Leaderboard

Sad valjda mogu da se druzim sa Human-om

I da isprdim još svoja 2 centa na čuvenu Metallica vs Maiden temu koja se malo malo provlači dok me već drži utisak: Meni su lično najviše visine Metallica karijere srcu draže i bolje od vrhova Maiden diskografije, takav kombo albuma u periodu 84-91 je nešto specijalno i nadilazi žanrovsko opredeljenje. Fora je u tome što su padovi neuporedivi, Metallica je imala više padova u sam ambis inspiracije i praktično su već 30 godina oportunistički jahači sopstvene prošlosti uz tek po koji sjajan momenat u moru težeg mediokritetstva. Maideni sa druge strane pitanje da li imaju baš loš album u karijeri, konzistentni su, pa i ovaj Senjutsu iako možda nebitan u kontekstu cele diskografije nije sklepan album nego rad za poštovanje, osetiš tu metalnu grandioznost/pretencioznost slušajući ga. Takođe, uvek su bili to što jesu - heavy metal bend oslonjen na melodiju i pompezne narative, nikad nisu imali potrebu da budu bilo šta drugo osim heavy metal benda. Dakle, Metallica je vremenom postala brend koji peca mnogo širi auditorijum i to ove budalaštine sa desetostrukim remasterima i kolaboracijama sa Lady Gagom i Miley Cyrus plastično i pokazuju, oni su danas mnogo više biznismeni nego muzičari. Pa neka je Metallica i jedan od najvećih bendova na svetu - oni su davno prestali da pripadaju samo metalcima, Maideni oduvek pripadaju samo metalcima i zato su najveći metal bend na svetu, a ja čak i nisam neki fan.

Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10

Pa evo družimo se

TWOTW je jedna od najboljih muzickih kompozicija ikad. Neverovatna stvar zaista. Da bend posle toliko godina izbaci tako svezu i jaku traku, nemam reci. Stratego je mracnija od onoga sto se ocekivalo ali je OK za single, jako catchy refren. Ocekuje nas jos jedno remek delo. Ako bilo koga zanimaju teme vezane za naziv novog albuma kao i neke od detalja kako je Harris dosao na ideju propratite moju stranicu "putopisi_japan" na instagramu pisao sam par textova i o Senjutsu tematici. 2 dana nakon sto su objavljeni detalji albuma odradio sam i pripremu za izlazak u vidu tetovaze:

Ja moram da stavim opet disclaimer da nisam neki Maiden fanatik nit su mi oni lično nešto bitni bili u životu, pa s tim u vezi od povratka Dickinsona i Smitha u bend BNW mi je bio fantastičan (meni lično u top 3 Maiden albuma uopšte), Dance of death korektan ali slabiji od BNW, a ove posle albume sam čuo jednom ili nijednom. Međutim, potpuno mi je jasno zašto su Maideni tu gde jesu i preslušavanje Senjutsu-a samo potvrđuje tezu da se radi o bendu epskih razmera i epskih narativa, jednostavno moraš da poštuješ to što rade. Što se albuma tiče, meni je vrlo dobar, najbolji deo svakako kombo Lost in a Lost World (najbolja pesma na albumu) / Days of Future past (najbolji refren na albumu i šire), a svakako i dosta jak closer Hell on Earth kome bi dobro došlo malo trimovanja ali kad udara jako udara jako. Jedina baš bezveze pesma mi je The time machine, a i Darkest Hour mi nije ništa spec. Ostalo sve vrlo dobre Maiden pesme koje imaju svoje uspone i padove, ali je važno da su usponi dosta visoki a padovi nisu dramatični. Što se Brucea tiče, osete se godine i istrošenost ali isto i junački napor da se ipak izvuče najbolje iz sebe u trenutnom momentu. Sve u svemu, ovo je album kojim mislim da moraju biti zadovoljni i tvrdokorni i casual fanovi, lično mi ne smeta što se po koja tema protegne duže nego što treba, ovaj album je sve osim otaljavanja i još jedne recka u diskografiji a dosta pesama ima potencijal da postanu klasici i neizostavni deo set lista jer valjda ovi matorci nikada neće prestati da kolju. I ne treba.

Totamealandova recenzija mi ne da da napisem nesto vise jer je covek toliko detaljno objasnio sve da nema dalje, potpis i paraf. A evo i ovaj covek ovde je prilicno sumirao moje misljenje https://yourlastrites.com/2021/09/09/iron-maiden-senjutsu-review/ Jos jedan velicanstven album, u samom vrhu godine, bukvalno sve mi je palo u drugi plan otkad sam ga cuo a apsolutni vrhunac izdanja naravno monumentalno cudoviste od pesme Hell On Earth.

Moje saucesce!

Overio Gardijane na hometown gigu u Krefeldu u petak Nisam bio na power metal svirci preko 2 godine, Guardiane nisam gledao live 5+ godina, i ovo mi je tako jebeno trebalo. I dalje su alfa i omega što se tiče power svirke uživo. Otprilike već nekih 10ak godina kao da ih je neko stavio pod neko zvono što se tiče nivoa svirke uživo i još uvek ne slabe nikako. To uključuje i Hansija koji se doduše povremeno malo posrano čuje ali sreća publika je bila apsolutno fenomenalna, te ga je maltene celovečerno pevanje solidno pokrivalo većinom. Recimo da se tokom "Violent Shadows" najviše videlo da nije u formi, pošto to maltene niko nije pevao. Sa druge strane, nisu ni oni imali turneje već preko 2 godine, tako da i to razumljivo. Lista krajnje ubava, jedna vruća random pikanterija u vidu "Brian"-a, no meni je srce ispunilo što sam iz 6. pokušaja konačno dobio "Journey Through the Dark". Nekada live staple, ali su je onda nekako random svirali godinama. Valja i izdvojiti koliko je jebeno heavy lista bila, faktički samo 1.5 balada, većina ostatka dosta brzalica, koje su ranije rotirali međusobno, a sad odlučili da šuknu odjednom. Kada se sračuna da je sve trajalo preko 2 sata, može samo kapa i naklon. Meni isto zanimljivo što nije bilo niti "Imaginations", niti "Nightfall" i tako neki klasici, što je otprilke kao kad Metallica ne bi svirala "Master of Puppets" i "One". Podržavam mešanje svakako. Skontao sam da su mi BG redak bend gde mi nijedna pesma još nije dosadila live. Navodno će neka mini turnejica na zimu, pa ako pandemijske prilike dozvole eto mene na svirci njima ponovo, gladna je duša nakon višegodišnje pauze definitivno.

Joj ovaj celavi je retard

Ja cekam da mi stigne disk, pa kao covek da preslusam, kao uvek sto radim. Da bar malo ostane one cari i neizvesnosti kad izadje nov album, kao nekada. Spot ako ima naravno pogledam koji put.

Onda se izvinjavam za lažnu uzbunu. Skidao sam za druga i baš sam gledao da li se poklapa trajanje pesma sa onim na metal archives. Neki baš nemaju šta da rade.

Ja ne znam šta se ovde dešava, ali mislim da nije korektno da i dalje nema leak. Ima da tužim Iron Maiden za duševni bol.

Е, одслушах га хах. Јебеш га, мени оно није дет метал. Ни прогресивни, ни регресивни, ни напредни, ни назадни... Никакав. Неки жанр јесте, ал дет метал није сигурно. Нити ће бити па макар и за 50 год. А и не свиђа ми се ич. Смарачки албум скроз.

https://www.pullandbear.com/rs/majica-iron-maiden-the-trooper-l04242572

Hvala ti što si primetio sve ovo. Zaista mnogo truda ide u svaki intervju, jako mnogo vremena odlazi na pripremu, čitanje sve ga u vezi sa bendom, preslušavanje muzike, pisanje pitanja... Do te mere da se često pitam ima li smisla raditi sve to i koliko ljudi uopšte interesuje da čita to što pišem i objavljujem. Prija videti da neko to prepoznaje i ceni, da nisam pisao, što se kaže, u vetar. Hvala ti još jednom.

https://www.fromthebowelsofperdition.com/2021/09/22/dordeduh-interview-2021/ Malo filosofiranja o black metalu, sentimentalnih osvrta na Neguru, o onovom albumu, o starom albumu, sve u svemu nadam se interesantan intervju.

St.Anger je otpad.

Pozdrav forumasima - HM sladokuscima, uspeo sam da sacekam i napravim ugodjaj slusanja albuma kada imam CD u rukama, pa da podelim prve utiske. Odmah da napomenem da je to samo na prvo slusanje, verovatno ce vremenom misljenje da mi se menja, samo je pitanje u kom pravcu. S ozbirom na to da nisam citao nikakve recenzije i komentare, radujem se da sada ovde sve natenane iscitam. Meni se ovo dopalo, uzivao sam slusajuci tu mejdensku muziku, bilo mi je i iznanedjenje kada se prvi CD obrnuo, proletelo mi je vreme. Pesme koje bih odmah izdvojio kao upecatljive su: Lost in a Lost World, Death of the Celts i The Parchment. Svidjaju mi se duge pesme generalno, poput poslednjih numera sa The Final Frontier-a (Starblind, Talisman, Isle of Avalon i Man who...) pa je valjda logicno sto mi je ovo bas ''leglo''. Jeste da su navedene pesme na isti kalup, lagan uvod, nema neki odredjeni refren, ali mnogo mi se svidjaju na prvu. Brus me je u nekim momentima bas prijatno iznenadio, bas mu leze neke pesme/delovi, ipak godine cine svoje i objektivno gledam na njegove vokalne sposobnosti, iako sam laik i nisam sluhista za navedeno, ali mislim da je to lako uocljivo. Npr. ima na youtube-u Flight of Icarus varijanta vocals only iz 83. godine, pa kada se uporedi sa verzijom sa njegove turneje - sve je jasno, cak i meni. Jedino razocaranje mi je naslovna numera, da li zbog toga sto sam od nje ocekivao najvise, ocekivao sam samurajsku atmosferu (kao sto se na slusanje odmah zna o cemu peva Mother Russia), ili zato sto se Brus ne cuje, kao da peva ''iz bunara'', aj' da se usudim, pa da kazem kao da je produkcijski lose. Sto se ostatka albuma tice, fale mi oni upecatljivi mejdenski refreni (kao Caught Somewhere in Time, The Talisman, Aces High itd.) koji ''uzburkaju more'', ali i bez toga je ovo meni ok. Da ne ulazim detaljnije, rano je, trebace jos slusanja da se mnogo toga prepozna, otkrije i to me raduje. Deluje mi da je kompleksan album i da treba vreme upoznati ga celog, jos kada se isprate reci, ne sumnjam da ce biti to jos bolje. Opsiran sam, pa da zavrsavam: uzivao sam u magicnom putovanju slusajuci Senjutsu, meni je sve to Iron Maiden i koliko god voleo jos par drugih bendova, nije cudo sto mi je ipak najveca euforija kada mejdeni izdaju album, svako prvo slusanje IM albuma mi je uvek bio praznik, takav je slucaj i sada. Jasno je da nema ovde hitova kao iz 80-ih, ali opet, ovo sto snimaju sada, meni se svidja. Harris-a smatram muzickim genijem danasnjice i ne mogu da zamislim kakve su mu ideje padale na pamet tokom karantina, pa bih voleo jos jedan album dok se ne penzionisu, sto je nerealno, ali eto, imam utisak da imaju jos toga da ponude. Moja ocena je pozitivna svakako... ili sam se previse ''zalaufao'' na prvo slusanje 😄. Vreme ce pokazati da li je ovaj album los, solidan ili mozda remek delo.

I mene ...

Na prvo slušanje, album mi se veoma dopada. To su Maideni: nostalgično, a moderno. Odličan vokal, odlični instrumentali, "šetnja" praktično kroz čitavu dosadašnju karijeru, a opet kao da poručuju - još smo tu, još smo energični i kreativni. "Stratego" i "Days of future past" imaju taj neposredni, razorni potencijal hita, "Lost in a lost world" mnogo podseća na "Stranger in a strange land" - i to je kompliment....ove epski duge, narativne, bogate, njihova su specijalnost. Sve u svemu, najdraži nisu razočarali, a ta stabilnost danas jeste velika stvar, držati nivo. Totamealand, hvala na odličnim mini-recenzijama! 👍

.. Sent from my M2004J19C using Tapatalk

. Sent from my M2004J19C using Tapatalk

Ne bih mnogo da se vas davim svojim privatnim životom ali Hell on Earth će mi ostati verovatno zauvek u sećanju, jer mi je bila slučajno u plej listi kada sam u okolini Garmiš-Partenkirehena sedao u gondolu za Cugšpic. Ulazim ja tako u gondolu, počinje intro onako tiho i mirno, vožnja kreće sa 700 metara visine na 3000 m. I što je interesantno vožnja traje koliko i pesma. Interesantno je da gondola kreće polako i onda ubrzava na dobrih 10-15 metara u sekundi i otvara se pogled na jezero Ajb. I koliko god lep taj pejzaž bio, sa strane se vidi kako svako što se brže gondola kreće malo vegetacija sve više nestaje i ostaje samo alpski krš. Naročito je bilo strava kada pred kraj kreće “Lost in anger, life in danger […]” I na kraju gondola usporava i tempo se smanjuje i izlazim vani. Stvarno dobro provedenih 10 minuta. Gesendet von iPhone mit Tapatalk

srećan 20. rođendan ženi bez imena

Malopre stiglo. Sent from my M2004J19C using Tapatalk

Jes da kasnimo jedan dan, ali najponosniji junoša imao juče rođendan. Čak i posle svih godina preslušavanja nikako da dosadi. Esencijalno evergrin metala i lektira.

jebo mamu kolko dosadan album

Na današnji dan pre 30 godina izašao Unquestionable presence, legendaran album u svakom smislu.

Ja bih da se ovo razdvoji, recimo od ogromnog Helloweena... Baciti na neku podtemu, kakav bre kurcevi prog, ako je Leprous prog... Posle prog rocka, mogli ste da zakljucite da boljh stvari nece biti. Mada neko slusa i djentove... Znaci moze DT tema sa Portnojem da ostane, ostalo gasi!

Čekamo leak!!! :D

Nisi ni ti..

kad ćeš da gostuješ na Balkan info?

Meni album malo bolji nego Pitfalls, malo bogatiji ali i dalje daleko od nečeg dobrog. Ima nekoliko baš loših i dosadnih pesama u totalu, u većini ima po neki kul momenat ali kad su mi na kraju Silent revelation pa i Castaway angels najbolje jasno je koliko je sati. Smaraju dosta ovi Einarovi poznati trikovi, a posebno besomučna ponavljanja neke sintagme ili par reči, u svakoj pesmi tako. Nemam pojma, meni se čini da bi oni hteli da budu neki novi Muse, a nisu još ni Biffy Clyro. Mislim da polako ali sigurno gubim interesovanje za ovaj bend.

Nisam preslušao, ali samo znam "ako Demonu nije dobro, dobar je album" Izvini, demonče, nije lično, nije mržnja, nije tako kako izgleda 🙂

Festivalski haul malo US(PM) malo EUPM malo doomy (sort of) malo misc. evil

danas se podsetio kakvo je remek delo ovaj album klasik

smešno je kada se blek metal posmatra kao žanr koji treba samo na ekstreman način da se suprostavlja ustaljenim dogmama i religijskim glupostima barem je meni taj žanr oduvek bio sinonim za mržnju prema svemu, bilo da je reč o hrišćanstvu, islamu, crncima, belcima, Kinezima, kepecima, trandžama, Jevrejima, kome god praviti od blek metala safe space je besmisleno blek metal nije posvećen ljudskim pravima i dobrobiti čovečanstva, već sveopštem crnilu