Духовник. Биће ти јасно ускоро. А сада ми реци - признајеш ли ти у човјеку слободну вољу?
Непознати. Наравно да признајем.
Духовник. Признајеш ли неку - било какву - моралну разлику у поступцима људи, то јест, једне поступке људи сматраш добрим, а друге лошим?
Непознати. Разумије се.
Духовник. Признајеш ли некакав - какав било - смисао у свом постојању?
Непознати. Да, признајем. Али остављам себи за право да тај смисао видим у ономе што се мени чини да је смисао. За мене је он у једном, за друге може бити у нечем потпуно другом.
Духовник. Одлично. И тако, дакле, за тебе су несумњиви факти: слобода воље, разликовање добра и зла и некакав смисао живота?
Непознати. Да.
Духовник. Све ти то видиш, у све то ти не сумњаш?
Непознати. Да.
Духовник. А сада ја на извјесно вријеме постајем човјек који ни у шта не вјерује, и који никакав други свијет, осим материјалног, не признаје. Почињем логички да расуђујем, и долазим до неизбјежног закључка да је то што је за тебе "несумњиво", уствари, једна обична бесмислица: нема ни слободе воље, ни добра, ни зла, ни смисла живота. И ако у мојим доказима не нађеш ни најмању грешку, хоћеш ли ти мени рећи, упркос томе, да ја говорим неистину, да слобода воље постоји, да постоје добро и зло и смисао живота, да то није бесмислица, него несумњиви факат?
Непознати. Да, рећи ћу.
Духовник. Али, ако то кажеш, зар нећеш онда морати да одбациш полазну моју тезу, из које су изведени сви ти закључци, односно, моје невјерје?
Непознати. Хм... Па, да...
Духовник. Је ли ти сада јасан пут мојег расуђивања?
Непознати. Да.
Духовник. Добро, почнимо са логичким расуђивањем. Пред нама је питање о слободи воље. Шта се подразумијева под тим појмом? Очигледно, такво начело, чија дејства нису одређена неким узроком, односно, које само одређује своја дејства, и представља њихов првоузрок. Воља човјекова порађа низ узрочно-условљених акција, сама при томе остајући слободна, то јест, неусловљена узроцима. Слажеш ли се да тачно дефинишем појам слободе воље?
Непознати. Да.
Духовник. Можемо ли ми признати постојање таквог начела? Разумије се: не можемо. За нас материјалисте, појам "слободе" је очигледна бесмислица, и наш разум никаква друга дејства, осим узроком условљених, ни замислити не може. Јер, свијет се састоји од различитих комбинација атома и електрона. Никаквог другог битија, осим материјалног, нема. Човјек ту није никакав изузетак. И он је својеврсна комбинација атома. Човјечије тијело и човјечији мозак се могу разложити на одређену количину хемијских једињења. У смислу материјалности нема никакве разлике између живог организма и такозване не-одушевљене ствари. А свијет материјални потчињен је одређеним законима, од којих је један од основних - закон узрочности. У том материјалном свијету нема никаквих бесмислених и апсурдних појмова "слободних" дејстава. Лопта се котрља када је ми шутнемо. Не може се покренути док је не ударимо, и не може а да се не покрене када ударимо по њој. Она би била смијешна када би, уз претпоставку да има свијест, почела да друге лопте убјеђује да се она котрља по својој слободној вољи и да је то, што је била гурнута, била њена слободна жеља. Она није ништа више до лопта која се котрља у зависности од тога како је и колико јако ударено по њој, тако да она, с обзиром да је, заправо, само ствар, узалуд умишља да је некакво "слободно" биће.
Све до сада речено може бити изнесено у сљедећем - логички неизбјежном - реду: никакво друго битије, осим материјалног, не постоји. Ако је то тако, онда је и човјек - само дјелић материје. Ако је човјек само дјелић материје, он је онда потчињен свим законима по којима живи материјални свијет. Ако свијет живи по законима узрочности, онда и човјек живи по истим тим законима. Ако материјални свијет не познаје слободне, "безузрочне" појаве, онда ни воља човјекова не може бити слободна, и сама мора бити узрочно-условљена. И тако, дакле, слобода воље не постоји. Слажеш ли се: ја размишљам строго логично?
Непознати. Да.
Духовник. А слажеш ли се са закључком таквог размишљања?
Непознати. Не, наравно, не слажем се. Ја осјећам своју слободу.
Духовник. Идемо даље. Пред нама је питање о добрим и лошим поступцима. Један човјек је дао посљедње парче свог хљеба другом гладном човјеку. А други, сит човјек је од гладног отео његово посљедње парче хљеба. Признајеш ли ти моралну разлику та два поступка?
Непознати. Признајем.
Духовник. А ја тврдим да никакве материјалне разлике између та два поступка нема, зато што су, уопште, појмови добра и зла - чиста бесмислица. Ми смо већ показали бесмисленост појма слободе воље у материјалном свијету. За исту такву бесмислицу ми морамо признати и појмове добра и зла. Како се може говорити о моралном понашању лопте која се котрља када је ударају и зауставља се када наиђе на препреку? Ако су све појаве условно-узрочне, онда у моралном смислу између њих нема разлике. Појмови добра и зла логички неизбјежно претпостављају постојање појма слободе. Како се може говорити о лошим и добрим поступцима, када и једни и други једнако не зависе од лица које их чини?
Замисли аутомат који даје само покрете који зависе од натегнуте опруге: зар ћеш рећи да је аутомат поступио морално или неморално када је спустио своју ручицу? Он ју је спустио, зато што није могао да поступи другачије, зато што је тако направљена његова опруга, и зато се његова механичка дејства никако не могу морално оцјењивати.
А чиме се жив човјек разликује од аутомата? Само тиме што је опруга аутомата видљива, а опруга човјека није. Како је један, тако је и други - само комад материје, тако да они никакве друге акције, осим механичке, односно, узрочно-условљене, предузимати не могу.
Све што смо до сада рекли опет ћемо довести у кратак и логички досљедан низ мисли: никаквог другог свијета, осим материјалног, нема. Ако је то тако, онда је и човјек - само дјелић материје. А ако је он дјелић материје, онда је потчињен законима материјалног свијета. У материјалном свијету све је узрочно-условљено, и зато човјек нема слободу воље. А ако он нема слободу воље, онда се сви његови поступци, као механички неизбјежни, у моралном смислу не разликују. Дакле, "добро" и "зло" у материјалном свијету не постоје. Да ли се ти слажеш са мном, односно, да ли ја расуђујем логички потпуно досљедно?
Непознати. Да, ја нисам примјетио никакву грешку у твојим расуђивањима.
Духовник. Значи, ти се слажеш са мојим закључцима?
Непознати. Не, не слажем се.
Духовник. Зашто?
Непознати. Зато што у мени постоји осјећање за добро и зло, и ја се никада нећу сагласити са тврдњом да нема моралне разлике између подлих и благородних поступака.
Духовник. Врло добро. Идемо даље. Пред нама је питање о смислу живота. Ти признајеш да живот има неки смисао?
Непознати. Да, признајем.
Духовник. А ја тврдим да никаквог циља и никаквог смисла у човјековом животу нема, зато што ни о каквом смислу не може бити ни говора тамо гдје се одбацује слобода воље и гдје се на сав живот гледа као на ланац механичких појава. Када кажеш: пружио сам руку да узмем чашу - ти имаш два факта која су узајамно повезана онако како је циљ повезан са средством. Циљ је да се узме чаша, а средство је пружена рука. И мада си ти, као парче материје, лишен слободе воље, па због тога и твој циљ и средство нису ништа друго до обичне механичке појаве, ипак се у извјесном смислу може рећи да је у покрету твоје руке био неки циљ. Ако узмеш сав свој живот, у његовој цјелокупности, и поставиш питање о циљу тих, међусобно повезаних сврсисходних факата - таквог циља, ако се негира вјечни живот, не може бити. Смрт прекида твој живот, и самим тим се прекида и циљ, ма каквог га ти себи задао ради оправдавања читавог свог живота, и сав живот чини "бесциљним". Ако се негира бесмртност и призна само материјални свијет, о циљу се може говорити искључиво у строго ограниченом и уском смислу - као о циљу одвојених поступака, а да се при томе никада не смије сметнути са ума да је сваки човјеков поступак само механички условљена акција његовог материјалног аутомата. Слажеш ли се ти са тим?
Непознати. Не, не слажем се. Зар човјек не може за циљ свог живота имати тако узвишено стремљење, као што је срећа будућих покољења?
Духовник. Не, не може. Као прво, не постоји ништа узвишено, као и ништа ниско; јер, све што се чини, чини се једнако не-слободно, аутоматски, по овим или оним законима материје. Ако један човјек умире ради будуће среће људи, а други те исте људе издаје непријатељу, то није зато што један поступа узвишено, а други ниско, него зато што они, једноставно, поступају различито, као два различита аутомата са различитим опругама, и те опруге проузрокују различите, али ипак само аутоматске реакције. Ако се питање посматра и са друге стране - са тачке гледишта условне сврисходности тих појава - тај "узвишени циљ" никако не може оправдати човјеков живот. Заиста, ако човјеков живот нема циљ, како се онда тај циљ може наћи у срећи будућих покољења? Јер, живот сваког појединачног представника тих будућих покољења такође нема никаквог смисла. На који начин људски живот може осмислити срећа бесмислено живећих будућих људи? Ма како да бесмислицу и бесциљност помјерамо у будућност, она од те далеке удаљености не добија ни на циљу, ни на смислу.
Непознати. Међутим, људи који потпуно негирају вјечни живот, управо у име тог циља жртвују себе, и то не на ријечима само, него и на дјелу. Очигледно, за њих "срећа будућих покољења" није празан звук. За празан звук нећеш дати свој живот.
Духовник. Као прво, они не жртвују свој живот из неких тамо - ко зна каквих - циљева, него опет због истог оног основног разлога: тако се код њих комбинују атоми, тако дјелује механичка побуда, да они другачије и не могу поступити. Наравно, ако останемо вјерни логици, такву ћемо жртву морати назвати потпуно бесмисленом. И ако ти кажеш човјеку: иди да умиреш за срећу људи који ће живјети послије неколико деценија, - он ће бити у праву када ти одговори: какве везе имам ја са срећом тих мени непознатих и потпуно непотребних људи, да бих ја за њих дао свој властити живот?
