miss Penny Lane

tu cu se sloziti sa tobom. electro najtovi bolje idu uz zimski ambijent

posle shina idemo da jurimo flamingosa

hvala na iskrenim komentarima

jupi jupi jejjjjjj gledala sam hadersfild... ubija...

mogla bi da dodjen na neku svirku zaista

evo stavljam...

jer je sledeci gavra za nedelju dana???

My silver boy …IT’S SO EASY TO LAUGH, IT’S SO EASY TO HATE… Kako sam samo srecna. Dok stidljivo, jedan deo mog osmeha izviruje iza Markovog tela. On kaze da je Andrej tu. Moj srebrni covek novog talasa sa kojim bih htela da odem u Maroko. Da sedim na nekoj usamljenoj terasi i pijem tia mariu, dok pusim tanke cigarete sa ukusom cokolade. Pod jezikom osecam ukus ananasa, manga i crvenih pomorandzi. Kalipso. Apokalipso. Daje mi njegov pelinkovac, dok mu licem lebdi onaj nevini osmeh deteta. Cestita mi Novu godinu. Onda ga hvatam za ruku. Vodim ga u mrak, da budemo sami, i da moje oci gledaju samo njega. Da ne cujemo muziku. Da nas dim ne razdvaja. Sakama mu grlim obraze. Tako su meki i nezni. Sanjive oci me gledaju. Kako je samo disharmonicno harmonican. Secam se mora. On je moj this charming man. Njegove oci su boje mora. Plave, duboke, dok me gledaju i verovatno im je sve jasno. Tonemo …U neki drugi svet, neku drugu dimenziju, gde postoje samo ljudi koji zive za britansku alternativu,spavanje do kasnih popodnevnih sati i cinjenicu da je dan najlepsi kada pocne sa ukusom cokolade “After Eight” i hladnim mlekom. Blagi ukus gotovo zaledjenog mleka pomesan sa razarajucim ukusom i mirisom mentola, koji zaposeda sva cula. Ljudi koji znaju kako izgleda kada zelis da umres pored nekog, i da ta scena bude za njih just heavenly way to die. Moj empiristicki svet ima smisla samo sa Andrejom. Mojim mizantropicnim alternativcem kome se najvise svidjam kada do kolena stojim u slanoj,plavoj vodi. Tada mu izgledam egzoticno, i podsecam ga na obecanu zemlju, Brazil. Moj plavi arogantni skot je suvise zao da bi bio andjeo, a suvise fin da bi bio djavo. Prinz sarkazma, cinicni decko koji voli Pearl Jam i crvene bisere na mom vratu. Jedina osoba koja misli da sam ja jedna od reinkarnacija Edi Sedzvik, i da bi moje usne,u stvari, bile savrsena inspiracija Endi Vorholu. Ljubimo se. Tada mislim, da je kraj. Svemu. Treba da idemo. U Maroko, Brazil,Portugal…Bilo gde. Da cutimo i iznova i iznova ponavljamo susrete nasih ociju. Da se smejemo bez razloga. Da volimo i budemo voljeni. Da zelimo i ispunjavamo zelje. Da zivimo i budemo oni za koje treba ziveti. Da mi cita Majakovskog, ili Vajlda. Da imamo macku koju cemo zvati Vajli. Ili Oskarus. Da gajimo sve te pomalo paranoicne sitnice u nasim zivotima. Da budemo sami. Da idemo na zurke. Jednostavno, da budemo tu. I da nikad nemam osecaj da ce mi pobeci. Kao sada. Odlazi. Nazad, u svoj svet u kome je ta devojka sa kojom je dugo. Marko i on se pozdravljaju. Pusta mi ruku, i mazi po kosi. Palim cigaretu. Pravim se da je sve u redu. Marko me pita, dok se cuje “I GOT A DATE WITH A NIGHT” da li sam ok. - “Jer sve u redu?” Klimam glavom. Pesma se zavrsava. Izlazimo napolje, da kupimo pivo. Mozda nesto da jedemo. - “Ne. Nista nije u redu. I know It’s over…” Marko me gleda. Zao mu je. -“ Love is natural and real but not for you,my love…” - “Da, ali ja ga volim…Stvarno…To je ... Jednostavno… To.” -“Idi kuci. Spavaj. Pusti Bowiea “Heroes”. Smej se besmislu zivota. I pozovi ga sutra da idete na pivo.” Odlazim kuci. Radim sve onako kao sto mi je Marko rekao. Znam da sam pizda, i da ga necu zvati. Cekacu cu sledeci indie da ga vidim i da mu opet kazem kako je lep i kako izgleda tako Smiths. U medjuvremenu cu u svom zivotu gajiti nebitne ljude i jos nebitnije dogadjaje. Cast izuzecima. A onda – petak,buka,dim,on, i uvek inspirativni mrak, u kome se naziru senke, figure i lica, a jasno vide samo oci koje cakle… Plave oci koje podsecaju na more, Carlsa Mensona, nebo, vene i moju solju iz koje uvek pijem kafu. On and on, It’s just another … brick in a wall …

miJa- jer mozes da mi narezes album? ljubim te .. e ,da GLAM mafia p.s. evo me, ty sam ...

kad idemo na shine ???

danas idem na hadersfild, a gledala sam i sumu u jdpu... suma je fenomenalna... nesto sasvim klasicno a opet drugacije... svetlana bojkovic je nesto posebno ...

ne znam, ali totalno idu uz ovaj sneg ...

ne znam ... mnogo me rastuzuju ovih dana...

juce je na gavri bilo sve zene bile su i bilo je diiiivno... gavro, hvala za she i cd

placebo ...

sreda u voodoo -u je bilo puno teatralnosti i bila sam previse pijana. muzika je bila super, negative stevie je definitivno najbolji... lestate, izvini, ali morala sam jace od mene... main slut i nisi me sacuvao juce je bilo fino u demiji , nisam otisla na elektro, ne mogu vise da idem u onu supu od kst-a , makar ne kad je raspust

mia cdovi te cekaju... lestate poslacu ti nesto u vezi pizdarije u sredu

tvoje misljenje uvek najbolje i uvazeno. hvala .

ko je na plakatu?

“Zivot te nece cekati.“ To je rekao covek koji nije bio tu dok sam odrastala. Koga nije zanimalo gde idem. I s kim. I kad cu da se vratim. Njemu jednostavno to nije bio prioritet. Nije shvatao da vise nije mladic. Da vise nema prijatelje. Neki od njih su tu samo zbog novca. “Mi smo ovde samo zbog para.” Ja sam to i sa tako malo godina znala. Znala sam da je tonuo u dekadenciju. Alkoholnu, naravno. I da ce ga, pre ili kasnije svi oni napustiti. Povremeni trenuci paznje za koje sam zivela nisu mi vise potrebni. Jer sam postala bezosecajna. Prazna masa bez sentimenta za taj deo mog zivota. Gledala sam ga kako se teturajuci odvlacio do kreveta, krvavih ociju, u rane jutarnje sate. Smrdeo je na alkohol i tugu sto vise ne moze bude mlad. Kriza srednjih godina. Kad bi otkljucavala vrata, cula bi jugo-nostalgicne pesme koje sam iz dubine duse mrzela. Mama i on bi sedeli i pricali o nekim zaboravljenim vremenima. O letovanjima u Istri, jednoj (prelepoj) zemlji, prijateljstvima, drugovima koji se iz rata nisu vratili, i onim koji su se vratili sa ozbiljnim mentalnim poremecajima. Tada bi samo sedela na previse tvrdoj fotelji zablenuta u neonke na plafonu. Razumela sam ih, donekle, dok su tako sedeli. Ona, moja divna i umorna majka , sa sanjivim i tuznim ocima. I on, moj ne tako divni i umorni otac, sa besnim i tuznim ocima. Rade Serbedzija peva “Ne daj se, Ines”,a ja se pitam da li su oni svesni da se ti dani nece vratiti. Odlazim da spavam, sa glavom punom negativnih misli, kriveci njih, Tito-partija-omladina-akcija generaciju sto nisu na vreme ustali protiv totalitarizma. Dok pokusavam da zaspim, znam kako ce se vece zavrsiti. Ona ce ga, mrtvog pijanog staviti da spava, i pustice “O jednoj mladosti”. Mozda ce plakati. A mozda ce biti samo previse zeljna sna i tisine. On ce spavati snom pravednika, i sutra ce se ponasati kao da je sve u redu. Glumice poslovnog coveka, i zaintresovanog oca. Do sledeceg vikenda. Ona ce spavati na tvrdom kaucu, sama, sa jednim cebetom, bez jastuka. On ce spavati u (njihovom) bracnom krevetu, imace mesta, i bice srecan. Kako ga samo mrzim u tim trenucima. I u onim kada znam da ga nikad u stvari nisam zanimala. Ni ja, ni moji problemi,ljubavni i socijalni, depresije, psiholozi, vecita neotkljucanost svesti, i nesanice. Nije bio tu ni kad sam prohodala, ni kad sam krenula u skolu, ni kad sam otisla na prvu zurku, ni kad sam zapalila prvu cigaretu, ni kad sam se prvi put napila, prvi put imala decka, i otisla na prvi koncert. A ona me je uvek bodrila. Divna, mrsava zena, izduzenog lica koja me je rodila. Volela sam je vise od sebe. Nju, njene namere da budem najsrecnija osoba na svetu, i da mi sve pruzi. Nju, koja mi je pravdala sve izostanke u skoli, koja mi je davala toplo mleko kad ne bih mogla da spavam, koja je zmurela na moje oziljke po rukama, koja me je drzala dok sam povracala i molila me da izadjem kad bih se zakljucavala u sobu i slusala “Apatiju” Pekinske patke. Nije razumela jedino suze za doruckom, ili nedeljnim ruckom. Suze koje su bile prepune besa i nezadovoljstva, neke vrste mog bunta zbog “srecne porodice”. I te trule, odvratne scene kada svi pricaju sta ima novo. Od toga mi se povracalo. Zaista. “Vreme te nece cekati.” Ponovio je. Gledala sam ga prazno. Bio je opet pijan. Bolelo me je dupe. Nisam mogla da ga podsecam na pritisak i srcane probleme. Ipak, imao je i vise nego dovoljno godina da shvati. 45. Nekada sam u tim trenucima, i pokusavala da razgovaram sa njim. Nije uspevalo. Sada sam samo popila sok koji mi je ostavio i otisla da spavam. Kako on zna da me vreme nece cekati? Jednostavan odgovor na, na prvi pogled retoricko pitanje. Iz licnog iskustva. Nikad nije imao zivot koji je zeleo. Previse pizda da bi bio uradio ono sto zaista zeli. Alkoholicar po JUS-u. Nemaran otac po JUS-u. Ja sam sve samo ne obicna cerka. Nikada ga u stvari nisam upoznala. Znala sam jedino da on mene nece stici da upozna. Jer mi je ostalo premalo vremena, da nekom objasnjavam kakva sam. Ili vidis ili ne. Nisam mogla da mu osecanja pretvorim u binarni sistem da bi ih napokon razumeo. Mogla sam samo da cekam da se nesto desi. Nesto sto ce mu pokazati kako da mi bude blizi. Nastavlja. Da prica, zaplicuci jezikom, kako sam bezvredna, parazit drustva. Vrti cigaretu izmedju prstiju. Ne mogu vise… Samar. Nije shvatio. Jos jedan. Svom snagom. Nista. Jos jedan. Krenula mu je krv iz nosa. Krkljao je, nerazumljivo: “Vreme te ne ceka…” Krv iz njegovog nosa kaplje po belom tepihu. “Crkni.” Okrecem se i odlazim u sobu.

ne znam... i svidja mi se i ne... onako cudna dopadljivost...

burton je divan

hvala

ova prva pesma je savrsena