Jump to content

Leaderboard

Popular Content

Showing content with the highest reputation since 07/06/21 in all areas

  1. Sad valjda mogu da se druzim sa Human-om
    11 points
  2. Najzad reizdato, tako da mogu da mi ga poduvaju slepci koji The Sham Mirrors na Discogsu prodaju za 350 eur
    10 points
  3. I da isprdim još svoja 2 centa na čuvenu Metallica vs Maiden temu koja se malo malo provlači dok me već drži utisak: Meni su lično najviše visine Metallica karijere srcu draže i bolje od vrhova Maiden diskografije, takav kombo albuma u periodu 84-91 je nešto specijalno i nadilazi žanrovsko opredeljenje. Fora je u tome što su padovi neuporedivi, Metallica je imala više padova u sam ambis inspiracije i praktično su već 30 godina oportunistički jahači sopstvene prošlosti uz tek po koji sjajan momenat u moru težeg mediokritetstva. Maideni sa druge strane pitanje da li imaju baš loš album u karijeri, konzistentni su, pa i ovaj Senjutsu iako možda nebitan u kontekstu cele diskografije nije sklepan album nego rad za poštovanje, osetiš tu metalnu grandioznost/pretencioznost slušajući ga. Takođe, uvek su bili to što jesu - heavy metal bend oslonjen na melodiju i pompezne narative, nikad nisu imali potrebu da budu bilo šta drugo osim heavy metal benda. Dakle, Metallica je vremenom postala brend koji peca mnogo širi auditorijum i to ove budalaštine sa desetostrukim remasterima i kolaboracijama sa Lady Gagom i Miley Cyrus plastično i pokazuju, oni su danas mnogo više biznismeni nego muzičari. Pa neka je Metallica i jedan od najvećih bendova na svetu - oni su davno prestali da pripadaju samo metalcima, Maideni oduvek pripadaju samo metalcima i zato su najveći metal bend na svetu, a ja čak i nisam neki fan.
    10 points
  4. Javlja mi se da nije ni nakon izlaska The Book of souls bilo previše track by track recenzija na forumu, tako da razmišljam da probijem led i vidim hoće li se još neko baciti na detaljnij review. Bilo bi zabavno. Da počnemo ovako. Iron Maiden je izdao još jedan odličan album i dokazao da mi je sa razlogom omiljeni bend. Razlog je sledeći. Nije novi album odličan zato što mi je Iron Maiden omiljeni bend, već mi je Iron Maiden omiljeni bend zato što je novi album odličan. Tako je već godinama. Iron Maiden je iznova i iznova praktično nepogrešiv. Slušati novi Iron Maiden je kao posmatrati bilo kod eksperta na delu, diviti se njegovoj veštini i biti zapanjen time kako gotovo da nijedan trenutak nije protraćen, gotovo da nijedna ideja nije besmislena, gotovo da nijedan potez nije pogrešan. Senjutsu je postigao upravo to. Senjutsu - Prošlo je vreme kada se za otvaranje Maiden albuma čuvala najkraća i najdirektnija pesma. U ovoj Maiden eri, album se otvara najnekonvencionalnijom numerom. Vokalna rešenja su posebno specifična, bilo da se radi od povremenim durskim harmonijama, ili o efektima koji se staraju za to da Diskinsonov vokal više zvuči kao urlik u pozadini radije nego stihovi koji treba da budu u prvom planu. Takođe mi se dopada ritmički obrazac koji je prisutan kroz celu pesmu i ni u kom momentu ne dovodi do razrešenja, što dodatno doprinosi osećaju napetosti. Uprkos ritmičkoj doslednosti, pesma izbegava monotoniju brojnim promenama tonaliteta i time što neke od najubedljivijih rifova čuva za kraj. Stratego - Koliko god da fanovi imaju tendenciju da sa novijih albuma kao adute izdvajaju duže pesme, meni se sažetije pesme često dopadaju koliko i one epskih razmera. Stratego je po mom mišljenju na nivou singlova kao što su Speed of light, Rainmaker i Different world. Disonantne umanjene kvinte, žustra ritam sekcija i izrazito zarazan refren čine ovu pesmu jednom od najpristupačnijih na izdanju, ali pesma istovremeno sadrži i dovoljno oscilacija u tempu i nepredvidivih strukturalnih ideja koje je čine uzbudljivijom i originalnijom nego što singlovi umeju da budu. The Writing on the wall - Koliko god da je kao prvi singl bila osvežavajuća zahvaljujući srednjem tempu, The Writing on the wall u kontekstu albuma ne smatram jednim od svojih favorita. Razume se doduše da i dalje govorimo o dobroj pesmi nesvakidašnjeg southern rock raspoloženja. Ističe mi se i povratak u rif nakon refrena, gde se primećuje da je rif toliko inspirativan da ga svaki član benda interpretira na svoj način. Gitare sviraju u oktavama, bas pokriva sopstvenu liniju, a McBrain akcentuje neočekivane osmine. Pesma će takođe uživo pružiti mogućnost Dickinsonu da komanduje publikom u svom stilu, budući da je ritmika savršena za tapšanje i skandiranje. Lost in a lost world - Harris još jednom pokazuje da je doktorirao umetnost epske Maiden numere. Ova pesma ne samo što je besprekorno struktuirana tako da je svaka sekcija u savršenom odnosu sa deonicama koje joj prethode ili sleduju, već je i svaka pojedinačna deonica interesantna i uverljiva. Lost in a lost world drži pažnju od prvog do poslednjeg minuta i pritom ne ostavlja utisak desetominutne kompozicije, što je rezultat Harrisovog osećaja za koherentnost, čiji je najbolji primer strofa koja prethodi refrenu a tek će se na kraju pesme ponoviti u drugačijoj instrumentalnoj konfiguraciji. Izdvajam i lepršavu instrumentalnu sekciju koje trenutno ne mogu da se zasitim. Ova pesma je spektakularna. Days of future past - Adrianu Smithu od povratka u bend nije strano da upliva u progresivne vode i doprinese komponovanju osmominutnih pesama, ali uvek je imao dobro uho za koncizne numere sa hit potencijalom. Zahvaljujući McBrainovoj interpretaciji ritmike rifa, Days of future past se ispostavlja da je jedan od bržih, temperamentnijih momenata na albumu. Takođe mislim da je ova pesma savršeno pozicionirana na albumu, vezujući se u pogledu tempa za aspekte prethodne numere, ali je dovoljno hitra da smo nakon nje spremni i na sporije deonice. The Time machine - Iako nije jedna od dužih pesama na albumu, ova sedmominutna numera sadrži sve komponente koje bi jedna epska Maiden pesma trebalo da sadrži. Da se našla na jednom od albuma koji su izašli osamdesetih, bila bi posmatrana kao klasičan Maiden ep. Gers od samog uvoda stavlja svoj pečat na pesmu, ali u narednim minutima prezentuje i neobične, ispresecane ritmičke figure, kao i neke od veselijih melodija na albumu. Zahvaljujući iznenadnim skokovima i padovima u tempu, The Time machine je za mene jedan od maštovitijih trenutaka na izdanju. Darkest hour - Smith svojim suptilnim izborom tonova na samom početku uspostavlja dramatičan i tragičan ton pesme, koja će se zahvaljujući svom konačno uobličenom tempu nazivati baladom albuma. Za dobru baladu je, međutim, krucijalna emotivna komponenta, koja se u ovoj pesmi konkretno ogleda u veličanstvenom refrenu koji pesmu dovodi do savršenstva. Dickinsonov visok vapaj i Smithova progresija akorada doprinose tome da Darkest hour ne samo sadrži jedan od najboljih modernih Maiden refrena, već istovremeno bude i najbolja pesma na albumu. Death of the Celts - Zahvaljujući pesmama The Red and the black i The Clansman, stekao sam utisak da Iron Maiden vešto inkorporira elemente keltske tradicionalne muzike u svoj zvuk, ali ipak to relativno retko rade. Death of the Celts je napokon prilika da pomenuti elementi ponovo budu u prvom planu. Vokalne melodije su jednako uspešno obojene keltskim raspoloženjem koliko i gitarske fraze. Sinematski senzibilitet benda je ovde ponovo u punom sjaju, budući da pesma zvuči kao muzika iz filma. Nalik Lost in a lost world, ni Death of the Celts ne deluje kao da je naročito dugačka. Imam osećaj da Maideni nisu ni svesni toga da je desetominutna kompozicija na pomolu dok na njoj rade. The Parchment - Iako se Steve Harris na poslednjih nekoliko albuma delimično odvikao od refrena koji se sastoje iz ponavljanja naziva, čini mi se da je u međuvremenu stekao nove navike. Jedna je da identična gitarska i vokalna melodija teku unisono, a druga je da gitarske harmonije koje su se ranije sastojale iz terci sada sačinjavaju oktave. I mada ni jedna ni druga karakteristika nisu loše po sebi, na ovoj pesmi možda previše dominiraju za moj ukus. Bez obzira na to, The Parchment me i dalje opčinjava hladnom atmosferom i zagonetnom strukturom, navodeći me da joj posebno posvećujem pažnju kad puštam album. Trenutno mi nije među omiljenima, ali je prisutan potencijal da mi se vremenom više otvori. Hell on earth - Možda bi bilo nerealno očekivali da Harris sa svakom od desetominutnih numera briljira, ali po mom mišljenju je najbolja kompozicija ostavljena za kraj. Mirni intro jako diskretno sugeriše melodijske teme koje će se provlačiti kroz pesmu, da bi se teme konkretnije i gitarski prezentovale u nizu onog momenta kada McBrain svojim nepredvidivim prelazom označi iznenadni početak razrajene sekcije. Hell on earth po meni sadrži najuzbudljivije melodije na albumu, krunišući ga refrenom zapanjujuće magnitude. Izgleda da Harris u svom maniru ostavlja neke od najturobnijih tema za sam kraj albuma, ali ih predstavlja kroz muziku koja je poletna i neodoljivo zabavna. Razmišljam o tome kako ćemo sagledati Senjutsu u kontekstu diskografije benda. Bili smo spremni da Empire of the clouds bude možda i poslednja pesma koju će Iron Maiden ikada snimiti. Ako se ispostavi da je ovaj album poslednji, Hell on earth bi svakako bila pristojna tačka na karijeru. Međutim, budući da je Senjutsu drugi dupli Iron Maiden album u nizu, voleo bih da bend izda još jedan dupli album pre nego što označe kraj. Bilo bi fenomenalno imati trilogiju duplih albuma, i imajući u vidu doslednost benda, ne bih se iznenadio odličnoj trilogiji. Ovo je izvanredan album i strog kandidat za album godine. Nek' mi Deris, Weikath i ekipa oproste - bili su tako blizu. Ocena: 9/10
    10 points
  5. Čist kvalitet, top 3 Sep albuma. Dugo me nije bilo ovde, evo malo: (ovo dole što se ne vidi dobro Malign, poljubac Milanu) (Ako se ne vidi Warlock - Triumph and agony, Zed yago - From over yonder, Saxon crusader, Black Sabbath - eternal idol, Virgin steele - age of consent, Bruce dickinson - Tyranny of souls, sve su prva izdanja) Još jedan biser: MF The Beginning prvi pres
    10 points
  6. Kidnapovaću ovu temu za jedan post da ispišem moje utiske sa ovogodišnjeg Hellfesta. Možda nekolicini ovde bude zanimljivo, a možda se i neki mladi Jovica metalac zaebe pa svrati na forum sa TikToka i poželi da ode na neki koncert nakon čitanja utisaka. Nikad se ne zna. Elem, bio sam samo na „drugoj polovini“, pošto je ovogodišnji fest bio 3 + 4 dana, a ja zbario kartu prošle godine kad su pustili za drugi deo. Iako sam čovek više za niche (metal) festivale, kopkalo me je da bar jednom posetim neki od mega metal festivala, i kad sam skontao da mi geografski ovo nije preteško da odem, odlučio da se oprobam. Bio sam prošle godine i na Alcatrazu, bio sam prethodno i na par Brutal Assault-ova, ali oba su jedno 3x manji festivali od ovoga. Zvanično je prodato 60k karata po danu, ali na udarne dane vikenda je sigurno bilo i više (pozivnice, novinari štaveć). 6 stejdževa (+1 na ulazu pred ulaz ), skoro 200 bendova, gomile i gomile ljudi, i glavni utisak pre svega je koliko je sve zaprepašćujuće dobro organizovano. Pre svega bendovi, satnice i sl., bez greške. U proseku poredivši eto sa Brutalom, daleko veći procenat boljeg ozvučenja po bendovima. Bine su isto jako lepo strateški nameštene tako da se minimalno izgubi vremena u trčanju od stejdža do stejdža. Postoje dve glavne main bine, gde se smenjuju bendovi posle 5 min, pa još tri šator bine, gde su dve jedna pored druge sa takođe smenom na 5min, dok se treći šator preklapa sa jednom od dve. I 6. bina sa punk/hc bendovima na kojoj nisam ni stigao da obitavam jer se vazda preklapalo sa, jebiga, bitnijim metal nastupima. Nekako sam imao baš sreće da sam gledao bar 95% stvari koje sam hteo, odnosno minimalno su me zajebali sa preklapanjima, koja su na ovaj broj bendova bila neizbežna. Usput kad smo kod preklapanja i tako toga, preporuka za sajt clashfinder.com, sastavio svoj program preko toga i onda samo to pratio na festu. Od ostalih stvari, jako lep, bogat izbor hrane inače, pa i kul izbor piva, ali ono što me ovako, sa nemuzičke strane, najviše zaprepastilo je što postoje ekipice volontera koje idu preko dana i čiste sve jebene toalete. I dalje mi je neverovatno da se setim da ulazim u tipa 9h uveče u tolaet na festu gde ima toliko ljudi a da nije ceo unakažen. Takođe, 2/4 dana je bilo kiše, a samo jedan stejdž od šest je imao problema sa blatom. Takođe, gomila metal artsy limenih đinđuva na sve strane, neka display fontana, Lemmy statua od 15mkolkoveć...na dosta stvari se mislilo. I zadnje, čak i sam Clisson je jako lep gradić da se poseti i prošeta. Nant takođe, iako je kanda veći i manje simpatičan. Od mana festa, pre svega što nisam ništa od mercha uzeo, jer su redovi bili apsolutno nenormalni, a između majice i gledanja bendova ću jebiga uvek ovo drugo da biram. Prevoz od lokacija do lokacija isto nije bio najbolji, ali bar funkcionisalo. Najviše vremena def uštedeli kamperi. Ali, glavni problem u stvari mi je što ima ipak previše „turista“. Vikend kad su headlineri bili GNR i Metallica je najviše patio od ovoga. Gomiletina ljudi je blejala po ceo dan na glavnim stejdževima da bi uhvatili mesta za glavne „atrakcije“, a ostali stejdževi su maltene bili poluprazni. Sa jedne strane, bolje za nas ostale, manje guranja, ali ipak bilo i tužno povremeno. Metaliku sam gledao sa jedno 200 plus metara jer se Mercyful Fate završio tipa 5 min pre njih. I, zadnje kukanje, jebo mater ala su Francuzi zavisni od cigara. Bilo je i vutre (na Ruins of Beverast kao na Exitu da sam bio od mirisa ), ali sa duvanom su baš preterivali, pogotovo u šatorima. Summa summarum, preko 40 bendova sa manje od 20 sati spavanja ukupno između, jako lepa stvar da se preživi. I jeste mi bilo kul da vidim neke stvari koje nikad ne bih išao da gledam na solo koncertu, ali ovako na festivalu sam davao šansu i povremeno bih se i iznenadio. Ne znam da l bih opet išao, verovatno se do daljnjeg držim "manjih" festivala. A sad, reč koja dve o par highlight bendova. Mercyful Fate – Neizbežno, odmah ovo, em sam ih gledao na samom kraju festa pa su mi utisci najsvežiji, em je bila stvar koju sam interno ponajviše hajpovao za sva 4 dana. Prvi put da sam uspeo da ne gledam setlistu benda pred koncert posle dužeg vremena, i to je takođe doprinelo guštu, nisam ni videoe nastupa gledao, tako da mi je i setlista i dizajn stejdža sve bilo "iznenađenje" uživo. Ne znam šta reći sem savršenih sat vremena, bukvalno jedino moglo da bude bolje da su im dali duži nastup, što i zaslužuju. King u 66(6) godina jebe keve i sa vokalom i izgleda i dalje zlokobnije lajv nego 99% blekmetalaca. Mogu samo da se nadam da će biti i neki solo run nastupa, a ne samo festivali. Moonsorrow – Da nisam gledao MF, mislim da bi mi ovo bio najbolji nastup festa. Epic raspič po svakom nivou, kada krenula Kinvekantaja na startu umalo nisam zagrlio Francuza pored mene (srećom imao cigaru). Čak I jedan od koncerata sa boljom atmosferom u šatoru, valjda pomoglo što većina turista bilo tad na GNRu, hah. Blind Guardian – Bili posle GNRa na stejdžu pored i svirali za bar 2x manje ljudi mislim, ali pošteno raspičili. Ceo SFB i par starih hitova, predobra lista. Hansi i dalje super, skontao sam da bolje sad zvuči nego 2000ih na nastupima. Andre i dalje cepa lead-ove ka’ sa diska. Iskupili mi se iskreno sa ovim nakon onog prevarantskog nastupa na KITR. Helloween – I dalje sam zvanično protiv cele ove Avantasiaween ideje, ali ne mogu da ne priznam da je bio jako ubav nastup. Kisketa sam nekako metalno otpisao odavno, iako mi jeste zaigrala srčka kad je krenuo „Eagle Fly Free“ da peva, a pravi gušt je bio WOJ medley sa Kaiem na vokalu koji me je vratio 20godina nazad u vreme. Kai i dalje predobro zvuči kad peva, valjda pomaže to što peva sve manje i manje jebga. Lista 95% WOJ/KOTSK što jeste malo bilo čudno, ali sve u svemu, na kraju mi nekako prijatno iznenađenje koliko se dobro provedoh. Hällas – Prelepo zvuče na disku, a uživo još prelepšije. Jedna od retkih koncerata koje sam gledao na Valley bini (glavno skloniše pušotravaca na festu), i atmos je bio super, čak sam se i iznenadio koliko ljudi ih zna u stvari. Jedini minus vokal, koji još gori nekako nego na disku, a em se i slabo čuo, najgora kombinacija. Ali kad ne smeta Ghostu da se probija, valjda neće ni ovima, hah. Arcturus – Još jedan bend koji baš glupo rano stavljen (17h), ali ajde bar ne toliko kratak nastup. Elem, bili mi raspič na Exitu onomad, sad još i bolji (pomaže i bolje ozvučenje). Vortex i dalje “king of not giving a fuck”, volim taj pristup, i neka ga dok mu ne utiče na vokal previše Najjači momenat kad je usred neke pauzice prosledio raćiju Hellhammeru, ovaj se nećkao pa ipak uzeo. Ostatak pesme delovao malo uzrujano Demilich/Blood Incantation – Ova dva ću u paketu, svirali jedan za drugim na istom stejdžu i to u glupo ranim terminima (13-14h), plus brat iz Demilicha gostovao posle na BI pesmi. Demilich nisam znao da je toliki zaebant uživo, čak se i žalio kako nema vremena da kenja između pesama, tako da to mora negde da se uhvati solo pod def. BI šta reći, do jaja su mi bili studijski, ali su me baš kupili posle ovog nastupa. „Awakening....“ lagano jedna od highlight pesama na celom festivalu. Nine Inch Nails – Nikad bio neki fan, ali moram priznati da ovo jebe keve uživo. Audio-vizuelni spektakl. Pre bih ovo gledao live opet nego tipa Rammstein. Killing Joke – Nikad slušao, ali hteo da dam šansu uživo i baš mi odlično bilo, još tad najgora kiša na festu bila. Discog na skidanje za budućnost. Honourable mentions: The Ruins of Beverast – Ovo je bilo tipa u pola6h popodne, ali je pre za pola6h ujutru, jedna od stvari koje def treba više da izvrtim doma, pretenduje da mi se solidno svidi. Sorcerer – Nikad neću biti neki fan, ali stoji da super zvuče uživo, pogotovo vokal. Therion – Christopher konačno batalio šešir i cvikere! Vikstrom malo nije u formi, ali su generalno bili super i dobra lista. Izašli iz Antichrist bunara reklo bi se. Moonspell – Glavno pravilo bilo kog festivala – ako je Moonspell na listi, uvek gledaj Moonspell. Nikad ne razočaraju. Čak i ako se preklapaju sa nekim drugim, uvek gledao Moonspell. Jebo mrtvi Kreator. Mgla – Uvek sigurica live. Enslaved – Bili mi kanda bolji na Prognosisu, ali opet kul nastup, dobri uživo. Samo im one video i svetla kerefeke ne trebaju imho. Ili bar redizajn neki. Alice Cooper – Oriđinale King Dajmond na delu, ovo mi jako drago što sam gledao. Pentagram – Besmrtni Bobi i neki anonimusi pokidali. Bobi mislim da bio življi sad nego 2013. kad sam ih gledao. Vltimas – Bend zvuči super, iako mi nije jasno što i dalje vrte jedan isti material već evo 4-5 godina (jes kul album ali ne toliko). Ali, veći utisak Vincent, preplakao sam na najave pesama. I par anti-highlightsa, da ne kažem najgorih bendova: GNR – Preklapali se sa Moonsorrow-om, pa naravno nisam gledao ceo nastup, ali sam bio za prvu i zadnju trećinu. Ako neko hoće da vidi kako izgleda korporacija uživo, skupina ljudi koji su plaćeni da sviraju uživo i to je to, treba da gleda GNR. Mrtvo i bezdušno, sa Axlom koji je očajno zvučao. S obzirom na opštu gerijatrijsku postavu, čak nije ni u top 20 najstarijih pevača festa, a zvučao je među najgorima iskreno. Ali, masu boli kurac, masa voli paradajz siti i tako te kerefeke. Scorpions – Da nije Miki Dija verovatno bi bili još dosadniji nego Gansi. Cult Of Fire - Ono je presmešno uživo. Ceo taj Batushka-style gang može da odjebe u skokovima, daleko daleko. Metallica – Bend kao bend je zvučao sasvim dobro, štaviše sviđa mi se kako su malo izpremeštali listu, tako da nije više NEM/Sandman dosada za kraj. Završili koncert sa Damage/One/MoP, apsolutno prebrutalan kombo. Veći mi je antihighlight što je sam festivalski dan propatio zbog gomile ljudi koji su došli samo zbog Metalike, i onda samo stajali većinu koncerta, jedino vadivši telefone na pomenute Black album hitiće. Mislim da ovaj jedan video govori više nego hiljadu reči - https://www.youtube.com/watch?v=XaeD3PY65pQ Takođe, jebao ih Dirty Window, i sad su ubacili neke random introe pred Bell Tolls i još neke pesme, niđe veze nema. TLDR: Hellfest not bad.
    9 points
  7. kontam zato i ima 0.6 promila
    9 points
  8. 9 points
  9. No Solace keva stiglo za deset dana, nikakvih dodatnih troškova nije bilo gospoda
    9 points
  10. Sutra da Koki pije vino sa Vučićem, tačno se ne bih začudio.
    9 points
  11. SADA ZA VREME TVOJIH CRVENIH NIKAD GORE....ZAJEBALI I MILOŠEVIĆA njihovog političkog oca KOLIKO KOMUNISTA U OVOJ SRBIJI sunce ti jebem JEBEM LI VAM MAJKU KOMUNISTIČKU U PIČKUUUUUUUUUUUUU
    8 points
  12. ma u pravu su što su ga izbacili da je samo bilo do toga da je imao koronu i dobio izuzeće, a onda ga oni izjebali, to bi bilo sranje naši mediji tako prenose, ali nije bilo ni bilizu tako u stvari, digle su se sumnje o celom našem sistemu testiranja, lažno je popunio formular, slikao se sa decom 17. decembra, bio sa francuskim novinarima 18. decembra, dve godine titrao status anti-vaksera... sve to pre odlaska u zemlju u kojoj je imao najviše uspeha i gde nije tako omražen kao na RG i Vimbldonu, već je zapravo i voljen, a prema kojoj je pokazao nepoštovanje, jer je tamošnje stanovništvo od početka korone pod stalnim zabranama, zaključavanjima i teškim merama i sad dolazi on, nevakcinisani filozof dobro je što ministar nije morao ništa da objašnjava, nego poništio vizu na osnovu diskrecionog ovlašćenja, bez potrebe da precizno objašnjava šta kako naravno da su i Australijanci ispali retardirani zbog cele zbrke i cirkusa, ali Đoković je to i te kako zaslužio o njegovoj familiji ne treba trošiti reči Jelena ispala najbolja u ovoj situaciji, dok su njegovi roditelji i braća još jednom pokazali kakvi su imbecili kreten
    8 points
  13. Da se ispišem u stilu sa haulovima od poslednja dva meseca. save the tapes Svim kolekcionarima sve najbolje u novoj, da prodavci budu milostivi i da sam ja uvek korak ispred vas u lovu.
    8 points
  14. 8 points
  15. Neka mu pokloni neko jednu kozu, možda će manje da dolazi ovamo.
    8 points
  16. Pomislio bi čovek da svira u Mejdenima.
    8 points
  17. Pa evo družimo se
    8 points
  18. Jebali se misevi u zitu, jedan drugom nabijali kitu, ili tako nesto samo na siptarskom.
    8 points
  19. Ima ođe raznih Srba, neki su i wanna be Šiptari
    8 points
  20. sad nešto gledam, dobre su im bile ove proto-Cannibal Corpse fotke
    8 points
  21. Prvo, jako loša organizacija da se ne najavi da će redosled biti Baroness, Kvelertak i onda tek Mastodon, jer kako su najave išle sve je sugerisalo da će Kvelertak da otvore i da možda ne bi bilo loše preskočiti ih, jer se nisam zagrejao za bend. Ipak desilo se da je koncert krenuo pre otvaranja u 19 i Baroness su prvi svirali, a dok smo našli Halu Park Zagreb došli smo na poslednju pesmu. Ipak Baroness ostaju da budu uhvaćeni negde niz put, po rečima prisutnih jako kratka setlista jedva 50-tak minuta. Sam prostor gde se odigrao koncert je ogroman i dobar, prostran je i bilo je potaman da se u njega napakuje preko 2k ljudi, barem toliko kažu da je bilo i mogao bih delimično da se usaglasim. Bina je ogromna, možda niža nego na šta smo navikli, ali ugođaj prave ii razne platforme sa strane gde se može sesti i na miru sa štandova sa pićem i merchom da se isprati na miru sve. Što naravno nismo uradili već otišli u prve redove ko pravi metal ratnici. Osvrnuo bih se na merch štand, mislim da je u današnje vreme zaista bezobrazno skupo naplatiti majice skoro 40 eura, a o duksevima i da ne pričamo koji su išli još više. A i nije bio toliko interesantan dizajn istih. Bilo je uglavnom Baroness vinila poslednjeg albuma i nekih singlica. Ali da se vratimo na bendova i zbog čega smo ovde došli, jako brzo posle Baroness na binu izlazi Kvelertak. Pokušao sam da izvrtim zadnjih par albuma, i ono meni oni esencijalno zvuče kao dad rock bend, što i nije daleko od istine, mešavina speed-thrash metala sa 70s hard rock estetikom i vokalima koji bi legli kakvom punk-crusty bendu više. Međutim ova opaka 6-torka je bila crni as! Bukvalno od prve pesme nisu stali i samo su rokali kao da je to najbitnija stvar na svetu. Jako su svi simpatični uživo dok se klibere međusobno i pentraju po pojačalima, pogotovo ćelavi gitarista koji me podsetio na najdobroćudnijeg medu. Uzgred pevač je najsmešnija karikatura tipa koji živi i dalje sa roditeljima i imitira Axl Rose-a i Joey Ramone-a sa onim kožnjakom, dok se razbacuje stalkom ili poliva pivom i dok u najgorem ćaletovskom maniru loži masu na tapšanje i da viču oi, ali mu to uspeva. I maltene izgleda kao da živi sa roditeljima i da ga puštaju da izađe na turneje od po mesec dana i onda nazad u podrum na skidanje od lepka. Njihov set je maltene proleteo i izneadio sam se kako su uspeli da dignu masu, čak i ljudi koji sigurno nisu slušali bend do tog momenta, su mogli da nađu nit i da samo hedbenguju i đuskaju uz gitaroške eskapade. Verovatno najefektivniji momenti koncerta su gde pevač vadi zastavu bena i odlazi na prošireni deo bine tik uz ogradu dok maše ispred same publike, i za kraj najvrednija slika koju je Simadin spomenuo na njihovoj temi je što je natopljen pivom i znojem, jer nije stao i bio kao navijena igračka, samo uzeo na kraju i iscedio svo to pivo i znoj sebi u facu i usta sa takvim osmehom da bi mu roditelji kupii Sunđer Boba Kockalona da to lakše podnese. Iako ovo nije tehnički moja šolja čaja od benda, odlično zezanje i binski performans, ako ikada naletite negde na njih pogledajte ih nećete se pokajati. Ali svi znamo zašto smo ovde ipak inicijalno došli, na bend koji je na sve probleme koje je naišao od uličnih pacovskih dana, pa sve do maltene komercijalnog probijanja i dokazivanja da metal itekako može biti i pristupačan i žestok i pre svega progresivan, ali i dalje potentan. Naravno pričam o najpoznatijim sinovima grada Atlante, koji su održali reputaciju najmuzičkog grada Amerike, i ponosno ga i dalje predstavljaju. Izlazak na binu je najavio titane metala koji su ovog puta potpomognuti petim članom, klavijaturistom, koji nosi najsmešniji šeširić ikada posle Slash iz GNR. Zadnjih par albuma ima dosta kljavi i logično je bilo da se sve to i odsvira, a ne da se ide na matrice. Hushed i Grim je dominirao setlistom, i Brann se odmah razmahao na introu Pain With an Anchor, i bilo je prelepo videti da ljudi znaju tekstove i da od samog starta kreće unisono pevanje publike i benda. I to nije sve odmah pa iz nedra u bedra uleće Crystal Skull gde se oseća sva silina benda kao jedne kompaktne jedinice gde bez pardona isporučuju bezgrešno svaki rif, i možda najveća bojazan je iskorenjena, žirafini vokali, nisu postojali ove večeri, svako od njih je doprineo na svoj način da sve pesme zvuče priblnižnije studijskim verzijama i što je po meni najveći uspeh da se tesktovi lako razazaznaju jer uglavnom se kod metala nešto izgubi u lošem ozvučenju ili kada tonci pojačajaju namerno sve instrumente da bi sam bend zvučao megalomanski glasnije. Ovde to nije bio slučaj, dobili smo prime time Mastodon, zategnut i potkovaniji nego na bilo kojem snimku koji sam pre gledao (meni je ovo prvi njihov koncert, i nadam se da neće biti jedini) i sve je teklo odličnim tempom, prelazak u Megalodon je napravio jednu od najnasilnijih šutki u kojoj sam učestvovao iako sam odavno prestao da ulazim u iste. Ima nešto primordijalno u metalu i rifovima i atmosferi koja nas zavede i probudi naš primatski mozak da se resetujemo na inicijalno stanje svesti, što bi zapevao Max Cavalera back to the primitive. Nekako je i zahvalno što su posle nje odmah prešli na The Crux gde vidiš kako se Brent i Bill sjajno nadopunjuju dok Brann i Troy kidaju te vokale, i dalje mi je fascinantno kako može poletnije da zvuči nego na albumu, čist banger u već jakom katalogu benda. Dobro je da su tu uleteli i sa Teardrinkerom jer da su nastavili tempom da udaraju bez pardona, svima je legao predah, a i ponavljam, bilo je prelepo gledati kako svi uglas pevamo refren i da Mastodon pogađa u dušu kao i najjača kafanska pesma. I da nisu završili još sa Blood Mountain albumom uleće Bladecatcher, koja je najpakleniji haos ponovo napravila u masi koja se izvozala u još jačoj šutki, i to je ponovo jedan od svetlih primera gde možemo da čujemo i vidimo svakog od članova benda kako rade kao švajcarski sat. Onda smo se vratili na The Hunter sa Black Tongue, u suštini dobra je pesma, ali bih nekako voleo više da je tu uleteo Stargasm, zapostavljena pesma, publika naravno nije jenjavala sa mosh pitom koji je postajao sve pakleniji. I kao u poručenom momentu došlo je do malog odmora sa Skeleton of Splendor, dopada mi se što je evidentno da su dobro iskalkulisali kada treba dati predaha publici jer da su u konstantnom borbenom modu, ne bi ni oni, a bogami mi dole ostali čitavi. Ali zna se koja traka se očekivala, postojala je manja bojazan da će je preskočiti jer su na festivalima uglavnom kratili setlistu, ali prvi uvodni taktvoi The Czar su najavili putovanje kroz univerzum, ako bih morao da pitam iz čitave Mastodon diskografije, onda definitivno Crack The Skye ima najskuplje pesme i ovde se vidi i čuje čitava nadmoć benda, kristalniji i savršeniji zvuk nije mogao biti i to se ceni. I hvala im na tome. Posle ove epske pesme se ponovo šaltamo na Hushed & Grim pesmama Pushing the tide - More than I could Chew koji ponovo daju mali predah, jer onda je usledilo totalno uništenje sa najmrsnijim rifovima iz ranijih opusa, pogađate Mother Puncher je u kući i izazvao je takvu eksploziju "nasilja" da je letelo svo piće u vazduhu, a neki su i skoro bili pregaženi u stampedo šutke koja se širila sve više od samog centra ka ostatku prostora. Vidno pogođeni takvim prijemom ulazimo u zadnju fazu koncerta gde završavaju sa Gobblers of Dregs i Gigantium, koja mi je postala lični favorit sa poslednje i zaista je epska i kolosalna pesma da se zatvori koncert. Inicijalno je delovalo kao da je to sve što imaju u svojem arsenalu i stvarno su ostali zatečeni tolikom količinom entuzijazma od strane publike, da su ipak morali najskuplju da ostave za kraj, pogađate Blood and Thunder koja je nezaobilazna u njihovom repertoaru je najtvrđa tačka koju možeš staviti na bilo koju setlistu. Na kraju nje se ben povlači sa bine i sam Brann ostaje sa gomilom palica dok se od srca zavhaljuju Zagrebu i kako ih je iznenadilo što su posle 5 godina ponovo tu i što je ovo bitan dan jer je bio poslednji dan turneje sa Baroness i Kvelertakom i da mu je drago da su uspeli da ponove uspeh prvog koncerta i onda je pobacao palice po publici i obećao da će se vratiti mnogo ranije i da pauza do sledećeg koncerta neće biti dugačka. Nekako mi je puno srce, kada vidim da bend iz moje mladosti zvuči ovako potentno i bezgrešno u živom nastupu. Kao jedinica ratnika su, sve se zna šta i kako da se odradi bez da se pogledaju, a ostavljaju svoj znoj, dušu i osmehe na terenu jer vole to što rade iskreno, a i ujedno su dokazali da konstantne kritike na određene aspekte, recimo te vokale koji su svi spominjali, a i oni dokumentovali na živim albumima benda bez blama, govori da se radi o opuštenoj bratiji, koja je pošteno i vredno radila u sada već poznim godinama, i da mogu bez ikakve sramote da ponosno stave čitavu diskografiju koja i dalje isporučuje kvalitenu muziku i pre svega pesme, jer džaba sav taj metal i mast, ako nemaš tako zarazne rifove i refrene koji su eto noćas dokazali da su i dalje najbolji i na visini zadatka. Mastodon je sve, Mastodon je čojstvo, Mastodon je ljubav. Videćemo se u budućnosti negde. I jedva čekam da vidim šta njihova budućnost donosi. U to ime, živeli! Edit: John Baizley bratina bio većinu vremena u publici u prvim redovima na Mastodnu pa je palo slikanje, baš kul i opušten bratan. Malo mi je samo žao što nisu svirali pesme sa Emperor of Sand i Once More Around The Sun, ali to će da se izmeni u budućnosti. Svakako koncert godine za mene.
    7 points
  22. Jedna od omiljenijih nabavki u poslednje vreme
    7 points
  23. 7 points
  24. Festivalski haul malo US(PM) malo EUPM malo doomy (sort of) malo misc. evil
    7 points
  25. jako fina digipack reizdanja od Soulseller Records
    7 points
  26. Aj lagano da pređemo na glavno. Razočaranja prvo: Rivers of Nihil nit znaju gde su pošli ni šta su hteli novim albumom, Leprous nastavlja slobodan pad, Sculptured novi baš tanak, Tribulation bukvalno whatever album, Genghis Tron nikakav, Bossk kao prazan burek, Sunless puno zuje malo meda daju, Emma Ruth Rundle uglavnom podbacila ali cenim eksperiment, the Ruins of Beverast me ne dotiče ni na jednom planu i tako... Top 30, po redosledu: 30. TIGERS JAW - i won't care how you remember me (možda ne tako dobar kao prošli ali opet imam 16 godina i jedina briga u životu mi je da li će me ona primetiti) 29. DER WEG EINER FREIHEIT - noctvrn (lepo iznenađenje, post black metal kod koga obe krajnosti zvuče kako treba) 28. MARE COGNITUM - solar paroxysm (astralni atmo BM koji zvuči bogato i bogovski iako je delo samo jednog čoveka, malo je niže jer nema onog wow efekta kao kad sam prvi put čuo njegov rad) 27. ONE STEP CLOSER - this place you know (da je izašao početkom milenijuma možda mi ne bi bio ništa specijalno, ali danas kad mi ovakav melodičan hardcore fali kao leba debi album ovih klinaca itekako radi posao) 26. STONE HEALER - conquistador (debi LP dva brata rođena iz Konektikata ukazuje na veliki potencijal, može se ovo malo iskusnije sklopiti aranžerski ali zvuče jako sveže bez da previše liče na uzore) 25. DORDEDUH - har (jako mi se svideo kad je izašao a posle sam se malo ohladio, ali i dalje je ovo album kog se Enslaved ne bi postideo) 24. WORM - foreverglade (gadna i sluzava kombinacija svih extreme metal sastojaka, nisam do kraja uspeo da probijem tu opnu žabokrečine kojom zaudara ovaj album ali mislim da će da mi se penje na listi albuma iz 2021 kojima ću se malo malo vraćati) 23. HUNDREDS OF AU - acting from remote satellites (verovatno najkonstantniji screamo bend današnjice, pri čemu jako volim njihov masniji zvuk u odnosu na bendove sličnog tipa) 22. ARCHSPIRE - bleed the future (pokazatelj da ovi nisu samo nemilosrdni mašinisti, velika doza melodije za njihove standarde koja je prekopotrebna tech deathu a zabava ne prestaje) 21. BOSS KELOID - family the smiling thrush (veoma iskusno koponovan proggy sludge sa, rekao bih, grunge elementima) 20. SHE SAID DESTROY - succession (svašta se ovde dešava i uticaji su razni, ali valjda je dobar kompliment kad pomisliš za neki bend da ne zvuči kao nijedan drugi a to postiže na prirodan način, bez razmetljivosti) 19. MASTODON - hushed and grim (jedini razlog zašto nije na boljoj poziciji je što ne uživam podjednako u svakom delu njegovog mamutskog trajanja) 18. CONVERGE & CHELSEA WOLFE & STEPHEN BRODSKY - bloodmoon I (slična stvar kao i za Mastodon, po defaultu su na listi i mogao bi biti opasan grower) 17. AD NAUSEAM - imperative imperceptible impulse (ovi disso tech Talijani su uvek negde na granici neslušljivosti s obzirom na akrobacije i masturbacije, ali je nikad ne prelaze, težak album za varenje ali se isplati) 16. CARCASS - torn arteries (potpuna suprotnost od Ad Nauseam a oba su u oviru DM, ovo je jako catchy album koji se lako sluša, majstorstvo komponovanja) 15. IMPURE WILHELMINA - antidote (možda i bend koji ima najbolje refrene na svetu, ne ide mi u glavu kako nisu veći, možda zato što im ti refreni nisu toliko bitni za opšti utisak) 14. SPECTRAL WOUND - a diabolic thirst (hteo sam čak da mi se album i ne svidi s obzirom na minimalne promene u ekspanziji zvuka prelaskom u veću kuću, ali nema šanse, vožnja samo takva) 13. KHEMMIS - deceiver (zen faza jednog od najboljih doom bendova današnjice) 12. OPHIDIAN I - desolate (predrkani tech death ne bi smeo da bude ovako fluidan ali na Islandu su čuda moguća) 11. TURNSTILE - glow on (album koji bi lako mogao biti kulturni arhetip za 2021-u, na veliki hajp su harizmatično odgovorili najzabavnijim albumom godine i bilo bi fino da ovo piči na žurkama posle 12 umesto narodnjaka) 10. DREAM UNENDING - tide turns eternal (nalazićete natpise da ovaj album previše liči na zlatni Peaceville period, ali to je ono što je ovom svetu potrebno) 09. VOICES - breaking the trauma bond (sad već sigurno koračaju stazama koje su samo njihove, još jedan verni zvučni prikaz mračne strane štekova metropole i sudbina nesrećnika kojima je to prirodno stanište) 08. FOR YOUR HEALTH - in spite of (the dillinger escape plan sreće at the drive in na screamo žurci i sve spakovano u 15 minuta, šta tu može čoveku da se ne svidi?) 07. SWALLOW THE SUN - moonflowers (sve je pod kontrolom, StS i dalje obitavaju na samom tronu melanholične muzike, zlatna faza još uvek traje) 06. KAYO DOT - moss grew on the swords and plowshares alike (Toby je sa starim kolaborantima iz motW izbacio najbolji KD album od Hubardo, atmosfera guta, naracija žeže) 05. DVNE - etemen aenka (namirisao sam ove na odličnom prethodniku Asheran koji je bio visoko kotiran kod mene ali ovo je stepping up the game u svakom mogućem smislu, sve što valja u onome što označavamo pod post metal spakovano je ovde znalački) 04. DREAMWELL - modern grotesque (maleni bend sa Rhode islanda ostavlja srce i pluća na terenu) 03. EVERY TIME I DIE - radical (kretali su se ka vrhu metalcorea postepeno ali beskompromisno i ovo je kulminacija svih emocija koje obrađuju, odavde je put samo naniže) 02. KING WOMAN - celestial blues (ovo nije savršen album ali mi je legao savršeno i u savršenom trenutku, najatmosferičniji album godine i jedna mračna lepota) 01. BETWEEN THE BURIED AND ME - colors II (mogao je bilo koji od top 5 da bude ovde realno, ali prokleti fanboy progovara iz mene, preživeo sam svašta uz muziku ovog benda još od kada sam ih prvi put otkrio u kasnim srednjoškolskim danima i nekako je pošteno da se 14 godina nakon remek dela pod nazivom "colors" bend upravo vrati sebi napravivši u međuvremenu pun krug, svi njihovi putevi su vodili ka ovoj dvojci, rizik koji su preuzeli se isplatio i ma koliko bio šaren meni je ovaj album već pod kožom i znam ga napamet, to je valjda album godine)
    6 points
×
×
  • Create New...