Eutanazija (jedan San)

Mladic je uvek cekao.

Koliko god da je cekao, niko dolazio nije.

Stajao je na cjoskovima i ispijajo pivo, cekajuci na promenu situacije.

Sve je bilo isprazno.

Danima i vekovima kasnije covek mu je prisao:

"Sve je uredjeno!"

"Konacno...", odgovori mladic.

Covek je nosio smoking, imao je svetlu kosu, zalizanu unazad i sirok osmeh pun belih zuba.

"Pratite me, molim vas.", rece covek. Mladic ga poslusa dok ga je covek vodio kroz lavirint mracnih ulica sve do jedne ogromne zgrade, po nicemu drugacije od ostalih.

"Posle vas.", rece covek mladicu, otvarajucji vrata.

Mladicu prodje kroz vrata, i kroz kratki hodnik na cijem su se kraju nalazila jos jedna vrata iz kojih je izbijala svetlost.

Prava dnevna svetlost.

Ne ona vestacka, zuto-siva, na koju je mladic navikao, koja mu je ispunjavala dane.

Kada je prosao kroz vrata, izasao je na ogromnu travnatu poljanu. Sunce je sijalo, pravi prolecni dan. Nije mogao da vidi kraj poljane, a kada se osvrnuo video je coveka pored sebe. Iza njega nije bilo vrata, poljana je bila beskrajna. Kada je ponovo pogledao napred, mladic je spazio nesto.

Pedesetak metara napred je stajala niska drvena ograda, a iza nje oni. Cela njegova porodica. Svi. Svi do jednog u crnini. Prisao je ocu, koji je bio mrtav vec neko vreme pre dogovora. Popricali su o uobicajenim stvarima. Smejali se. Zagrlio je oca preko ograde. Pogledao je ostatak porodice. Sestre, braca, stricevi, tetke... Imao je veliku porodicu. Vecina je stajala gledajuci ga, sa suzama u ocima. Neki su samo katatonicno blenuli u daljinu, ali vecina je plakala i gledala u njega.

Mladic se okrenuo i klimnuo glavom coveku.

Covek se nasmejao najsirim osmehom do tad i krenuo da prica u mikrofon koji je drzao u ruci

"I da, dame i gospodo, trenutak koji ste svi cekali!"

Mladica u tom trenutku zaboli srce. Shvatio je svoju gresku. Pao je na kolena, travnata poljana mu se maglila, crnilo je nadolazilo. Na crnilu zabljestase velika, elektricno-zuta slova:

EUTANAZIJA

Probudio se.

Pogledao je odvratno jutro kroz prozor svoje male sobe.

Nista nije promenio.