Zbrilion Posted April 26, 2007 Report post Posted April 26, 2007 SVETOGRDJE ? imao sam nepunih dvanaest i nisam bio krsten. nisam imao nekih posebnih problema sa tom cinjenicom. ponekad bi me neko od dece zajebavao a ja bih tu zajebanciju prihvatio osim u slucaju loseg raspolozenja. tada bi zajebant zavrsio u bari ili blatu. ni sa tom cinjenicom nisam imao nekih posebnih problema osim besnih roditelja deteta koga sam ojadio sa ciljem. a onda je majka odlucila da me krsti na nagovor nekog kaludjera koga je slucajno srela. kaludjer, pop, sta li je vec bio. zvao se otac Romil. valjda je moj pradeda pomagao manastir u kome je on nekada sluzbovao. davao im je stari namestaj i neku rdjavu furunu im je dao. lepo od mog pradede. kaludjer je sada sluzbovao u nasem poznatom manastiru zaduzbini onog vaznog srpskog Kneza. to je bilo blizu moga grada. jednom je moja keva sa ortakinjama bezala od kuce ( neslavna avantura od 48 sati ) i dosla bas u taj manastir -zbog gladi i zedji tako da se i taj detalj poklapao. odlucili su da obave moje krstenje u tom manastiru a ja sam se toboze saglasio. kum mi je bio Rom taksista koji nas je do manastira i dovezao. pokupili smo ga usput i nikada ga vise nismo videli. sama okolina manastira je bila prijatna, tiha i mirna grana koja je pala nije bila pomerana, i po njoj su bili dzinovski lisajevi i bube. Romil mi je pokazao glavu cara Trajana koja je ukrasavala zidinu manastira. stvarno je imao kozje usi. za vreme krstenja stajao sam u gacama u koritu a Romil je nesto bajao sa nekim biljkama u ruci dok mu je iz usta bazdelo na rakiju. osecao sam se pomalo glupo, i palo mi je na pamet kako bi izgledalo kada bih Romila opaucio po glavi ili poceo da iznenada mokrim po njemu. ipak,nisam to uradio, jer sam znao da to nije ok a i obred je ubrzo bio gotov. secnuo mi je i pramen kose, uzgred. nadam se da Romil nije potajno upraznjavao i vudu-magiju. majka mu je dala peskire i neku kintu a meni je bilo zao tih para... onda je majka otisla da sa kaludjericama razmeni iskustva u vezi saranja uskrsnjih jaja voskom a i Romil se negde izgubio. mozda je otisao u svoju odaju da dokrajci rakiju ili da drka. ja sam odlucio da procunjam po manastiru i okolini. nadao sam se da cu otkriti neki tajni prolaz. setao sam se i istrazivao manastir i ikone a onda ugledao oltar. na njemu je bila gomila para. bilo je tu dosta raznobojnih papirnih novcanica i novcica razlicitih apoena. sve te pare su bile tu, ispred mene, tek tako. osvrnuo sam se, i nigde nije bilo ama bas nikoga. osvrnuo sam se ponovo, ali ne, cak su i oni sveci sa ikona gledali negde u stranu. na pamet su mi pale sigurnosne kamere ali to je za nas tada bio luksuz i nesto sto se moglo videti uglavnom na filmu. kulturno sam se posluzio, kada se novac vec nudio "na izvol'te". uzeo sam od svega po malo, da ne bi bilo sumnjivo. odjednom sam postao bogat. smatrao sam to pravicnom naknadom za pare koje je mojoj majci uzeo pop-kaludjer zvani Romil i bolje da ih ja drpim nego da ih on popije. glavninu sam potrosio na flipere i igrice kupio sam strip o Dilanu Dogu ( "Delirijum" ) a ostatak dao prosjaku. nisam se osecao krivim, naprotiv- bio sam Paladin i Cudotvorac: odlozio sam cirozu Romilove jetre bar za nedelju dana. UTVARA ? dogodilo se to u novogodisnjoj noci. sedeo sam na stepenistu u mraku jeo cokoladu i pio sok od ananasa, jer sam ostatke vina iz boce okrnjenog grlica lako dokrajcio. ona je dosla i donela flasu dzina, casu i djus. bila je pripita, mesala je dzin i djus samo tako. dala mi je da probam, ali dzin mi je bio nekako gadan i popio sam samo gutljaj - dva. onda je umesala i sok od ananasa u to, ali ukus nije bio mnogo bolji. pravila je koktel, i sve se prosipalo po tom stepenistu. prelivalo se dok je mesala pica onako omamljena. ustao sam da upalim svetlo da bi bolje videla, ali sam, naravno promasio prekidac i prethodno pozvonio nekome na vrata u 4 ujutro. ocekivao sam da nam vrata otvori baba sa viklerima ili nakarminisani ludak sa satarom ali se niko nije pojavio. svetlo se ugasilo, a mi smo seli na otirac. pricali smo u tmini. rekla mi je da ljudi obicno spominju neke leptirice u stomaku kada se zaljube ali da ona kada me vidi vise oseca neke crve. crve koji se migolje u njenoj utrobi, po njenim ledjima i svuda i hoce da izadju kroz njene oci. onda mi je kazala da me voli. odgovorio sam joj da volim i ja nju. nisam lagao. potom me je upitala da li se secam kada mi je pre 6-7 dana u poruci izmedju ostalog napisala i to da joj nesto nije dobro ovih dana i da cemo pricati o tome. odgovorio sam joj da se secam. ispricala mi je kako je jedne noci oblepila sobu starim tapetama i crtala preko celog zida. crtala je, veli, do duboko u noc. odgovorio sam joj da je to u redu jer ume da smiri coveka. e, onda mi je rekla. poverila mi se. izgovorila je tu recenicu. jeste, secam se, nije sala. polusapatom mi je u tami prozborila to da je tokom crtanja u jednom momentu jasno osetila i cula kako joj neko dise za vratom a u sobi osim nje definitivno nije bilo ama bas nikoga. priznajem, bio sam pomalo zatecen. upitao sam je da li joj se to i ranije desavalo i da li se desilo ponovo. odgovorila je da joj se to desilo prvi i jedini put za sada. nisam znao da li je to bio samo bleskasti trip brljive i lepe srednjoskolke ili avet u njenoj glavi, culna halucinacija koja ukazuje na zacetak nekog mentalnog oboljenja. a mozda ju je stvarno i posetio pokojni cukundeda. cutao sam nekoliko sekundi a potom odlomio dve kockice "milka" cokolade stavio joj jednu u usta, a drugu ubacio u svoja. pojeli smo cokoladu, a ona je pocela da mi seda u krilo i pri tom me je nezno poljubila. obgrlio sam je i poceo da vrsljam prstima svuda po njoj dok su nam se jezici vesto preplitali. cokolada je odlicno neutralisala ukus dzina. DEVOJKA PLAVIH OCIJU obrela se u busu toga jutra ta devojka plavih ociju a covek u mantilu je gledao u nju. sedela je u jutarnjem busu i vozila se ka skoli ta devojka lepih plavih ociju a covek u mantilu ju je gledao i gledao i gledao. posmatrao. bio je tu s vremena na vreme, u tom busu i zurio u tu mladu devojku lepih plavih ociju. to je trajalo godinu dana skoro uvek je bio u tom busu kada bi devojka plavih ociju ujutru krenula u skolu. a onda se osmelio prisao joj rekao joj svoje ime upitao je za broj telefona ( nije mu ga dala ) i pruzio joj papiric sa svojim brojem. onda se udaljio i ponovo piljio. devojka plavih ociju je sutradan ustala ranije i jednostavno promenila autobus. kao dete Perverznog Grada odlicno je poznavala sve njegove zamke. SMRTOVNICE PLAVIH OKVIRA dok kupujem jogurt, hleb, krompir ili upijam ludilo grada, ja ih uocim. ne zastajkujem da ih gledam, one se nekako namecu same od sebe. nicu kao ideje u glavi nekog megalomanijaka. umrlice mojih vrsnjaka i vrsnjakinja. u proseku po jedna mesecno, ako vec trazite tacnu racunicu. niko od njih nije imao vise od 27. neka od lica mi se smese sa papira, a druga me gledaju cutke. uputim im poneku misao, savet ili psovku i nastavim da koracam. zvuci surovo, ali covek se vremenom nekako navikne da zivi sa tim. ne znam gde su svi ti ljudi sada. mozda ih stvarno jede zemlja? saznacu to kada bude dosao i moj red. Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
marcoman Posted April 27, 2007 Report post Posted April 27, 2007 AHAHA, ova sa manstirom je vrh! ovo drugo nemam vremena sada da citam ali dobar si ti, one stare stvari su ti isto ok ali manastir jednostavno kida! Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
jshdfiyteuiyte Posted May 10, 2007 Report post Posted May 10, 2007 Supers i, konachno vidim i neke nove fazone na ovom forumu.... Ovo sa krshtenjem je super, ona i riba i momak su dobri, a ovo sa umrlicama me je trglo... Svaka pohvala od mene! Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Ol' Scratch Posted May 10, 2007 Report post Posted May 10, 2007 Pricha o manatsiru me poprilichno podsecja na Bukovskog... Shto nikako nije mana... Naprotiv... Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Zbrilion Posted May 10, 2007 Report post Posted May 10, 2007 Pricha o manatsiru me poprilichno podsecja na Bukovskog... Shto nikako nije mana... Naprotiv... PRATILAC nisam sam. ona je sada ovde. ponekad mislim da je nestala a onda dolece nazad ujutro ili u podne ili nocu. ptica koju niko nece. moja je. moja ptica bola. ona ne peva. ta ptica sto njise se na grani. by Charles Bukowski Share this post Link to post Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts