православјанин

Не постоје људи које неверују ни у шта. Ево једног малог цитата Ивана Иљина ,,Сви верујемо: (...) Али, у шта заправо верују они који не верују у Бога и који отуда себе сматрају “атеистима” уопште или “безбожницима”? Они верују у најразличитије небожанствене силе и околности. (...) Постоје људи који то признају и отворено заговарају: “ја хоћу земаљску срећу, уживање и спокојство, јер је то најважније у животу” (хедонизам); “ја у животу тражим новац и власт” (мамонизам); ... “цела ствар састоји се у томе да се одважно загосподари земаљским добрима и неограничено ужива у њима” (бољшевизам)... Постоји одређени духовни закон који господари људским животом. Према том закону човек постепено постаје истоветан с оним у шта верује. (...) Тако је увек било. Ако човек верује само у чулна уживања, прихватајући их за нешто најважније у животу, волећи их, служећи им и предајући им се – он се сам постепено претвара у чулно биће, у тражитеља земаљских задовољстава, у сладострасну животињу, и то ће се испољавати на његовом лицу, у начину ходања, светлеће из његових очију и управљати његовим поступцима. Ако човек верује у новац и власт, онда његова душа постепено усахњује у халапљивој прождрљивости, у хладној жудњи за влашћу; искусни посматрач ће све то уочити у његовом погледу, у његовом говору, и неће погрешити очекујући од њега одговарајуће поступке. Ако поверује у класну борбу и завидљиву једнакост, онда ће он убрзо постати професионални завидљивац и мрзитељ и у његовом ће погледу до изражаја доћи окорела злоба, а у поступцима политичка озлојеђеност, итд. Закон поистовећења кроз веру манифестује се и на путевима добра, већ и на најнижим ступњевима живота и вере; истинску снагу и пуноћу постиже управо код верујућих људи. Ако човек верује у Бога или у божанско начело које се манифестује у земаљским појавама и збивањима, онда божански садржај постаје за њега центар живота, стање које је увек пристуно у души. Није све достојно вере: Вреди живети само за оно и вреди веровати само у оно због чега и ради чега се вреди борити и умрети. Јер смрт је истински и највиши критеријум свих животних садржаја. Довољно је само применити овај критеријум, са свом потребном озбиљношћу и у свом његовом дубоком значењу, и осветлити њиме било који животни садржај – и његова истинитост и убедљивост ће се открити пред нашим очима. Смрт пред нас поставља питање о оном најважнијем, о основама нашег земаљског постојања, о личном животу у његовој целини. (...) Вреди ли да живиш онако како живиш и да верујеш у оно у шта верујеш? Ако вреди, онда вреди за то и борити се и умрети! Јер оно због чега не вреди умрети није достојно ни живота ни вере!'' Предпостављам када си причао Цркви и сектама да си мислио на Хришћанство. У том случају- могу слободно да кажем- немаш појма о чему причаш. Незнаш основе постојања Цркве, али ти то несмета да одбацујеш а приори неке ствари. А зато вероватно глупости са чрчофсејтан оберучке прихваташ.. Они су ти вероватно ,,објективнији''.

Ја мислио нашла си на некој сајту... То сам ја куцао.. праратник..

'Де си нашла писаније? Ја имам број Истине где је изашао, ал нисам могао да га нађем на мрежи..