Još jedna godina prepuna muzike u svakom obliku prođe, preslušalo se bukvalno na stotine albuma – kako verni prijatelj Last.fm kaže prosečno 52 skroblovane pesme po danu a kad bi se tu dodale nezabeležene numere sa diskova i telefona bio bi broj još veći. Vreme je konačno da se presaberem i vidim šta je to ove godine uopšte valjalo pa idemo, a za početak da napomenem da je ovo serinjanje više zamišljeno kao tekst retrospektiva koje sam čitao kad sam bio mlad u raznim časopisima zaključno sa nikad prežaljenim Butcherian Vibe a podeljen je na tematske celine, više radi preglednosti. Na kraju godine su došli albumi bendova Eternity’s End, Tomb Mold, Svartidauði, Sulphur Aeon, Misotheist... kojih se još nisam baš naslušao i nemam precizno formirano mišljenje o njima ali eto, neka bude da su i oni pomenuti. Nažalost brdo razočarenja bendova različitih veličina i profila je bilo ove godine, od Cultes des Ghoules, Solstice, In The Woods.., Shining, Metal Church pa sve do Alice in chains, ne bih se ni prisećao svega što je podbacilo ali da imenujem dva najveća za mene a to su
- Watain – Trident Wolf Eclipse
- Behemoth – I Loved You at Your Darkest
Oba su u biti dobri albumi ali idu posle vrhunaca karijere za oba benda, a put odatle je nažalost samo naniže.
Što se tiče domaće scene album godine je bez neke prave konkurencije povratak benda All My Sins – Pra Sila – Vukov Totem, koji su u ovoj novoj inkarnaciji nemerljivo uzbudljiviji od skromnih početaka, i sa ovim albumom donose vrhunski melodični black metal sa snažnim šumskim duhom ovih područja koji može vrlo lako da se meri i sa mnogo poznatijim svetskim imenima s liste.
25. Da započnem rant sa tačkom technical death metala, pa iako je ova scena ove godine izrodila dosta hvaljenih albuma kao što su npr Gorod, Beyond Creation, Augury... sve je to meni proletelo iznad glave prevashodno zahvaljujući hororično sterilnoj produkciji koja krasi sve perjanice ovog stila danas i koja mi momentalno ubija želju za slušanjem i daljim istraživanjem. Jedino što mi se dojmilo na ovom polju dolazi iz Bavarije i ima veze sa bendom Obscura, čiji je novi album Diluvium uprkos pomenutoj erection destroyer produkciji koje nikako da se otarase celu karijeru doneo dovoljno dobre i zanimljive pesme da uleti na ovu listu. Međutim ovaj put je spinoff prevazišao glavne momke, Alkaloid dosad znan kao projekat članova Obscura i Dark Fortress je sa svojim drugim albumom Liquid Anatomy napravio enorman skok u odnosu na prilično dosadan debi i kao oktopod raširio svoje pipke u masu podžanrova zadržavajući tech death osnovu. Ona glupava floskula ‘’album za višestruko preslušavanje i ispitivanje’’ ovde itekako može da se upotrebi.
24. Da, da…. Odavno nije in slušati Ghost, o prevelikom imenu se radi i staviti njihov četvrti album Prequelle na listu možda odaje utisak da se neko ovde samo informiše preko Blabbermoutha o novoj muzici ali realno Tobias u društvu unajmljenih ghoulova isporučio još jedan izuzetno lucidan album, naizgled jednostavan ali debelo proračunat u svom catchy grandioznom konceptu – čovek jednostavno itekako zna šta radi pa rezultati ne izostaju.
23. Možda bih ovaj album mogao da ubrojim u razočarenja jer je definitivno reč o blagom padu u odnosu na prethodni album ali Tribulation – Down Below je zaslužio mesto na listi zahvaljujući nezaboravnoj trademark atmosferi benda koja prosto guta i uvlači u dimenzije albuma, a to je ono što ja ipak najviše cenim u muzici. Ipak bih voleo da se u budućnosti ne drže baš skroz slepo Children of the Night template rada. Sledbenici, jedan od dokaza koliko je Tribulation uticajan u poslednje vreme i koliko je bendova izrodio koji su krenuli njihovim čudnim putem, danski mladci Slægt u suštini sa The Wheel imaju isti odnos s prethodnikom kao Tribulation sa svojim, ali na sreću ostaju dovoljno zanimljivi i atmosferični.
22. Jedno od najvećih iznenađenja godine za mene definitivno bio Cruachan – Nine Years of Blood, bend koji je što se mene tiče bio godinama debelo zapostavljen i zaboravljen s razlogom. I ovaj album sam par meseci odlagao da čujem, ušao u plejlistu samo zahvaljući tome što su potvrđeni bili za Brutal Assault (na kom ih na kraju nisam ni gledao jer su se preklopili s Behemoth, oh woe) kad ono… čist pagan metal duh iz kog curi blato, krv, alkohol i ratovi, što se mene tiče s ovim albumom su prejebali neprikoslovene zemljake na ovom polju Primordial – Exile Amongst the Ruins, album za koji su mi trebali meseci da se zagrejem i za koji I dalje mislim da je jedan od slabijih u neprikoslovenom kanonu Alana i drugara.
21. Old skul metal pakao je imao takođe dobru godinu sa povratkom kulta Vomitor koji je svojim uratkom Pestilent Death oživeo čak duhove Hell Awaitsa proturenog kroz dijabolični australijski blender, u prevodu riffs for days ali najveće iznenađenje iz katakombi dolazi iz Grčke odakle je Varathron svojim Patriarchs of Evil doneo najbolji klasično Greek BM album u doslovno više dekada (znam znam, ali Rotting Christ se po meni ipak udaljio od izvornog obrasca). Promene su uvek dobre ali valja imati ovakve lučonoše da pokažu kako se to radi na stari način.
20. Riot V? Jebeš odrednice, bitno je da bend živi i da je njihov treći post reformation album Armor of Light dokaz da bend prkosi svakoj mogućoj logici i da je u odličnoj formi i sa preko 40 godina radnog staža, što je samo po sebi razlog da se slavi. Njihovi tour partneri iz ove godine Primal Fear su sa svojim novim albumom Apocalypse nastavili da budu nepredvidljivi u smislu kvaliteta koji će doneti, no na sreću ovaj put imamo posla sa dobrim albumom, prevashodno zahvaljujući prvoj polovini albuma gde seva hit za hitom, da se takav tempo održao do kraja bio bi i više na listi ali avaj.
19. Prog scena je ove godine bila nešto tanja za mene nego u prethodnih par godina ali moglo se i tu probrati par izdanja vrednih pažnje. Gospodin Ihsahn je tokom svoje solo karijere imao pogodaka i promašaja, ali na sreću Àmr možemo komotno smestiti u prvu kagoriju bez dvojbe. Naizgled organsko kombinovanje black metala i pop zvuka u jednom albumu ne bi trebalo nikako da funkcioniše na papiru ali u praksi je to Vegard Sverre Tveitan uspeo da izvuče, što je najbitnije da ne zvuči nakaradno i nakrpljeno već apsolutno prirodno kao da je uvek i trebalo da bude zajedno. Odavno je znano da nema prave umetnosti bez iskrenih emocija a Riverside je to dokazao na najbolniji mogući način sa poslednjim albumom Wasteland. Posvećen iznenadnoj smrti gitariste Piotr-a, ovo izdanje vraća bend u prelepo melanholičnu formu iz koje su po meni odavno ispali tako da jedva čekam mart da se to isprati i uživo. I za kraj valja pomenuti i VOLA - Applause Of A Distant Crowd, dobar reprezent za zlobne ljude koji hoće da vam nature da slušate gej muziku.
18. Najbolji hevi ove godine sviraju starci ali na sreću za budućnost žanra se brinu i mladi lavovi, u ovom javljanju najpre Visigoth koji su svojim drugim albumom Conqueror's Oath napravili kraći i zarazniji rad od debija što je uvek na ceni, sa zaista pravovernim stavom prema besmrtnom žanru. Ogromni refreni i sluš koji proleti za tili čas su glavne odlike ovog uratka.
17. Što se tiče religious/orthodox black metal stila koji je cvetao početkom prošle decenije i doneo preko potrebno spasenje podžanru a danas je više manje ostao u krpama, većini je bio favorit za ovu godinu povratak Funeral Mist sa Hekatomb, i zaista je Arioch nanovo redefinisao ime projekta, ovaj put sa agresivnim nastupom koji se neretko graniči sa njegovim glavnim bendom, sve naravno podcrtano maničnom vokalnom izvedbom kakvu samo on može da iznese. Ipak za moj novac glavni favorit je Ascension sa trećim albumom Under Ether kojim se u mojim očima vraćaju sigurno posle blago sumnjivog prethodnika takođe konkretnijom i bržom svirkom sa snažnim uticajem švapske vojnički hladne scene.
16. Funeral doom podžanr ima svoj život i pravila nezavisna od svega ostalog pa ga tako i ja varim, sporo i dugo ali kad kakav teškaš ukaže svoje postojanje iz primordijalnih mora ništavila uživam u istom godinama, a ove godine smo imali sreće da dobijemo čak dva takva naslova. Monolitni antipodi Mournful Congregation sa The Incubus of Karma donose jedan gigantski zahtevan album čak i za njihove pojmove, koji se može više posmatrati kao putovanje kroz najdublje dimenzije okeanske tuge dok njihova američka sabraća Evoken donose svoj najpitkiji uradak sa Hypnagogia. Naravno reč ‘’pitko’’ ovde treba posmatrati kroz funeral doom naočare tako da je ovo album koji kroz rane Brajd uticaje ukrštene sa finskim ništavilom tipa Shape of Despair donosi prihvatljivost koju tradicionalno kriptični Evoken retko kad pokazuje.
15. Meteoropatija zauvek, a sam početak 2018 meni su obeležila dva izdanja koja su se svojim melodijama perfektno uklopila u zimski ambijent a celokupnom atmosferom nas vratila u eru 90s BM zvuka. Misteriozni projekat Vargrav je svojim debijem Netherstorm napravio pravi ršum u podzemlju s razlogom, vraćajući u žižu muziciranje starih majstora kao što su Emperor ili Limbonic Art. Dugo vremena je melodija bila doslovno prljava reč u black metalu ali ovakvi albumi urađeni bez kiča i preterivanja pomeraju ravnotežu u drugom smeru. Mana izdanja je što čim se završi budi želju da se odmah posle pusti In The Nightside Eclipse, ali čovek može i gore od toga da prođe… Nordvis je label zaista zlata vredan i na svako njihovo izdanje treba obratiti bar malo pažnje po meni. Uglavnom je to melodično sirovi black metal sa fokusom na teme o prirodi i alijenaciji, što je sve taman u mojoj uličici a u konkurenciji kvalitetnih izdanja kao što su Skogen - Skuggorna kallar i Stilla - Synviljor s kojima sam se upoznao isto krajem godine I još polako uživam u njima, vrhunac su ove godine imali sa labudovom pesmom misterioznog projekta Panphage. Jord nam je na samom početku godine evocirao uspomene na zlatno doba devedesetih protureno kroz individualni smisao za melodiju kreatora muzike koji je svoj kraj ispevao na najsnažniji mogući način i spalio svoj bend kad je bio najjači.
14. Norveška, tradicionalna prva asocijacija na black metal iz ovog ili onog razloga, je ove godine zaista imala razloga da se ponosi svojim mladim vukovima (pretežno okupljenim oko Terratur labela) koji pokazuju da nisu spremni da zatrpaju nasleđe tako lako, a prvenstveni favorit je bio Whoredom Rife - Nid - Hymner av hat, album koji pokazuje da je najbitnija stvar u ovoj muzici nesmirujući duh a ne tehnička savršenost, originalnost po svaku cenu i slične kvazi vrline. Smrtonosno hladni i kao nož probadajući istovremeno sirovo melodični black metal – prošlost je zaista živa. Tu tvrdnju dokazuju i Djevel sa Blant svarte graner koji donosi šumski retro zvuk u maniru Gorgorotha i željno očekivani Mare debi album Ebony Tower sa maničnom posvećenošću monumentu koji je još davno Mayhem podigao, no ipak se ne mogu oteti utisku da je bend više prikazao na ranijim EP izdanjima. Ove godine smo I ispratili u večnost One Tail One Head posle debi albuma Worlds Open, Worlds Collide koji ostavlja žal šta su još mogli da prikažu jer se radi o zaista originalnom reprezentu njihove vizije black metala, naizgled sirovog ali u biti dosta avangardnog sa dosta uticaja Ved Buens Ende s jedne strane i Ildjarn s druge, sve to sa odlično postavljenom produckijom u kojoj prominira zvuk basa što je uvek lepo čuti.
13. Kako sam već negde naveo, kad vam neko kaže da nema više metala sa integritetom gurnite mu slobodno u lice Ghostly White. King Fowley i njegova kohorta Deceased je kao čudovište iz horor filmova: deformisano na predivan način I odbija da umre poštujući samo svoje zakone I logike, a mi ga samo volimo zbog toga. Kad se dublje uđe u materijal da se zaključiti da je HM uticaj ogroman, a retro produkcija još više budi asocijacije na DiAnno Mejden eru i stare Mercyful Fate klasike proturene kroz horor vizuru.
12. Sad već možemo mirne duše da se složimo da je Satan napravio jedan od najboljih povrataka u metalu ikad, što treći post reunion album Cruel Magic kristalno jasno dokazuje. Nema preteranog trošenja reči, hevi metal u najčistijoj formi ovaj put namerno garažne produkcije kao srednji prst u lice svim veštačkim ‘’metal’’ albumima kakvi se danas rade.
11. Terminal Redux je zaista bio uragan koji je počistio usmrdelu thrash metal scenu prepunu izanđalih povrataka koji nikom ne trebaju i čistih kopija starih bendova koje ne donose apsolutno ništa, a u postapokaliptičnom pejsažu koji je nastao posle Vektora se javljaju polako prvi preživeli mutanti koji dolaze iz Grčke. Sacral Rage sa svojim drugim albumom Beyond Celestial Echoes donose jedno izdanje za prave technical thrash heavy old tajmer sladokusce, prepuno opskurnih referenci a opet dovoljno snažno da stoji na svoje dve noge i priušti nam novo uzbudljivo svemirsko putovanje.
10. Trebalo je vremena u trajanju više albuma ali konačno se može reći da su se ukrajinski magovi Drudkh vratili u formu sa Їм часто сниться капіж, a kad su oni u formi rezultati su zaista zapanjujući. Objavljen na početku proleća u pravo vreme za meteoropatske navike, ovaj album mi je bio društvo u brojnim šetnjama po šumama i svojim hipnotičkim pristupom majstorskog ponavljanja emotivnih melodija pravio savršen ambijent. Kome treba Burzum danas? Varg bolje da se trži svog Youtube kanala i da ne kvari svoje nasleđe kad imamo ovakve albume da počešu svrab za tim zvukom.
9. Možda iznenađenje ali meni je novi album legendarnih At The Gates izvrsno legao. Ruku na srce, još od nastupa na Exitu sam u teškom AtG mudu i sa novim žarom sam godinama proždirao iznova sva izdanja tako da je To Drink from the Night Itself zgodno došao da nahrani tu neutaživu vatru. Ovaj album predstavlja svojevrstan pokušaj povratka Alf Svensson eri sa hrpom mračnih melodija osim par pesama s početka koje svesno daju omaž Slaughter eri. Ima itekako života posle Andersa, a utisak mi je dodatno popravio sjajan nastup na Brutal Assaultu.
8. Ovaj album ćete videti na bukvalno svačijoj listi ove godine, i to sa debelim razlogom. Uvek volim da vidim da ima goriva u gigantima metal scene jer takvi albumi poguraju kompletan metal napred a Judas Priest je, slično kao i At the Gates, sa Firepower dokazao da u bendu ima života posle odlaska jednog od ključnih članova. Ponavljana mantra da je ovo najbolje Priest izdanje posle Painkiller itekako stoji ali da budemo realni treba uzeti u obzir mršuljavu konkurenciju s kojom se meri, no kako god ovaj album je odličan, meni doduše na poslednje dve pesme padne intenzitet ali koliko vidim drugi nemaju taj problem tako da je to do ličnih preferenci.
7. Pratim nemački kvartet Chapel of disease od samih njihovih rudimentarnih početaka preko povezanosti sa tvrdokornim nemačkim labelom FDA, smatrao sam ih korektnim ali ne preterano uzbudljivim bendom ali bukvalno ništa me nije moglo pripremiti na kvalitativni skok koji su priredili na svom trećem albumu ...and as We Have Seen the Storm, We Have Embraced the Eye. Ovo izdanje je školski primer momenta kada jedan bend postane samosvojni monstrum, i možda ponajbolje snalaženje i formiranje sopstvenog obrasca u post Formulas of Death eksploziji spiritualnog i alijenisanog death metal zvuka. Bomba pred sam kraj godine.
6. Svakako da imate old skul majice, kupujete vinile i izlazite iz kante za đubre ali da li ste zaista old skul? Norveški otpadnici Aura Noir jednostavno dišu staru školu i pokazuju na svom novom albumu Aura Noire pravi ključ za pravljenje retro zvuka: da ga u stvari mogu napraviti valjano ljudi koji ga kapiraju i žive, a nikom u stvari ne treba još jedna kopija u nizu. Kriptična svirka prepuna opskurnosti i zaista pravičnog metal duha, a poseban šlag na tortu predstavljaju bizarni i ukusno ubačeni Voivod ukrasi. Predivan utisak mi je pojačao nastup na Brutal Assault gde je pregadni trojac u gluvo doba noći pred krvožednim manijacima još brže izroštiljao probrane stvari s ovog albuma. Volim da gledam novi album Obliteration – Cenotaph Obscure kao death metal brata blizanca Aure Noir pa mora biti ovde pomenut, a to je dokazala i nedavna zajednička turneja ova dva benda.
5. Četvrti album četvrta nova priča – koliko bendova znate da mogu da se pohvale ovakvim dostignućem? Horrendous su na Idol nastavili da produbljuju svoju viziju death metal zvuka koja negira agresiju kao glavno oružje već ubacuja slušaoca u specifično bizarno sanjalačko raspoloženje reminiscentno prizorima iz Lavkraftovih pripovetki. Putujem sa ovim bendom od samog početka, i dalje ne znam gde će me sledeći put odvesti a samo znam da se već unapred radujem tome.
4. Da je muzički svet pravična sredina bendu Voivod bi trebalo podizati spomenike po glavnim gradovima širom sveta zbog apsolutno singularne vizije nezavisne od bilo kakvog trenda koju voze već decenijama i predivne iščašenosti kojom su inspirisali legije najrazličitijih podpravaca ali nažalost daleko smo od toga. Oni koji znaju će se zato pokloniti njihovom novom albumu The Wake I spoznati ga u svoj sili I slavi. Frapantna je činjenica da bend koji se približava 40.godini svog postojanja zvuči ovoliko gladno I željno promene, a još više čoveka zabezekne da su kompletnu muziku na plećima izneli dve pridošlice u bend koje svoje prethodnike mogu samo da učine ponosnim. Možda je ovo prehrabra izjava ali mislim da je ovo izdanje najbolji Voivod album dekadama unazad.
Sledeća tri mesta ne znam ni sam kako da rangiram jer su mi, svako na svoj način, obeležila godinu koja je sad već za nama pa neka bude da je to top tri i lični vrhunac muzičke godine za mene:
3. Zaista je trenutno prelepo vreme biti fan Amorphis zvuka. Kao i uvek perfektni, Queen of Time još jedan u nepreglednom nizu savršenih pogodaka u centar, ovaj put malo kitnjastije i nabudženije pa sve zvuči kao još ulepšanija verzija prethodnog albuma a sve to nakrcano do kraja nerealnim melodijama koje me uvek pogode ravno u dušu. A ako ste jedan od onih kojima se ipak ne dojmi novi Amorphisov stil tu je Barren Earth da kriminalno podcenjeno nastavi svoju karijeru, njihov četvrti album A Complex of Cages bih najbolje opisao kao Opeth, Amorphis i Dan Swano koji džemuju negde 1996 a opet album ima neku svoju posebnu nepredvidivu magiju. Bonus poene donosi Jón Aldará (čiji Hamferð takođe ima album vredan pažnje ove godine) koji je ovaj album otpevao još lepše od prethodnog. Probudite se i obratite pažnju na Baren Earth dok nije kasno!
2. Rekao sam već, reći ću ponovo: labudova pesma benda Necros Christos pod nazivom Domedon Doxomenon je krunski primer kako ekstremni metal album treba da zvuči i da se ponaša. Rasformiravanje benda kad su najjači, ovo izdanje predstavlja možda i najsjajniji biser u nizu ove trupe. Vezano za njihov karakteristični zvuk a opet takođe prepuno citata starih majstora, ovo nije obično izdanje već zaista putovanje koje iako traje dva sata ne umara nijednog momenta. Predug album? Radije ću slušati ovakav album ovog trajanja nego brdo smeća. Tekstualno takođe otvara brdo pitanja i tema za razmišljanje, sve u svemu toliko inspirativan uradak da smo rešili bez razmišljanja da zapucamo u Švabiju da se i uživo to isprati.
1. I za sam kraj jedan savršeni biser i album koji me je dotakao izravno u dušu, muzika koja mi je predstavljala vernog pratioca u masi šetnji po divljini i obezbedila savršenu zvučnu sliku, ruska Аркона se na novom albumu Храм rešila i minimalnih tragova veselosti i iznedrila jedno izdanje koje je po meni suština pagan black metal zvuka, prepuno opipljive atmosfere, spiritualnosti i opet, iako traje gotovo 80 min mene ne zamara niti bih sekundu promenio. Dodatni bonus je što sam video uživo predstavljanje ovog albuma početkom godine u Novom Sadu gde su pesme donesene u uživo ambijent u irealno ubedljivoj izvedbi. Ovaj bend živi, diše i umire za svoju umetnost.
