SVETOGRDJE ?

 

 

 

 

 

imao sam nepunih dvanaest

i nisam bio krsten.

nisam imao nekih posebnih problema sa tom cinjenicom.

ponekad bi me neko od dece zajebavao

a ja bih tu zajebanciju prihvatio

osim u slucaju loseg raspolozenja.

tada bi zajebant zavrsio u bari ili blatu.

ni sa tom cinjenicom nisam imao nekih posebnih problema

osim besnih roditelja deteta koga sam ojadio

sa ciljem.

 

 

a onda je majka odlucila da me krsti

na nagovor nekog kaludjera koga je slucajno srela.

kaludjer, pop, sta li je vec bio.

zvao se otac Romil.

valjda je moj pradeda pomagao manastir u kome je on nekada

sluzbovao.

davao im je stari namestaj

i neku rdjavu furunu im je dao.

lepo od mog pradede.

 

 

kaludjer je sada sluzbovao u nasem poznatom manastiru

zaduzbini onog vaznog srpskog Kneza.

to je bilo blizu moga grada.

jednom je moja keva sa ortakinjama bezala od kuce

( neslavna avantura od 48 sati )

i dosla bas u taj manastir -zbog gladi i zedji

tako da se i taj detalj

poklapao.

 

 

odlucili su da obave moje krstenje u tom manastiru

a ja sam se toboze saglasio.

kum mi je bio Rom taksista koji nas je do manastira i

dovezao.

pokupili smo ga usput i nikada ga vise

nismo videli.

 

 

sama okolina manastira je bila prijatna, tiha i mirna

grana koja je pala nije bila pomerana, i po njoj su bili

dzinovski lisajevi i

bube.

 

Romil mi je pokazao glavu cara Trajana

koja je ukrasavala zidinu manastira.

stvarno je imao kozje usi.

 

za vreme krstenja stajao sam u gacama u koritu

a Romil je nesto bajao sa nekim biljkama u ruci

dok mu je iz usta bazdelo na

rakiju.

 

osecao sam se pomalo glupo, i palo mi je na pamet

kako bi izgledalo kada bih Romila opaucio po glavi

ili poceo da iznenada mokrim

po njemu.

 

ipak,nisam to uradio, jer sam znao da to nije ok

a i obred je ubrzo bio gotov.

secnuo mi je i pramen kose, uzgred.

nadam se da Romil nije potajno upraznjavao i

vudu-magiju.

 

majka mu je dala peskire i neku kintu

a meni je bilo zao tih

para...

 

onda je majka otisla da sa kaludjericama razmeni iskustva

u vezi saranja uskrsnjih jaja voskom

a i Romil se negde izgubio.

mozda je otisao u svoju odaju da dokrajci rakiju

ili da

drka.

 

ja sam odlucio da procunjam po manastiru i okolini.

nadao sam se da cu otkriti

neki tajni

prolaz.

 

setao sam se i istrazivao manastir i ikone

a onda ugledao oltar.

na njemu je bila gomila

para.

 

bilo je tu dosta raznobojnih papirnih novcanica

i novcica razlicitih

apoena.

 

sve te pare su bile tu, ispred mene, tek tako.

osvrnuo sam se, i nigde nije bilo ama bas

nikoga.

 

osvrnuo sam se ponovo, ali ne, cak su i oni sveci sa ikona

gledali negde u

stranu.

 

na pamet su mi pale sigurnosne kamere

ali to je za nas tada bio luksuz

i nesto sto se moglo videti

uglavnom na

filmu.

 

kulturno sam se posluzio, kada se novac

vec nudio "na izvol'te".

uzeo sam od svega po malo, da ne bi bilo sumnjivo.

odjednom sam postao bogat.

 

smatrao sam to pravicnom naknadom

za pare koje je mojoj majci uzeo

pop-kaludjer zvani Romil

i bolje da ih ja drpim

nego da ih on

popije.

 

glavninu sam potrosio na flipere i igrice

kupio sam strip o Dilanu Dogu ( "Delirijum" )

a ostatak dao

prosjaku.

 

nisam se osecao krivim, naprotiv-

bio sam Paladin i Cudotvorac:

 

 

 

 

odlozio sam cirozu Romilove jetre

bar za

nedelju

dana.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

UTVARA ?

 

 

 

 

 

dogodilo se to u novogodisnjoj noci.

sedeo sam na stepenistu u mraku

jeo cokoladu i pio sok od ananasa, jer sam ostatke vina

iz boce okrnjenog grlica

lako

dokrajcio.

 

ona je dosla i donela flasu dzina, casu i djus.

bila je pripita, mesala je dzin i djus samo tako.

dala mi je da probam, ali dzin mi je bio nekako gadan

i popio sam samo gutljaj - dva.

onda je umesala i sok od ananasa u to, ali ukus nije bio

mnogo

bolji.

 

pravila je koktel, i sve se prosipalo po tom stepenistu.

prelivalo se dok je mesala pica onako omamljena.

ustao sam da upalim svetlo da bi bolje videla, ali sam, naravno

promasio prekidac i prethodno pozvonio nekome na vrata

u 4 ujutro.

 

ocekivao sam da nam vrata otvori baba sa viklerima

ili nakarminisani ludak sa satarom

ali se niko nije

pojavio.

 

svetlo se ugasilo, a mi smo

seli na

otirac.

 

pricali smo u tmini.

 

rekla mi je da ljudi obicno spominju

neke leptirice u stomaku kada se zaljube

ali da ona kada me vidi

vise oseca neke

crve.

 

crve koji se migolje u njenoj utrobi, po njenim ledjima i svuda

i hoce da izadju kroz njene

oci.

 

onda mi je kazala da me voli.

odgovorio sam joj da volim i ja nju.

nisam lagao.

 

potom me je upitala da li se secam kada mi je pre

6-7 dana u poruci izmedju ostalog napisala i to

da joj nesto nije dobro ovih dana

i da cemo pricati

o tome.

 

odgovorio sam joj da se secam.

 

ispricala mi je kako je jedne noci oblepila sobu

starim tapetama

i crtala preko celog

zida.

 

crtala je, veli, do duboko u noc.

odgovorio sam joj da je to u redu

jer ume da smiri

coveka.

 

e, onda mi je rekla.

poverila mi se.

izgovorila je tu recenicu.

jeste, secam se, nije sala.

 

polusapatom mi je u tami prozborila to

da je tokom crtanja u jednom momentu

jasno osetila i cula

kako joj neko dise za vratom

a u sobi osim nje

definitivno nije bilo

ama bas

nikoga.

 

priznajem, bio sam pomalo zatecen.

upitao sam je da li joj se to i ranije desavalo

i da li se desilo

ponovo.

 

odgovorila je da joj se to desilo

prvi i jedini put

za sada.

 

 

 

nisam znao da li je to bio samo bleskasti trip

brljive i lepe srednjoskolke

ili avet u njenoj glavi, culna halucinacija koja ukazuje

na zacetak

nekog mentalnog oboljenja.

 

a mozda ju je stvarno i posetio pokojni cukundeda.

 

cutao sam nekoliko sekundi

a potom odlomio dve kockice "milka" cokolade

stavio joj jednu u usta, a drugu ubacio

u svoja.

 

pojeli smo cokoladu, a ona je pocela

da mi seda u krilo

i pri tom me je nezno

poljubila.

 

obgrlio sam je i poceo da vrsljam prstima svuda po njoj

dok su nam se jezici

vesto

preplitali.

 

 

cokolada je odlicno neutralisala ukus dzina.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DEVOJKA PLAVIH OCIJU

 

 

 

 

 

obrela se u busu toga jutra

ta devojka plavih ociju

a covek u mantilu

je gledao u nju.

 

sedela je u jutarnjem busu

i vozila se ka skoli

ta devojka lepih plavih ociju

a covek u mantilu ju je gledao i gledao

i gledao.

posmatrao.

bio je tu s vremena na vreme, u tom busu

i zurio u tu mladu devojku lepih plavih

ociju.

 

to je trajalo godinu dana

skoro uvek je bio u tom busu

kada bi devojka plavih ociju

ujutru krenula u skolu.

 

a onda se osmelio

prisao joj

rekao joj svoje ime

upitao je za broj telefona ( nije mu ga dala )

i pruzio joj papiric

sa svojim brojem.

 

onda se udaljio

i ponovo piljio.

 

devojka plavih ociju

je sutradan ustala ranije

i jednostavno promenila

autobus.

 

 

kao dete Perverznog Grada

odlicno je poznavala

sve njegove

zamke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SMRTOVNICE PLAVIH OKVIRA

 

 

 

 

 

 

dok kupujem jogurt, hleb, krompir

ili upijam ludilo grada, ja ih

uocim.

 

ne zastajkujem da ih gledam, one se nekako

namecu

same od sebe.

 

nicu kao ideje u glavi

nekog

megalomanijaka.

 

umrlice mojih vrsnjaka i vrsnjakinja.

 

u proseku po jedna mesecno, ako vec

trazite tacnu

racunicu.

 

niko od njih

nije imao vise

od 27.

 

neka od lica mi se smese

sa papira, a druga

me gledaju

cutke.

 

uputim im poneku misao, savet

ili psovku

i nastavim da

koracam.

 

zvuci surovo, ali covek se vremenom nekako navikne

da

zivi sa tim.

 

ne znam gde su svi ti ljudi sada.

 

mozda ih

stvarno

jede

zemlja?

 

 

 

 

saznacu to kada

bude dosao

i moj

 

red.

 

 

 

 

 

AHAHA, ova sa manstirom je vrh!

ovo drugo nemam vremena sada da citam ali dobar si ti, one stare stvari su ti isto ok ali manastir jednostavno kida!

Supers i, konachno vidim i neke nove fazone na ovom forumu....

 

Ovo sa krshtenjem je super, ona i riba i momak su dobri, a ovo sa umrlicama me je trglo... Svaka pohvala od mene!

Pricha o manatsiru me poprilichno podsecja na Bukovskog... Shto nikako nije mana... Naprotiv...

Pricha o manatsiru me poprilichno podsecja na Bukovskog... Shto nikako nije mana... Naprotiv...

 

 

 

 

PRATILAC

 

 

nisam sam.

ona je sada ovde.

ponekad mislim da je

nestala

a onda

dolece nazad

ujutro ili u

podne ili

nocu.

ptica koju niko nece.

moja je.

moja ptica bola.

ona ne peva.

ta ptica

sto njise se na

grani.

 

 

 

by Charles Bukowski