Теша Тешановић

kacite jos ciganskog repa

koje ovo sranje od muzika.meni je njena muzika sranje,i oni glasovi su sranje.i mislim da bi ovo slusalo dvoje ljude da ona pre ovoga nije imala karijeru u najtvishu

sonata je totalno gej

koja dva primera.to sto je taj srbin uzenio albanku to nije nikakav primer.to bi bilo kao kada bi iz primera da je neki rumun ozenio pripadnicu busmanskog plemena pokusao da dokazes da rumuni imaju busmanske krvi.a skenderbeg je bio srbin tu nema sumnje.to nisu dokazi.ti nemas dokaze za svoje tvrdnje.navedi mi dokaze o mesanju srba i albanaca a da nije u pitanju pleme kuci,posto svi znamo da pleme kuci ima mali procenat albanske krvi(naravno oni su srbi pre svega)

mesanja nije bilo uopste.u novije doba je bilo par,i to bukvalno par brakova izmedju siptarki i srba i to je to.nekada takve stvari nisu bile dozvoljene,jedini od srba koji imaju vrlo malo siptarske krvi jesu kuci koji su prisiljeni bili u par navrata da sklope par brakova sa siptarkama radi resavanja krvne osvete.inace nije uopste bilo nimalo mesanja siptarske genetike u srpsku.nemas dokaze za svoje tvrdnje evo nesto o srpskom poreklu plemena klimenti Клименте су, према њиховој традицији, забележеној још 1685 год. (August Theiner, Vetera monumenta Slavonum Meridionalium historiam illustrantia) српскога порекла. Почетак њихова живота везује се за једног претка, који се тамо доселио са горњег тока реке Мораче, оженио се из племена Куча и имао сина Климента, чији су потомци засновали два села са српским именима и од кога и племе носи име Клименте. Тај њихов предак, који се доселио из Мораче, био је православне вере. Његови потомци, будући под утицајем скадарског бискупа и врло активних католичких мисионера, приступили су католичкој вери. Под утицајем ових својих мисионера, који су их учили да у Турцима гледају непријатеља, али да ни у православнима не гледају пријатеља, Клименте су тако и радили: били су хришћани, претпостављали су православне Турцима, али ни према првима нису били пријатељи, ако то није ишло у рачун њиховим духовним учитељима. Одбијајући се тако све више од православних, али не идући ни с Турцима, држали су с осталим католичким племенима у Брдима, која су већ била поарбанашена, па су од њих примили обичаје и језик, не заборављајући при том ни ранији. Тада су они почели замењивати своја српска лична имена арбанашкима — као што су урадили и многи Кучи, који су се дуго борили између православља и католичанства — па су и имена својих села окренули на арбанашки, али не утрвши им потпуно траг српски. Слабом обрадом земље и гајењем стоке подмириване су најпрече потребе; али кад би биле неродне године или би настала болест у стоци, и те највеће потребе подмириване су пљачком. У том погледу Клименте су били врло чувени. Још кад су се утврдили у својим брдима, где традиција вели да им се населио први предак, отац Климентов, отпочели су пљачку у правцу Плава и Гусиња, који су тада били насељени православним, Србима. Неколико су пута нападали на дворове пећских паша Махмудбеговића, пљачкали их и палили, и ударали намет на народ и на српског патријарха, који им је плаћао годишње седамдесет дуката. После Пећи дошли су на ред крајеви по Санџаку и Косово Поље, и на једној страни Скадар с околином а на другој крајеви према Скопљу. Они су у више махова нападали на сам трг у Скадру и пљачкали по њему, а бивало је прилика да су њихове чете на коњима допирале чак до Пловдива, нападајући на села, паланке и на трговачке караване. У старим српским записима сачуван је спомен о том њихову раду. Стога су се у одбрани против Климената удруживали мухамеданци и православни. Повучени у једва приступачна брда, где је било тешко напасти их, и зато што су од пљачке начинили своје главно занимање, Клименте нису признавали ничију власт и били су против сваке власти која је била против њихова безвлашћа. Год. 1651 били су у војсци Али-паше Ченгића, која је нападала на Котор; та је војска нарочито чинила велике зулуме манастирима. Године 1685 помогли су скадарском санџак-бегу Сулејману Бушатлији да разбије Црногорце на Вртијељци, где је погинуо Бајо Пивљанин. А 1692 год. помогли су том истом Сулејману Бушатлији да отме Цетиње од удружених Црногораца и Млечића. Мухамеданизирање Климената католика на Пештеру извршено је, по систему који је дотле примењиван на друге хришћане и по коме су, мухамеданизирани Срби православни и католици са првога појаса, граничнога са правом Арбанијом. Као посредни доказ за ово служи то што су ти исти Клименте на тај исти начин мухамеданизирали српско становништво на Пештеру. Прва фаза процеса њихова мухамеданизирања била је завршена до турско-аустријског рата 1737-1739 год. Кад је ћесарски пуковник Лентулус 1737 год. продро до Новог Пазара и до Пештера, он тамо није нашао католичког насеља, нити су Клименте с Пештера пристали уза њ. Уза њ су пристали Срби православне вероисповести и Клименте католици из Брда, и кад се он повукао у Србију, с њим су се повукли и ови Клименте католици и населили су се неки испод планина Рудника и Авале, а други су прешли чак у Срем и настанили су се у селима Хртковцима и Никинцима код Митровице. Устанак Срба под Карађорђем затекао је Клименте на Пештеру као потпуно помухамедано арнаутско насеље. У то доба они, као и други помухамедањени Арнаути, представљају најбоље заточнике султанове против побуњених Срба. Они су са другим Арнаутима давали најјачег отпора српској војсци. Једном је српска војска заузела Пештер, кад и Сјеницу и Нови Пазар, али се тамо није могла задржати. Аустријски поданик Гуркович 1881. год. пише да су Клементи расно изразито измијешани, пресељавају се и услијед крвне освјете, желећи избјећи одмазду. Слично је с племеном Хоти или Кастрати који селе према Пећи и на Косово поље. Средство придобивања нових подручја јесу пљачка и сукоби око пашњака. Такви ратови коначно доводе до Клементи насеља у Ругови, између Гусиња и Плава. Управо припадници племена Клементи (Kellmendi) селе се далеко и нашироко. Западни Клементи јесу католици, док су они код Лима и Плава те Гусиња мухамеданци. О подручју Клементи Гурковић вели да готово сва имена насеља на албанским високим планинама гласе несумњиво славенски, мада у многим овим мјестима и насељима нема више ниједног Славена.

kao prvo srbi i hrvati su isti narod.politika i religija nas je razdvojila.a sto se tice mesanja srba i siptara takvog mesanja nije bilo.srbi nemaju siptarske krvi uopste.ja sam ponosan sto nemam krvi siptarske gamadi.ali u albaniji jako puno srba je prevedeno u siptare.plemena hoti,krasnici su potekli od dela srba koji se odmetnuo i postao porabansen.postoji usmeno predanje po kojem je pleme iz koje moja porodica piperi u srodstvu sa albanskim plemenima krasnici i hoti. Оба предања имају заједничко још и то што се вели да је Васо имао још и четири брата, Озра, Пипа, Краса и Ота, од којих воде порекло Озринићи и Пипери, црногорска племена, и Краснићи и Хоти, северноалбанска племена. Зато се сви они међусобно сматрају рођацима са Васојевићима, јер верују да воде порекло од истог претка. mislim da krasnicima,hotima,klimentima i ostalima treba jebati mater majcinu zato sto su izdali srpstvo kada su presli u arbanase i pomesali se sa siptarskog gamadi.moja porodica je poreklom iz pipera ali nismo piperi. a pre toga smo po predanju iz skarda i ja ne volim to sto su siptari preoteli moju rodnu grudu skadar i sto su od njega napravili djubriste.nadam se da ce skadar jednog dana biti desiptarizovan

sopsko cemane

Албанологија у функцији шиптарске политике „крви и тла" Владислав Б. Сотировић Serbian Patriotic Front 29.06.2009 14:13 Свако ко се озбиљно бави балканистиком, илити балканолошким студијама, добро зна да су се Шиптари/Шћипетари на КосМет населили након Великог Бечког рата 1683. г. – 1699. г. На основу свих расположивих веродостојних докумената, тј. стручно речено „архивске грађе", јасно је да Шиптара (у Европи знани као Албанци) до почетка 18. столећа на простору КосМета није било више од неколико процената (на основу отоманске пописне књиге „Дефтера" из године 1455. за Област Вука Бранковића произилази да је Шиптара било само 2%) и то углавном у области око Ђаковице, дакле непосредно уз границу са данашњом Албанијом. Шиптаре као класичне горштаке је са простора северне Албаније (дакле Геги) на КосМет довела отоманска администрација након 1699. г. како би пореским обвезницима попунила полупразан простор настао услед масовног исељавања српских мештана (око 100.000) под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем/Црнојевићем (патријарх од 1674. г. до 1706. г.). Шиптарске северноалбанске брђане су наравно одвајкада привлачила веома плодна косовско-метохијска поља која су била насељавана од стране Шиптара заједно са стоком (углавном овцама) у таласима а била свакако далеко питомија од читаве горштачке Албаније. Пристизале су читаве породице али и читава племена (фисови) па чак и савези племена по крвном сродству. Да напоменемо само она најважнија, тј. најбројнија: Гаши, Краснићи, Битићи, Шаља ... Након доласка шиптарских фисова на КосМет етничка слика ове регије се постепено мењала услед асимилације месних Срба (Јован Цвијић је тврдио да су већина тзв. Албанаца са КосМета у ствари албанизирани Срби) али и услед српског исељавања са ових простора под притисцима и отвореним терором (само се у току последње две деценије 19. столећа са КосМета иселило око 150.000 Срба). Шиптари су последњи балкански народ који је постао нација и то тек од године 1878. када су по први пут формулисали јасан државно-национални програм (Прва Призренска лига) за време периода тзв. „Рилиндије" тј. националног „Препорода". Дакле, за разлику од Срба, који су свој први државно-национални програм након губитка своје средњовековне државности јасно формулисали 1688. г. од стране грофа Ђурађа Бранковића, Шиптари су то успели да ураде тек 190 година касније. Међутим, у борби за КосМет и околне земље око Албаније Шиптари су за разлику од Срба имали два огромна недостатка: • Нису могли да се позивају на државно-историјско право јер до тада фактички није постојала никада национална држава Шиптара на Балкану; и • Нису могли да докажу да су старији етнос од Срба на овим просторима а камоли да у то убеде европску научну јавност. Ипак, први проблем су покушали да „реше" (боље речено да „закрпе") двојако. • Прво су присвојили у националном смислу (тј. „национализовали") „Албанско краљевство" ("Regnum Albanai") основано од стране Карла I Напуљског (1227. г. – 1285. г.) а које је трајало до године 1286. простиравши се од реке Дрима на северу до нешто испод реке Војуше на југу са главним градом Драчом. Дакле, ова држава није била национална албанска (тј. шиптарска) држава обзиром да су њени оснивачи и владари били странци без обзира што су Шиптари чинили већину становника у њој. По оваквој шиптарској логици, би вероватно и Наполеоново „Илирско краљевство" (1809. г. – 1814. г.) требало да се третира у науци као прва југословенска (можда чак и као јужнословенска) национална држава обзиром да су у њој живели Југословени као већина са нешто мало Италијана и Немаца (ова Наполеонова квази-држава је обухватала централну и северну Далмацију, Војну Крајину, Истру, цивилну Хрватску до Загреба, Крањску до испред Цеља и Корушку са Филахом). • Као друго, оснивача прве праве самосталне државе (1448. г. – 1468. г.) на подручју данашње Албаније – Ђурђа Кастриотића Скендербега (1405. г. – 1468. г.) су једноставно албанизовали и присвојили као свога националног вођу и чак шта више и као „Оца албанске нације". Познато је да је Ђурађева мајка Војислава била српска принцеза пореклом из Македоније. Скендербегова браћа су се звала Станиша и Репош, дакле обојица су била Словени-Срби а не етнички Шиптари. Коначно, Кастриотићи воде порекло од српског управника Јањине Бранила који је био убијен 1368. г. а фамилија Кастриотићи су добили име по оближњој Касторији. Дакле, са обе родитељске стране Скендербег је био Србин и као такав страни владар над својим поданицима. Његову династичку заставу и грб су Шиптари 1912. г. такође присвојили као своју националну и државну заставу јер другу нису ни имали (слично су урадили и Аустријанци након распада Аустро-Угарске па су за грб и заставу Републике Аустрије након Првог светског рата узели династичка знамења Хабзбурговаца али за разлику од шиптарског случаја династија Хабзбурговаца је Немцима из Аустрије била национална). Дакле, ни ова Скендербегова држава није била албанска обзиром да је владар био странац. Можемо закључити да Шиптари до почетка 20.-ог столећа нису имали своје националне државе а и сама Скендербегова „држава" је више личила на класично средњевековно феудално лено него на праву државу. Што се тиче решавања другог проблема оно је било знатно теже и компликованије јер је требало некако „доказати" да Шиптари на КосМету (тј., фактички, на читавом Балкану) постоје као народ, а самим тим касније и као нација, још пре словенске трајне миграције на Балкан око 580. г. до 626. г. На овом месту је за нас од секундарног значаја да ли је у научним круговима верификована теорија о Србима као балканским староседеоцима који су се прво иселили па затим вратили назад на Балкан (тзв. „прва" и „друга" миграција) већ нам је битно да се читава светска научна јавност слаже у једном да Срби као трајни балкански етнички елемент датирају сигурно од око 600.-те године. У овом контексту, албанологији је било битно само једно: да „докаже" да Шиптари као посебна етничка група под тим етнонимом датирају на Балкану и КосМету пре Срба. На тај начин би се показало да Шиптари имају јаче повесно право на КосМет од Срба. Међутим, као и у првом случају у вези са питањем шиптарске средњевековне државности, и у овом другом случају су се шиптарски и не-шиптарски албанолози суочили са једном битном и фактички непремостивом препреком. Наиме, из нама до сада преживеле средњовековне историографије, односно историјске грађе и литературе засноване на истој, не постоји ни један једини (и још једанпут ни један једини) документ који експлицитно казује да етноним „Албанац", као колективни назив за један народ, датира пре појаве етнонима „Србин" на просторима Југоисточне Европе! Ево и неколико илустративних чињеница: • Најстарији извори који говоре о „Албанцима" су они византијски и то из X (десетог) столећа, али за словенске насељенике у околини града Драча. • „Албански језик" („lingua albanesesca") се први пут спомиње у једном дубровачком рукопису тек из године 1285.-те. • Дакле, неоспорно је да је бар на основу релевантних преживелих повесних извора апсолутно недоказиво да је албанско име старије од српског на Балкану па самим тим и на КосМету. • У прилог овој тврдњи иду и сви КосМетски топоними који су словенско-српског порекла а не албанског, укључујући и назив саме спорне области. • Другим речима, Шиптари немају чак ни свој национални назив за област на коју повесно претендују да је одвајкада њихова! • Оно што су Шиптари радили у последња два столећа а раде још увек је само превођење топонима са српског језика на шиптарски или пак преименовање топонима према сопственом нахођењу у духу шиптарског језика. Ипак, круцијални моменат у формирању савремене теорије о шиптарској етногенези долази у другој половини XIX столећа и то са простора аустријске и немачке науке којима је из политичких разлога било неопходно да покушају да „докажу" нешто што је супротно од преживелих историјских извора и тако помогну шиптарску борбу против српских етно-повесних права на КосМет. Тако је немачки лингвиста Франц Боп био први који је 1854. г. тврдио да је албански језик посебан индоевропски језик, што ће рећи да су Шиптари одвојена етнолингвистичка индоевропска група. Међутим, Боп је такође био први еуропејски знанственик који је на основу лингвистичких критеријума лансирао хипотезу да Шиптари воде порекло директно од староседелаца Балкана – Илира (дакле од народа који је живео на Балкану пре досељавања Словена и самим тим и Срба према учењу званичне славистике у протеклих двеста година). Мора се истаћи да је „Илирска" теорија о етногенези Шиптара старија од Бопа с обзиром да ју је прокламовао још 1774. г. немачки повесничар Ј. Тунман али на веома климавим знанственим ногама. У сваком случају, Бопа је крајем истог столећа следио његов језички и знанствени колега аустријски филолог Густав Мејер који је, да будемо прецизнији, тврдио (али само тврдио и никада доказао у форми научне теорије) да је савремени језик Шиптара у ствари дијалект староилирског језика. Ипак, то је касније било сасвим довољно шиптарским „знанственицима" како из Италије, Тиране тако и из Приштине да напишу томове књига и чланака о Шиптарима као балканским староседеоцима. Са простора КосМета, др. Скендер Ризај, повесничар из Приштине, је био један од пионира који је ову Мејерову хипотезу прихватио оберучке и фактички покушао да је претвори у доказану научну теорију тврдећи да су одвајкада Шиптари били већинско становништво на овим просторима. На тај начин почиње знанствена разрада шиптарске идеологије „крви и тла" која постаје нарочито актуелна након покушаја шиптарских сепаратиста 1981. г. да издејствују статус државности за КосМет слично садашњим настојањима војвођанских сепаратиста да то исто учине за Војводину. Своју климаву хипотезу је овај приштински повесничар заснивао на недоказаном тврђењу да су и на КосМету живели древни Илири као праоци данашњих Шиптара. Да су древни Илири живели на простору читавог централног и западног Балканског полуострва у доба старих Грка и Римљана је изнад свега неоспорна знанствена чињеница, али да данашњи Шиптари воде баш порекло од тих древних Илира је апсолутно недоказива хипотеза узимајући у обзир фактор повесних извора. А без повесних извора нема ни повести као знанствене дисциплине, али се од ње може исконструисати дневнополитичка пропаганда. Неоспорно је и то да су и археолози са своје стране открили илирска гробна места – тзв. тумуле, свуда где су и живела илирска племена па тако и на самом КосМету али су косметски шиптарски историчари од овог факта од почетка 1970.-их година направили читаву знанствену фешту узимајући то као corpus delicti за постојање шиптарске нације још од времена ране Антике. Њима су се придружили и Хоџини политичари из саме Албаније па су тако и једни и други у илирским тумулусима са КосМета видели (али само видели и никада доказали) дефинитивну потврду своје климаве хипотезе да је све илирско на Балкану на просторима на којима живе данашњи Шиптари у ствари шиптарско од искона. Независно шиптарско Косово од 1974. г. па све до 1989. г. је смишљено, плански и идеолошки преко комплетног независног едукативног система од основне школе до универзитета усађивало у главе младим Шиптарима да су они потомци древног илирског племена Дарданаца и да је стога КосМет управо њихов а не српски. По илирском дарданском племену које је живело у овим областима у Антици именовани су по КосМету и називи улица, кафана, хотела, итд. У исто то време Шиптари су смишљено прикривали, заташкавали и уништавали археолошка открића словенских некропола како на КосМету тако и у северној Албанији како би њихова идеологија „крви и тла" добила потпуну знанствену и политичку верификацију. Међутим, оно што исполитизована албанологија није ипак успела да уради је да потуче необориве доказе о стварном пореклу балканских Албанаца илити како себе називају – Шиптара. А историјски извори јасно говоре да балкански Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Није ни чудо да прве вести о постојању некаквих Албанаца на Балкану потичу тек из XI столећа јер их раније није ни било. Круцијални повесни извор који као кост у грлу стоји свим шиптарским идеолозима идеологије „крви и тла" је византијски историчар Михаило Аталијат који је писао седамдесетих година тог столећа. Према овом извору, „Арванити" (Албанци) су на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) године 1043. учествујући у војном походу (водећи са собом читаве породице) сицилијанског намесника и узурпатора на царски престо Георгија Манијакиса. На Балкан су се искрцали у Драчу са намером да крену на Солун и даље на Цариград али су били потучени до ногу од стране византијског солунског управника који их је на основу њиховог тражења населио након битке у областима данашње централне Албаније. Ипак, и на овом месту „Илирска теорија" о етногенези Албанаца има „адекватан одговор" тврдећи да данашњи Албанци воде порекло од илирског племена Албанои које је стварно и живело на подручју данашње централне Албаније и које се неоспорно спомиње у старовековним повесним источницима и да је епизода са Манијакисовим Арванитима пука коинциденција. Међутим, да се и овде ради о чистој исполитизованој конструкцији и да „Илирску теорију" треба коначно одбацити као незнанствену јасно нам говори чињеница да албански језик припада лингвистичкој групи САТЕМ док је језик старих Илира припадао лингвистичкој групи ЦЕНТУМ. У овом језичком контексту, била ви веродостојнија хипотеза да Албанци воде порекло од старих балканских Трачана обзиром да је језик древних Трачана био управо центумски. Ипак, на жалост шиптарских теоретичара идеологије „крви и тла" опште је познато да у доба Антике Трачани нису живели на просторима на којима живе данашњи Шиптари већ само на источном делу Балканског полуострва где Шиптара ни данас нема. На Видовдан, 28/15. јуна 2009. г.

pa cim je to vranjaski glasnik 1971 odmah je tu rec o titovoj propagandi.jel pisalo mozda u tom glasniku negde i kako je enver hodza nas veliki prijatelj?

ovde se ne radi o nikakvim teorijama zavere vec svi tekstovi koji se nalaze u projektu rastko skadar su ili pro siptarska propaganda pisana za vreme sfrj ili uglavnom tekstovi iz Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године.taj skup te godine je bilo veliko okupljanje dukljana,kvazi istoricara i kojkakvog otpada.ono sve sa ciljem prodavanja price da su nama siptari braca rodjena i da treba da ih volimo.video si i sam koliko milo voli siptarske devize.e ovo je pocetak svega toga.ti tekstovi odatle su kvazi nauka na nivou deretica

projekat rastko skadar je pro-siptarsko djubre.pokusavaju da stvaraju nekakvo prijateljstvo izmedju nas i siptara

hvala

da upravu si trebam da skinem sve od blood for blood.uvek su mi delovali kao super bend ali nisam stigao da ih slusam.inace pevac je posle raspada blood for blooda osnovao drugi bend.ramallah evo kako zvuci bend http://www.youtube.com/watch?v=UjQENYoL5SU

a prvi put cujem pesmu i bas me je orasplozila

iranski folk

da pesma je bas metal,gitare su dobre

caucasian je siri pojam od arijevske rase i obuhvata i arape,irance,kavkasce,turke i neke indijce odakle tebi ideja da na osnovu jedne devojke sa kojom si se slikao mozes da generalizujes i da zakljucujes kakve su ribe albanke,madjarice,svedjanke,rumunke.i jebale te te slike

istorija govori ko smo i sta smo ne razumem sta time hoces da kazes.siptari uglavnom ne izgledaju ni priblizno arijevski niti postoji ista sto ih cini arijevcima.siptari na prvi pogled svojim ruznim licima odaju izgled nekoga ko dolazi iz azije

KAKO SU SE ALBANCI PROGLASILI ZA ILIRE Nema naučnih dokaza da su Albanci ilirskog porekla. Dokazano je kako albanski jezik nema ilirsko poreklo, nego spada u tračke jezike, odnosno ima dakomezijsko poreklo. Teorije o ilirskom poreklu, spadaju u red onih tvrdnji albanskih naučnika, po kojima Boj na Kosovu, na primer, nisu protiv Turaka vodili Srbi, nego Iliri, Arbanasi, Šiptari odnosno Albanci Kosovo za naš narod nije obična zemlja, mogući životni prostor, teritorija koja se može kupiti i prodati, oblast, krajina... Ono je nama centar sveta, legenda, izvor identiteta, uteha u porazima i nada u opstanak. Bez njega nama nema ni prošlosti, ni budućnosti, pa ni života. Ono je velika narodna, opšta, i kolevka i grobnica, "đe je svako od nas poginuo mnogo prije no što se rodio", kako reče pesnik. Mi ga ponovo možemo izgubiti, kao što smo ga i do sada gubili. Na bojnom polju, jer nismo svemoćni, ni najjači. Pa čak i bez prolivanja krvi, pred svetskim sudom, po diktatu sile i nepravde. Ali, mi ćemo opet želeti da ga povratimo i osvetimo. Bez takve želje ne bismo mogli ni postojati kao narod. Bez Kosova u srcu doživeli bismo ono što je Sartr formulisao kao smrt u duši. Čak već sada, svi oni naši ljudi, ravnodušni prema Kosovu i njegovoj sudbini, objektivno ne mogu više smatrati da su Srbi. Ne govori i ne misli tako samo neko ko je tamo rođen, koga za te krajeve vezuju uspomene na izgubljeni raj detinjstva, kućnog ognjišta i majčine ljubavi, kome su tamo ostali prva vera i grobovi roditelja i predaka... Ne, tako misli i oseća, i tako mora misliti i osećati svako koga je srpska majka odgajila i srpskome jeziku naučila, ko je srpsku-knjigu čitao i srpsku školu učio, pa ma gde da je rođen, makar i na dalmatinskom Kosovu, kraj tamošnje crkve Lazarice, tako pusta ne ostala... Takve misli i saznanja, i takva osećanja, izviru iz svega što je na srpskom jeziku ispevano i napisano, iz svih knjiga i enciklopedija, iz svih frula i gusala, od vladike Rada i slepoga Filipa Višnjića, pa hiljadu i više godina unazad, do svetih Ćirila i Metodija. I ne samo na srpskom. Takve misli i saznanja izviru i iz mnogih stranica napisanih na drugim evropskim jezicima, recimo, na nemačkom. Evo i primera. Polje gde su se sreli Krst i Polumesec Davne 1889. godine, 5. oktobra, sa kote 947 šumovitog Prepolca, sa granične srpsko-turske linije, posmatrao je, durbinom, naše još porobljeno Kosovo slavni austrijski novinar i pisac Feliks Kanic, autor kapitalnog dela o Srbiji i srpskom narodu "Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk". Evo šta je tom prilikom zabeležio i kakve su ga misli morile: Moj durbin je u široko razvijenom reljefu najpre potražio u jasno uočljivom toku Laba njegovu istorijski najzanimljiviju tačku - Kosovo polje, koje je bilo udaljeno 54 km i ležalo 350 metara niže. Mada je trebalo 18 časova da se ono pređe uzduž i 8 da se pređe popreko, video sam samo magličastu svetlu, traku, na kojoj oštro oko Dimitrijevo (Kanicovog pratioca, srpskog oficira Dimitrija Rakića - prim. T.T.), bar kako on tvrdi, u jednoj tamnoj tački raspoznaje tulbe sultana Murata; tu je sultan pao, a srpski knez Lazar na Vidovdan 1389, bacivši poslednji pogled na svoju razbijenu vojsku, izgubio život i carstvo. Nešto zapadnija blaga uzvišica treba da je planina Goleš, na kojoj je Lazarev neverni (?) zet Vuk Branković, sa 12 000 oklopnika, napustio bojno polje u trenutku odluke. 1389 - 1889. Tačno pet stotina godina od onog kobnog dana za orijentalno hrišćanstvo. Šta li bi bilo od Istoka da nije bilo tog nesrećnog 28. juna, koji je vlast nad njim izručio Bajazitu? Sudbina naroda zavisi od odluka mača, i sve suprotne težnje danas i sutra teško da će tu moći nešto da izmene! Pogled mi je kao začaran ostao na tom nesrećnom polju, koje je delovalo ozbiljno kao i brda koja su ga okruživala, i koje je, mada pozlaćeno suncem, budilo tako tužne uspomene! Prema jugo-jugoistoku - pisao je dalje Kanic - slikom gospodari protegnuta Šar-planina, s snegom pokrivenim LJubotenom, koji se vidi čak iz Soluna, a malo dalje na zapad-jugozapad dižu se između Prizrena i Đakovice oštro profilisani krečnjački vrhovi, malo zapadnije u toploj podnevnoj izmaglici nejasne konture crnogorskih graničnih brda sa Čičavicom koja oivičava Kosovo polje i na čijim je padinama veliki ugarski vojskovođa Janoš Hunjadi bio tako potučen da Srbi kad govore o nečijoj teškoj nesreći još i danas kažu: "Stradao kao Janko na Kosovu!" - Sve do danas je široko bojno polje ostalo neobrađeno, jer i Turci i hrišćani prezaju od toga da zaoru zemlju tako obilno zalivenu krvlju njihovih predaka. Nekoliko stranica dalje Nemac Kanic sasvim hladno razmatra naučno pitanje da li je glavnina Lazarove vojske 1389, kao i Hunjadijeve 1448, došla na Kosovo preko vrletne Kosanice, kako misle srpski pisci, ili od Kuršumlije, uz Banjsku reku, preko Prepolca, što njemu izgleda logičnije. One su obe - zaključuje Kanic - kao i grofa Pikolominija 1688, kao Zekendorfova 1737. i pukovnika Lešjanina 1877, išle od Kruševca uz Rasinu, kroz Jankovu klisuru, preko Blaca, Barbatovca i Kuršumlije, pa uz Banjsku reku preko Prepolca u dolinu Laba, gde su Krst i Polumesec hteli da se bore za prevlast na Balkanu. Tako je Nemac Kanic u svojoj (pro)srpskoj duši tugovao za Kosovom, uz kristalno jasno saznanje da se tu, na pravcu severozapad - jugoistok, već pet, odnosno, sada šest vekova, vodi ogorčena borba Krsta i Polumeseca oko prevlasti na Balkanu, i uz bolno uverenje da se sudbine naroda određuju mačem i da su sve suprotne težnje bez ikakvih izgleda, kako nekada, tako i danas i sutra. Evropski koridor ili "zelena transverzala" Taj mali Kanicov istorijski pogled na Kosovo, durbinom, dovoljan je, čini se, kao uvod u ove priloge etničkoj istoriji naših krajeva i zemalja, s namerom da ukaže na neraskidivu povezanost istorijskih pitanja i pitanja savremenosti. Da ukaže na milenijumsku dugotrajnost određenih istorijskih procesa koji se odvijaju kroz vreme u ciklusima ili u talasima. -------------------------------------------------------------------------------- Opredeljivanje za "jačicu", tj. jaču stranu u sukobu, deo je tradicije i kolektivne psihologije Albanaca. Istina i pravda , gotovo po pravilu, na strani su jačeg. Čak i kad se prekrši čuvena šiptarska "besa", to može biti opravdano ako je učinjeno od jače strane. Uloga mirovnih veća, bilo da sude po šerijatu, ili zakonu Leke Dukađinija, najčešće je bila da nađu vešto opravdanje i presude povoljno za "jačicu". Za "jačicu",Arbanasi su se opredelili i u Kosovskoj bici. Došli su pred Muratov šator, nazvavši mu: "Mir dita!" (Dobar dan!). Sultan je mislio da mu se predstavljaju, te im ostade ime Mirditi. -------------------------------------------------------------------------------- Ako je u Muratovo i Lazarovo vreme turski imperijalni san bio okrenut prema severozapadu Evrope, u ove naše dane se na tom istom pravcu, samo iz suprotnog smera, ostvaruje nemački imperijalni san o jugoistoku Evrope kao području nemačke dominacije. I kao što se Bajazit posle srpskog poraza na Kosovu zadovoljio, za prvo vreme, stvaranjem koridora preko Kosova i Raške radi osvajanja Bosne, isto tako i danas mastrihtska Evropa nema vremena da pozavršava svoje krvave poslove u Bosni, nego žuri da otvori koridor preko Raške i Kosova ka daljem jugoistoku do Istanbula i Anadolije. To što taj koridor mnogi nazivaju "zelenom (muslimanskom) transverzalom" nije baš bez veze, jer se njegovim trasiranjem i stvaranjem zaista budi i oživljava i osmansko nasleđe na Balkanu, te se otvaraju novi putevi za prodor islamizma u Evropu. A to su sve faktori koji snažno deluju na etničke procese, određujući im negativan karakter, izazivanjem etničkih sukoba, pa etničku istoriju područja čine na duži rok komplikovanom i dramatičnom, ispunjujući je patnjama, krvoprolićima i ljudskim tragedijama. Gresi jugoslovenskih etnologa S tim u vezi možemo slobodno reći da je moderna srpska etnologija, nekada toliko cenjena i hvaljena, u ovom veku gotovo potpuno promašila svoj cilj, baveći se tako reći isključivo etničkim i etnogenetskim procesima i faktorima koji pozitivno deluju na zbližavanje, kulturno izjednačavanje i političko ujedinjavanje naroda i narodnosnih grupa. Kao da su svesno ili nesvesno želeli da time propagandno deluju i daju svoj doprinos stvaranju jednog miroljubivog i pitomog, ali otpornog, duhovnog, kulturnog, etničkog i političkog jugoslovenstva. Dok im je stvarnost bila sasvim drukčija. U stvarnosti, na delu je bilo produbljivanje sta-rih etničkih sukoba i antagonizama i stvaranje novih. Umesto ujedinjavanja, na delu je bilo pregrupisavanje i stvaranje novih odnosa snaga. Tako je u toku samog svog nastajanja, etničko jugoslovenstvo gubilo polet, razgrađivalo se i propadalo. Štaviše, etnički procesi bili su vrlo nepovoljni i unutar samog srpskog naroda, ostarelog, oronulog, umornog i duhovno malaksalog, istrošenog u neprestanim ratovima i bunama, te je sve odisalo skorim zavadama i podelama, i raspadom jedva sastavljene celine. Da su se srpski etnolozi više pozabavili tim aspektima svoje nauke, bolje bi pomogli svome narodu. Da su se bavili prirodom i zakonitostima etničkih sukoba, od kojih vrvi sva ljudska i praistorija i istorija, omogućili bi im da lakše shvate događaje i da se bolje snađu i zaštite u strašnim nepogodama koje će uslediti. Ovako, svojim lepim pričama o bratstvu, o korenima, o zajedničkim mitovima i legendama, samo su ih zbunili i razoružali, pretvarajući ih u krotko stado koje se lako i bez otpora izvodi na klanicu. A kosovsko pitanje svakako ne bi dospelo do ove faze u kojoj se danas nalazi. Kao geografski pojam, Kosovo ima uže i šire značenje. U užem smislu, pod Kosovom se podrazumeva samo kosovska kotlina, duga osamdesetak kilometara, od Kačaničke klisure na jugu, do ušća Sitnice u Ibar na severu, i dvadesetak do trideset kilometara u širinu, kako gde. U stvari, to je ravno Kosovo polje sa pobrđem i obodom planina koje ga okružuju. U širem smislu, od davnih vremena, Kosovu pripadaju i određene su-sedne oblasti, kao dolina Laba i njegovih pritoka na severu, koja se naziva Malo Kosovo, zatim Gornji Ibar i Stari Kolašin, sa Zvečanom i Kosov-skom Mitrovicom. Sa zapadne strane tu je prostrana Drenica sa Prekorupljem i svojim malim planinama Čičavicom, Golešom i Crnoljevom. Zatim šarplaninska župa Sirinić, u gornjem toku Lepenca, sa visokim LJubotenom, Žar planinom i Nerodimkom. Sa istočne strane, Kosovu prirodno pripadaju Gornja Morava i Izmornik, sa Kosovskom Vitinom i Gnjilanem, kao i novobrdska Kriva Reka, sa Kosov-skom Kamenicom. Takvo uvećano Kosovo postaje jedna značajna i zamašna teritorija, koja kao zasebna geografska, etnografska i istorijska celina zauzima znatan deo Stare Srbije. Samo u tom obliku i obimu, ono se može smatrati dostojnim svoga imena i može zadržati svoje vaskadašnje značenje - kolevke, matice, postojbine. Brisanje imena Metohija Sedamdesetih godina, kada je u Brozovoj Jugoslaviji ustoličena SAP Kosovo, autonomna pokrajina sa svim atributima države u državi, i to albanske nacionalne države sa proklamovanim pravom na samoopredeljenje i otcepljenje, pojam Kosova je raširen sve do albanske granice, da bi obuhvatio i Prizren sa Prizrenskom Podgorom i šarplaninskim župama Sredskom, Opoljem i Gorom, zatim Podrimu i Has, ravnu Metohiju, sa Metohijskom Podgorom, kao i Rugovo i srpski deo Prokletija. -------------------------------------------------------------------------------- Teza o ilirskom poreklu Albanaca, služila je isticanju prirodnog prava za proširenje albanske države na sve teritorije koje su nekad zauzimali Iliri. Ona je izgrađena na jednoj lingvističkoj špekulaciji. Ptolomej, na teritoriji današnje Kroje, u svoju čuvenu kartu ubeležio je grad Albanopolis, u čijoj okolini živi pleme Albani. A hiljadu godina kasnije, na toj teritoriji pojavljuje se oblast Arbana, i narod Arbanasi, tj. Albanci. Uzelo se zdravo za gotovo da Ptolomej nije razlikovao "r" od "l". Nauka je mogla da prihvati teoriju o kontinuitetu imena, ali niej bilo dokaza o kontinuitetu naroda. Bez obzira na sve, alabnaski teoretičari držali su se svoje lingvističke teorije. Čak ni nesporno utvrđena činjenica, kako šiptarski jezik nema ilirsko poreklo, nego tračko, odnosno dakomezijsko, jednostavno je - ignorisana. Zato što dokazuje da Albanci nisu starosedeoci, nego potiču sa istočnih delova Balkana. -------------------------------------------------------------------------------- Ovom proširivanju pojma Kosova, uz brisanje Metohije iz zvaničnog naziva pokrajine, odlučno su se kasnije suprotstavili državni organi Republike Srbije, smatrajući da je reč o zlonamernoj manipulaciji s namerom da se pokrajini pripiše albanski karakter, između ostalog i uklanjanjem imena Metohije i njene jasne srpsko-hrišćanske simbolike. Međutim, istorija zna i za još širu upotrebu kosovskog imena, i to, čini se, ne na štetu srpskog karaktera oblasti, nego naprotiv. Turska carevina je, naime, 1877. godine, Staru Srbiju sa svim njenim geografskim, etnografskim i istorijskim posebnostima izdvojila u posebnu vojno-administrativnu provinciju, pod nazivom Kosovski vilajet. Vilajet je imao šest sanyaka (okruga) - Pljevaljski, Novopazarski (sjenički), Pećki, Prištinski, Prizrenski i Skopski. Glavni grad vilajeta bila je najpre Priština, potom Skoplje i na kraju Prizren. Vilajet je jedno vreme izdavao i svoje zvanično informativno glasilo, list "Prizren", koji je štampan dvojezično, na turskom i na srpskom jeziku, čime je i javno bio označen etnički karakter ove prostrane turske provincije. Samo, sve je to bila obična providna maska za pokazivanje demokratskoj Evropi, iza koje je srpski narod u tom "svom" nacio-nalnom vilajetu bio izložen surovom zulumu i progonima, prepušten albanskoj samovolji, odnosno arnautskoj anarhiji, kako se tada govorilo. Gračanica, šiptarska crkva! Slična maska za pokazivanje Evropi, sa šifrovanim porukama i projektima za bližu i dalju budućnost, bio je i Brozov Ustav iz 1974. godine, protiv čijih su zamki i smicalica docnije ustali državni organi Srbije. Ali, ako je iza te maske i provirivala ona više-vekovna borba Krsta i Polumeseca, o kojoj je i sto godina ranije govorio Feliks Kanic, a koju su sada naslućivali srpski političari, ta manipu-lacija s imenom pokrajine bila je nešto sasvim sitno i bezazleno u poređenju sa silnom velikoalbanskom propagandom koja je tada vođena preko štampe i medija, kroz književnost, umetnost, film, školstvo, preko Univerziteta, Aka-demije nauka, kroz kvazinaučnu literaturu, koja je prosto bujala, a kojom je brisan svaki trag srpskog postojanja na Kosovu vekovima unazad. Sve je bilo podvrgnuto albanizaciji - arheološki lokaliteti, kulturni i istorijski spomenici, crkve i manastiri, istorijski događaji i istorijske ličnosti... I Gračanica je navodno nekad bila albanska crkva, dok je nisu preoteli Srbi kad su "okupirali" Kosovo. Isto tako, na Vidovdan 1389. godine na Kosovu polju protiv Turaka su se borili Albanci, pa i sam Mološ Obilić bio je navodni Albanac Mileš iz dreničkog sela Kopilića. Tamo gde su Turcima rekli "dobar dan" O učešću Arbanasa u Kosovskom boju, međutim, sasvim drukčiju priču zabeležio je Branislav Nušić dok je bio srpski konzul u Prištini, a koji je, iako šaljivyija, dobro shvatao svu ozbiljnost albansko-srpskog antagonizma i sukoba na Kosovu. Tu priču, u stvari, legendu o tome kako je arbanaško pleme Mirditi dobilo ime, pričali su mu sami Šiptari. Dok su se dve vojske, Muratova i Lazarova, spremale za odsudni boj, kaže legenda, Arbanasi su se kolebali, ne znajući kojoj strani da se priklone. Napokon, opredelili su se za Turke, pa su došli pred sultanov čador, poklonili se Muratu i rekli mu srdačno: "Mir dita!" Što će reći, "dobar dan". Sultan ih nije razumeo, mislio je da su mu se predstavili i rekli kako se zovu, te im tako i ostade ime Mirditi. Sve to, naravno, nema nikakve veze sa istorijom, ali ima veze sa albanskom psihologijom, narodnom kulturom i tradicijom, po kojoj se oni uvek opredeljuju za "jačicu", to jest za jaču stranu. To je kod njih zakon, i u velikim i u malim stvarima i kad se presuđuje za prolivenu krv, i u običnim, svakodnevnim sporovima oko međa i para. Istina je i pravda uvek ono što govori, što želi, što traži, ili što radi jača strana. Čak i kada se prekrši čuvena besa arnautska, i to može biti u redu, ako je učinila "jačica". Uloga mirovnih veća i veća staraca, bilo da sude na osnovu šerijata, ili po zakonu Leke Dukađinca, sastoji se samo u tome da nađu zgodno opravdanje zašto su baš tako presudili. O tome lepo piše jedan od malobrojnih među Srbima dobrih poznavalaca albanske narodne kulture i običajnog prava, dr Milutin R. Đuričić, advokat iz Peći. Ilirska civilizacija pre "vavarskih" Grka Mirditi inače žive u planinama Severne Albanije, južno od Skadra, katolici su po veri, a bave se pretežno stočarstvom. Poslednji njihov plemenski vojvoda, Prenk Bib Doda, živeo je početkom ovog veka na visokoj nozi u Carigradu, primajući apanažu, kao dvostruki špijun, i od Srbije, i od Austrije. Jedan drugi izdanak tog plemena, prištinski naučnik Zef Mirdita, jedan je od vatrenih zagovornika ilirske teorije o poreklu Albanaca. To albansko ilirstvo već je postalo jedan od temelja nove albanske nacionalne ideologije, neke čudne mešavine muslimanskog bektaštva i Ničeove filozofije. (Bektaštvo je nekada bilo ideologija janičara, a posle uništenja janičara obnovilo se u Albaniji i centar bektaškog tajnog derviškog reda nalazi se danas u Južnoj Albaniji, u varošici Frašeri.) Nastanak te nove ideologije započet je u vreme Rilindje (Preporoda), u prošlom veku, pod geslom "Religija Albanaca je albanstvo", a dovršen u kabinetima Envera Hoye, pod plaštom marksizma-lenjinizma-staljinizma. U njoj albanstvo dobija božanske atribute, a albanska država postaje "katedrala za večne molitve tom božanstvu". NJen najveći praznik je "Dan nacionalne zastave", 28. novembar, kada se misli posvećuju "božanskoj Albaniji, klasičnoj zemlji heroja". U Enverovo vreme religiozna retorika je bila ublažena, pa su misli posvećivane "majci Albaniji". Pozdravne reči zastavi političara Ilije Dilo Šeperija, na proslavi 1920. godine, glasile su, između ostalog: -------------------------------------------------------------------------------- Teorija o ilirskom poreklu Šiptara, postala je jedan od temelja albanske nacionalne ideologije, čudne mešavine muslimanskog bektaštva i Ničeove filosofije (bektaštvo je bila ideologija janičara, obnovljena u Albaniji, centar tajnog bektaškog derviškog reda je u Frašeri, u južnoj Albaniji). Nastanak te nove nacionalne albanske ideologije počeo je u vreme Preporoda ("Rilindja"), u prošlom veku, pod geslom: "Religija Albanaca je albanstvo!". Albanstvo u toj ideologiji - bog, a albanska država "katedrala za večne molitve tom božanstvu". Dovršavanje te ideologije, pod plaštom marksizma - lenjinizma izvršeno je u kabinetima Envera Hoye, gde je religiozna retorika ublažena pa su misli upućivane "majci Albaniji", dok je najveći praznik bio "Dan nacionalne zastave", 28. novembar, kad su prizivana "sveta pravila Ilira" i albanske nacije "koja čuva tradicije i karakter Ilira. -------------------------------------------------------------------------------- Zalepršala je Skenderbegova zastava slavna, a božanstvo slobode naroda učinilo je da spasenje Albanije postane zakon! Sveto pravo da je priroda poklonjena narodima sveta, dodeljeno je i našoj naciji koja čuva tradiciju i karakter Ilira... Pri tome Albanci zamišljaju Ilire, svoje navodne pretke, kao nosioce kulture i slave antičkog sveta, dok su Grci pored njih bili bezmalo varvari. Mi se zadržavamo na albanskom ilirstvu, odnosno na pitanju etničkog porekla Albanaca, jer bez toga nije moguć nikakav pristup etničkoj istoriji Kosova, pošto se već u samoj toj ilirskoj teoriji o albanskoj etnogenezi postavlja pitanje - ko je stariji na Kosovu, SRbi ili Iliri, odnosno, Srbi ili Albanci kao direktni potomci Ilira. A kada e odgovori na to pitanje, naravno, u korist Ilira-Albanaca, onda sledi no-vo, još strašnije: da li Albanci danas mogu pola-gati pravo da "vrate" na teritorije sa kojih su njihovi preci Iliri potisnuti pre hiljadu i po, ili čak pre dve hiljade godina? I onda odmah postaje jasno gde se nalaze izvori dugotrajnih etničkih su-koba u Staroj Srbiji i kakvi se crni oblaci ludila i fanatizma nadvijaju nad našim Kosovom. Albani i Arbani: zašto Ptolomej ne razlikuje "r'' od "l'' Ko ne veruje, citiraćemo mu našeg poznanika Zefa Mirditu koji u zaključku svoje studije "Iliri i etnogeneza Albanaca" ne može nikako da preskoči to za albansku stvar suštinsko pitanje - da li je postojbina sadašnjih Albanaca u brdima Severne Albanije područje njihove ekspanzije (teritorija koju su osvojili i na nju se preselili), ili područje njihove restrikcije (gde su se povukli pred agresijom drugih, sabili se i pritajili do prve prilike)... Evo kako to pitanje rešava autor čiji su preci dolazili na Kosovo da pozdrave Turke: "Na kraju, kao zaključak, s punim se pravom može prihvatiti postavka da su Albanci potomci Ilira, kao survivali Pelazga, i da je vrlo opravdano shvatanje da postojbina sadašnjih Albanaca nije područje njihove ekspanzije nego restrikcije. Ilirska su se plemena, potisnuta sa severa i juga, koncentrisala u brdskim predelima koja su već naseljavala, i tako su tokom vekova formirali jednu kompaktnu većinu koja se suprotstavljala, ne bez vidnih posledica za vreme invazija, manjini. A svoje uverenje da Albanci jesu potomci Ilira, naš autor, kao uostalom i drugi koji zastupaju tu tezu, zasniva na smešno tankom i nepouzdanom materijalu. Evo o kakvoj je naučnoj kombinaciji reč. Poznati antički naučnik, astronom i geograf Klaudije Ptolomej, na svojoj čuvenoj geografskoj karti beleži na teritoriji današnje Albanije, otprilike tamo gde je danas grad Kroja, ilirski grad Albanopolis, a u okolini ilirsko pleme Albane. Pošto se gotovo hiljadu godina kasnije, baš na tome mestu, pojavljuje oblast Arbana i narod Arbanasi, to jest Albanci, već su naučnici 18. veka uzeli zdravo za gotovo ne samo da je veza antičkog grada i srednjovekovne oblasti nesumnjiva nego da je reč i o istom narodu. Docnije su mnogi naučnici osporili takvo apriorno shvatanje, napominjući da se o kontinuitetu imena može svakako govoriti, ali nikako i o kon-tinuitetu naroda bez drugih uverljivih dokaza. Međutim, albanska se nauka dohvatila te teorije i drži je se kao pijan plota. Našeg Zefa Mirditu je jedino mučilo kako su se Albani pretvorili u Arbane, pa je pomišljao da optuži Ptolomeja da je promenio "r" u "l". Ali, nije se usudio, pa se zadovoljio i ovakvim šućmurastim rešenjem: Vlada mišljenje da je ova promena nastala od Grka, prema jednoj nejasnoj asocijaciji sa ostalim geografskim imenima. Me-đutim, čini se ipak da je moguća metateza ilirskog "alb" sa "arb". Došljaci s istočnih balkanskih prostora Pošto je ilirska teorija o porekli Albanaca, u suštini, stvorena na osnovu jedne jedine lingvističke činjenice, i to ne baš korektno izvedene, pitanjem albanske etnogeneze počeli su da se bave i mnogi lingvisti, pa su neki od njih utvrdili da nema kontinuiteta niti genetske veze između ilirskog i albanskog jezika, dok su neki drugi uspeli čak da otkriju poreklo albanskog, ali ne iz ilirskog nego iz tračkog, odnosno dako-mezijskog jezika. Samo, sve je to bilo uzalud. Albanci nisu želeli da čuju istinu o svom poreklu, jer bi to značilo da nisu starosedeoci u svojoj zemlji nego došljaci sa istočnih balkanskih prostora, te da treba da se odreknu svojih nacionalnih ideja i težnji kojima su opsednuti. Razočarani Enver Hoya naredio je svojim naučnicima da dokaze o albanskom ilirstvu potraže u arheološkim činjenicama, te su iskopavanja izvršena širom Albanije, s ciljem da s opovrgnu i obezbede rezultati moderne lingvističke nauke. Osvrnuvši se na istoriju jednog ranijeg viševekovnog balkanskog ilirstva, hrvatskog, koje je slavno okončano buđenjem hrvatskog jugoslovenstva i definitivno pripalo prošlosti, profesor Dimtrije Bogdanović u svojoj "Knjizi o Kosovu" posvetio je dužnu pažnju i novom, albanskom ilirstvu. -------------------------------------------------------------------------------- Književnost i umetnost , kvazi-istorija, nauka, štampa, prosveta, Akademija nauka, Univerzitet...sve je bilo upregnuto u velikoalbansku propagandu. Cilj je bio, vekovima unazad, brisati svaki trag srpskog prisustva na Kosovu. Čak je i Gračnanica bila proglašena šiptarskom crkvom, koju su Srbi "preoteli",a "prešminkana'je i Kosovska bitka. Na Kosovu polju boj sa Turcima vodili su - Šiptari. A Miloš Obilić nije nikakav srpski junak - on je Albanac, zvao se Milaš, i poticao iz dreničkog sela Kopilića. -------------------------------------------------------------------------------- "Ilirstvo" je na Balkanu, dakle, argument istorijske fikcije i dugog trajanja - od barokne istoriografije do nacionalnog romantizma... - pisao je profesor Bogdanović. - Albanski "ilirizam", makar na prvi pogled sa više etnogenetskih razloga, dolazi sasvim kasno, pa čak i anahrono u ovo naše stoleće. NJegovim održavanjem i negovanjem, danas, pošto je albanska nacija već obrazovana, sa suverenom državnošću priznatom već sedam decenija, hoće da se ostvari revitalizacija jednog nacionalnoromantičarskog, nacionalističkog albanskog programa, koji teži ne samo okupljanju svih Albanaca u Velikoj ili "Etničkoj" Albaniji nego i novom položaju albanskog naroda na Balkanu, s "pravima" starobalkanskih predaka. Saznanja istorije, lingvistike i arheologije u stvarnoj, rekonstruisanoj slici etničke situacije Balkana, u epohi kada se još moglo govoriti o Ilirima i drugim starosedeocima, ne daju za pravo takvim argumentima. Dinamička etnografija antičkog Balkana ne zna za čvrste i vekovečne posede - sve je u pokretu, pomeranju i previranju. Stoga je ilirska teza, politizovana u nacionalnoromantičarskom duhu, danas sasvim apsurdna. Ako bi se krenulo za tom argumentacijom (pod pretpostavkom da se ona shvata ozbiljno, a ne samo kao propagandni simbol), morao bi se časovnik evropske istorije vratiti bar za petnaest vekova unazad, u vreme seobe naroda. Raspored evropskih naroda, bez obzira na mnoge promene tokom srednjeg i novog veka počiva već toliko stoleća na rezultatima toga velikog pomeranja, premeštanja i nameštanja etničkih masa na celom prostoru od Urala do Atlantika. Doseljenje Slovena na Balkan je samo pojedinost tog opšteg zbivanja. Pozivanjem na prava starosedelaca iz epohe pre seobe naroda došlo bi se do apsurdnog "vraćanja" slovenskih i germanskih naroda na prostor severne i istočne Evrope. Pre seobe naroda nema ni Francuza i Francuske, ni Nemaca i Nemačke ni Engleza i Engleske, nema ni Poljske, ni Austrije, ni Rusije. To je, jednostavno, jedan drugi, davno prošli, zauvek iščezli svet, a promene koje su se u Evropi dogodile seobom naroda u razdoblju od III do VII veka u svakom su pogledu nepovratne i konačne. Bio je to prvi pokušaj jednog našeg akademika, suptilnog, pedantnog, pažljivog i u svemu odmerenog i dobronamernog intelektualca da se ozbiljnim i pouzdanim naučnim i istorijskim argumentima suprotstavi zaglušujućoj velikoalbanskoj propagandi. Ali, kad je njegova "Knjiga o Kosovu" ugledala svetlost dana 1986. godine, do neba se podigla buka i graja i medijska prašina, ne samo u Prištini i Tirani, nego čak pojanviše u Beogradu, i u toj vici i graji prednjačili su pojedini srpski novinari, isti oni koji će potom od 1989. do 1994. godine bučno, rekli bismo bukački, srbovati i uspeti da svojim diletantizmom i šarlatanstvom ukaljaju sve naše nacionalne svetinje i nesreće, i tako snažno doprineti da iz rata koji smo izgubili izađemo još i posramljeni i uprljani. Tih istoričar i smireni teolog, profesor Bogdanović nije mogao da dođe k sebi od čuda, te je usred te buke i galame neprimetno otišao sa ovog nedostojnog sveta, ostavljajući nas našoj sudbini. ALBANIAN AND CHECHEN: Albanian is classified as an non-IE(Indo-European) language because no one has been able to classify it into any group, and this is because no one has yet studied all the Caucasian languages. As soon as linguisists begin to study the Caucasians languages they will realize the similarities with Albanian. Albanian might have IE sounding words, but its basic structure and syntax are more similar to Chechen and Udish than to any IE language. Many Albanian words do sound Indo- European, because Albanian has borrowed over 80% of its vocabulary, more than any other European language. The Chechen language is strikingly similar to Albanian. They both have similar grammar and similar sounds such as SQ, PSHQ, which are not common in any IE languages, but are very common in caucusus languages like Chechenian. I believe that the Chechens and Albanians are cousins, there is just so much evidence to support it. CHECHENIA=ICHQERIA ALBANIA=SHQIPTERIA Chechen=aakharkho,Albanian=katundar,English=peasan t Chechen=alsamoo,Albanian=me shume,English=more Chechen=aagan,Albanian=eker,English=wild Chechen=aara dalan,Albanian=jashte dal,English=get out Chechen=aaradaqqa,Albanian=terhoqa,English=withdra w Chechen=aaradovlilla,Albanian=rrugedalje,English=e xit Chechen=aare,Albanian=rrafsh,English=plain Chechen=arzha,Albanian=zeze,English=black Chechen=aaz,Albanian=ze,English=voice Chechen=baarz,Albanian=varr,English=grave Chechen=banka,Albanian=burre,English=man Chechen=baar,Albanian=arre,English=nut Chechen=bashkhan,Albanian=shkelqyer,English=excell ent Chechen=bekhka,Albanian=borxh,English=debt,obligat ion Chechen=bil ma,Albanian=fal me,English=im sorry Chechen=besan,Albanian=zbehte,English=pale Chechen=buha,Albanian=buf,English=owl Chechen=cham,Albanian=shijshem,English=tasty Chechen=yaalla,waala,Albanian=eja,English=come here Chechen=chu,Albanian=hyj,English=get in Chechen=daago,Albanian=djeg,English=burn Chechen=dahiita,Albanian=dergoj,English=send Chechen=dehndi,Albanian=gjedhe,English=cattle Chechen=dain,Albanian=drite,English=light Chechen=daakhkan,Albanian=gjendem,English=located Chechen=delqa,Albanian=dreke,English=lunch Chechen=dowgha,Albanian=djeges,English=hot Chechen=duq,Albanian=aq,English=so many Chechen=dyelkha,Albanian=kerkoj,English=to cry Chechen=eskar,Albanian=ushtri,English=army Chechen=ghaighanii,Albanian=hidheroj,English=make sad Chechen=ghaala,Albanian=kala,English=castle Chechen=gaalat,Albanian=gabim,English=mistake Chechen=ghishto,Albanian=ngrehine,English=building Chechen=gharlima,Albanian=ngrirje,English=freezing Chechen=goola,Albanian=gju,English=knee Chechen=hakkha,Albanian=terheq,English=draw Chechen=hoqa,Albanian=kete,English=this Chechen=hostam,Albanian=gozhde,English=nail Chechen=khalkhar,Albanian=kercej,English=dance Chechen=khan,Albanian=kohe,English=time Chechen=khasbesh,Albanian=kopesht,English=garden Chechen=keeda,Albanian=qetem,English=cut Chechen=khena,Albanian=kohe,English=weather Chechen=khila,Albanian=qene,English=been Chechen=khilam,Albanian=kam,English=have Chechen=kho,Albanian=koqeve,English=egg Chechen=kog,Albanian=kembe,English=leg,foot Chechen=Iighana,Albanian=Inatosur,English=Angry Chechen=nana,Albanian=nene,English=mother Chechen=Ysh,Albanian=Ishin,english=they were Chechen=shu,Albanian=ju,English=you Albanians are non-white and come to Europe from Caucasian region!! Point: If someone has light eyes’n’hair or appear as an Aryan, it doesn’t mean that he is Aryan. THE FACT is that Albanians originally came from Albania, the province near Caspian Sea; South Dagestan and Azerbeijan. They were there in I b.c.e. under their originally name Shquips (The Albanians). Anyway during that time The REAL Illyrians were the citizens of The West Balkan (Dinaria) and occupied by The Romans. During that time stinky Albanians was in their native s***y hole. Bear in mind that in 6.-9.c.e. we still have Illyrians and their Resistance to Romans. Where are the Albanians? THE MOST SAD is that this myth of Albanian origin were promoted by stupid Yugoslav communists because The State policy of Yugoslavia, made by Josip Broz Tito (aka Josef Walter Weiss) were brotherhood with Albanians, so that the Yugoslavia could get Albania as the 7th republic. THE FACT is that Albanians came here (Europe) not before 1300. They used to mix with Southern Serbs and the last groups of Illyrian tribes from which they get some of traditional Aryan Values. Stolen tradition and customs, the main characteristic for Asians (remember of India, China, South-East Asia), gave the Albanians “The Aryan thing” (besides Serbian blood). That thing is most visible in “chieftain leadership” and “Besa” (The Oath). These traditions are common for early Serbian tribes just like all Aryan tribes. That is the only honorable in Asiatic Albanian Folk. Do you maybe know why the Asiatic Albanian Folk, just like other Asians are SO MUCH traditionalists? It is because they are unable to further develop the things which they adopt/stole. It is important to draw for you their moral. When they are minority they are silent and they are your pals and brothers. When they are majority, they become bloodthirsty and change the side very easily. You don’t believe??? Ask the Serbians who were forced out from their homes on Kosovo and Metohia. The same moral have gypsies. Albanians are mixed-breed + Aryan tradition. THE FACT is that 65-75% of Albanians are traditionaly Islamists (muslims) and they adopt it during Otoman Empire. The rest 25% are Christians (Orthodox and Catholics) and Atheists. It is important to say that Albanians under Skenderbeg were against the Turks (Serbs helped Skenderbeg), but after his death, they were together with gypsies in the lines of Turkish Police Force. They were after Hajduks (Serbian Elite Resistance Force) and they torture Aryan Serbs on Kosovo and Metohia & Raska (today reffered as Sandzak, thanks to Communists and Muslims). Also Bulgarians were the victims. They easily change the sides IAW The Best Payers. So we have the cases of Turko-Albanian battles. THE GODD**N FACT is that The ideals of Great Albania and nowadays Albanic ideology came from “Prizren League” The Meeting of Shiptar Feudals, Aga’s, etc during 1878. From that day Albanians are united as one, and that is the first time of mentioning The Great Albania. Never before Kosovo and Metohia was Albanian. Serbia and Greece were about to conquer Albania, but Jews stopped it and declare Albania as the independent State, 1912. The Struggle between Aryan Serbs and Asian “thought-to-be-White” Albanians lays in philosophy “victory or death”. This is EAP, I mean easy as pie. The northern Shiptar tribes ( yes I wrote tribes if you didn't know Albanians - Shiptars are still living in tribes ) of Klimenti , Hoti , Midriti etc have Serbian - Montenegrin origine , in fact their elite was influenced by Serbian Aryans - that is that . Let's seThe Albanian tribe Berishe are related to all Serbs who venerate saint Nicholas, while all Albanians from the Gashi tribe are related to Serbs who venerate Saint John. These tribes were mixed Serbo-albanian before the comming of the Turks. Also, the great Albanian heroe, Skenderbeg was from the serbo-albanian Kastrioti clan and his mother was Serbian! - Also many Serb nobles ruled Albanian tribes. For example, the Serb noble Tomas Preljubovic ruled southern Albania in Skenderbeg"s own time. -Also, the Albanian tribe Midriti wanted Karadjordje to rule over them. They participated in the Serbian revolt of 1803 and were in Karadjordje's personal guard. They are realted to all Serbs who venerate Saint Clement. After the Turks took northern Montenegro, a son of the Ivan-beg Crnojevic, the prince of the Serbian kingdom of Zeta, converted to Islam and was given Northern Albania to govern. He settled in the Albanian village of Bushati from which sprang the "Albanian" Bushati clan sprung. In Montenegro, the tribe Drekalovici is to this day mixed Serbo-albanian and the tribe Serbian tribe Piperi are blood relatives of the Albanian tribe, Hoti. Their elite, their ruling elite was Serbian ,in fact influence from Serbia. It is no more than 5 % of Albos . They ware nobles in the Midle Ages, sufis during the Otoman period and rulers before 1945 . That is that. In whole history superior race is educating others , in this case Serbs are educating Shiptars about their own history , hehe .It reminds me on Frenc in Algeria , English in Zimbabwe and offcourse us in Kosovo and Albania . O happy days of glory . Now about the Illirians and Shiptars : The greatest claim of the Albanians is that they are the descendants of the Ancient Illyrians. A look at history proves that this is not the case. Illyrians were a nation that was swallowed up by the Serbs and later Albanians. The Albanians are from the Caucasus, originally. Cucasian Albania was located on the eastern area of the Caucasus between the Caspian sea and the tips of the mountain ranges. Old Albania was known only for wild dogs and baren snow covered mountains, for which it recieved the name Albania by foreigners (Alba-white). When Aleander the Great conquered Asia minor, he took with him the great leader of the Albanian tribes and gave him as a present an Albanian dog. Aong other things, because of its poverty, Old Albania did not attract conquerors, because of its poverty and difficult terrain. With the comming of the Arabs, they converted the Old Albanians in the 8th century to Islam. But meanwhile, at the time, the Arabs were waging campaigns in Sicily, dividing it into two parts, (hence there was the Kingom of the two Sicilies). In order to populate their part of Sicily, the Arabs brought with them Old Albanians from the Caucasus. To this day, their descendants live in Sicily. Then in 1042, the Byzantine Empire attacked the yong Serbian state after having defeated the Arabs in Sicily and having brought the Sicilian Albanians under their command and christianizing them. The leader of the Byzantines who led the Albanians was named Georgius Maniakos. Maniakos brought Albanian mercenaries from Sicily to fight the Serbs and they settled in two waves in modern day Albania, first the mercanaries came, and then came the women and children. After the defeat of Maniakos, the Byzantines would not let the Albanians return, thus the Albanians requested that the Serbs let them stay on the land. They settled under mount Raban and the city of Berat and from this, the Serbs called them "Rabanasi" or "Arbanasi". The city of Berat was known as Belgrad also, before the Albanians came to settle there. They mostly tended sheep and cattle and lent themselves out to Serbian nobles as brave soldiers. One of the GREATEST PROOFS that Albanians do come from the Caucasus and that THEY ARE NOT the descendants of the Ancient Illyrians is the Turkish name for the Albanians. "Arnauti", which means "those who have not returned" in Arabic, for the Turks were aware of the origins of the Albanians. And they truly did not return, they stayed in Serbian and Byzantine lands. In turn, the Albanians did not use any of those names for themselves, but called themselves "shqiptari". The word "shqip" has many meanings in Albanian. It can mean "eagle" or "rocky hill". Austrohungarian anthropologists and philologists in early last century attempted to give the Albanians a noble character nd theorized that the "eagle" was the root meaning and totally ignored both modern Albania and Caucasian Albania as rocky, baren and poor places, which would allude to the notion of the former as being the root meaning for naming themselves. Is this just a greater Serbian quasi-history to cover up the noble Illyrian roots of Albanians? Not according to a contemporary od Maniakos, the Byzantine ruler who brought the Albanians to northern Epirus. Michael Ataliotos describes the events in his chronicle: "Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. NJeberi, Bonnae". Albanians are total foreigners to the Balkans and indeed to Europe and that their claims to being Illyrians are baseless and based only on assumption. Let's not permit the Albanians to defile the noble Illyrians by associating themsleves with the noble Illyrians!

a sta je ovo lazo,jel ovo ona tvoja elektronika sa tvog majspejsa?

na onoj tvojoj studentskoj nedelji sudeci po slikama su bile iskljucivo ruzne

totalna neistina ali sta ti kazem,i nema poenta ni da objasnjavam koliko gresis.jebiga cim ti kazes "da preferiras da muvas ribe preko neta" znaci da i nemas neku predstavu o realnom svetu niti da znas sta je dobra riba

trazim ljude koji zele da razmenjuju mp3 jevrejske,arapske i madjarske folk muzike.ne zezam se