Zemlja bez boga i pravde”, kolokvijalno su nazivali Srbiju, bez pretenzija da je precizno naučno definišu, s kraja osamdesetih i početkom devedesetih, građani sa njenim državljanstvom, ne previše ponosni da ga bilo gde pokazuju. Rastakanje srednje klase, jedine koja je bila kakav-takav temelj društva, i formiranje državno privilegovanog uskog sloja ekspresno obogađenih ratnih profitera; doslovna glad, izazvana hiperinflacijom, gotovo kompletnog stanovništva, danima i noćima postrojenog ispred filijala „Dafimenta” i „Jugoskandika”; kod mlađe i srednje populacije strah od mobilizacije za frontove, rata koji njihova država ne priznaje, a zatim i bekstvo stotine hiljada intelektualno najpotentnijih; razočaranje u duhovne domete vere, nakon estradnog povratka tradicionalnih (naročito hrišćanskih) religija, nespremnih da se odgovorno vrate u javni život do juče ateizirane države i društva... Apatija i nihilizam režimski (pre)doziranom državnom propagandom stvorili su savršene temelje da, pored svih ostalih luzerskih učenja, Srbija bude i savršeno ogledno dobro za sataniste.
Vulgarno pojednostavivši satanističku doktrinu, društvo „Crna ruža” je, prema nezvaničnim podacima, uspelo da okupi, pre svega u Vojvodini i Beogradu, između dve i tri hiljade sledbenika, raspoređenih u pedesetak ogranaka. Čak je za devojke ustanovljena posebna ženska sekcija - „Crna škorpija”. Po davno overenom mentalitetskom principu „dva Srbina tri sekte”, iz matice su se brzo izdvojili: „Loša vera”, „Vatra pakla” (naravno, nema nikakve veze za engleskim tajnim okultnim društvom iz 18. veka), „Satanini sledbenici”, „Satanina braća” i „Satanina deca”, čiji članovi teško da bi prepoznali Antona Šandora La Veja, utemeljivača „Satanine crkve”, čak i da ga sretnu u pisoaru javnog toaleta, a kamoli da su čuli za Kroulija i ostale hermetičnije okultiste.
Posebno su bili egzotični „Satanini vitezovi” i „Satanske vojvode”, (nesvesno) šizofreno pokušavajući da pomire nadnacionlanost satanističke doktrine sa folklornom mitologijom nacionalne istorije, koju su Miloševićevi mediji i preko ukusa podgrevali. Dakle, koktel i za najotpornije želuce - teško svarljiva mutljaga anarhizma dopunjenog, radi socijalnog mira, kultom Miloša Obilića i Arkana.
Možda je za njih, kao unikatan primer, dovoljno ilustrativna epizoda napad na konobaricu jedne kafane na Ibarskoj magistrali, koju je leta 1998. grupa mladića nakon fajronta pretukla i otela joj celodnevni pazar. Nekoliko dana potom policija je uhvatila jednog od siledžija, koji je pored ruže, zmije i obrnutog krsta imao istetovirane svetog Nikolu i svetu Petku. Ovakvu „ambalažu” je objasnio:
- Za vreme rata u Krajini i Bosni ceo svet je nas Srbe zvao satanistima. Tako smo se mi iz kraja proglasili srpskim satanistima. Hteli smo da pokažemo koliko smo nadmoćni. Onaj Iranac (?!) Salman Ruždi napisao je „Satanske stihove”, pa ga ceo svet brani. Međutim, mi nismo arapski, već srpski satanisti. Kad iskombinujemo alkohol sa tabletama, prepuni smo energije, mlatimo koga stignemo, spopadamo žene, otimamo pare… A i šta bi’ drugo pametnije mogli da radimo u ovakva vremena?
Na veliku žalost, na domaćim institutima i fakultetskim katedrama za sociologiju, psihologiju, defektologiju i slične nauke mogu se naći (i procentualno izraženi) rezultati istraživanja čak i o blagim nervozama akni ženske maloletne populacije, ali ne i bilo kakvi relevantni podaci koji bi stratifikovali podlogu, razloge i posledice delovanja satanističkih grupa (i njihovih članova pojedinačno) u Srbiji. Zato je za ovu temu najpouzdaniji izvor knjiga „Verske sekte - Uputstvo za samodobranu” Zorana Lukovića, uglednog inspektora republičkog MUP, zaposlenog u Sektoru za suzbijanje seksualnih i krvnih delikata. Bio je profesionalni svedok najjezovitijih zločina, ali i samoubistava. Šturo, bez mnogo emocija pisano štivo čita se kao horor koji, nažalost, nije samo literarno-filmska fikcija.
Već etabliranoj družini „Crna ruža” pripadao je vojnik Nandor Kiš iz Subotice, koji je juna 1993. u Šapcu, u kasarni „Mika Mitrović”, dvojicu svojih drugova vojnika rafalima ustrelio, nekolicinu ranio, a zatim se i sam ubio.
Nekoliko dana ranije, Jožef Meneder, pripadnik „Loše vere”, satanističke sekte koja je proizišla iz „Crne ruže”, vojnik u kasarni „Južnomoravske brigade”, ubio je šest vojnika i jednog zastavnika.
Apsolventkinja farmacije se leta 1987, potpuno naga, bacila sa krova jedne novobeogradske višespratnice. Na telu je imala istetovirane obrnute krstove, a roditelji su policiji ispričali da im se poslednjih nekoliko mesecima hvalila kako je svoj duševni mir našla otkako se druži sa „Sataninim sledbenicima”.
U iznajmljenom stanu na beogradskoj Zvezdari obesio se mladić od 23 godine, izbeglica iz Hrvatske, koji je na vratu, pored poruke „Vraćam se kući”, ostavio i pentagram. NJegovi prijatelji nisu bili sigurni da li je pripadao „Crnoj ruži”, „Sataninim sledbenicima” ili „Vatri pakla”.
Uvredljive grafite overili su i svojim potpisama „Satanske vojvode”, „Braća satane”, „Satanina deca”, te devojke sa viškom testosterona i adrenalina „Crne škorpije” na beogradskim pravoslavnim crkvama: Sabornoj, Svetog Marka i Svete Petke, te rimokatoličkom hramu na Neimaru.
Rušenje spomenika na grobljima u Smederevskoj Palanci, te Bežaniji i Lešću kraj Beograda, pripisuje se udarnim ekipama sekti „Satanina deca” i „Vatra pakla”.
