Moja Davna Prica, Skoro Zaboravljena

U noci bez reci,u noci bez zvukova,bez osecanja,hoce li mi neko pruziti ruku,pokazati mi pravi put,podici me sa dna na kome nepomicno lezim vec danima...

Gusi me,prozdire me,razara moju dusu.On.Samo on to moze.Samo on je vladar mojih zelja,mojih snova,mojih nadanja.Unistava i ovu zadnju etapu ka uspehu.Tu sam, na domak zrelih plodova koji me cekaju da ih uzberem.Podignem ruke da ih dohvatim,a onda naidje on i svojim nebeskim ocima poljulja oslonac na kome stojim,i onda padnem..kao kamen kad padne u duboku vodu.Samo jedan snazni talas bi mogao da me podigne,da me izbaci ponovo na povrsinu ali njega vec dugo nema.Zalutao je u neke druge zalive da spasi neke druge duse sto su potonule,a moju je zauvek zaboravio.Mozda ga neka oluja vrati i uputi u mom smeru,ali mozda...Jednom...

Samoca me izjeda.Znam.Koliko sam puta pozelela samo malo da me svi ostave na miru,da pobegnem od svega,da nikoga ne vidim i ne cujem.Ali bas tad nezna rosa se pretvori u maglu, a moj put postane nepoznat...Dozivam upomoc,ali niko me ne moze cuti,jer usne su neme.A koga bih i dozvala.Uvek sam ja ta koju drugi dozivaju.Ja sam ta koja ima uvek odgovore za sve i za svakog.Pa kako onda ne znam sta treba da radim...Ne znam...lepo kazu sam sebi je najteze pomoci.

Kasno je.Knjiga stoji odavno otvorena,ali stranice se ne pomeraju.Mozda bolje da spavam.Ne, ne mogu.Lakse je i otvorenih ociju.Iako patim zbog ove surove stvarnosti lakse je ziveti i sa pravim saznanjem,nego u snovima imati sve,dobiti nadu,ostvarene zelje,a po budjenju samo jos vecu patnju.”Jer u mojim snovima zivi On,u mojim snovima pravi lom”,u mojim snovima smo jos uvek zajedno....

“Lako je kad te neko ni ne zavoli,tad samo tamna strana srca zaboli,tesko je kad za nekog jedinog i svog postanes zrnce soli,tesko je kad tvoj neko prestane da te voli”...

Zaboravljena sam negde u tisini.Zauvek cu ostati samo sena,od drugih srecnih zvezda ostavljena.Oci su postale prazne,usne su ostale neme...a toliko toga su nekada htele reci.Da,mnogo toga sam htela da ti kazem.Stajala bih cesto pred ogledalom,vezbala izraz lica za tu priliku priznanja.Za taj dan kada cu ti otkriti sve moje zelje i nadanja..jos uvek smisljam taj tekst.Jos uvek zamisljam nas sudbonosni susret…verovatno cu jos dugo tako.Zamisljam tvoj izraz lica..ne ide mi.Ne mogu vise da ga zamislim.Izgubio se negde u daljini,daleko od srca.Mozda te zaboravljam.Nisam vise sigurna da li te volim.Postao si samo senka koja me u stopu prati,pokusava da odvuce svaki moj pogled,da ukrade svaki moj slobodan trenutak.Lagala bih kad bih rekla da te ne trazim u drugima.Da,lagala bih.Svuda trazim tvoje razigrane plave oci,svuda trazim nemolosrdni osmeh,tu malu rupicu na bradi,miris tvoga tela.I kada ugledam nekoga ko lici,pomislim na tebe,uplasim se da te ponovo ne zavolim..a verovatno nikad nisam ni prestala….

Mnogo vremena je proslo od kad sam te zadnji put videla.Ti,kao i uvek sa osmehom na licu,srecan u zagrljaju svoje drage.Kada sam te pozvala nisi mi prepoznao glas.Znam da je davno sve izgubljeno.Ne znam sta vise cekam,cemu se vise nadam,kad nade nema.Zivim od uspomena,a vise umirem,gasim se.Ne mogu vise da mislim.Ubija me ovo razmisljanje.Zamara me svaka pomisao,svaka prica o tebi.

Kraj.”Odlazim kroz sume severa,tu dusa mi ne pripada,moje note i moj svet,nisu tu u tvojim grudima,nek kuca srce ratnika,sta bih sve za ljubav dala.”

..........................................................................