Karl Gustav Jung

[рогозуб]

kao i za pochetni poust za temu o Frojdu, i za temu o Jungu cju uzeti deo teksta

 

Прелести научне психологије у светлу Предања Цркве

 

 

 

Јунгијанство/аналитичка психологија

 

 

 

Други велики камен спотицања за православне Хришћане је учење швајцарског психолога Густава Карла Јунга, Фројдовог ученика и каснијег ренегата. Он је одбацио Фројдову пансексуалну теорију, психоанализу, и уместо ње понудио тзв. аналитичку психологију. Основа Јунговог учења је појам човекове индивидуације, тј. етапног процеса мењања човекове личности на путу ка циљу који је он назвао Сопство. Индивидуација је дуг, мукотрпан и опасан спирално-кружни силазни пут који нас Хришћане неизбежно подсећа на силажење кроз Дантеове кругове пакла у само средиште преисподње.

 

На томе путу човек треба, по овом учењу, да превазиђе своју социјалну улогу - Персону и да се помири са својом Сенком - мрачним двојником свога Ја (тј. да прихвати зло у себи), затим да сретне своју Аниму/Анимуса (супротни пол у себи) и на крају да спајањем супротности у себи (добра и зла, мушког и женског) доживи рођење свога Сопства, једне вредности која је надређена свесном Ја, чиме наступа преображај личности у правом смислу речи, а које се анализанту често појављује у визији окултистичког знака мандале. Заправо, ради се о Јунговом сопственом ин-дивидуалном путу, који је он подигао на степен општеважећег пута за човека уопште. Како је Јунг кренуо тим путем?

 

Јунг је потицао из породице која је била у више генерација оптерећена медијумизмом, а сам је од раног детињства показивао отпор према Хришћанству и јаку склоност према фантазијама, сновима и окултном, кога се плашио све док није одлучио да свесно зарони у све то методом активне имагинације и тумачења снова. Од тада је све што је радио чинио под присилом, било да се радило о аутоматском писању, било да је чуо унутрашње или спољашње гласове који су му давали упутства и доносили открића (један женски унутрашњи глас /демон/ му је дао идеју о Анимусу и Аними, нпр.). На том путу појавио му се његов лични дух-психагог, крилати старац са роговима у обличју гностичког паганина кога је назвао Филимон, са којим је често шетао и разговарао.

 

Приморан од Филимона, после праве демонске опсаде куће, написао је аутоматски текст Septem sermones ad mortius (седам проповеди које су му издиктирали "мртви хришћани из Јерусалима“; нама Хришћанима је јасно да ти мртви хришћани могу бити само демони) које је потписао именом старог гностика Василида, а у којима је била основа за цео његов доживотни рад: принцип индивидуације, јединство парова супротности и четворство. Од тада Јунг почиње интензивно да изучава старе индијске, кинеске и тибетанске списе и зен-будизам, практикује јогу и источњачку медитацију, проучава телепатске појаве и приређује спиритистичке сеансе, проучава пророчке методе астрологије, гледање у шољицу кафе, пасуљ, тарот-карте и кинески Ји Ђинг.

 

Резултат свега овога је његова књига Аион, која није ништа друго до тумачење астрологије, Нострадамусових пророчанстава, "текућег доба рибе" и "наступајућег доба водолије" које ће наводно донети људима вишу свест (постигнуту индивидуацијом!), која је ипак намењена само изабранима.

 

Затим се окреће гностици и средњовековној алхемији и магији, у којој је открио зачуђујуће поклапање са својом аналитичком психологијом: оно што је за Јунга било искуство индивидуације, алхемичарима је очигледно било добро познато. И методе којима су изводили своје огледе биле су потпуно исте као његове - медитација (унутрашњи разговор с неким ко је невидљив) и имагинација (моћ стварања слика, визуализација). Тада је схватио да су пре њега већ многи ишли тим стазама, и да је он само дао нове називе старим појмовима и искуствима која су била позната и у далекоисточној и у средњовековној окултистичкој пракси.

 

Од тада до краја живота он ће се посветити проучавању а касније и практиковању окултних обреда у својој кули у Болингену, чије је зидове ради лакшег контакта са демонима украсио алхемичарским и гностичким симболима и изрекама. Све то ће резултирати његовим животним делом - двотомном књигом „Misterium Coniunctionis“, коју је дуго зазирао да објави због њене застрашујуће окултистичке садржине.

 

Заправо, Јунг у овом делу открива да је у алхемичарском опису тзв. хемијског венчања између краља и краљице који се сједињују, умиру и поново рађају у једном телу као хермафродит, (што је раније био уочио и у тантричкој пракси Индије) препознао фазе процеса индивидуације. Овим је открио и велику улогу сексуалности у својој психологији, која код њега наместо биолошког има духовни ("нуминозни") аспект и ритуално значење.

 

Таква сексуалност се остварује у обреду магијског венчања, у коитусу, тзв. Hierosgamosu има много варијанти, а најчешћи је сексуални однос у коме се и мушкарац и жена (његова мистична сестра, soror mystica) после дугог заједничког идења стазама индивидуације сједињују сами са собом (!) тј. са својом Анимом/Анимусом, и свако од њих од половине постаје целина, тј. ново, пробуђено, андрогино биће. Тиме је свако од ових достигао циљ, своје тзв. Сопство, стање вишег знања (ето гносе, знања које је Стара Змија обећала нашим прародитељима у Рају, ето Ничеовог натчовека, ето "квадратуре круга", ето јогинског трећег ока! Није случајно што се ово стање представља симболом уробороса, змијоликог змаја који прождире сопствени реп.

 

Сатана не може да да ништа друго до оно што и сам има - сатанско, прелестно осећање самозатворености и самодовољности.

 

Из педагошких разлога о овоме се не би смело више говорити; довољно је знати да ономе ко довде стигне нема повратка јер је за њега покајање постало немогуће; он је доспео, ако се тако може рећи, у стање крајње демонизованости). Ово се постиже помоћу енергије коју је Јунг назвао "емоционални ток", а која је исто што и жива код алхемичара, астрална ватра код окултиста или кундалини у тантра јоги. Ова језива демонизована сексуална пракса практикована је у старом Египту, приказана је на зидовима многих индијских храмова, описана је у кабалистичкој традицији и стотинама алхемичарских књига, у другом делу Гетеовог Фауста и у Моцартовој Чаробној фрули, а представља и данас обредну праксу многих адепата и тајних друштава. (Сам Јунг је такође имао своју soror mystica, Антонију Волф, са којом је прошао овај демонски обред; психијатри Јунгове школе такође морају проћи овај пут и обред да би добили сертификат психотерапеута аналитичке психологије).

 

 

 

Тако су и Јунг и Фројд, идући различитим путевима и следећи сваки свог демона, на крају завршили у истом - у демонској злоупотреби Богомдане тајне човекове полности. Јунг се још као дете веома разочарао у протестантску цркву (отац му је био пастор) и сматрао је да у њој нема Бога.

 

Но уместо да се окрене Извору, који је упознао преко текстова Св. Климента Александријског, Св. Иринеја Лионског, Св. Дионисија Ареопагита, Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог и Св. Теофила Антиохијског радећи на својој књизи Аион, он, вођен духом дубина, залази још дубље у окултна учења и пуни се гневом према Хришћанству за које сматра да је усмерено против човека.

 

Сматрао је да Хришћанство није дало одговор на питање порекла зла у свету, зато што упорно скрива да је Бог извор зла као и добра (гностичко учење, бог-ђаво Абраксас), па зато и човек на путу своје индивидуације треба у себи да споји своју светлу и тамну страну, добро и зло и постане (као) Бог. (Опасне етичке последице оваквог учења у пракси показале су се у благонаклоном Јунговом ставу према нацистима у Немачкој, када је за време њихове власти прихватио да буде од 1933-39. председник Општег немачког (нацификованог) медицинског друштва за психотерапију, и написао своје дело "Аријевска психологија" којом је настојао да замени јеврејске психоаналитичке теорије као'нешто што не приличи немачком народу. Касније је објаснио да је погрешио што је масовну нацистичку психозу у Немачкој тумачио као "провалу колективног несвесног" и што је "рачунао да ће исцелитељске силе инхерентне људској психи урадити свој посао"). Ка богу се, по Јунгу, иде самосталним стицањем знања о себи (гностичко учење), а потом треба живети у складу са истином коју смо открили. Христос је архетип хероја и "још увек наш најживљи мит" (!) који, као историјска личност, није био схватљив ни самом себи, сматрао је Јунг.

 

Умирање је за Јунга враћање у колективно несвесно, из којег се упада "у облик, чист облик..." Страшно је и преварно чак и помислити, а камоли тврдити, и то јавно, да у овоме збиру безумних јеретичких идеја и богохулних клевета има било чега хришћанског. Треба подвући да је Јунг, иако (пореклом) протестант, одлично знао црквени став према природи појава које доживљавао у својим експериментима, тј. да поједине фазе тзв. индивидуације које је он дефинисао као "свесну сарадњу са несвесним", нису ништа друго до општење са различитим демонима, и да су баш због тога на овом путу многи страдали не дошавши до циља, до "Сопства" (то се догодило Ничеу; и сам Јунг је два пута у животу био доживео потпун распад личности; између тога он је, по сопственом исказу, био подељен на личност бр. 1 и личност бр. 2).

 

Страшно је и преварно доводити у везу Јунгов појам индивидуације, која је идење магијским путем иницијације до демонског стања андрогиног "Сопства", са православним путем који је постепено благодатно-подвижничко чишћење душе од страсти и чији је циљ обожење, тј. да човек постане син Божији и бог по благодати.

 

Јасно је и да онај ко је по сопственој изјави целог живота био поседнут од демона не може имати никакво ваљано сазнање о човековој души, нити би се таквом човеку смело препустити лечење душевних болесника.

 

Можда је Јунг, и сам свестан тога, доста рано престао да се бави психотерапијом, па у његовој заоставштини има релативно мало дескриптивне обраде болесничких случајева.

 

Он је, временом, своје терапеутске сеансе користио само за вођење ретких анализаната (углавном жена) путем (магијске) индивидуације и тако је однос терапеут-пацијент претворио у однос гуру-ученик.

 

Као што је Фројд имао своје златно време, везано за идеологије марксизма и материјализма у другој половини 20. века, а нарочито у време тзв. сексуалне револуције шезде-сетих година, тако је и Јунгово, помало ексклузивно учење, дошло у свој час, крајем 20. века, када је требало афирмисати њуеј-џерске синкретистичке вредности и припремити човечанство за нову, уједињену светску религију, која ће обухватати све три монотеистичке религије и далекоисточне и окултне секте, астрологију, магију, врачање итд, и која ће довести изабране у човечанству до "виших" (демонизованих) стања свести, тј. ула-жења у "нову фазу" еволуције.

 

Сам Јунг је, за живота слабо прихваћен од званичне академске психологије свога времена (делимично и због своје пронацистичке етикете, као и Хесе и Хајдегер) сматрао и знао ("Не руководим се нагађањем") да ће његово време тек доћи, тј. да својим учењем и праксом "припрема малобројне за предстојеће догађаје који се подударају са завршетком једног доба". Њуејџерски подухват је у народима који имају истиниту веру и црквено, светоотачко јеванђељско учење о души, чак и после деценија насилног атеизма било тешко извести. Главни непријатељ, Православна Црква, морао се ослабити изнутра, и то на два поља: на теолошком - суптилним роварењем по Божанским догматима преко новотеолошко-философских егзистенцијалистичких) учења под видом разних "обновљенстава"; и на другом, психолошком пољу - представљањем Јунга као хришћанског пророка, а демонизованог Јунговог учења као науке која је компатибилна Хришћанству.

 

То јест, истина се мора релативизовати, а Православље тако прекројити и искривити опатуљити, да се може уклопити у будућу уједињену светску религију. Тако се у земљи Србији пре двадесетак година почело проповедати, испочетка стидљиво а данас већ сасвим отворено, својеврсно "јунгијанско православље". Текстови "јунгијанског православља" написани су увек тако да се теологу може рећи да је њихов аспект психолошки, а психологу обрнуто, те се у њима због ширине погледа и срца може наћи много шта неспојиво са Православљем или директно супротстављено њему.

 

На пример - аутор ових текстова се искрено диви Херману Хесеу, "таоистичком мудрацу", поклонику Абраксаса, херметичару и магу и хвали његову Сидарту и Демијана "као блиставе уметничке приказе процеса индивидуације", а Игру стаклених перли "као последњи узвишени реквијем за све тајне редове у нашем веку"; или - описује како је доживео право просветљење духа слушајући Моцартову Чаробну фрулу, "у којој се духовна историја човечанства сједињује у стремљењу према новој јединственој мистичној андрогиној светској Целини"; или - пише носталгичне редове о племенитим основама и идејама слободног зидарства; затим - износи став да и будизам и Хришћанство траже и пружају методе за спасење; потом - препоручује читаоцима следећу мисао Симон Веј:

 

"Сваки пут када човек призове чистог срца Озириса, Кришну, Буду, Тао, итд. одговара му Божији Син шаљући му Духа Светог"; или -"јасно му је да су Јунгове речи јеретичке за осетљиво хришћанско ухо, али не и за бескрајно широко срце човека" (!) и сматра да нам није битно да знамо да ли је у бити свога бића Јунг био маг, јер Јунг је распети Христос (метафора); или - слаже се са Хесеом и Јунгом у томе да Целину називамо различитим именима - Бог, колективно несвесно, празнина, ништа, Тао - а мислимо на исту су-штину; или - сматра да су Фројд и Јасперс били велики чистачи лажи и бесрамног лицемерја институционалног Хришћанства... и томе слично. Јунгијанско-православна предавања су такође прави пример ширине срца и разумевања за све религије и култове.

 

Ту се (углавном неупућеној) публици пружа врло нејасна представа о различитости компетенција психијатра и свештеника, а Света Тајна Покајања и Исповести своди се на ниво откривања своје интиме психотерапеуту. Јунгово учење о индивидуацији и светоотачко учење о обожењу упорно се представљају као један садржај исказан различитим појмовима.

 

Све недвосмислене појединости о демонској природи Јунговог учења прећуткују се; користе се само поједине Јунгове мисли које се цитирају тоном којим верујући цитирају Јеванђеље. Иде се чак тако далеко да се за савремену "научну" психологију тврди да она понавља и емпиријски доказује оно што су Свети Оци знали од другог века надаље, па су тако Фројд, Адлер, Јунг и њихови настављачи само другим речима саопштили учење Св. Јована Лествичника.

 

Предавач не пропусти и да нагласи да, он, ето, (супротно Св. Владици Николају) има све више разумевања за Маркса, Ничеа и Фројда, а да су Лао-Це и Буда још 500 година пре Христа изрекли Христове речи из Јовановог Јеванђеља, тако да су они заправо Христове претече, а Христос њихов настављач. (Добро је знао наш Владика Николај да ово говоре и говориће противници Божји свих времена до Другог доласка Христовог. Зато је таквима оставио следеће речи:

 

"Заиста, право говоре кад кажу да су из других уста чули истоветне речи које је и Спаситељ говорио. Само што они не увиђају неизмерну разлику у дејству истих речи. И многи други су заиста рекли мртвој девојци: Девојко, устани, па девојка није устала. А кад је Исус изрекао те речи, девојка је оживела и устала. И колико је морепловаца викнуло бури на мору: престани, па бура није престала. А кад је та иста реч изашла из уста Његових, „постаде тишина велика“. Ето, ту разлику не могу да виде многи јеретички упоредитељи, прилагодитељи и уједначитељи. А верујте Богу, та је разлика као разлика између живота и смрти").

 

Помене се затим и чудна књига Владике Николаја из логора Дахау "коју немојмо гледати, него се сетимо да је и он писао о Индији" (шта и како, прећуткује се), и заврши се поруком да "само дела љубави остају"...

 

Јасно је да организатори јунгијанско-православних предавања одлично схватају да је садашњи степен непознавања Јеванђеља, верске неутврђености и духовне запуштености српског народа плодно тле за сејање теозофске идеје да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и мистеријама. Јер да није тако, неко би на тим предавањима вероватно запитао: Ако је било могуђе спасење и пре Христа, зашто је Он онда долазио на земљу?

 

И ако је било истине и пре Христа, како је Он онда изрекао нечувену реч: „Ја сам Истина?“ „И какву сагласност има Христос са Велијаром“ (или - Јунгом)? Али, та питања се не постављају, и многи од младих боготражитеља којима је, по речима предавача, све ово и намењено, излазе са оваквих предавања очарани предавачевом ерудицијом и лакоћом цитирања текстова и аутора којом се све изједначава са свачим.

 

Не знајући да је Истина - једна, да је Црква - једна и да у стварима вере и спасења душе нема компромиса, ови људи се тако одвраћају од покајања и вере у Јеванђеље мислећи да сви путеви воде ка Богу... Ни јунгијанско-православни психијатри не подносе питања на тему како се њихово учење слаже са црквеним. Малобројне критичаре у нашој православној публицистици сматрају религиозним чистунцима и фанатицима који имају застарео и превазиђен однос према вери, и у њима препознају симптоме својих неуротичних пацијената "стврднутих у својој неурози и неспособних за плодне промене у душевном и духовном животу". Другим речима, у недостатку аргумената кажу им исто што и фројдовци: да треба да се лече.

 

Али, не варајмо се!

 

Свако ће за своја дела дати одговор кад буде изашао пред Лице Божије, и баш зато, морамо научити да разликујемо духове, да се не бисмо занели књижевницима и препирачима овога света који, када се грађаху мудри, полудеше (Римљ. 1, 22).

 

 

a evo ovde jedna knjiga:

 

О аналитичкој психологији Карла Јунга

[Uruk]

Nemam vremena da citam tekst, u svakom slucaju mnogo je bolji od Frojda,ali opet kreten.

Rogozube da ne znas koji je psiholog "uzor" Vladeti Jeroticu(jer ja mislim da je Jung, ali nisam sasvim siguran).

[рогозуб]

nije mu uzor, ali ga Jeroticj (ili Jeresticj kak' ga neki zovu) prouchava, i jedan je od naјvecjih poznavalaca Junga u evropi... shto malo smeta kada mu daju da pricha na nekom Pravoslavnom predavanju, doshli sve ljudi u veri, a on krene da tupi o kolektivnom nesvesnom i individuaciji...

Edited July 11, 2008 by рогозуб

[Guest Bata Životinja]

rogozube, počinješ da smaraš sa ovim, stvai lijepo topic psihoanaliza pa se igraj.....

[рогозуб]

pa nisu frojd i jung isto.. nemoj tako..

[delay]

nije mu uzor, ali ga Jeroticj (ili Jeresticj kak' ga neki zovu) prouchava, i jedan je od naјvecjih poznavalaca Junga u evropi... shto malo smeta kada mu daju da pricha na nekom Pravoslavnom predavanju, doshli sve ljudi u veri, a on krene da tupi o kolektivnom nesvesnom i individuaciji...

Pa, hriscanin si, oprosti mu, zajebi vise taj hatemongering, nabijem te na qtu.

 

[Guest Bata Životinja]

kad im se suprotstavljaš, suprotstavljaš im se po istom ključu.... a ne da brineš da li je mali Jung piškio u krevet, mislim koristiš njihovo oružje, to jest autor koristi njihovo oružje a navodno mu smeta psihoanaliza...

[Теша Тешановић]

jung je bio genije.pravoslavlju smeta u vezi junga to sto je on toliko voleo gnosticizam i to sto je skontao neke stvari

[рогозуб]

Pa, hriscanin si, oprosti mu, zajebi vise taj hatemongering, nabijem te na qtu.

na kutu? roll

 

hejtmangrz hehe...

 

u fazonu

Edited July 11, 2008 by рогозуб

[Kveld]

niti je hriscjanstvo smetalo Jeroticju da dobro skonta Junga niti je Jungova teorija o individuaciji smetala Jeroticju da lepo shvati hriscjanstvo..chovek ima svoj sistem i to je sasvim legitimno.Jungova teorija individuacije mozhe sasvim lepo da se primeni na hriscjanstvo kao i na paganizam ili budizam i ostalo..sve religije barataju istim arhetipskim slikama o chemu je dotichni Jung govorio..vodite ozbiljnu diskusiju, ljubim vas ..uzgred budi recheno, meni se ne diopada shto se kod Junga sve svodi na psiholoshke procese zbog chege mnogi mitologiju tumachi kao niz psiholoshkih slika i sled nekih psiholoshkih procesa, kao da se sve mozhe svesti samo na to..'ocju da kazhem, Jung je isto toliko koristi doneo koliko i shtete

[Теша Тешановић]

niti je hriscjanstvo smetalo Jeroticju da dobro skonta Junga niti je Jungova teorija o individuaciji smetala Jeroticju da lepo shvati hriscjanstvo..chovek ima svoj sistem i to je sasvim legitimno.Jungova teorija individuacije mozhe sasvim lepo da se primeni na hriscjanstvo kao i na paganizam ili budizam i ostalo..sve religije barataju istim arhetipskim slikama o chemu je dotichni Jung govorio..vodite ozbiljnu diskusiju, ljubim vas ..uzgred budi recheno, meni se ne diopada shto se kod Junga sve svodi na psiholoshke procese zbog chege mnogi mitologiju tumachi kao niz psiholoshkih slika i sled nekih psiholoshkih procesa, kao da se sve mozhe svesti samo na to..'ocju da kazhem, Jung je isto toliko koristi doneo koliko i shtete

 

pa mitologiju je i potrebno protumaciti i na taj nacin.jednostavno potrebno je da imas oba pogleda na mit.jedan za one koji ne veruju a drugi za one koji veruju.jung nikada nije poricao neophodnost postojanja mita niti je pokusao da naucno objasni "secira" covek i time ga racionalizuje.jung je samo analizirao covek bez napada na sushtinu samog coveka.sada naravno svaka analiza zahteva po svojoj prirodi razlaganje.ja ne vidim nikakav problem u tumacenju mitologije kao psiholoskog procesa.sta vishe mislim da je to odlicna stvar jer nam omogucuje da zadrzimo mit u slucaju da nista sem materijanog sveta ne postoji.cak i ako u ovom svetu ne postoji nista sem obicnog fizikalizma mit mora da opstane jer je sastavni deo psiholoskog sklopa coveka.ja kao agnostik nemogu nikada u potpunosti da odbacim mogucnost da je ovaj svet samo materijalan ali cak i ako je to slucaj mit bi jos uvek bio bitan zbog toga.ne slazem se sa tobom da je jung doneo isto toliko stete koliko i koristi

[Kveld]

ti bre k'o da studirash filozofiju ..ma nisam ja protiv toga da se mitovi tumache psiholoshki vecj da se oni svode SAMO na psiholoshke procese..postoje mnoga tumachenja mitologije a ova je samo jedno od njih..ne kritikujem ja Junga lichno vecj njegove pristalice (konkretno, chitala sam knjige nekih njegovih uchenika i uchenica) a vishe od tih pristalica kritikujem one koji su se uhvatili psiholoshkog tumachenja mitologije k'o pijan plota

[Теша Тешановић]

ti bre k'o da studirash filozofiju ..ma nisam ja protiv toga da se mitovi tumache psiholoshki vecj da se oni svode SAMO na psiholoshke procese..postoje mnoga tumachenja mitologije a ova je samo jedno od njih..ne kritikujem ja Junga lichno vecj njegove pristalice (konkretno, chitala sam knjige nekih njegovih uchenika i uchenica) a vishe od tih pristalica kritikujem one koji su se uhvatili psiholoshkog tumachenja mitologije k'o pijan plota

 

hehe pa ti me zezas zato sto si verovatno procitala ovde negde da sam napisao da studiram filozofiju.a sto se tice svodjenja mitova na psiholoske procese ja nemam nista protiv toga sve tok se priznaje znacaj koji mitovi imaju.i mislim da sam jung nikako nije mislio da govori protiv mita niti ista slicno.a sto se tice pristalica pa i marks je bio pristalica hegela sto ne znaci da marksove stavove treba uzeti da imaju vezu sa hegelovim stavovima

[זאבים]

Mitowi su bili surogat religiji.

+sa psiholoskog aspekta, i pretecha crtacima i bajkama.

[Теша Тешановић]

Mitowi su bili surogat religiji.

+sa psiholoskog aspekta, i pretecha crtacima i bajkama.

 

mitovi nisu surogat religije.svaka religija u svom korenu ima neki mit.religije koje su bile zasnovane na vishe prirodnih mitova su bile bolje od danasnjih religija.a sto se tice bajki pa slazem se bajke su cesto samo hristijanizovana verzija starih mitova.a crtaci su moderni jevrejsko kapitalisticki zlocin zamene bajki sa djubretom

[זאבים]

svaka religija u svom korenu ima neki mit.

 

 

Zato i dan danas ne postoe u tom obliq.

Rekoh da su mitovi BILI surogat, pretecha religiji.

[Теша Тешановић]

Zato i dan danas ne postoe u tom obliq.

Rekoh da su mitovi BILI surogat, pretecha religiji.

 

sada to zavisi od toga sta smatras religijom.surogat mitovi nikako nisu bili jer rec surogat se koristi za nesto sto je onako losa zamena.mit je superioran.a mitovi nisu preteca religije jer je u doba kada je drustvo postovalo mit postojala je religija a postoji i sada kada su mitovi mrtvi manje vise mrtvi u socijanom smislu

[Милица]

te na qtu.

na kutu?

:)

 

Elem, Rogozube - mislim da ne mozes otvarati temu o nekome bacajuci pogled na njegov rad iz jednog, pa jos suprotstavljenog, ugla (iz ugla Pravoslavlja, u ovom slucaju).

Ok, ne cenis Junga iz odredjenih razloga, ali mislim da treba prvo svi da povedemo neku objektivnu pricu o njemu, a ne da ga popljujes vec u prvom postu

[abraxas]

moga je Jung to i bolje