pronaći, trudeći se da zaboravim gdje sam ih i stavio. Ipak, mora da ih je tu odložio neki djelić mene koji je želio da ih nekad ponovo pronađe, da ih spasi iste one sudbine koja je prije toliko godina čekala stvari sa kojima sada dijele ovu jednostavnu kutiju. Uzeo sam bočicu i prinio je licu. Osjetio sam taj miris koji sam nekad toliko volio i koji me je uvijek podsjećao na njenu blizinu. Ništa kao miris ne čini da sjećanja tako naglo ožive. Odjednom su mi ponovo postala bliska sjećanja na nju koja sam odavno sklonio u kutiju sličnu ovoj koja je bila zaboravljena negdje duboko u meni. Zatim sam otvorio kovertu. Bilo je to posljednje pismo koje sam dobio od nje. Ponovo sam čitao riječi koje sam nekada toliko puta iščitavao iznova. Dobro poznatim lijepim rukopisom bile su ispisane najljepše laži koje sam ikada pročitao. U trenutku je oživjelo i sjećanje na ushićenje pri prvom čitanju tog pisma. I ponovo osmijeh na mom licu. Osjetio sam olakšanje. Bilo mi je drago što su sjećanja na nju, kojih sam nekad toliko žarko želio da se oslobodim, bila sačuvana na ovako neobičnom mjestu. Potpuno izolovana i konzervirana čekala su vrijeme kad pomisao na nju neće izazivati gorak ukus. Naprotiv, sada je slatko. Pomalo i kisjelo ali svakako prijatno.

Vratio sam sve ove djeliće prošlosti u kutiju a kutiju u ćošak pored police za knjige. Nisam želio da ih zagadi vazduh sadašnjosti i ravnodušnosti. Kutiju ću pronaći ponovo kad zaboravim da ona uopšte i postoji. Ukus će tada biti još slađi.

sreo sam je nedavno. promijenila je parfem. a leptiri mi opet u stomaku. odavno ih nije bilo...

Požutjeli račun za struju sa bezbroj nula krasio je krug koji je vješto iscrtalo dno šoljice umrljane kafom.

Dobro poznatim lijepim rukopisom bile su ispisane najljepše laži koje sam ikada pročitao.

Nisam želio da ih zagadi vazduh sadašnjosti i ravnodušnosti.

 

Баш је добро...

ja nisam skapirao sta si hteo ovom pricom da kazes. Ako ima neki nastavak, onda ok. Ako nema onda je skroz konfuzno.

Ako si hteo da opises osecanja kada si otvarao kutiju, cemu onda opis kutije i svega sto je izlazilo, a kasnije napises u tri recenice kako si se osecao??? Miris i pismo, zatim kazes da je to izazvalo emocije u tebi. Ako je svrha ovog pisanja, prepricavanje, onda OK. Dugacka recenica bez zareza, ne sluzi nicemu.

Nastavak uopste nije neophodan...

Svidja mi se,lepo je

Bravo.Ne umem vise nista da kazem.Prelepa prica.Bas me je onako duboko pogodila.

1.

U snovima često putujem. Katkad sâm, a ponekad imam pratioca. Slika jednog sna me prožima već danima. I noćima. Ujutru kada ustanem, satima razmišljam o snu i svim detaljima koje mi on donosi. Sinoć sam, grabeći se za ćebe, za koje sam imao utisak da ga neko otima sanjao kako ulazim u neku galeriju u meni potpuno stranom mestu. Mesta se uzgred i ne sećam, jer sam se od početka našao okružen zidovima.
Spuštao sam se niz stepenice, popločane belim mermerom, koji se caklio ispod mojih nogu. Sa te visine sam jedino mogao da vidim svoj razmazani odsjaj koji se teturao. Pogled mi je bio zauzet, potpuno začuđujući, kao pogled novorođenčeta koje se snalazi, za u njega sasvim novom svetu. Zidovi te prostorije su bili izrazito beli. Veštačka svetlost je doprinosila da izgledaju kao da zrače svetlost bele boje koju ne mogu da vam opišem. Na zidovima je bilo okačeno nekoliko slika, od kojih mi je zapravo samo jedna zapala za oko.
Uokvirena crnim tankim ramom, kao da me je pozivala da priđem bliže. U tim trenucima nisam imao kontrolu nad sobom. Moje noge su, pod ne znam čijoj zapovesti, krenule unapred, osetio sam kako mi se zenice šire, ruke blago podrhtavaju, usne suše. Bio sam na korak od slike. Njen blesak me je trgnuo.
Ugledao sam lice koje sam poznavao iz svog dnevnog života, lice za koje sam bio spreman da načinim greh, lice u koje sam bivao sve zaljubljeniji, a koje je teralo nikad jače uveliko poznat hladan inat.
Nepomičan, ukočen, šetao sam očima po slici uzduž i popreko. Njene krupne oči su bile veoma prijatne, mogao sam da osetim osmeh koji se rastezao u njima. Izgarao sam od želje da se uvučem u tu sliku, ili da se ipak ona stvori kraj mene. Njene delimično otvorene usne su me terale da oblizujem svoje, koje su bivale suvlje sve više. U tim trenucima vreme je stajalo, nikakve zvuke nisam čuo, štipao sam sebe da bih osetio svoje prisustvo. Odjednom, zatekoh se kako posmatram prazan zid. Usledio je prasak polomljenog stakla. Pogledao sam na pod. Njena slika je ležala ispod komadića stakla, čineći njen pogled ljutim, kao da je krivila mene za ono što se dogogilo. Sagnuvši se da je pokupim sa hladnog mermera, nešto me je žestoko secnulo po prstima. Ne gledajući u svoju ruku, ali ne i u njeno lice, čija je obrva iznad levog oka bila umazana mojom krvlju, osetio sam da je vreme bilo da napustim praznu, ogromnu i hladnu galeriju.
Gle čuda! Nisam imao pojma sa koje strane sam ušao. Izgubljen iza stubova koji su me strugali po leđima, ređao sam poglede po izloženim torzoima. Delovali su jako čudno, iskrivljeni čas na jednu, čas na drugu stranu, izduženih vratova, nenormalno ogromnih ušiju, kratkih noseva. Zvuk rušenja svega oko mene razorio je sav unutrašnji mir sa kojim sam došao ovamo. Jedino čega sam bio svestan je stiskanje njene slike u mojoj ukrvavljenoj ruci. Da li je to bio dobar znak, da li sam uspeo da je sačuvam za sebe, pokazaće dani koji su bili preda mnom.

2.

Osvanuo je petak, i ja sa njim. Prebrisavši znoj sa čela, napunih sebi čašu sa vodom i popih je naiskap. Učinio sam to još jedanput. Uputih se u kupatilo da odradim prvu jutarjnu malu nuždu i umijem se. Nećete mi zameriti, nadam se, ako kažem da sam pišao dobrih pet minuta. Umio sam se, obukao i izašao u varoš da kupim hleb, mleko i cigarete. Čudno je to kad kažem cigarete pored takvih stvari kao što su hleb i mleko, zar ne?
Jutro je bilo hladno, verovatno koji stepen ispod nule, ali mi to nije smetalo da između prstiju držim cigaretu, koja je sporo gorela. Vratio sam se kući sa kupljenim potrepštinama. Unutra mi je bilo hladno, te sam izašao napolje da nacepam drva. U mislima sam bio opčinjen njom. Svestan sna, pogledao sam prste svoje desne ruke, na kojima su se jasno videle posekotine nastale od stakla. Vratio sam se unutra; mašicama sam izgurao ostali pepeo iz šporeta u kofu sa strane, naređeo sitno nacepane treske, iscepao stranicu nekih starih požutelih novina iz 1998. godine i kresnuo šibicu. Voleo sam da njušim miris upaljenog fosfora. Činio me je spokojnijim, nadražujući sluzokožu u mojim nozdrvama.
Kada je soba počela da poprima toplotu, reših da prezalogajim nešto. Uzeh teglu sa džemom od šljiva, isekoh krišku jučerašnjeg hleba. Setih se da je ostalo malo putera, te sam uzeo nožić kojim obično ljuštim koru jabuka ili nekog drugog voća. Nanosio sam puter na hleb, razmišljajući kako bih kasnije mogao da izađem, prošetam u nadi da ću možda naleteti na nekog od svojih drugova iz detinjstva.
Slatkost u ustima terala me je da se smešim, sećajući se slika iz svog ranog i donekle bezbrižnog detinjstva, detinjstva u kojem nisam znao šta je rat, iako je on uveliko bio na leđima mojih roditelja i svih ljudi kojima je glavni cilj u tim danima, godinama bio - preživeti.
Sećao sam se. Bila je zima, imao sam šest godina. Vukao sam svoje sanke, kako bih napravio poslednji spust tog predvečerja. Među ostalom decom izdvajao se jedan dečak sa crvenom kapom, debelih, rumenih obraza poput najzdravije jabuke. Bio je stariji od mene, mislim dve godine. Držao je do toga da bude glavni među dečacima sa kojima je bio u družini. Sećam se njegovog imena. Vladimir. Sa nama je bila devojčica, petogodišnja Marija, zbog koje su me ostali začikavali da sam zaljubljen u nju. Koliko je to bilo tačno, ni dan-danas ne mogu sa sigurnošću da vam kažem. Postojalo je nešto čudno u mojim reakcijama na njene nevine poglede. Gledao sam u nju, slušajući škripu snega koji se gnječio pod nogama. Vladimir je, sa ostalim dečacima, prišao i počeo da zadirkuje Mariju. Ćutao sam sve do trenutka, kada je skočio na nju, koja se stropoštala u sneg poput urušenog sneška, i počeo da je zatrpava snegom. Slušao sam kako moli da je ostave. Vladimir nije prestajao. Napravio sam grudvu, nanišanio i iz sve snage pogodio pravo u njegovu glavetinu. Okrenuo se.
„Pusti je“, rekao sam glasno, bez straha.
„Vidi, vidi“, poskočio je Vladimir, zajapuren. „Znači, ipak je tačno. Sviđa ti se ova ciganka.“
Mariju su nazivali cigankom zbog njene tamnije kože. Prećutao sam, stiskajući pesnice. Već u sledećem trenutku bio sam na zemlji. Šutirali su me, gazili, udarali pesnicama. A onda su, uplašeni, videvši krv na snegu, koja je potekla iz mog nosa, pobegli svojim kućama. Ustao sam, brišući se osvrnuo sam se okolo, tražeći svoje sanke. Nisam ih našao pogledom. Ono što sam video, bila je Marija, koja je ležala u snegu, grcajući. Prišao sam joj, uhvatio za ruke i podigao je sa zemlje. Pošli smo svojim kućama. Njena je bila u istom pravcu kao i moja, ali pre moje. Tokom puta, nismo govorili. Vukao sam njene sanke, otvorio kapiju i ušao u njeno dvorište. Još jednom me je obuzeo onaj isti osećaj zbog susreta sa njenim pogledom. Pošao sam ka izlazu.
Marija je ušla u kuću, a ja sam spokojno išao ka svom domu, ponosito kao da se vrćam iz bitke sa ogromnim i dobrim plenom, kao heroj iz svojih snova, smešeći se zadovoljno. Bio je to jedan od onih dana, kada stradavši dobijate mnogo. A ja sam dobio.

3.

Tog popodneva sa neba su se spuštale ogromne pahulje, koje su se dale videti, ali ne i uhvatiti. Padao je sneg koji je samo kvasio surduličku kocku.
Surdulica u belom bila je za mene najdivnije mesto. Idila u kojoj sa mosta možete posmatrati kej osvetljen uličnim svetiljkama je nešto najlepše što ova varoš može da ponudi. Nebo koje vam odaje utisak potpune stranosti sa svojom ljubičastoplavom bojom ostaviće vas u nezavidan položaj, ukoliko se i za trenutak prepustite osećaju, koji će vas besomučno voditi i vraćati sa jedne na drugu stranu.
Šetao sam laganim koracima, prevrćući po džepovima svojih pantalona neku sitninu koja je počivala tu ko zna od kad. Gledao sam bez ikakvog cilja da bilo šta ili bilo koga vidim.
Živeo sam u starom svetu. Svoju konzervativnost, u svakom smislu te reči, zasnivao sam na miru koji ona donosi. Nisu me privlačile raznorazne tehničke novotarije. Mobilni telefoni, računar i ostale inovacije mi nisu bile potrebne. Televizor sam odavno izbacio, jer me način informisanja preko te kutije nije zanimao. Jedino što sam ostavio od uređaja u svojoj sobi je bio gramofon, kog je moj otac doneo kao zaostavštinu. Voleo sam da uživam, izvaljen u svojoj fotelji, čitajući i slušajući dobar izvorni džez. Dugačak zvuk trube koji bi se raspršio po zidovima sobe, budio bi u meni melanholiju za starim vremenima, i starijim od toga. Ponekad bih stao kraj prozora, posmatrajući prolaznike, sve one stvari koje drugima ne bi nikad zapale za oko, držeći u ruci šoljicu sa kafom ili čajem.
Osetih ruku na svom ramenu. Oštrina u tom postupku, stiskanje koje sam osetio, bi u normalnim okolnostima bilo strano. Ja se nisam osetio da me je tako nešto snašlo. Bila je to tako jaka, a poznata ruka. Kao da me sâm Bog dodirnuo, a kroz mene prošla struja prošlog vremena. Okrenuh se:
„Zdravo, brate moj.“
Bio je to Ivan. Moj rođeni brat. Napustio je zemlju nakon završenog pravnog fakulteta u Beogradu, krajem osamdesetih godina. Bio je jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji. U to vreme, fakultet je sarađivao sa nekim švedskim institutom, a Ivan se isticao po entuzijazmu i angažovanju, te je dobio poziv od tog instituta da nastavi svoje školovanje i svoj život na severu starog kontinenta. Prošlo je punih dvanaest godina kada sam ga poslednji put video.
„Otkud ti? Kada si došao? Gde si odseo?“, požurih da postavim što više pitanja, kao da sam hteo da se otkačim što pre od svog rođenog brata, ne iskazujući preterano oduševljenje što ga vidim.
„Stigao sam juče ovde. Pre toga sam boravio u Beogradu nekoliko dana“, reče smireno, smešeći se. „Kako si?“, zagrli me jako. Osećao sam bol na grudima, jer me je privukao naglo ka sebi.
„Dobro sam. Čudno mi je što te vidim posle ovoliko vremena. Zbunjen sam.“
„Verujem“, nije skidao osmeh sa lica. „Hajdemo negde da popijemo kafu i pričamo.“
Zatekavši sebe pored svog brata, bio sam srećan iznutra, ali to nisam mogao da pokažem. Još jednom me je potapšao po ramenu, pogledao i smešeći se rekao:
„Brate, brate moj.“

--
Nastaviće se...

jako lepo! veoma me je asociralo na neke stvari... i onda, osmeh na licu!