thrash forever

ne znam koji mi je najbolji thrash album, ni u jednom momentu ne mogu da izdvojim jedan a da odmah ne dodam još deset. imam prilično godina i naslušao sam se raznih muzičkih pravaca, pokušavao sam i da ne slušam neko vreme metal, samo pokušavao, jer ja to ne mogu. šta god slušao, kud god krenuo u istraživanju čovekovog stvaralaštva u muzici, ja bih se uvek vraćao tom pravcu. danas znam, ono što je u metalu, u thrash-u, urađeno od 1983. do 1991. urađeno je. za mene je zavesa tada pala. sve ostalo je nostalgija. za jednim vremenom, za jednim zvukom, za jednim stavom. i to nikad niko neće moći da promeni. i da se opet vrati to vreme - to nije moguće. gotovo je. danas kad vidim na nekom koncertu klince koji se oblače kao mi pre dvadeset godina ja se samo osmehnem. oni su čuvari vatre. ima nas. dovoljno. nikad nismo bili većina, nikad nismo ni bili mnogobrojni, sve do clash of the titans niko nas nije voleo. i ovo je samo jedna od onih priča koje ste čuli hiljadu puta ranije, svaka generacija ima neka obeležja, neku muziku koju je prihvatala kao deo svog identiteta.