GodDamnFemme

Najbolji koncert koji sam videla... kako su samo podigli energiju u sali! Stvarno ne mogu da nadjem manu! Katarza!

Hehe, Vojvoda, na svu moju srecu i radost nisam pravnik

Ma pljujte kolko ocete Diorama je zakon!

@Tetragrammaton Cleric: Thumbs up!!!

@Maria Blacksmith: hvala na pohvalama Inache, ja sam ti pobornike one "struje" koja smatra da su psovke deo nasheg kulturnog bogatstva. Osim toga nekad bolje "pogadjaju cilj" od bilo kog kulturnijeg izraza. Ali da, moze i bez psovki Shto se engleskog tiche, i tu si verovatno u pravu...tekst sam pisala pre jedno godinu dana, i u momentu pisanja su mi te engleske fraze izgleda bolje "lezale".

@Painkiller_JP: slazem se sa tobom da su ljudi danas poprilichno licemerni, no smatram da je licemerje produkt upravo tog straha da ne budu povredjeni/uskraceni za neshto. Chovek je inherentno egoistichko i sebichno bice, a nedostatak samopouzdanja samo doprinosi celoj zbrci. No iz lichnog iskustva tvrdim da se ne mora mnogo vremena chekati na "one prave"... u principu, tebi tvoji instinkti (unutrashnje "Ja", "Sebstvo", "Trece oko" - nazovi to kako hocesh) josh od samog starta daju signale "ko valja. a ko ne valja" (ovo, se naravno odnosi na kompatibilnost ljudi sa tobom lichno, a ne na njihove generalne kvalitete ili fizichki izgled). Jung smatra da to "konstantno naletanje na pogreshne osobe" je zapravo projekcija nasheg Animusa/Anime na te ljude. Dakle mi projektujemo neintegrisane delove svoje lichnosti na osobe suprotnog pola i na taj nachin od konkretne osobe pravimo viziju nasheg "Idealnog partnera" ili "Srodne dushe". Ta projekcija se ne moze izbeci, a njen zadatak je da upravo putem tih pokushaja i pogreshaka nauchimo neshto o sebi i krenemo dalje, dok ne prevazidjemo taj stadijum individuacije i prestanemo to da chinimo. Dakle, "Emocionalni mazohizam" zapravo govori o tome kako je upravo taj put ka individuaciji najtezi put (jer on zahteva da mi upoznamo i prihvatimo sebe onakvima kakvi zaista jesmo, shto nije tako jednostavno kako se na prvi pogled chini) i kako se vecina ljudi zadrzi upravo na tom nivou Anime/Animusa (prve tri opcije).

Upravo tako

Nisi trebao da spomenesh da si advokat...odmah ti je kredibilitet pao u vodu. Srecan ti put i da nam se vratish u zdravlju i veselju Koju literaturu? Pa nisi nam dao imena autora i naslove onih "templarskih" knjiga i pamfleta!

Elem, dadoh komentar na ovaj Kolosusov post, ali bi izbrisan... pa da preformulishem: @Kolosus: Umesto da "izigrvash psihologa" (bez osnovnog poznavanja materije koje je za to potrebno) i davanja netrazenih saveta, budi ljubazan i daj ono shto se od tebe trazi a vezano je za temu o kojoj diskutujemo (ili bi trebali da diskutujemo): Imena autora i naziva "templarskih" knjiga i pamfleta, iz kojih si ti izvukao svoje obimno poznavanje teleme. Da se bar upoznamo sa "argumentima" koje bezuspeshno pokushavash da nam prenesesh.

Toliko se nachitah ovde o tim "templarskim" knjigama i pamfletima, a niko ne spominje ni imena istih niti njihove autore...

Ponekad (ali samo ponekad) mi padne na pamet da malo razmišljam. Jedna od omiljenih tema za refleksiju mi je čovečanstvo. Ljudski rod sa svim svojim vrlinama i manama. T.j. uglavnom manama. Razmišljati o vrlinama je zaludan posao: malo ih je i uglavnom su toliko beznačajne da bilo koja pristojna mana može još više da ih obezvredi. Mazohizam. Ali ne kao sexualni, fizichki vec kao emocionalni fetiš. Tendenciozno vezivanje za pogrešne osobe. A onda sledi još tendencioznija patnja i bol zbog gubitka tih pogrešnih osoba. Pa samosažaljenje, i samoubeđivanje da je upravo ta Pogrešna Osoba "bila sve i svja...ali avaj!". I onda sledi mučenje samoga sebe: prisećanje na sve one lepe i srećne trenutke koje nisi znao da ceniš kada je ta savršena osoba bila pokraj tebe; nabrajanje njenih očiglednih kvaliteta (i naravno, zanemarivanje još očiglednijih mana), upoređivanje ostatak "smrtnog sveta" sa predmetom svoje patnje i bola i zaključivanje da nikad više Sunce neće zasijati tim sjajem kojim je sijalo dok je ta osoba bila tu. I tako u nepovrat.... sve dok u jednom momentu Sunce ponovo ne zasija, sretneš sledeću pogrešnu osobu i ponoviš već poznatu priču. I sve to, naravno, skroz nesvesno. Jebi ga, da je to ponavljanje iole svesno, ne bi imao argumenata kojima bi podržao svoju tvrdnju da su tuga i bol za tebe večni i neizbežni...jer sve što "valja" u tvom životu bespovratno odlazi, napušta te... Samo ti ostaješ.... a to znači da ne valjaš, ne vrediš. I onda opet potoneš u bezdan samosažaljenja... U principu, svima nam je poznata ta priča... komplikovani ritual koji ciklično ponavljamo ... Zašto? Zato što smo u prirodi lenjivci? Idemo "linijom manjeg otpora"? A najlakše je zatvoriti se u sebe, opustiti se, prepustiti se i tonuti... tonuti. Zaključaš se u svoj mali, topli, dobro poznati kutak i pitaš se zbog čega si osuđen na toliku patnju i bol. Zbog čega si toliko bezvredan, i zbog čega su svi drugi bolji od tebe. I zašto uopšte ponovo da pokušavaš, kad znaš da i sledeća priča koju ćeš početi da pišeš ima isti kraj kao i prethodna. Varijacija na temu, uvek u D-mol-u. Glavni lik je isti, ono što može biti smenjeno su sporedni likovi, situacije i mesta zbivanja... Ali priča je ista...uvek. Ipak nastavljaš da čitaš knjigu - zbirku tih priča. Nekad ti malo dosadi sve to, pa kad stigneš do nove priče, rešiš da preskočiš uvod i razradu i odeš direktno na zaključak. Zašto da se smaraš sa novim sporednim likom, kad će se ispostaviti da je i taj sličan onom iz prethodne priče? Another villain. Hero dies again. Idemo dalje. I tako sve dok jedan dan (koji dođe pre ili kasnije) ne rešiš da si umoran od svih tih priča. Kad se to desi, imaš nekoliko opcija. Prva opcija: Rešiš da baciš knjigu. I onda počneš da sanjaš. Snove možeš kontrolisati. U njima si bolji i savršeniji. Alter Ego na mestu Ega, Id je izbrisan iz jednačine. A Pogrešna Osoba je Prava - tvoj Alter Ego u još jednom izdanju. I onda postaješ kreativan i (za promenu) počinješ da vezeš niti priče sa drugačijim, možda srećnim krajem (ako kraja uopšte i ima). Onda u ogromnom broju niti izgubiš onu koja te vezuje za realnost. Ali šta će ti uostalom realnost, koja je bolna i surova, kad možeš živeti u savršenom svetu koji sam kreiraš?! Druga opcija: Gorenavedena introspekcija. Donošenje nužno negativnih zaključaka. Verovanje u ispravnost svoje moći rasuđivanja (a samim tim i u ispravnost svojih zaključaka). Sledi "settling for whatever you can get" iliti "prodaješ se ispod cene" (iako veruješ da je cena koju će za tebe platiti čak i visoka...jer ti ne vrediš toliko). Ili u drugom slučaju, nađeš nekog ko ima još nižu cenu od tvoje i provedeš ostatak života lečeći svoje neizlečive komplekse i frustracije na toj osobi. Treća opcija: Tvrdoglavo nastaviš da čitaš knjigu, priču po priču, sve do svoje fizičke smrti. Četvrta opcija (najteža za izvođenje, a samim tim i najneprihvatljivija): Uzmeš stvari u svoje ruke. Priče pišeš polako, pažljivo ih osmišljavajući. Uvodiš mnoštvo sporednih likova, i vremenom ih gradiš. Dodaješ nove i izbacuješ nepodobne. Glavni lik izdefinišeš pažljivije i preciznije. Načiniš ga pažljivijim i mudrijim. I u ovom slučaju će biti dosta ponavljanja... ali će priče bar biti zanimljivije jer ipak ti donekle kontrolišeš njihov tok, kontrolišući Glavni Lik. Jednog dana, jedan od sporednih likova će se izdići, izdvojiti od drugih i stupiće u interakciju sa Glavnim likom. Jači i iskusnijii nego ikad ranije (poučen prethodnim smrtima i ranjavanjima), Glavni lik neće odmah pasti u "zamku" novog Sporednog lika, već će igrati igru. A Sporedni lik, (koji verovatno nešto vredi, čim je uspeo da se izdigne iz bezlične mase) će prihvatiti tu igru...i time priča već postaje zanimljivija za čitanje... kraj je neizvestan.

@matatrtaDgrejt, nemoj se ljutiti...to je trebala da bude mala shala Uostalom secam se cele te priche...dodushe, ne chudi me kako je siroche zavrshio, buduci da mu je Kortni Lav bila zena... Shalu na stranu, chinjenica je da nije bio nachisto sa sobom. @Ilija slazem se sa gospodinom kome sam se prethodno obratila. Nije ti losha ta ideja.

Just because you're paranoid, doesn't mean they're not after you Jebi ga, svako se sjebe, pre ili kasnije...neko se izvuche, neko ne...

I ovim potvrdjujesh/dokazujesh/upucujesh na shta?

Odakle ti ideja da telema nudi prechicu???? Osim toga, po ovom tvom tvrdjenju se moze zakljuchiti da niko ko nije pravoslavni hrishcanin nece stici do tog cilja...Vrlo elititstichki stav za jednu ne-elitistichku religiju. Ovo je samo dokaz koliko si kontradiktoran. Osim toga, ako vec raspravljash o telemi, bio bi red da se malo informishesh o temi. Ne budi tako siguran...svoje postove editujem iskljuchivo radi nekih vecih gramatichkih ili pravopisnih greshaka. Osim toga, takvu glupost ne bih izvalila pa sve da sam josh ovolika. Ali istini za volju, secam se da neko jeste pomenuo to...verovatno Akseanosilas. Vidish, da imalo znash o telemi, znao bi da je jedan od najvecih grehova upravo to "manipulisanje" tudjom voljom. Vidish u tome i jeste shtos: strah od Boga...a ne treba ga se plashiti. Treba ga poshtovati i teziti da mu se priblizish. Strah te nece daleko odgurati.