Evo onaj Fircijev clanak, kao sto sam i obecala... Ugodno citanje.
Milan Mladenovic je rodjen 21. Septembra 1958 godine u Zagrebu od oca Spase oficira JNA, rodom iz Krusevca i majke Danice iz Makarske. Do svoje seste godine Milan je ziveo u Zagrebu a zatim se preselio u Sarajevo. Detinjstvo u Sarajevu je uglavnom opisisivao kroz price o mnogim decackim tucama sa starijim od sebe. Bio je mali decak sa naocarima a pamte ga po tome sto je uvek nosio tango-gitaru i redovno odlazio na casove kod cuvenog Garija Garince. U Beograd se preselio 1970 a nesto kasnije osnovao bend Limunovo Drvo. Stasavao je uz muziku i muzika je stasavala uz njega- zajedno sa Elektricnim orgazmom i idolima njegov drugi bend Sarlo Akrobata je doneo Novi Talas na Jugoslovensku muzicku scenu. Formiranjem Ekatarine Velike stvorio je muziku koja je danas vazan deo obavezne lektire. Uspehe Ekv nikada nije pripisivao sebi iako je on bio najpopularniji clan – insistirao je na tretmanu prvog medju jednakima. Svako ime iz sastava EKV-a je legendarno : Magi, Bojan Pecar, Vd, Gagi, Zika Todorovic I Ivan Fece Firchi . Neki clanovi benda su nazalost umrli a neki su se odselili u inostrantvo, neki prestali da sviraju. Firchi sada zivi u Njujorku gde ima sopstvenu proizvodnju bubnjeva Firchie drums. Rado je pristao na razgovor sa nama o Milanu Mladenovicu coveku koji je umnogome uticao na njegov zivot.
KAKAV RADOSTAN DAN
Milana sam upoznao u Novom Sadu 1978 na Tribini Mladih. Bio je to zajednicki koncert moje tadasnje grupe Sta i Milanovog Limunovg drveta. Nakon svirke som svi zavrsili kod Nenada Canka – flautiste i klavijaturiste i raspricali se do zore. Milan se usput mnogo smejao tome koliko je Canak jak i lud jer je nosio Milanovo pojacalo na ledjima skroz do kuce i to bez prigovora : « Vi ste nasi gosti, a kod nas gosti ne rade »
Bio sam apsolutno odlepljen od zemlje u razgovoru sa Milanom –nasli smo se na million nivoa. Posebno se secam koliko sam bio odusevljen njegovim smislom za ritam njegovom jednostavnoscu i iskrenoscu. Posle te veceri smo se sreli na ponovnom zajednickom koncertu u SKC-u. Ista prica, samo sa jos vecom dozom obostranog odusevljenja i interesovanja. Sledeci put smo se ispricali u Puli za vreme koncerta u Areni. Ubrzo posle toga na moje iznenadjenje nasli smo se u Novom Sadu.Bio sam presrecan kad sam ugledao Milana I Gagija nenajavljene na mojim vratia. Nije im trebalo mnogo vremena da predju na temu i da mi u kratkim crtaama objasne da su dosli da me pitaju da se pridruzim Katarini II. Na moje pitanje sta je sa Vd-om njihovim bubnjarem rekli su mi da je u zatvoru a da oni ne zele zbog toga da prestanu sa radom. Ostavili su mi demo snimke i ja sam se bacio na razradu aranzmana za bubnjarske deonice. Secam se da sam bas zesce radio na tome ali mi je ubrzo receno da ce ipak Vd da odsvira plocu jer je pusten iz zatvora . Svi smo se slozili da bi mu to mnogo znacilo. Ubrzo posle toga milim da je rec o samo par meseci ponovo sam slusao Katarinu II u SKCu. Nakon tog koncerta Milan me je odvukao u stranu i rekao : “ nemamo izbora mi moramo da sviramo zajedno” Noge su mi se tresle od uzbudjenja.
NEKO NAS POSMATRA
Smetali su mu dvolicnost i foliranje. Omiljena mu je bila konfrotancija sa novinarima zbog blaziranih pitanja u vezi s muzikom i slicnim. Vise puta je bila mucna atmosfera za vreme intervjua jer je Milan bio u fazonu da im saspe. Prijala mu je popularnost ali iskljucivo u smilu da mu to dozvoljava da se malo lakse bavi muzikom. Secam se da sam ga nagovarao da se doseli kod mene u NY, sto je i zeleo,ali toliko je bio zauzet sa EKV da mi je govorio da ne moze ni na minut da ostavi to sto radi. U poslu ga je mrzelo samo da tegli instrumente i da se bakce sa menadzerima. Legendarne su svadje sa Vojom Tungom, koji meni i dan-danas duguje pare. Secam se kako je Milan psovao sto mora da radi ono sto je po definiciji bio menadzerski posao.
OCI BOJE MEDA
U nekom smislu svi Milanovi testovi su autobiografski. Za teskt kao sto je Oci boje meda mogu pouzdano da kazem da je vise nego autobiografski ne samo da sam bio prisutan nego sam i dan danas u kontaktu sa Ocima boje meda. Zanimljiva je prica o tekstu poznate pesme To sam ja. To je jedini tests ssa kojim cak i ja imam veze, indirektno. Naime za vreme jedne veoma plodne probe spontan smo zapoceli jam session kao i uvek pred kraj dana. U pauzi sam iz cistog zezanja preslozio da svako kaze po samo jednu rec i tako sastavimo tekst. Milan se nasmejao, napravio kratku pauzu, blago razgoracio oci kao da sugerise pocetak igre asocijacija i rekao To! Odmah smo smo shvatili podstrek a Bojan je preduhitrio i Magi I mene rekavsi: Sam, a Magi je dodala Ja! Zbrzao sam I samo ponovio rec to da bismo nastavili u krug da ponavljamo : to sam ja, to sam ja, to sam ja. Vec smo se cerekali misleci da ce sve ispati glupo kad je neko promenio tok igre rekavsi U. Naravno sledi poznati nastavak : u rupi bez dna i tako dalje. Veoma malo editinga je bilo potrebno da sve na kraju ima I smisla ali te tako je nastao jedinsvetn tekst EKV. Mrzeo je vojsku I milim da I danas drzi rekord najkraceg boravka u njoj- samo desetak dana. Pesma Soba govori o njegovom povratku iz vojske kada zatice sobu koju ne prepoznaje nakon kraceg odsustva. Milanova soba je bila cudo. Mala soba sa betonskim zidovima braon namestaj i jedan omanji krevet sa par polica pretrpanih kasetama i plocama. U toj sobi su se cuda radjala. Tu je naravno bila i gitara. Prvu gitaru Gibson Milanu je otac kupio u Beogradjanki. Gitara je naravno bila pod brojem jedan u njegovom zivotu ali je na moje i svacije zaprepastenje odjedanput odlucio da svira trubu. Cak mi je i poslao fotografiju da mi dokaze da je poceo da vezba i da ce biti zesci trubac.
MOKAR OD PRASTANJA.
Milan je uvek naglasavao da se muzika MORA potpisivati kao zajednicka, takav je bar bio princip EKVa. Poznato je da muzicari pate od veoma velike doze neizlecivog egomanijakalnog ponasanja sto uvek dovodi do svadja i razlaza. Iskreno ja nikad nisam osteio ni mrvicu toga u EKV. Magi je zaista bila magicna. Bojan je umeo da bude veoma komplikovan na momente cak tezak ali i toliko duhovit da mu se sve prastalo, dok sam Milana uvek dozivljavao kao nekoga na koga se moralo i jedino moglo ugledati. Zvuci naivno, ali smo zaista bili srecni sto radimo to sto radimo. Kao u nekoj bajci delili smo i dobro i zlo. Desio se samojedan relativno ozbiljniji konflict za vreme snimanja drugog albuma u Zagrebu kada se odjednom pojavio Tomo In der Muhlen u ulozi producenta nase ploce iako to niko nije trazio. Naime on i Magi su se spandjali pa se on tu nasao pozvan da gurka reglere od miksete jos kao i suvlasnik studija. Prvo smo cuteci pratili situaciju sve dok nisma prvi eksplodirao i sa velikom dozom ultimatuma saopstio da to nece moci. Sada mi je pomalo i smesno kad se setim ali Magi je bila VEOMA ljuta kad sam jednostavno saopstio Tomi da je otpusten. Danas Tomo o tome prica kao o anegdoti i stalno govori da sam ga ja jedini u zivotu otpustio. Drago mi je! Milan je stajao nekako po strani u nekom polumraku i samo se cerekao. Posle mi je rekao da je bio veoma zahvalan sto sam to uradio i da sam spasao plocu. Magi mi je neposredno pred smrt rekla da je htela da me ubije u tom trenutku ali da je ipak bio pravi potez. Zapisala jee u svom dnevniku datum i par reci : Firchie is the drummer. Kill the drummer. Love the drummer.
BUDI SAM NA ULICI
Posebno se secam da je umeo sam sebi da se smeje i to me je odusevljavalo. Omiljena mi je prica iz Zagreba. Milan je imao jako slab vid. Milsim da je imao dioptriju 9 na jednom i 11 na drugom oku. Mucio se sa kontaktnim sociivima. To su bila ona prva, tvrda i teska za oci. A i nisu bila jeftina. Sedeli smo u nekoj piceriji ocekujuci tonsku probu, mislim da je sa nama bio i Massimo, sa jos par ljudi. U jednom trenutku Milan je viknuo da se niko ne mrda jer mu je iz oka ispalo socivo. Polako smo se pomerali ne bismo li ga nasli. Bez preterivanja mislim da smo ga svi cetvoronoske trazili jedno pola sata bez uspeha ! Nakon sto smo (na Milanovo insistiranje) konacno digli ruke on je odlucio da izvadi i ono iz drugog oka jer mu je kako je tvrdio tako bilo lakse. Ali tu se pojavio problem. Kako da se vrati do hotela bez sociva illi naocara kad tako lose vidi ? Sticajem okolnosti imao sam zimsku jaknu jarke plave boje koja je Milanu dala ideju: “Idi ti Firci ispred mene a ja cu da pratim tu tvoju plavu jaknu sve do hotela” Tako je I bilo sve do trga u centru gde su nam se odjendnom isprecili tramvaji. Na zalost ja sam kao pravi hiperaktivni bubnjar zaboravio da me Milan prati i na brzinu preskocio na drugu stranu izmedju tramvaja. Trebalo bi tu da dodam za one koji ne znaju da su u to vreme tramvaji u Zagrebu bili ofrarbani upravo plavom bojom,skoro identicnom mojoj jakni.Milan je prirodno zakljucio da sam usao u tramvaj pa je usao za mnom i ode !!! Mozete li da zamislite nase zaprepastenje posle par minuta kad smo primetili da ga nema. Propade u zemlju. ! Vrteli smo se u krug kao kerovi za repom pokusavajuci da provalimo sta se desava. Bojan se ceraekao kao lud ! Secam se kako je Magi gledala na sve strane ne bi li ga ugledala da bismo na kraju jednostavno digli ruke i odlucili da odemo jer valjda covek zna sta radi valjda ce se nacrtati u hotelu. Zaista eto njega posle jedno sat vremena. Pa gde si, sta si, kako si ? Objasnio nam je kako je usao u tramvaj i prepricao kako mu je bilo cudno sto mu se niko ne obraca tokom voznje. Poceo je prvo da sapuce dozivajuci nasa imena dok na kraju nije ukapirao da je sam i ohrabrio se da pita nekog da mu zove taksi, nakon sto je objasnio situaciju. Retki su momenti kojih se secam, sa smo se toliko smejali a najvise Milan sebi i svojoj nevolji. Mislio sam na trenutak da ce se mozda naljutiti na mene zbog nemarnosti ali od toga ni traga.
SAMO PAR GODINA ZA NAS
Ne znam ko nam je javio da je Milan bolestan, samo se secam da je Marina panicno govorila da nije zezanje da je u bolnici. Prov sam pomislio naravno – nemoguce ! Culi smo se tih dana, bio je pun utisaka i planova : Pariz, Brazil, Maja ! Najteze mi je bilo sto nisam bio blizu. Za samo par minuta uspeo sam da ga dobijem na telefon : “ Mikice ja sam, Firci ! Sta to cujem ?” pitao sam. “Ma pusti, gluposti. Nije mi nista stvarno. Videces”. Uspeo je da me ubedi ali samo za vreme trajanja tog telefonskog razgovora. Cim smo zavrsili zvao sam Subu u Sao Paolo i nazalst dobio pravu dijagnozu ‘Nije dobro, kazu da ima samo trideset dana …’ Stegao mi se stomak kao nikad pre, a ni posle. Vlada Radojcic i ja smo smilisli kako da ga ohrabrimo. Isplanirali smo da napravimo novi CD s neobjavljenim snimcima EKV (koje sma imao sa sobom u Njujorku) i da nam milan asistira u izboru pesama. Zvao sam ga skoro svakog dana i veoma aktivno radio na Cd-u. Davao nam je instrukcije, zvucao je pozitivno : ‘Nego slusaj nemoj da zeznes… da si obavezno stavio Jesen i Sobu iz Kulusica to su super verzije obecaj da ces ih staviti’ Tu sam prvi put osetio da mu se omaklo : Obecaj. Sutradan sam se cuo s njim: ‘Eto bas danas sam prvi put izasao i prosetao se oko zgrade! Da li si stavio Jesen i Sobu na CD? I Vodu? Ok super ajd cujemo se!’ Prekosutra je umro 5. Novembra 1994 od raka pankreasa. Osecaj usamljenosti koji nosim u sebi od tog dana se ne moze opisati. Jos uvek se ljutim na njega, kao i na Bokija, i na Magi i uvek cu se ljutiti.
Brega je bio sa zenom kod nas u Njujorku kad mu se rodila cerka i sa odusevljenjem sam mu ponudio taj CD Live ’88, na sat mi je otvoreno rekao da mu EKV nikad nije bila jasna i da je njemu preozbiljno i : ‘Sta ti ja znam, prepamento nekako’. Kasnije sam video fotografiju sa Milanove sahrane na kojoj stoji Bregovic sa crnim naocarima, mozda gresim, a mozda mu stvarno tada vise nista nije bilo preozbiljno, prepametno….
