Poslednji čin
(Tamno)

Kapi znoja koje oblivaju lice
I suze zato neprimećene
Večeras ostaju usamljene.

Oštri jezik kritike
I aplauz koji se ne čuje
Krajnji su trenuci jednog klovna.

Neubedljiva maska, more pudera
I poluprazna čaša omiljenog pića -
Nagrada koju ne zaslužujem.

Histerični smeh publike
Odjekuje ispred pozornice;
Kraj moje velike tragedije.


Klonuće tihog uma
(Tamno)

Smejem se sopstvenom bolu
Kada reči promene ne stignu do
Ušiju onih čije prisustvo volim;

Tada se ciljevi kojima težim
Izgube u roju misli o samoći
Iz koje možda nije trebalo da pobegnem;

Kada se sâm sebi nisam dopao
Prihvatio sam žig gubitnika
I otišao, neprimećen, po otkrovenje.

Ja sam ono čemu ljudi u lutanju
Žure i isti u savet ne dolaze;
Ja sam tek korist, ne biće koje diše.

I krivac sam jedini, jer
Sam ćutao i gledao kako tudja
Usta proždiru sve što moje bilo je;

Misleći da bar nešto vrednije
Sačuvao sam zauvek, nemost prijatelja
Podsetila me je da izgubio sam sve.


Pad
(Tamno)

Tup, zvučan pad.
I suze sažaljive duše.

Posvećenost je došla po danak.
Bio sam gluv za opomene.

Zaborav ima sirov osmeh.
Ali ona pamti moju priču.

Ponos slomljenog tela.
Njen čvrst stisak u zagrljaj.

Zaslužila je više moga vremena.
Tu kletvu neće izgovoriti.

Odjekujući, hladan pad.
Krivica zauvek nepokajana.


Žedan
(Tamno)

Nebesko sivilo je jedini prijatelj
ovog sumraka oslobodjenog reči.

Ja, avaj, nemam podsticaj
vredan i najmanjeg uspeha.

Ne zaslužujem dah osamoćene misli,
a to je sve što moj plašljivi pokret
odlučio je da dozove.

Nezadovoljena strast proždire
poslednju bit moga spasenja.

Moli se da ne upoznaš bol
koji se u meni udomio.


Onoj koja odlazi
(Tamno)

Mrzim te;
jer kada odlučila si da napustiš moj krotki raj,
spakovala si jos nečiju sreću, kradljivice srca.

Volim te više od ikog;
samo zato što za prvi put kada opio sam se
krivo je vino sa usana ti, mekih.

Nisam ti ništa, a jesi mi sve.


Odlaganje zime
(Tamno)

Hoćeš li se ikad
okrenuti kad zastaneš
pre reči odlaska i pobiti
svoje navike,
udeliti mojim
sanjivim očima
opet celu sebe?

Jeza tiho
nadvladava vrelinu
nekad što osećasmo,
a svet sav,
bez tebe i mene,
izgleda da menja se...


Majko
(Tamno)

Misliš li da ja nikad nisam
osetio da je svemu kraj?

Da nisam ostao slep kad
svet je tutnjao pored,
ne pitajući me da li koprcam se?

Jesam;
a onda i shvatio da ništavilo
dolazi tek pošto izgubiš i sebe,
da kraj ne postoji za um i dušu
koji su prosuti uz vetar.

Odrastao sam,
pusti malo mene da vodim.


Niko
(Tamno)

Ona je tako lepa,
a ja sam Niko.

Vreme, klizeći,
poručuje da ona živi,
šapuće kako umirem.

Vidim je kad god
zatvorim oči.

Ja ne poznajem
dodir sreće duže od
skromnog dana.

A njena koža isijava,
otkriva mi dušu
tako bledu...

Ne znam zašto
jedno smo,
njen je izbor samo.

Ona je prelepa,
a Niko sam.


Za vreme moga disanja
(Tamno)

Kada Značenje podmuklo
promrmlja da nikad bio nisam
njegova plana deo, da li
da ponovim bogati život
koji lutaše izmedju puteva?

Tama koja oduvek dobija
moj usamljeni jecaj, privlači mi
svest očajem oblivenu,
ne voli me ni sama.

I kamo se je dala želja da
pobijem svu tišinu svojih
iskreno dostižnih snova
i zaslužim sebi ponos?

Svako sutra srodno je
prethodnom gubitku godina,
a nije, zaista, da osećam se isto.


Istina zove
(Tamno)

Nekad sam te tražio,
verovah da u susret ti srljam
svakim činom dobrim;
najednom koračam nasuprot
Suncu što ipak žari
parčad ulepljene sreće...

Kako, kada nemam boga,
prepoznajem u se greh?

Sve što nemah imalo je mene
u ropstvu služenja
sopstvenoj slobodi.

Samo jedan glas pokušava da
moje sito telo potera od
iskušenja davno upamćenih;
slomljen um odavno je nem,
al' neumorni krici
nadjačaju usamljenu volju.


Čovek i veštačka sreća
(Tamno)

Probudiš se, jednom,
voljom samo ne tvojom,
u lancima nikog drugog
i spoznaš da ključ si od
katanca već odavno sâm progutao.

Sve što te muči je
prijatelj kog imao nisi,
iako mnoge si sasvim blizu pustio
i to što primoravaš sebe na sve što
krvnički jurilo je tebe,
uzevši ti dušu donoseći bol.

Da je svaka tvoja kap bila
razum na jeziku drugog Čoveka
pretvarati se morao ne bi
da si manji od onoga što nosiš iznutra,
hodao bi svetom slobodan;
a u svoju si klopku upao, njima poučen
vlastitu krv i suze dozvao...

Čudno, posve, jer ono što čuo bi svugde je da
uvek drugo srce zna šta za tebe je najbolje..!

Postaćeš još jadniji ako, poput mene,
ne oglušiš se načina tudjinca
nakon prvog saplitanja u ponor, te (ne)
podješ drugim putem, što dalje
od licemerja neukih idola;
svoje ruho kroji znanjem usamljenim.


Dašak istine
(Svetlo)

Tvoje oči,
obojene nevinošću,
traže da budu
zapamćene.

Tiha,
neočekivana duša
udicu smirene lepote
začas progutala je.

Ali kako to da
još ne znaš da
iskreno volim te?


Kći Nebesa i Sna
(Svetlo)

Korak do najlepših priča
i posustaja očiju slabašnih
prinose osećanja visprena;

Poziv na vernost
ranjivom biću u mojoj je
glavi najdraži gost.

Iz sunčevog zraka izranja ona,
trenutno tiha,
oduvek zavodljiva;

Belina oblaka i neba plavetnilo
uobličuju njeno,
tako mirisno, telo;

I topli, golicajući sjaj
izmamljuje reči:
"Sebe mi daj".


Osvoji me
(Svetlo)

Osvoji me,
jer u tišini svoga uma
već odavno volim te.

Zaboravio sam svet;
pogled, hitar i žedan,
samo jedan lik mi izdvaja.

Osvoji me,
jer plašim se da put ka tebi
ne otkrije drhteće korake.

Posegni i dodirni me;
spokojno gledaj kako pretvaram se
da se opirem.

Osvoji me,
jer vrelini ove uzburkane krvi
oduvek nedostaješ.


Zatvaraš mi oči
(Svetlo)

Tvoj mlaki dah
usudio se da krene
put kože moje ruke;

Moj meki vrat
voli igru poljubaca tvojih,
još mekših, usana;

Tvoj me obraz blagi
u zagrljaju sigurnom
najsporije uspavljuje

Dok prisnost tvoga tela
jedina je sila što dozvoljava
da, i kad nisam sam, budem svoj.


Presvetli, vodeni čas
(Svetlo)

Suze sa neba zaustave se
sekundama daleko od ustiju željnih;

I slatkasti poljubac jedan oblak mi da.

Nespretno granje izmigolji se
tik iznad usamljenog hoda;

A hitri tuš ukrade mi dah.

Zevanje Sunca, tu iza brega,
požuruje prolećni dan;

Ptičiji cvrkut opozdravlja svačiji san.


Mala boginja
(Svetlo)

Plava kosa deli sjaj svile
i ranjivi pogled ćuti;
spokojno idi, mila moja,
jer čekacu te ovde kad se probudiš.

Glatka, besprekorna koža,
dvaput prekinuta purpurnim ruhom,
miriše na slatki med
i prekrivam je lagano.

Nežna stopala na ivici kreveta
migolje se u potrazi za toplinom,
a laktanjem bira pogodni deo jastuka.

Široki, iskreni zev
uzima mi osmeh; i slučajno,
nesvesno, baca prste u stranu,
dodirujući mi obraz.

Dobro je da ne zna
koliko sam slab
dok blizu mene bezbrižno postoji...


Mirijada želja, a jedna je prava
(Svetlo)

Htenja stara, neizbrojiva, donela su mi
i radost i plač, no
uvek bi mi uzela više od krvi.

Samo, ono što mi se desilo nije
je da nekog dobijem
tako što mu sebe dam.

Oduvek sam pameti imao,
ali dovoljno ne razmišljah
jer srce prstom upirući bira;

Zaslužiti, bez prekog truda,
da te neko zatvorenih očiju vidi -
kako se to uspeva?

Iz kože svoje pobeći nećeš,
al' pustiti nekog unutra
može se mnogo dublje...

Neminovnost prirode moje
učini da sve to saznam, ali
kako se postaje nečiji san..?

© 2005 - 2008 Mladen Trajković

"Tamno" i "svetlo", prikazano kao antiteza jedno drugom... Veoma zanimljivo urađeno. Kad budem našao malo više vremena, produbiću svoja zapažanja o ovome.

Upravo tako. Kontrast dva ekstrema koji nisu medjusobno sukobljeni - naprotiv; i jedno sam i drugo. A i oni su ja.

 

Uzgred, znam da sam post-ovao dosta više od onoga što može biti lako 'svareno'... ali upravo mi je i bila namera da predstavim celinu koja jesam, ne fragmente. Oni koji su zainteresovani će pročitati, napisali komentar nakog toga ili ne; ne usudjujem se da vam namećem bilo koju svoju želju ili da tražim kritiku (bilo pozitivnu ili negativnu), već samo, otvarajući se, prihvatam ono što me čini i što mi se dešava (a što me je i nateralo da se na ovaj način 'ispraznim') ujedno pružajući šansu da neko mooožda bar malo uživa... (dakle, nije previše bitno šta ja mislim o svojoj poeziji i sebi, a ni šta mislite vi; prepustite se i uživajte ili patite)

Eto, komplikovana spoljašnost unutrašnjosti vodjene vrlo prostim principima; but that's just me.

 

 

P.S. Površnost Čoveka me ubija. Ali prihvatanjem onoga što nepobitno postoji (najčešće - mane; bila ona zaista loša osobina koja vas realno sputava ili neopravdani predmet ismevanja od strane drugih) smetnja prestaje da bude nešto što vas [još i dodatno] ugrožava...

 

P.P.S. Upravo zbog ove svoje proračunatosti nisam hteo da ovde objavim još dosta pesama koje su totalno prožete simbolima; čudnim tokom, uglavnom nerazumljivim za ikog drugog. Ali, kao što već rekoh, sve je to lažna kompleksnost, jer me vode najpre dva ideala - Dobro i Istina.

OK, no more bullcrap from me. Sorry.

Prosute misli....ajd ih sad lepo pokupi,zlato dedino. Mislim,pesma je okej....ali...nekako...E jebi ga,pobeze mi misao.

Izvini, ali nisam baš uspeo da 'uhvatim' poentu tvog post-a... (a možda je baš to bila poenta; stvarno, ne zezam se i nisam sarkastičan; ''pesma''? )

 

Jbga, rekoh da znam da sam post-ovao previše pesama i već tako odbio dosta potencijalnih čitalaca (mada je vrlo moguće i da grešim; moram da se ogradim).

'Prosute misli' => zato što sam uglavnom mahom pokrenut (tj. inspirisan) nečim, okupiran onim što traži svojevrsno pražnjenje (a ne da sad sednem i kažem sebi: ''Dobro, 'ajde sad da napišem neku pesmu, imam ćef'') ; tako da je po sredi neke vrsta samoočuvanja... i ko mi je kriv kad sam sâm 'ubio' spontanost ovakvim, komplikovanim, izjavama..? All me.

 

P.S. Možda je već previše to što se u pesmama najčešće osećam kao žrtva? Kako god, nikom ne želim da ikad doživi sve ono što ja jesam... jebeš isustvo/mudrost (stvarnu ili umišljenu) kad si nesretan. I zar ne smem da ponekad budem pristrasan, da gledam prvo sebe? Ko će me sačuvati, ako to sâm ne radim? No, ono što verovatno nikada nećete shvatiti je da sam takav samo 'unutra', u sebi; a zapravo nikad zaista nikog ne sputavam svojim problemima, naprotiv - da sam samo (bar ponekad) mogao da se ogradim od svoje ekstrovertnosti, mnoooogo bih bio sretniji i uspešniji... Ono što čuvam za sebe (i ne 'sakupljam' ili potiskujem, već odagnam pesmom) uglavnom svi reflektuju ka svima drugima, čuvajući svoju suverenost. Zato me je lako prepoznati u gomili; uglavnom ja najebem ili priznam grešku (koliko god želim da verujem da je drugačije, to se iznova i iznova potvrdjuje) .

Ali opet, nit' je ovo dovoljno da vam dočara mene kao osobu, niti vam i mogu dokazati da sam ovakav isključivo pismenim putem (a tu mogu i da lažem, da predstavljam sebe kao nevinašce iako sam možda gad)...

All I'm saying je da zivot nije toliko sranje.

E, to je već sasvim jasno - i totalno si u pravu; ali to znam tek od nedavno.

 

No, umeo sam da mislim kako je mnooogo drugačije (samo jedna od stvari koje su tu igrale važnu ulogu beše i to da se ne sećam da li sam ikad bio vezao tri meseca u svom životu, a da sam za to vreme bio zdrav; samo jedno od sranja. S druge strane, tu je i činjenica da su moju dobrotu eksploatisali bezmalo svi, pomešavši to za naivnost; a nije lako kad povredjuješ sebe, ponajviše ti sâm, gledajući sva ta 'nevinašca' u oči i uporno se nadajući da će se neko promeniti ili konačno postupiti ispravno. Dalje, studiram prokletu Medicinu i i dalje sam vodjen jednim idealom - bezuslovnim Dobrom za Čoveka, iako sam milion puta doveden u situaciju da posumnjam u namere i razloge koko studenata, tako i samih lekara...) a ipak sam ostao neiskvaren. Jedva-ko i zna da su mi pesme tako mračne, zapravo... Ne mučim druge svojim problemima, jer niti želim da nekog opterećujem (ze njega/nju) manje-više nebitnim stvarima, nit' nisam rekao da ne mogu da se nosim sa svim time; još uvek sam mentalno zdrav (i u ovom trenutku najmirniji duhom nego što sam ikad bio) baš zato što ništa ne krijem od sebe.

 

Uzgred, ima tu i 'svetlih' pesama, zar ne? To takodje govori da nisam potpuno okupiran sranjem...

 

I molim te da ne misliš kako sad predstavljam sebe za čistunca. Imam ja bezbroj mana (čak možda više nego vrlina, ali ove druge su znatno snažnije), a ovde se radi o tome da uglavnom ne razumem zašto, kad sam ja, ovako napaćen i još uvek neretko sputavan (a nisam jedini, nikako nisam) ostao neagresivan i 'čist', mnogi drugi toliko potpadnu pod svoju subjektivnost, postaju isključivi..? I jebiga, više je to retoričko pitanje... kako god, neću više da smaram...Sve bi bilo mnooogo jasnije da me poznajete. (a evo i novog prblema - ni pred kim ne mogu da budem ono što zaista jesam; ljudi vole dobitak i sreću više nego moralnost, iskrenost i doslednost. Zato stalno moram da, kad god nisam sâm u odredjenoj situaciji, uvek prvo pomislim na drugoga; a taj drugi ima usta i glasno se buni, iako ne bih da ga oštetim, već da ne oštetim nikog drugog)

Opet, imam nevidjenu sreću što sam ionako zaboravan, ali i što mogu da odbacim bilo šta što nije uprto krajnjem cilju... zato ostajem neopterećen lošim, a 'upijam' svako ispravno dobro (to se već ne zaboravlja - ispravne, istinite stvari postaju navike; bile one dobre ili loše). I tako u krug...

Edited April 17, 200817 yr by MyNameIsMisery

(posle petominutnog udaranja glavom o zid) Slusaj,ortak,da ti znas sta je patnja,ali prava patnja(sto ti nikako ne zelim da ikad iskusis)drugacije bi razmisljao...sad,to sto si dopustao da te drugi gaze,to je tvoja krivica,sefe.Ne mozes njih da krivis.

Iskusno si ovo rekao...

Hvala,hvala...

Budući da su patnja, sreća, ljubav a i subjektivna ljudska (re)akcija nešto što se ne može izmeriti, njihova opsežnost ne može konkretno odrediti, upravo od ovog poslednjeg (individualnosti) zavisi kako će i koliko nešto od toga na njega/nju i delovati... jer je Čovek ono što se prilagodjava u tom (tj. svakom) slučaju, dok činjenice postoje i mimo njega (od ove rečenice može nastati opsežna filosofska rasprava, al' nemojmo sad i u tom pravcu). Ja, čini mi se, nisam samo bio profesionalno mučen; a iskusio sam raznoliku psiho-fizičku patnju. I ne kažem da je bila toliiiko zajebana i da i ja nisam kriv, već da me slama to što najčešće najebem kad samo želim dobro; kriv sam, itekako! Ali opet - 'ajde da sam zla gadurina, no kako se pomiriti sa tim da si zaslužio lošu posledicu po tebe ako ni u jednom trenutku ništa loše nisi učinio, nikad rdjavim razlogom bio poveden..?

Problem je, vidiš, mnogo suptilniji.

 

I moram ti nešto priznati: malo se pribojavam tebe i tvojih komentara ovde... baš zato što mi odaješ utisak nekog ko je toliko ubedjen u tačnost i bitnost svog stava u ovoj priči, da ne bi prihvatio ništa što dodam, bilo to tačnije ili ne... A kad se radi o meni, kako uopšte i možeš 'potegnuti' to da me poznaješ bolje od - mene? (ovo je hipotetičko pitanje koje ima poentu, ne kažem da si to već uradio ili da radiš)

 

Ove pesme su takodje vrlo zaobilazan put ka mom 'pročišćenju'... i ne biste mnogo ni smeli da stvari tumačite bukvalno; da svrha nije bilo pisanje pesme, prosto bih napisao na papir nešto tipa: Ja sam dobar; ljudi su loši prema meni i ne razumem zašto je to tako; a i slabić sam, pa me stvari radije slamaju, čine bespomoćnim, nego što me nerviraju i izazivaju na agresivnost; a da, još sam i pičketina koja ćuti i ne daje im do znanja šta mi rade i nikad se ne branim; a sramota me je da ih previše cimam kad mi nešto treba, jer najpre znam kako se ja osećam kad me smaraju; i tako u nedogled... Ah, da - sve to jeste istina.

 

Nazgodno mi je da dodam još i ovo (zato što zvuči vrrrlo nezahvalno i umišljeno), ali => videćeš koliko sam dobar i mentalno zdrav čovek ako/kad me upoznaš...

Edited April 18, 200817 yr by MyNameIsMisery

Anytime...Jesam ubedjen u svoju tacnost,ali na drugi nacin,a to je da su ljudi VEEEEOOMA zli i pokvareni,ali me to niakd ne ubedaci...insanity is the key

Salim se...mene prosto ljudska zloba nimalo vise ne dotice.Probaj tako.

VEc sad pravis gresku sto toliko suptilne emocije dajes na tacni ljudima koje ne znas.

Edited April 18, 200817 yr by The Joker

A ja bash mislim da je decko hrabar.

Hrabar da prizna svoje slabosti.

To postujem, vise nego "popovanja" o zivotu. O.K. ne kazem da si hteo nesto lose da mu porucis svojim komentarima, samo ...moram da kazem da mi se uzasno dopada sto je toliko toga otkrio o sebi. Bez macho "tripova".

E, sad, da li ce i koliko to neko da ceni, zavisi od osobe.

 

A ja bash mislim da je decko hrabar.

Hrabar da prizna svoje slabosti.

To postujem, vise nego "popovanja" o zivotu. O.K. ne kazem da si hteo nesto lose da mu porucis svojim komentarima, samo ...moram da kazem da mi se uzasno dopada sto je toliko toga otkrio o sebi. Bez macho "tripova".

E, sad, da li ce i koliko to neko da ceni, zavisi od osobe.

 

Pa sta da ocekujes od zene.

 

Morao sam

 

Realno, svi znamo da zene ne cene bilo kakvu vrstu 'dusevne dobrote' ili cega vec, mnogi su se tu vec zajebali

Takodje znamo da zene ne cene ono sto kazu da cene

 

 

 

Pesme mi se svidjaju, dobro su sastavljene, dobra im je atmosfera i tematika,(da ne tupim o svakoj posebno) ali mislim da je Joker u pravu kada serviras svoje emocije na tacni ljudima koji te ne poznaju...

Edited June 18, 200817 yr by Demon Seed

To 'serviranje emocija na tacni ljudima koji me ne poznaju' nije nužno loša stvar.

Dodjavola, pišem (bilo to kvalitetno ili ne) da bih nešto sebi olakšao, da bi drugo zauvek zapamtio, ali i zarad same činjenice da nešto stvaram... a ne bih oprostio sebi kada bih lagao tj kada bih se suzdržavao. Ono što osećam - pretočim na papir; a, bez ikakvog nagoveštaja o mojoj pretencioznosti, zar i mnogi drugi pisci (poznati, najpre) takodje ne dele intimu sa svima drugima..?

I još nešto - sve što napišem se može činiti jasnim, može dočaravati sliku o poenti koju potenciram, ali, verujte, nikada nećete znati šta se je tačno desilo da me natera da napišem bilo koju od tih pesama (pišem umnogome simbolički i dvosmisleno, prikriveno - mahom kad su tužne, tamne pesme u pitanju) ... i to automatski znači da sam mnogo manje ranjiv nego što mislite.

 

Ali, rekoh već, ne bih bio dosledan samom sebi kada bih ikoga tu lagao. A ako ja ne brinem za sebe, zašto biste vi (za mene) ? Iako se ovde možda oseća 'hladniji' ton, znajte da nisam nameravao da iskažem ni najmanju dozu nepoštovanja, ka bilo kome od vas. Nisam ja mnogo pametan; a i da jesam, to ne bi bio NIKAKAV garant o mojoj nepogrešivosti. Koje god sredstvo da je iskorišćeno (a samo znam za Dobro), bitan je cilj - pesma kao oblik izražavanja, te njeno eventualno vrednovanje.

 

Sve ovo potanko objašnjavam (možda nepotrebno, od samog početka) jer bih da ukažem na to da sam bar maaalo umešniji u sastavljanju ovakvih pisanih dela i da je u proces uključeno razmišljanje (i kad je pesma, u celosti ili jednom svom delu, gadna, nedopadljiva). Dakle, sve je to posledica moje nedvosmislene namere... i važno je da je to meni bitno.

 

Evo još koje skorije pesme dole..:

------------------------------------------------------

 

Niko me ne poznaje

(Tamno)

 

Ne gledaj me;

pogledom prodornim, iako iskrenim,

oduzimaš mi lagodnost

i pribojavam se da me

ne razumeš...

 

A znam da, ovako neproživljen,

u ljubavnom činu

sudar sam noseva.

 

Dovoljno tiho izustih da

do moje srži stiže se

posve drugim putem i

sve što prizvao sam

u tebi - ljutnja je.

 

Ako postoji savršen par,

zar ne vidiš da jedini stojim

daleko od gomile ljudi

spojenih istim porivima,

one čiji deo i sama si?

 

Ova duša jedino je nešto

što mogu zvati svojim

koliko god se želja u njoj roji;

sunce posustaje i jesenji dan

sustiže moje snove...

 

i 'bilsko' još uvek nije 'isto',

nesudjena moja.

 

---

 

Morfologija toplog dvojca

(Svetlo)

 

Ti. Ja.

I baš ništa izmedju;

jer svet je posvud oko nas -

toliko smo blizu.

 

Ne shvataš mi razloge

i dajem ti svoje naočare

da vidiš mojim bojama.

 

Ljubiš me, i kad ljuta si,

jednako strasno, te biram

da ne gledam druge.

 

Opraštam ti greške

ma koliko velike

jer i ti si mene trpela

i još uvek želiš me.

 

Tvoje sitne tajne

bez ijedne reči poštujem,

znajući da čuvaš ih

za trenutke dosade.

 

Kada strah me obuzme

pomislim na tebe, a tek

onda marim za

na svojoj koži modrice.

 

I znaš da puštam te

da odeš

kad tvoja sreća prava

od mene je daleko...

 

 

 

P.S. @ Thunder11 :

Hvala što si uopšte i pročitala nešto od ovoga. I ipak nije svejedno da li će se čovek 'ogoliti' pred drugima, najpre zato što njemu samom ne nedostaje razloga, a drugi (bar neki od njih) neće razumeti ma koliko da im se objašnjava...

Ovo sam pisao za sebe i zbog sebe samog, te nema mnogo 'lutanja', niti mačizma, umišljenosti.

Samo sumiram dobro i loše, te prelazim preko onoga što je preteće, što smeta, a pamtim ono što je dobro.

 

P.P.S. Relativno duuugo nisam nijednu pesmu napisao; to pokazuje da sam dovoljno odrastao, da jedva-šta sa čim se već suočih smeta. Kada nema ni problema, a ni nade, mašta ne luduje... bol ne obuzima i ne traži put napolje.

I ponekad se dobro ismejem ili pocrvenim pred onim što sad već smatram preraslim, nezrelim (što sam ranije napisao)... i zato znam kako je postojanost svega ovoga opravdana.