Zbrilion

Hahahaha...znam. Ne, ne, ovo je za sada validna verzija: http://www.blogoye.org/zbrilion/50305/PREKRETNICA.html Ovo je online verzija: http://prozaonline.com/?p=753 Ovo je krvavo sto se tice komentara, narocito oko Jesenjina: http://kraljpajaca.mojblog.rs/permalink.aspx?id=138087 http://kraljpajaca.mojblog.rs/permalink.aspx?id=138164 http://kraljpajaca.mojblog.rs/permalink.aspx?id=138346

Što se razlomljenih rečenica tiče, čitaj pesme Bukovskog. ( "Pesme 1-4", izdavačka kuća "LOM" ) OMAŠKA BAŠTOVANA Jemčio sam za begonije: pravnički podesio besedu samosvojnosti. ( aplauz, praporci, za svoje postupke jedino mimikom odgovaram ) Ućutali ste. Zbunjenost povija reč. ( hajka pucketa ) Tamničar mog bića po kladencu omamljen baulja. Rotira i uliva trome spevove srž užadi eonskih.

Ma moze. Mozes i da odstampas pesmu, okrenes list papira naopako, i citas. Pouka ostaje ista. Neki ljudi za te pismene zadatke placaju i autorske honorare. Ili bar promisle.

Intergalaktički kalif umesto kalifa je Anzelmo. ( Dilan Dog, specijalni broj dva - "Kraj?" ) Zbriliona potraži kada listaš Martija.

"Bolu je svojstveno da ga nije stid što sve ponavlja." - Emil Sioran ( Priznanja i anateme ) Intergalaktički... vidi avatar i klikni na prvi link iz mog potpisa. Seti se šta mu je Hauer rek'o pre no što mu je istekao "rok trajanja". I šta je Ford skapirao kada je naš'o origami jednoroga. Poz !

Thanks. Svako dobro.

Ok je. I faks ce ti pomoci. I zivot. Keep fighting.

INNER ABSURDITY Mural pahuljaste prerije. Strvina strvinu sablažnjuje. Krvavi odresci u sosu od postizborne ćutnje. Spiralno izdanje vlaknastog neba. Ja i Ti Ti i Ja u dnevno doziranom akvarelu. Stih se ledi u našim ustima. Tako odlaže osmu reinkarnaciju. PRERANO & PREKASNO nisam imao para i čuvao sam štandove sa knjigama od 9 uveče do 9 ujutro, smrzavao se za crkavicu. imao sam pravo da čitam knjigu kada je sve bilo manje - više pusto. "odaberi jednu", govorio bi gazda i posle mog izbora bi počeo da navlači najlone preko tezgi. skoro svake noći bih pročitao po jedno delo. to i nije bilo tako loše. grad bi promicao kraj mene bdeo bi sa mnom: provalnici, policajci, pijanci pogubljene devojke "sumnjivog morala" koje započinju razgovore o romanima Agate Kristi klipani koji ratuju cepanjem i lepljenjem stranačkih plakata a onda se i pobiju ili poubijaju i tako dalje. jedna noć je bila kišovita. svi su se razišli. Orhan Pamuk, bleda sijalica i ja. uneo sam se i glas me preseče: "DA NIJE MALO PRERANO ZA ČITANJE?!" bio je to ulični pandur, noćni pas poput mene. kezio se svojoj šali. lice mu je bilo ozareno kao da mu je na vrata pokucala Džena Džejmison sa milion dolara u tašni i saopštila mu da sa njom i novcem radi šta god želi. "nikada nije ni rano ni kasno", odgovorih mu a on se i dalje poluretardirano kezio. okrenuh stranicu i umorno pomislih - prijatelju, za tebe je možda i prekasno. PRIHVATI dedi je zadnjih par nedelja bilo loše i te večeri sam osetio da verovatno neće dočekati jutro. poranio sam, ušao u očev stan i odškrinuo vrata dedine sobe. deda je ukočeno gledao u plafon. usta su mu bila poluotvorena. otac je sedeo u kuhinji i potvrdio mi prizor: "da, da, umro je noćas." suze su mi tekle niz obraze. "u koliko sati ?" "ne znam, u neko doba sam zaspao u svojoj sobi." "prevrtao se tamo u samrtnoj agoniji, možda si ipak trebao da budeš kraj njega." "ma đavola! čovek se rađa sam i umire sam. u suštini je uvek tako. i tokom života je sam. prihvati to. pa bar bi TI to trebao da znaš." "možda si se uplašio." "misli šta hoćeš." otac je izašao da poruči mrtvački kovčeg. ja sam sedeo na kauču. deda je ukočeno gledao u plafon. već mu je bilo svejedno.

VLADI... ok, nisi bio svetac but when we were kids you saved my ass (shotgun, dog and blanket into the fire) i fali mi neko za konverzaciju na engleskom omca od trenerke u pritvoru Gordijev cvor gory graver poetska brazgotina ljuca od tvojih stihova koje nazalost nisam procitao. DAMIRU... kada sam od ortaka cuo za ime i deo grada nekako sam znao da si to ti i pozurili smo ka Zbornom Mestu i to jesi bio ti papiran, hladan i nem cak i kada sam te opaucio ( a oni iza tebe su ublazili kamen oglasnog stuba ) ti u hladnjaci posle teretnog voza kolateralna vivisekcija ( u tome nema niceg nacifranog ) prizivali smo duhove u srednjoj a fudbal ce neko drugi sada morati da igra umesto nas. VENERA MORTALE Proglasavas purpur - i kalendar ulazi u svoj lavirint. Optrcavanje Rta Dobre Nade. Zatim - gasis vece! Sarmantno kindjurenje skoljkama tisine. Topaz i Opal u samo njima znanoj simbiozi. BIG BANG i bi zamor i bi mutilo prolomi se skepticna praznina ono sto osta buducima - plavkasta limenka karmina sama sobom napojena uglacanost unapred poprimajuca vorholovski retusirana nostalgija onostranog sata. SAM BEZ SVIH jauci u inju necujnost prizora protok umrljanosti dovoljno da shvatis dvocasovni hotelski blud. neoriginalnost koncizne konstante narecje reke klokot opsteprisutne usamljenosti koja pastelno odzvanja na kub.

DEVOJKA KOJU SAM POZNAVAO Ljudima se desavaju razne stvari. Dobijaju na lutriji, dobijaju sijamske blizance, dobijaju AIDS, metak u nogu, dobijaju roze plisane medvedice na ulici, ili pisma, poruke i mail-ove od devojaka koje upoznaju na ovaj ili onaj nacin. Otudjenost, radoznalost, moderna vremena, znate vec. Ni ja nisam izuzetak. Pisao sam devojkama, ili su one pisale meni, sa nekima sam se upoznao, a sa nekima ne, jednu sam povredio, neke sam zavoleo i onda sa njima lutao po parkovima, knjizarama, koncertima, ulicama, manje ili vise spretno vodio ljubav ili jednostavno pokusavao da sa njima budem prijatelj. Devojke su mahom pisale poeziju i prozu, kao i ja, kao i neki od mojih, sada pokojnih drugova. Neke su crtale, slikale i vajale. Imale su problema, sve od reda, i svi problemi su licili jedni na druge. Ocevi su im pili, svadjali se sa majkama, varali ih, bili preke prirode, braca su im bili debili, teski dzankeri ili su prosto bili tu i tamo pogubljeni, kao i ja. Jedna od njih, do koje mi je dovoljno stalo, se u napadima razocarenja i usamljenosti, cesto oprastala sa mnom, uglavnom preko jebenih SMS poruka. Pateticno? Mozda, ali razumeo sam sve to, i nisam je krivio niti se ljutio na nju. Devojci je, kao i svima nama, bila preko potrebna paznja. Dopisivali smo se dugo, gomile kucanih i rukom pisanih pesama, i slagao bih kada bih rekao da mi njena pisma nisu znacila. Studirali smo u istom gradu i povremeno se prijateljski vidjali, kada bih obilazio faks. I onda, jedne lepe veceri, poruke od kojih vas prozme potmula i razarajuca depresija su ponovo pristigle. U poruci mi je trazila pistolj i govorila o samoubistvu na prilicno jeziv nacin ( da li se o samoubistvu moze govoriti a da to ne zvuci nimalo jezivo?). Posle par razmenjenih poruka zadnje sto sam na ekranu mogao da procitam bilo je: "Ovoga puta sam ozbiljna. Cuces. Telefon ide mladjem bratu, dok ti ovo citas ja secem karticu na pola...izvini..mracno je...kao i uvek, zelim ti sve naj...." Znao sam da to nece uraditi, jer ako to neko odista zeli da uradi - nece to obznaniti, osim ako mu namera nije da nekoga tesko ujebe. Ne verujem da je imala tu nameru, osim, mozda, u svojoj dubokoj podsvesti. Sa druge strane, nije u redu da mi neko vezuje ruke i u napadima potistenosti radi tako nesto, ne pruzajuci mi sansu da o tome duze porazgovaramo. Najbolje je bilo iskulirati sve to, i pustiti mladu devojku da slegne svoj (ne)opravdani jad. Ipak, crv sumnje me je mazohisticki izjedao: ljudsko ludilo i bol nemaju granica. Prosla je sedmica, a ja sam se tesio time da ce je sve to proci i da tu ne mogu bogzna sta da ucinim. Prosla je i druga sedmica, ali sam primetio da ne funkcionisem bas kako treba. Nije bilo pisama, mail-ova niti njenih postova na "nasem" sajtu posvecenom poeziji. Mobilni telefon joj je bio nedostupan. Mozda je stvarno i presekla karticu na pola, kao sto je u poruci i napisala da ce postupiti. Onda sam razmotrio sta mogu da ucinim. Nisam hteo da prenaglim sa telegramom ili tako necim. Uzeo sam halo-karticu i sa javne govornice nazvao 988 da bih preko informacija dosao do broja njenog fiksnog telefona, koristeci njenu kucnu adresu. Uspeo sam u tome, obrlativsi dezurnu operaterku nekom srceparajucom pricom. Okrenuo sam broj, i posle duze zvonjave zacuo sam jedno promuklo i bezivotno "da?" Predstavio sam se kao njen drug iz grada u kome smo oboje studirali, i izokola se raspitao o njoj i nekim skriptama koje mi je toboze obecala na zajam. Usledio je tajac, a onda zenski plac, uzasno, neljudski, iz dubine stomaka i duse, monstruozno, tako nesto nisam skoro cuo. Bio sam prosto skamenjen, iako sam video sranja u zivotu. Ridanje je trajalo dobrih deset minuta. Sve mi je jos tada postalo jasno. "O-ona je-je p-preminn-ulla...." -grcao je glas iz slusalice. "Kada?" "Kako?" -upitah uspaniceno. "P-prosle ne-eedelj-eee....m-molim Va-ss, nemojte n-nista da-a me ppp-i-iitatt-eee..." "Primite moje iskreno saucesce." -rekoh, pokusavajuci da se priberem, dok mi je srce lupalo. "H-hvall-la tii-iii, sinn-ne..." Spustio sam slusalicu. Posla mi je suza. Jedna suza, koja je zavrsila u prasini, dok me je griza savesti polako uzimala pod svoje. Suza sebicne kukavice. Bas lepo majsko popodne. Ljudi, deca, srednjoskolci, sedeli su u obliznjoj poslasticari i smejali se. Psi su se jurcali po parku. Zabe i ribice u reci. Sunce, oblaci, biciklisti, parovi. A jedna nevina devojka, nesigurna i plasljiva, bice koje je bezalo u ucenje, pisanje i ceznulo za slobodom, jedna devojka koju sam poznavao, je bila mrtva. Pokupio sam sva njena pisma koja sam cuvao uredno slozena. Uradio sam to prilicno pribrano. Otisao sam do obliznje fotokopirnice, najjeftinije u gradu, i poneo sa sobom svoju skromnu ustedjevinu, nekoliko stotina dinara. Fotokopirao sam sve njene pesme, potrosio sav novac koji sam imao, osim neke sice. Uvece sam prekinuo sa svojom apstinencijom od alkohola, sedativa i nocnih tumaranja. Obreo sam se u parku sa gomilom pesama, pivom i antidepresivima. Likovi od 15, pa do 35 i kusur godina. Devojke koje me gotive, ili me ne gotive, ili im nisam bas jasan. Momci iz podzemlja svake vrste. Slucajni posmatraci. Pristojniji pankeri koji nesto studiraju. Fina gomila. Nasumicno sam poceo da im delim listove, uz neko sturo objasnjenje o ortakinji koja se ubila. Radoznalo i bez reci su uzimali papire, poneka cura je pokusala da me utesi, a neki su vrteli glavom i citali pesme, zbunjeni. Jedan pijanac je rekao da mu taman treba nesto cime bi obrisao dupe, ali ga je njegova devojka ucutkala sa jednim "ne seri". Otisao sam do sredine mosta, potegao dobar gutljaj piva, zagledao se u mastiljavo nebo, u daljinu, bacio ostatak hartije u reku i posmatrao kako je odnosi mutna voda, a onda ispustio prodoran krik. Niko od prisutnih nije mislio da sam lud. Svi su me znali od ranije.

BUDUCA PESNIKINJA VEKA Odlucila je da me vidi. Buduca pesnikinja veka. Zenska osoba koja je svoje radove vec godinama objavljivala pod pseudonimom "Vera Valemberg", kontroverzna, prevodjena sirom Evrope i sa neverovatnom sposobnoscu transformacije poetskog stila. Priznata od strane predstavnika underground literature, ali i od strane akademika. Njena prva zbirka pesama "Erekcija Misli" je nedavno objavljena i u Americi, i Vera je konstantno bila u usponu. Davala je poneki intervju, gostovala u par emisija, ali uvek putem telefona, interneta ili klasicne poste. Niko nije znao njeno pravo ime i prezime, niti kako izgleda, pa ni njen izdavac, takodje ekscentrik. "Dok se knjige prodaju, nije me briga" - govorio je. Nije otkrivala gotovo nista o sebi i svom privatnom zivotu u intervjuima, to je bilo precutno pravilo. Mnogi su sve to oko nje smatrali marketinskim trikom, ili su pretpostavljali da je tesko bolesna, eventualno jako ruzna, obogaljena, unakazena. Ja nisam imao neko posebno misljenje o tome. Birala je emisije u kojima se ukljucivala u program, imala je kristalno jasne stavove o svemu, jezivu moc zapazanja, prilicnu sirinu, dobre digresije, fine paralele, koncizne zakljucke. Britka i bez dlake na jeziku, ali sa stilom. Inteligentna i nacitana persona. A izabrala je bas mene. Jednostavno sam na jednom poznatom pesnickom forumu dobio kratku i neobicnu privatnu poruku potpisanu sa "Vera". Mislio sam da me neko podjebava, da hoce da mi smesti batine, ili je mozda i neka ludaca u pitanju. Na poruku sam odgovorio uzdrzano i sa skepticizmom. Razmenili smo jos nekoliko poruka i moja sumnja se polako topila. Misao, forma, sve je odisalo Verom. Na pitanje "zasto bas ja?" mi je odgovorila da sam, eto, odabran, da je jako usamljena i da ima "neki cudan osecaj" u vezi mene. Nadala se da je razumem. Moje pisanje je prokomentarisala sa: "Ni suvise dobro, ni ispod nivoa. Simpaticno." U zadnjoj poruci mi je napisala i to da zna da joj necu napraviti novinarsku sacekusu ili pokusati da je fotografisem na kvarnjaka, ili snimim nas razgovor - a ako kasnije budem govorio o tome, ionako mi niko nece verovati. Tvrdila je da ima 30 godina. Zakazala mi je sastanak u pustom parku van centra grada. Nedaleko od parka se nalazila benzinska pumpa, borova sumica, poljana i par kuca u daljini. Prijatno i poluosvetljeno, diskretno mesto, zacudo bez skitnica i narkomana u blizini. Okupao sam se i obrijao svoju divljacku bradu, oprao zube, odabrao jednu od svojih cistih starih kosulja, promenio donji ves i carape, navukao pantalone, nazuo svoje proste crne cipele, strpao u dzep mobilni telefon i nesto para. Pet minuta do ponoci, uzbudjeno i radoznalo koracam ka klupi na kojoj me stvarno ceka zenska silueta. Nigde unaokolo nije bilo ama bas nikoga osim nas. Nestvarna atmosfera. Jednostavno sam dosetao do klupe i seo. - Vera? - Da. Zapravo - Svetlana. "Vera Valemberg" je junakinja nekog stripa, glumica iz doba nemog filma. Uzela sam to ime za pseudonim jer smatram da smo svi junaci nekog nemog sivo-belo-krvavog filma, ili stripa. Zalosni ljudi u zalosnoj zemlji na zalosnoj planeti. Pampur bez mirisa. Zveket ispljunute plombe. A i moj pokojni deda je imao neku ljubavnicu Veru,neku Nemicu. Pricao mi je o njoj dok je bio pod dejstvom morfijuma, posto su mu odsekli i drugu nogu. - Zasto su mu amputirali noge? Dijabetes? - Ne. Pregazio ga je tramvaj. Desava se - hladno mi rece. Dok smo razgovarali, osmotrio sam Veru, zapravo Svetlanu. Divlja i ne tako cista crvena griva od kose, zuckast ten i eroticno-ezotericne azurnoplave oci. Pravilne crte izduzenog lica. Imala je podocnjake i njena faca je znala i za bolje dana, kao uostalom i moja. Ipak, bila je lepa. Takodje je bila i obla, punijih grudi, i lagani visak kilograma je bio ocigledan.Obula je prljave "kanadjanke", nosila je flekave farmerke i crnu majicu sa natpisom "only loosers take drugs". Bela slova su bila zamagljena i iskrivljena, kao da su pod dejstvom LSD-ija. Pored nje je na klupi stajala paklica "memfisa" i dve limenke "lav" piva. Otvorila je limenke, cutke mi dodala jednu. Potom je iz desnog prednjeg dzepa pantalona isceprkala kutiju bugarskih sibica, i dohvatila paklo cigareta. Ponudila me je, odbio sam. Kresnula je sibicu, pripalila sebi cigaretu. Bila je levoruka, i ruke su joj se pomalo tresle. Povukla je dobar dim. - Sta te nagoni da pises onako, Svetlana? Odakle ti sva ta bol? Izvini ako zvucim kao novinar. - Sta tebe sprecava da se izrazis do kraja? - Apsurd svakodnevice, roditelji, siromastvo, nezrelost, ulica, faks, skupstina, crna hronika...glupost i zlo. - Upravo to. Izvini, moram da se javim mladjem bratu. Iz zadnjeg dzepa pantalona ona izvadi desetak godina star mobilni telefon neznane mare, prava cigla, gori i od mog. Ekran je bio naprsnut i skapirao sam da je celo vreme sedela na svom telefonu. Tastaturi je falilo jedno dugme, i ona podize sa zemlje grancicu ne bi li njome ubola tacku na integralnoj ploci i okrenula zeljeni broj. Preko ostalih tipki je bio zalepljen dvostruki sloj selotejpa. "Halo, Bogdane, kako si? Da li ti nesto treba? Da li da dodjem uskoro? Sve je u redu? Mozes sve sam? Vazi, Bogdane, ja cu se vratiti do jutra. Ljubim te." - Mozda bi trebala da nabavis nov telefon - primetih ja. - Moguce. Ne opterecujem se time. Znas, Bogdan je u invalidskim kolicima. Paralizovan je od struka nanize. Novac koji dobijam od honorara odvajam za njegovu operaciju. Sansa da operacija uspe i da on ponovo prohoda je mala, ali moram da pokusam. Prikupila sam vise od polovine potrebne sume. - Zao mi je. Kako se to desilo? -Isutirali su ga skinsi na decijem igralistu jer nije hteo da im da loptu. Nikada ih nisu uhvatili. Sjebali su mu kicmu - odgovori ona smireno. - Cime se sada Bogdan bavi? Kako mu je? - Bavi se web-dizajnom i igra igrice. Onako je, retko izlazi. Ponekad posecuje porno-sajtove i gleda romanticne komedije, cita ljubavne romane. Nikada nije bio sa devojkom. Tuzno. Cutali smo, otpili par gutljaja piva, ona dovrsi cigaretu. Purjala je kao parna lokomotiva, nikada nisam video nekoga da tako brzo dokrajci cigaru. Onda iz levog prednjeg dzepa izvadi zutu plasticnu kapsulu od kinder-jajeta, i otvori je. Bila je puna tableta raznih vrsta. Kulturno me je ponudila, odbio sam, ona popi 6-7 tableta sa malo piva. - Ne bih smela da kombinujem "haloperidol" i "mendileks" sa alkoholom, mogla bih i ja da ostanem nepokretna. Ali jebiga. - Ako bi se pokazala javnosti, mozda bi lakse i brze zaradila novac za Bogdanovu operaciju? Mogla bi i da napises roman? - Mozda. Ali sve je to smaranje, publicitet, sujetne kolege, novinari, knjizevne veceri, ljudi koji te cimaju, stalno nesto hoce...a i vezana sam za brata. Razmislicu. Mozda jednom, kada budem bila spremna za to. - Kako ti je uopste uspelo da za sada do te mere sacuvas svoj pravi identitet i svoju privatnost? - Moj izdavac je faca. I on delimicno zna moju pricu, videli smo se jednom, na pocetku. Sve ide preko njega, i novcane transakcije. Zahvalna sam mu do neba. Nije me izneverio, za sada. Kako si poceo da pises? - Sanjao sam sivog vuka u kavezu. Cikao me je da ga oslobodim. - Moje roditelje su pojeli vukovi. - Kako?! - Vracali su se sa planine. Kolima. Isli su da obidju vikendicu. Cale je izgubio kontrolu nad vozilom. Mozda je bio pijan, a put je bio pun rupa. Survali su se u neku provaliju. Nasli su ih posle dve nedelje. Mislim, ono sto je ostalo od njih. - To je uzasno. - Znam. Znas, imam problema sa ljudima. Fobiju od ljudi. Prilikom prvog poljupca sam slucajno podrignula, a decko mi je raspalio samar i ostavio me. Rasekao mi je usnu, od siline udarca sam se stropostala na plocnik. A bila sam smrtno zaljubljena u njega. - Kakav debil. - U sesnaest sam sa najboljom ortakinjom pobegla od kuce. Htele smo da vidimo more. Prikupile smo nesto kinte od dzeparca i stopirale. Nismo daleko stigle. Priveli su nas panduri u nekoj zabiti. Silovali su nas. Naizmenicno. Tri zadrigle, pripite seoske svinje koje nose uniformu. A bile smo nevine. Izivljavali su se, jebali su nas i u dupe, rascepali nam cmar, gurali nam pendreke u vaginu. Povredili su mi matericu. Lekari su mi rekli da verovatno necu moci da imam dece. - O Boze...da li ste ih prijavile?! - Naravno. Na sudu su ih oslobodili usled "nedostatka dokaza". Tvrdili su da su nas pronasli takve. Nasa rec protiv njihove. "Uzorni i porodicni ljudi, cuvari reda i mira". Nismo odmah ni podvrgnute pregledima. Zlostavljali su nas u memljivoj celiji. Celu noc smo drhtale od bolova jecajuci, dok su pacovi i bubasvabe plesali po usranim zidovima. - Kako ste prezivele sve to? - upitah tiho. - Perezale smo vene. Ona je uspela, ja nisam - rece i pokaza mi oziljke od zileta na unutrasnjim stranama podlaktica. - Da li si bila sa nekim muskarcem posle toga? - Jesam, dosta kasnije. Znao je moju pricu i nije insistirao na seksu. Bio je strpljiv. Ali posle godinu dana vise nije mogao da izdrzi, i platio je nekoj kurvi da je potuca. Od nje je dobio i AIDS, za male pare. Pretvorio se u svoju sopstvenu senku. Preminuo je pre par meseci. Zao mi ga je. Ali i to se desava. - Posecivala si psihijatra? - Svakako. Promenila sam cetvoricu specijalista. I svi su hteli da me jebu. Onda sam otisla kod zene. - .....i? - .....i ona je pokusala da me zavede. Onda sam odustala. - Razumem. - A ti? Da li bi i ti voleo da me jebes? - upita me odjednom. - Ovaj, Svetlana, izasli smo da pricamo...i dalje mi nije jasno zasto si odabrala bas mene. Mislim, ima i daleko pametnijih i starijih osoba.. - Bio si mi sladak. Imam poverenja u tebe. Intelektualci su mahom prepotentna govna - odgovori mi ona. Cutao sam zbunjen. - I? Da li bi voleo DA ME JEBES ?! - razdra se ona. Bio sam zatecen. - Svetlana, smiri se... - Sta, kao ne bi voleo da me jebes? - upita ona i tutnu mi u saku kondom koji je munjevitom brzinom izvukla iz famoznog levog dzepa. Utisnuti rok trajanja je jasno pokazivao da doticni prezervativ odavno nije za upotrebu. - Svetlana, rastrojena si...mozda je i do lekova koje si popila. To ti je terapija? - I da i ne - odgovori ona. Nervozno je klatila stopalom, a ruke su joj jace podrhtavale. Preznojavala se. - Znaci, neces da me jebes? - Nije ti dobro. Mozda bi mogla da polako krenes kuci? Trebaces bratu sutra. Uskoro ce nocni bus. Staje kod pumpe - rekoh joj ne obaziruci se na njeno pitanje. - Znam....i u pravu si, ne osecam se dobro.... - primiri se ona, posle krace pauze. - U redu je. Krenucemo sada polako. Ok? - Ok. Ostavio sam prazne limenke i uzegli kurton na klupi, dodao joj kutiju sibica i cigarete, uhvatio je pod ruku, ustali smo. Posli smo ka pumpi, prepesacili zapustenu livadu prekrivenu otpacima i izmetom nepoznatog porekla, odvukli se do autobuskog stajalista, stali. Zadigla je majicu i pruzila mi svitak od desetak listova urolane hartije koji je do tada drzala zadenut za pojasom. - Ovo je za tebe....neke od mojih pesama.....verovatno ih nikada necu publikovati... - Hvala, Svetlana... Autobus je dojezdio iz mraka i vozac ukoci. Nekoliko potencijalnih lopova i manijaka u vozilu, ukljucujuci i sofera. - Otpraticu te do kuce, Svetlana. Hoces? - Ne, izvini...ne moras da znas gde zivim. Ne brini, nije mi ni prvi ni poslednji put. Ako me neko napadne, odbranicu se...svojim mobilnim telefonom? - pokusa da se nasali sa mnom, ali se niko od nas dvoje nije nasmejao. - Hocemo li se nekada videti ponovo? - upitah je. - Mozda, ko zna. - U svakom slucaju, srecno. - Sreca je relativna stvar - odgovori mi. Vozac je zatrubio i ona uskoci u bus. Auspuh zabrunda i krntija se izgubi iz mog vidokruga zajedno sa Svetlanom u njoj. Gorcina i nelagodnost su ostale, i vise nego sveprisutne. Osvrnuo sam se ka benzinskoj pumpi, otisao do nje i potrosio sav novac na pice, seo ispod drveta i ckiljio u papir opijajuci se, zapitavsi se da li je gore da me pijanog siluju neki HIV pozitivni gej-policajci, olese skinhedsi, zgazi tramvaj, izbode lopov, razvuku psi lutalice ili sve to zajedno u subotu u parku u 4 ujutro.

Gledah smrti u oci Vise puta Bolesno realno Ubada. Umirali su: prijatelji neprijatelji bliznji utvare uspomene psi. Sahranjivah ih: jedne za drugim po grobljima sumama jamama haustorima riljajuci beton i cemer bez onog "Oce nas". Ovde i Tamo Tu i Negde po vrucini, mrazu i kisi. Isplivavase na povrsinu: kosti secanja smeh. * * * Smrt i Ja igramo se zmurke igramo se jurke bacamo kockice Ja i Smrt. Smrt i Ja igramo se suge crtamo kredom po zidu loptamo se Ja i Smrt. Smrt i Ja igramo se skolice preskacemo vijacu pravimo kule u pesku Ja i Smrt. Smrt i Ja igramo se trulih kobila sakupljamo znacke menjamo slicice Ja i Smrt..... * * * Jutros oko cetiri na zeleznickoj stanici me je pohodio Djavo. Prikazao mi se u vidu male skakutave zabe zelene i suve gledao me crnim okicama premisljajuci se i nije mi ponudio nista. O, da nezdravo je nezdravo je pisati pesme.

Monti Pajton? Po'apsila ih murija. Desava se.

Taj stih je omaz na sve njih. Namerno sam to napisao. Caletov blizi rodjak je lik koji u filmu "Decko koji obecava" na kraju Berceku daje audio-kasetu..."Pit je zeleo da imas ovo"...tako nekako. Bubnjar "Sarla", bese? Ivica. Pokoj mu dusi.

Je l' to kompliment?