15 strana a do sada nismo imali nijedan track by track review na ovom forumu? Možda bih mogao ja da pokušam da probijem led, hm?
Pre nego što krenem da iznosim mišljenja za pojedinačne pesme, rekao bih nešto vrlo sažeto o albumu generalno i trenutnom stilu benda. Iron Maiden se vrlo postepeno menjao tokom takozvane reunion ere, ali je sada jasno da su A Matter of life and death i The Final frontier, sa ove tačke gledišta, bili najava za The Book of souls, album koji je u mnogo čemu radikalno drugačiji za Maiden standarde. Iron Maiden se ozbiljno promenio. Ovo nije više Maiden osamdesetih, nije čak ni Maiden iz Brave new world ere. Ovo nije više tipičan heavy metal, nije čak ni prog. Ovo je “Iron Maiden 2015.” Iako na albumu ima i novog i starog, moj ukupan utisak je taj da je ovo kad se sve sagleda najkompleksniji, najzreliji i najozbiljniji Maiden album do sada. Hajde da vidimo čega sve tu ima i zašto mislim da je tako.
If eternity should fail – Sa ovim i prethodnim albumom Maideni su zvanično prekinuli rutinu otvaranja albuma kratkim hit singlom. U startu ne znamo kakav opener da očekujemo. Klavijature su mračne i teatralne, Bruce prepoznatljivo dramatičan i sa nekoliko jezivih vokalnih rešenja gde posebno izdvajam “black dog howling” stih. Onog trenutka kada se uključi ceo bend pesma melodijski počinje da liči na nešto što bi se moglo čuti na Chemical wedding, što nije čudno budući da je autor kompozicije Dickinson. Međutim, ostatak benda daje svoj pečat i postaje nam neosporivo jasno da slušamo Maiden album, pogotovo od početka maestralne instrumentalne sekcije koja sadrži neke od najboljih solaža i gitarskih fraza na albumu. Refren se uvlači pod kožu a outro donosi još jedan talas jeze.
Speed of light – U samo pet minuta, Iron Maiden je u stanju da promeni tonalitet više od deset puta a da pesma ni u kom trenutku ne gubi na hitičnosti i bude izabrana za prvi singl. Jedan od mojih prvih utisaka bio je to da je refren toliko zarazan da po pamtljivosti mogu da mu konkurišu možda samo dva refrena sa inače odličnog The Final frontier. Trebalo je da još prilikom izlaska singla naslutim da će jedan od najjačih aduta ovog albuma biti upravo fantastični refreni. Prilično originalna karakteristika za izdanje koje traje 92 minuta i sadrži tri pesme od preko 10.
The Great unknown – Prethodnih nekoliko albuma su kritikovani zbog tendencije benda da većinu pesama uvodi sporim introm sa klin gitarama, a ovde je to slučaj na samo nekoliko pesama, među koje spada i ova. Najsvetlija tačka su predivne gitarske harmonije nakon drugog refrena, praćene izuzetnim solažama, da bi eventualni šablon bio razbijen izuzetkom očekivanog povratka u refren. Bruceove visine su impresivne i dokazuju da Bruce i dalje zaslužuje nadimak air raid siren.
The Red and the black – Nakon kratkog ali upečatljivog bass introa, kreće epski rif stvoren za headbang koji sugeriše vrlo jasno da nas čeka epska kompozicija. Energični Bruce brzo i agresivno izbacuje tekst iz sebe, a način na koji vokali i gitare razmenjuju identične melodije elegantno čini pesmu konceptualno doslednom i nimalo nabacanom, budući da bi se neki uplašili kada vide da numera traje 13 minuta. Impresioniran sam postepenim povećavanjem tempa koje postane primetno tek kada na polovini pesme tempo padne kako bi se bend vratio u uvodni rif. Druga polovina sadrži pregršt prelepih gitarskih melodija koje me podsećaju na tradicionalnu irsku muziku, još nešto što Maideni generalno jako dobro ali retko rade. Sviđa mi povratak u refren, iznenadan je ali verovatno zato i efikasan. Ovo mi je verovatno druga omiljena stvar na albumu.
When the river runs deep – Najuzbudljivija od kraćih pesama na albumu, bez sumnje. Na samom početku skreće pažnju Brusovim visinama i šarenim rifovima. Skakutavi rif koji sledi mi je jedan od najzabavnijih na albumu i znam da na prvo slušanje nisam mogao da pretpostavim da će voditi u najbržu numeru na izdanju. Mračne kvinte na strofama i suptilne vokalne harmonije joj daju šmek koliko i nešto veseliji bridž, da bi usledio refren koji je u stanju da se na prvo slušanje ureže u pamćenje. Nisam siguran da su ovako kratkoj numeri potrebne tri solaže, ali bih izdvojio Adrianovu kao najbolju.
The Book of souls – Tokom godina sam naučio da u slušanja novih albuma dragih bendova ulazim bez očekivanja. Međutim, recimo da je desetominutna naslovna stvar nekako obećavala. Na žalost, nisam toliko impresioniran ovom pesmom koliko sam mislio da ću biti. Možda se slegne vremenom ali trenutno mi je previše teška i tmurna, mislim da se previše fokusira na sporiji tempo za jednu desetominutnu numeru. I dalje je dobra stvar, doduše, sadrži neke izvanredne vokalne melodije i prilično je nepredvidiva od trenutka kad krene brži deo.
Death or glory – Budući da raspolaže veoma zabavnim rokerskim shuffle ritmom i nizom pevljivih deonica, ova pesma mi se najlogičnije nameće kao izbor za drugi singl. I strofe i bridž i refren su jednako melodični a Adrian jako suptilno koristi par prilika da začini pesmu ukrasnim gitarskim frazama. Nicko McBrain briljira sa brzim, snažnim prelazima, akcentovanjem pojedinih rifova i ranijim udarcima pri ulasku u pojedine deonice.
Shadows of the valley – Po mom mišljenju, ovo je slaba tačka na albumu. Nije problem samo u Wasted years rifu, za to im se pola prašta jer nije kao da je Smith pokrao samog sebe, pesmu je komponovao Gers. Problem je što ostatak pesme ne nudi ništa upečatljivo i pamtljivo, ništa posebno mi se nije izdvojilo. Prilično prosečna stvar.
Tears of a clown – Jedno od većih iznenađenja na The Book of souls je to da album od 92 minuta ne sadrži nijednu potpunu baladu. Međutim, iako je dovoljno žestoka, ova tekstualno dirljiva numera igra sličnu ulogu – sa svojim kraćim trajanjem, sporijim tempom, opuštenijim vokalnim performansom i mirnijim prelazima između strofa pruža savršen predah. Dobar primer toga koliko je prepoznavanje sličnosti u muzici subjektivna stvar je to što mi je ova pesma u startu zazvučala kao nešto što je moglo da se nađe na Bruceovom Skunkworks albumu – a onda sam se setio da su pesmu komponovali Harris i Smith.
The Man of sorrows – Ako nisu hitovi poput Rainmakera i Benjamina, pesme čiji autor je Dave Murray su najčešće skriveni dragulji na albumu. To je slučaj sa ovom numerom, koja ostaje zapamćena po divnom, melodičnom refrenu i lepoti uvodne sekcije gde Bruceov glas i vokalne melodije prosto hipnotišu a Dave skromno dodaje orijentalni dodir svojoj solaži. Jako mi se dopadaju i promene tonaliteta i gitarske harmonije u instrumentalnoj sekciji.
Empire of the clouds – Moj favorit na albumu i već sada sam uveren da će mi postati jedna od omiljenih Maiden pesama ikad. Prvenstveno sam se usredsredio na tekst, koji govori o tragičnom padu letelice R101, najveće letelice ikada napravljene do tada. Bruce kao strastveni ljubitelj avijacije sa zaprepašćujućom dramatikom dovodi i tekst i muziku do savršenstva. Klavir zvuči fenomenalno, odlično se uklapajući sa ostatkom benda, kao da im nije bio ni najmanji problem da nakon 35 godina uvrste novi instrument u zvuk. Kompozicija je prepuna dramatičnih, sinematskih melodija i deonica koje bi se mogle nabrajati u nedogled i koje pesmu čine moćnom, dirljivom, napetom i umirujućom u isto vreme. Ko pažljivo sluša može tačno da prepozna na kom minutu pada cepelin. Mislim da su Maideni postigli nešto nesvakidašnje sa ovim remek delom i bilo bi fantastično čuti ovo uživo.
Postoji jedan aspekt albuma u koji još uvek nisam uspeo u potpunosti da uronim, a to su tekstovi. Iron Maiden svoje tekstove tretira jako ozbiljno i meni nikad nije bilo dovoljno samo da slušam reči kada čujem nešto novo od Maidena. Njih valja pažljivo čitati i istraživati. Još uvek se sećam kada sam pre pet godina guglao Dr. Dee i Edward Kelley kako bih barem približno razumeo o čemu to za ime Boga peva Bruce na pesmi The Alchemist. Tako da mi je žao što još nisu procureli tekstovi, a verujem da će mi se mišljenja o nekim pesmama još više popraviti kada krenem da se zabavljam tim aspektom.
Jedna stvar koja odlikuje ovaj album i mnoga druga Maiden izdanja je hrabrost. Moramo se podsetiti nečega - njima je apsolutno nevažno šta mi mislimo i razglabamo o albumu. Ovo je bend koji je neočekivano uvrstio sintisajzere i klavijature, prelazio iz konceptualnih albuma u sirovi hard rock, menjao najboljeg pevača na svetu, pisao sedamdesetdvominutne albume i svirao ih u celini uživo. I ni u kom trenutku im nije bilo bitno da li će fanovi biti oduševljeni novim albumom ili ne. Da se poslužim Harrisovim citatom sa Maiden England dokumentarca od pre neku godinu, gde je komentarisao sada kultni a tada donekle neshvaćeni Seventh son of a seventh son: “It was more of a European album, it wasn’t received as well in the States. But, you know, I couldn’t care less, because at the end of the day, if people like it, they like it, and if they don’t, they don’t. We thought it was a really stong album. We still think it’s a really strong album.”
Ocena od mene: 9/10
