Thomas Mann – Smrt u Veneciji
«... I ako je lično shvatimo, umetnost je povišen život. Ona usrećava dublje, ona troši brže.
U lice svoga sluge ona reže tragove umišljenih i duhovnih doživljaja, i vremenom, čak i kada mu je spoljni život manastirski miran, stvara kod njega toliku razneženost, prefinjenost, zamor i radoznalost živaca da bi to jedva mogao stvoriti život pun razuzdanih strasti i uživanja.»
«Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su i nejasniji i prodorniji nego u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno...»
«... I srce mu je ispunjavala i uzbuđivala očinska milošta, ganuta naklonost onoga koji u duhu stvara lepotu žrtvujući sebe, prema onome koji sam ima lepotu.»
«... Veoma je nežan, bolešljiv je, mislio je Ašenbah. Bez sumnje neće ostariti. A nije se dalje trudio da da sebi računa o osećanju zadovoljenja i umirenja koje je propratilo ovu misao.»
«... Bila je prirodna, i nametala mu se želja, jednostavna misao da iskoristi priliku i da sklopi lako, vedro poznanstvo sa onim koji mu je pričinio toliko uzletanja i uzbuđenja, da ga oslovi, da se raduje njegovom odgovoru, njegovom pogledu. Lepi dečko išao je ne hitajući, mogao ga je stići, i Ašenbah ubrza korake. Stiže ga na daščanom mostiću iza koliba, hoće da mu stavi ruku na glavu, na rame, na usnama mu lebdi ljubazna francuska fraza: tada oseti da mu srce lupa kao čekić, možda i zbog brzoga hoda, oseti da će, ovako zadihan, moći da govori samo prigušeno i drhtavo; on okleva, hoće da se savlada, odjednom se uplaši da odveć dugo ide već tik za lepim dečakom, boji se da će probuditi njegovu pažnju, da će se ovaj obazreti kao pitajući, još jednom pohita, zatim ga snaga izda, on se odreče i prođe oborene glave.»
«... To je odista bog koji tako skrši našu hrabrost kad nam se ukaže ljubljeni, koji potpuno ponizi naš gordi duh... On se igrao, zanosio se, i bio suviše ponosan da se boji osećanja.»
« Nema ničega čudnovatijeg ni tugaljivijeg no što je odnošaj ljudi koji se poznaju samo očima – koji se sretaju svakog dana, čak svakog sata, posmatraju jedno drugo, a pri tom su primorani, običajima ili rođenom ćudi, da se i dalje ponašaju kao ravnodušni tuđini, da se ne pozdravljaju i da ne progovore. Između njih je nemir i prenadražena radoznalost, histerija jedne nezadovoljene potrebe za saznanjem i izmenom misli, a povrh svega neka vrsta radoznalog zainteresovanog poštovanja. Jer čovek voli i poštuje čoveka dok god ne može da o njemu prosudi, i čežnja je proizvod oskudnog saznanja.»
« On se nije nadao dragoj pojavi, došla mu je neočekivano, nije imao vremena da izraz svoga lica pribere u mir i dostojanstvo. Radost, oduševljenje, divljenje, bez sumnje se na njemu otvoreno ocrtavahu – i toga časka se zbilo da se Tađo nasmešio: nasmešio se na njega, rečito, blisko, umilno i otvoremo, usnama koje se tek polako u osmejku otvarahu. Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote – jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadnosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući.
Onaj koji je primio taj osmeh pohitao je sa njime kao sa sudbonosnim darom. Bio je toliko potresen da je morao da beži sa svetlosti terase i vrata pred hotelom, i žurnim koracima je potražio mrak parka pozadi hotela. Iz grudi mu se otimahu prekori čudnovatog, nežnog negodovanja: 'Ti se ne smeš tako smešiti! Čuj, tako se nikome ne smeš nasmešiti!' Bacio se na jednu klupu, i van sebe udisao je noćni miris bilja. I naslonjen leđima, opuštenih ruku, savladan, dok ga je prožimala jeza, šaputao je osvećenu formulu čežnje – nemogućnu ovde, apsurdnu, nedostojnu, pokvarenu, smešnu, a ipak svetu, još i ovde časnu: 'Ja te volim!' »
« I tako pometen drugo ništa nije ni znao ni hteo no da bez prestanka ide za predmetom koji ga je rasplamteo, da o njemu sanja kad je daleko, i po običaju onih koji vole, da govori nežne reči samoj njegovoj senci. Samoća, tuđina, i sreća poznog i dubokog zanosa hrabrile su ga, i nagovarale da dopusti sebi i ono što je čudnovato, ne stideći se i ne rumeneći; i tako se zbilo, kad se pozno večerom vraćao iz Venecije, da se zadržao na prvom spratu hotela, pred vratima lepoga dečka, da je naslonio čelo na šarku, i dugo se nije mogao odvojiti, izlažući se opasnosti da ga zateknu i nađu u tako bezumnom položaju.»
Znam da nije poezija, ali u ovome ima vise poetike nego u mnogim pesmama.
