Leaderboard

ziva, ali mu mala naravno, isfurao je posteno

Mora se covek utesiti u ove tmurna vremena.

Moje naivne narudžbine tokom covida kojima je trebalo bukvalno večnost da stignu dole sredina je Porcupine Tree - Up the Downstair

U periodu pre i posle izlaska novog albuma ovog monstruoznog benda nešto me je udario teški retro mud, krstario sam celom diskografijom uzduži popreko pa sam rešio da retrospektiram svoj put kroz Kata diskografiju s ove distance i uticajem koji je bend izvršio na mene, a koji je zaista nemerljiv. Od devedesetih sam bio dia hard fan tzv dark metal scene koja je cvetala u to vreme, klasici PL, The Gathering, Tiamat, Moonspell, Opeth... sve se vrtelo regularno i obožavalo ali ne znam ni sam kako, ovu četu sam zaobilazio. Nedostupnost muzike, manji izbor šta li, mea culpa. Fast forward to 2004, i zaista nikad neću zaboraviti prvi kontakt sa Katatonijom. Došao sam do legendarnog Solija na jedan u nizu muzičkih apdejtova , trebao sam drugaru da uzmem nešto za rođendan i palo mi je na pamet da to bude Viva. Pusti Soli da ja malo čujem kako to zvuči.... baaaaam, sećam se da nisam mogao da pratim šta mi čovek priča koliko me Ghost of the sun raznela u momentu. Pesma za pesmom isti osećaj, grabim album i ostavljam ga sebi, posle čega su usledili bukvalno meseci razbijanja istim. U sadejstvu s tad aktuelnim BV, Viva mi je bila zaista eye opener ka nekim drugim muzičkim sferama, pre tog sam bio poprilično straightforward metal a kasnije mi se otvaraju putevi u razne druge dimenzije. Činjenica, voleo sam i pre toga neke nemetal album, metal s raznim uplivima ali Viva je bila ta tačka koja mi je uobličila taj momenat puta dalje i istraživanja neke drugačije muzike (prevashodno bendova koje je Kata navodila kao svoje uzore) na čemu ću Vivi biti večno zahvalan i smatrati ga jednim od ključnih albuma svog života. Stoji da ima cringy momenata (a fucking lie, dont give a shit) u tekstovima ali kompletna celina je meni toliko turobno delo koje prosto proždire i ne pušta, od koga ne bih odvojio nijednu trunku pa čak i lažni zrak nade u Omerta koji simbolično biva naglo sasečen, sve funkcioniše perfektno. Tada to još ne znam ali Katatonia je prešla trnovit put da dođe do toga gde je bila tad, mutirala i menjala se, ja sam samo znao da moram da istražim pod hitno celu diskografiju. Možda što je prvi, više zbog uticaja koji je izvršio na mene ali za mene Viva ostaje najbolji Kata album, pravi manifest gitarske muzike novog veka i apsolutni klasik.

Skup im je sutlijas, cuj kovid testovi.

Oližeš mi jaje

Vest godine.

Da je PL skracenica za Poland Lost verovatno bi mu bio omiljeni bend.

Lepo meni leži ovo. Dobar miks DraIconian™ PLa, "modernijeg" doom/death pristupa (a la Medusa) i malo promešano sa više SoM uticaja nego ikad pre. Već od uvodne se malo razbija šablon u odnosu na skorašnju diskografiju. Nisu imali ovako laganu uvodnu mislim još od pre Requiem-a. "Fall From Grace" je baš naizgled klasik PL pesma, ali baš ima utisak PL hita koji sam čuo već 15 puta. Na Nickov weak-old-man-growl sam se već def navikao, posebno od kad sam zavoleo "The Plague Within" (i dalje najbolji PL album ovog milenijuma). Najveći plus koji mogu da dam za growl je što mnogo više leži ovakvom albumu koji nije toliko doomy, nego na Meduzi. Sve u svemu, dobar mi je shift ovo u odnosu na Meduzu, i bolji album. Ne mnogo, ali bar za pola ocene. Od "standardnijih" PL pesama, Serenity mi naj. Ovo je baš i dobar primer gde old-man-Nick baš dobro čuči na refrenu. Dakle, choice cuts: Darker Thoughts, Ghosts, Forsaken, Serenity All in all, da je svakom bendu 16. album u karijeri ovog kvaliteta, mnogo bih se radije dohvatao noviteta nego sad što činim. Skoro pa isti problem imam.

Litijaški metal

Junače iz Bataje mora da su ti ovi petokolonaši neki fetiš kad ih pominješ tako često

Objavljen na danasnji dan 1989.godine!

Gotik.

Kakvo je vaše mišljenje o Nedeljku Bajiću Baji? Za mene je on najjači new school narodnjak bez premca, sudeći po nekoliko pesama koje sam čuo iz zrele faze karijere (oprostićemo mu Mini suknju, jbga trebalo je vremena da dostigne zen fazu i otvaranje svih čakri) i to iz nekoliko razloga. Prvo, nikad nije bio na grandu niti imao ikakve veze sa tom boranijom - što će reći jedan neviđen dingospo i liga za sebe, drugo, totalno je proggy sa orkestracijama kompozicija - što će reći il je neki anonimni Grk radio prekovremeno pa gospodin Baja kupovao samo najjače aranžmane ili se neko jako potrudio oko njega - u svakom slučaju novije pesme su mu za 2 klase iznad banalne konkurencije, treće - jednostavno poseravanje po svim Panonskim govnarima i Sergejima Ćetkovićima ovog sveta kad je u pitanju respekt za nježniji pol i jedna dostojanstvena a iskonska emocija, to su neke Jesenjinovske visine, Baja prevazilazi puku patetiku pop senzibiliteta, četvrto - samo velika gospoda poput gosn Baje iznajmljuju Narodno pozorište za snimanje spota sa sve simfonijskim orkestrom i pratećim vokalima, jednom rečju klasa, peto - nisam nikad čuo nikakav loš trač ili priču o njemu (mada nije kao da sam tražio, ne bih da kvarim svoj utisak o ovom velikanu, nemojte mi to raditi). Dakle, u pitanju je neopevana veličina, heroj narodne lirike vindzorskih manira, mogu da ga zamislim kako na nekom salašu gaji lipicanere, pije najbolji bordeaux i mrče samo visokoporcentnu kolumbijsku kokaniđu, dok ljubi ruke komšijskim damama i gladi samojeda. Jedna masivno underrated gromada, biće nam žao kad ga ne bude jednom bilo ali ostaće njegove prelepe kompozicije kao spomenici ljubavi, gospoštini i životnoj filozofiji lordova. Baja je King crimson narodnog melosa. Zapisano je u vremenu.

Ovaj post ste čekali. Vagao sam nedeljama, slušao album uzduž i popreko pa aj da reknem koju jer sam ja ta tinejdž publika o kojoj Havočka priča i verujem Tuomasu sve... do ovog momenta. No kako se pojavilo još nekoliko izdanja pre ovog koja su u uzročno posledičnoj vezi s bendom osvrnuo bih se i na njih. AURI - ovo je tačka gde se vidi koliko je Tuomas počeo da lebdi, nabavio je svog dečka kao Kai Hansen, njegov jebeni đed svira frulu sem što peva pa je korisniji od Kaijevog koji vredi Gamma Ray-u koliko kurcu nokat, a ovaj bizarni threesome upotpunjuje Tuomasova zakonska supružnica. Muzika je neki Dizni saundrek za odjavnu špicu kad su svi već napustili salu, ovde je imao toliko mozga da zadrži materijal u rejonima projekta. TARJA izbeglica poslednji solo pokazuje da može da peva dobro koliko hoće ali radila bi u Mekdonadsu verovatno da nije srela Tuomasa nazad u dan da joj napiše dobre pesme, čega ovde nema. THE DARK ELEMENT - Anetica izbeglica i Jani napravili decentan materijal, finski melo metal bez komplikacija i po svakom protokolu, par hitova, za jedan projekat ovakve vrste više nego dobro što se ne može reći za... ALLEN - OLZON - klasični sklepani hibrid labela po narudžbini, zaborav posle jednog sluša. Situaciju vadi rasni MARKO HIETALA koga jes demonski đed potisnuo u glavnom bendu ali to ga nije omelo da napravi, kao što se već ovde reklo, jedan lep nepretenciozan album pun hitova koji se sluša lagano. Dolazimo do glavnog jela i nažalost izgleda da je gazdi konačno ušla voda u uši i megalomanija ideja je progutala pesmu. O drugom disku ne bih nešto ni trošio reči, u normalnom svetu on ne bi prošao status bonus diska a kamoli se furao kao neki integralni deo albuma, outro najbolje pesme Greatest show on Earth produžen na pola sata? No thanx. Prvi disk: nemam ja problem sa tim liricima o spasavanjima planete ali ta grandioznost je pojela same pesme i ideja je postala važnije od izvedbe. Čist primer novog pravca za koji se iskreno nadam da se neće razvijati dalje je Harvest, neki soundtrack za prikupljanje menstrualne krvi Elene Karić dok lista tviter Jelene Đoković. I ostale pesme imaju tragova sakaćenja raznim orkestracijama. Prve dve i poslednje tri su ruku na srce punokrvno dobre ali sredina zna dobro da zašlajfuje. Prokleti deda ruku na srce fino peva ali Marko samo na jednoj pesmi? Očigledno je da se njegova uloga u bendu polako smanjuje. Sve u svemu, prvo razočarenje u NW katalogu, bar pola izdanja bih šutnuo bez griže savesti što je za bend ovog renomea loše.

https://deathgrind.club/62520-sinister-deformation-of-the-holy-realm-2020.html

I ja isto, kad god jebem, vidim Kozeljnika negde u uglu sobe

Nazad u dan idem opet, i visoko na VE opsesiji trazim preporuke na ovom mestu za dalje. Imam obicaj da kad istrazujem neki bend krecem od pocetka i idem redom da bih lepo ispratio razvoj zvuka ali kod Kate sam krenuo nekim stranputicama na preskok, ne znam ni sam zasto. Na osnovu misljenja mudrih forumskih glava sam se zaputio opet kod Solija da uzmem sledece poglavlje u Katatonia sagi: Discouraged ones. Znao sam da je VE emotivni masterpiece ali kao sto rekoh, tad nisam znao kako se doslo do toga a nisam bio svestan bas ni turbulentne rane istorije benda no znao sam da je DO pocetak novog poglavlja za Katu ali secam se da sam ipak ocekivao nesto bliskije VE. No u svakom slucaju ista prica je bila i sa DO koji me je razneo na prvu loptu svojim pristupom koji mi je uoblicio ono sto mi je najprivlacnije kod benda - sirova emocija koja gadja ravno u srce. Album je kao sto znamo sirovi zacetak onog cime ce se Kata baviti kasnije ali meni je bas ta nekakva robusnost i nesigurnost ono sto je najprivlacnije kod ovog dela. Najbolji primer za to su mi Jonasovi vokali, ovde zvuci totalno nesigurno, kao da se stidi sto peva i place dok to radi ali meni je apsolutno uhvatio srz Katatonie: dusa na izvol'te, bez ikakve sminke i ulepsavanja. Ako bih poredio srodne bendove, Opeth je pravi proger koji mora da bude sto zategnutiji i savrseniji, upicanjen u svakom aspektu a Kata covek obican koji se smeje i pati kao i svi mi, kakav prodje na ulici svaki dan pored nas, jednom recju zivot. Ta sumorna atmosfera koja probija na sve strane iz ovog albuma ga meni cini toliko dragim i savrsenim u svoj toj nesavrsenosti. Mozda nikad nisu bili najlepsi, najusviraniji, najpopularniji ali Kata i DO je nesto sto pogadja direktno u dusu bez ikakve zadrske.

Mnogo je glupo al jbg 8:41 Nedjeljko is my friend 11:51 Pork chops, so underrated

oho

safe space metal

Očigledno da u mnogim instancama se genetika i interesovanja roditelja prenose na svoju decu, pogotovo kada si dete jednog od najpoznatijih režisera "body" horora, i dalje važi stara krilatica da krv nije voda. Brandon Cronenberg je krenuo očevim stopama i evidentno je da je pronašao veliku inspiraciju u njegovim radovima. (Videodrome, eXistenZ ponajviše!) Possessor je nastao iz kratkog filma koji je prednjačio dugometražnom i poprilično se razlikuju sa radnjom. Pratimo Tasyu Vos (Andrea Riseborough) koja radi za tajnu kompaniju koja je razvila tehnologiju da putem uređaja uđe u svest drugih ljudi i počini ubistva u korist iste kompanije Sve će se to promeniti kada za metu dobija Colin-a Tate-a (Christopher Abbott) koji radi kao game programer za uticajnu tehnološku kompaniju koja se nalazi na meti i koji preti da uništi i proguta njenu ličnost. Andrea Riseborough se ponovo pokazuje kao ikonična pojava, setite se samo njenog performnsa u Mandy, i ovde je poprilično jeziva i glumi osobu koja pada pod teretom njenog posla. Uz nju se svakako izdvaja i Christopher Abbott kojeg počinjem sve više da gotivim, jer ovo je već četvrti film sa njim (Sweet Virginia, Piercing, First Man) u kojem glumi poprilično iščašene likove, kao nekada za Depp-a sa njim bi se mogla povući paralela da će nas u budućim godinama uveseljavati kao totalni frik. Njegov lik je ovde daleko svedeniji nego u tim pređašnjim filmovima. Dobar je i ostatak glumačke postave iako su tu na kašičicu: Jennifer Jason Leigh (ponovo saradnica matorog Cronenberga) i Sean Bean! Vizuelno film je solidno snimljen, paleta boja i tranzicija u scenama u tom "međusvetu" su interesantna igrarija, ali je svakako to moglo da bude još bolje razrešeno i bez poziva na reference na ćaletov rad. Moram da pohvalim praktične efekte, verovatno jedni od boljih koje sam video na filmu u poslednje vreme. Svaka scena nasilja je zaista šokantna i vidi se da se ne libi da pojača to stanje preko 11. Avetinjska muzika dosta pospešuje to stanje u kojem se nalaze oba lika, poprilično je jeziva i kao da je odsvirana za kakve digitalne duhove. Okrenuo bih se sada na scenario, mislim da je ovde propuštena sjajna prilika da se uradi nešto sasvim drugačije i moderno. Verujem da je budžet bio najveći problem i da su pokušali sve to nadoknade kroz vizuelizacije i praktične efekte i odličnu glumu. Prvo što mi pada na pamet da je ovo moglo da bude u nekoj novoj sezoni Black Mirror, kriva je Andrea koja je već glumila u jednoj epizodi serije (Crocodile) Nažalost nije Videodrome za nove generacije ali može i te kako da postigne status Midnight Movie za novije generacije. Dvoumim se oko jake 6 i slabije 7, ali videću ako ga ponovo pogledam u budućnosti da li će ostati u tom rangu. Nisam uspeo da nađem trejler za film, pa možete da pogledate intervju sa režiserom i glumcima.

Evo i od mene apel da se malo sredi thread o koncertima i da se arhiviraju stari događaji ako je to moguće, baš je nepregledno.

https://www62.zippyshare.com/d/N1YjeFWC/46862/Green Carnation - Leaves of Yesteryear (2020).rar

😄 Što si se tako primio kao babun?

Srpkinja

Kratko ali jebitacno. Kome se svideo prosli, a takodje voli i Litany album, svidece mu se i ovo. Prate istu formulu, ali nema sta da menjaju, Vader je Vader. Nista originalno niti epohalno, ali energicno, zabavno, produkcija ima muda. I super obrada od Acid Drinkersa.