Е па, драги пријатељи, ред је да направим један селекторски осврт на претходни викенд, не бих ли вам дочарао бар делић атмосфере путешествија у Загреб на концерт Хладног пива поводом 20 година постојања.
Ортак и ја смо кренули у суботу ујутро, возом Београд - Минхен и одмах по укрцавању уочили једну одличну ствар - бифе !!!
Највећи део пута до Загреба смо провели у бифеу циркајући хладно пивце од ране зоре, чиме смо показали да ће нам цео викенд бити посвећен управо тој течности.
Када смо стигли тамо, отишли смо у паб који се зове Пинта и са Јелена прешли на Ожујско.
После тога смо клопали у некој кафани, наравно уз Ожујско, исцимали цуру која нам је купила карте и са њом заболи у неки кафић у коме се пушта баш добра мјуза у Ткалчићевој улици (наравно, пио се Жуја!).
Затим смо отишли у хостел који држе два Јапанца, у коме сам био и прошле године.
Оставили ствари и запуцали на трамвај, јер је већ било пола осам (предгрупа нас није интересовала, а и нисмо ни знали ко ће бити).
После 15-ак станица стигосмо на Јарун, који дође исто што и код нас Ада Циганлија.
Е, ту је уследило бесконачно обилажење језера, од неких пола сата хода, пошто је бина била направљена на скроз супротној страни.
Стигли смо таман након завршетка предгрупе и имали довољно времена да сачекамо у реду за пиво, пошто су редови били огромни.
Кад смо и то обавили, кренемо ка бини, кад оно - изненађење вечери!
Првих 30-ак метара од бине су били ограђени попут ВИП одељка на концерту Пеперса и ту се улазило само уз неку зелену наруквицу, тако да смо ортак и ја остали иза ограде близу ове мање бине, на коју су током концерта дошли и свирали хитове са почетка каријере (читај: оно право), тако да смо стицајем околности заболи одлична места.
После сам у новинама прочитао да су ту фору са две бине мазнули од Стонса, који су то радили на последњој турнеји.
Концерт је био одличан, мада је на мене јачи утисак оставио онај прошлогодишњи са Шалате, иако је било око 20.000 људи (тако бар пише у новинама).
Миле је у неколико песама мало грешио, мада је после признао како су се живи усрали кад су чули пред колико ће људи свирати.
Озвучење је било одлично, свирка је трајала два и по сата, а све похвале и за сет листу.
Иако ми је shupak овде на теми показивао временске прогнозе у којима је предвиђана киша, морам рећи да нас је време послужило, јер кишу нисмо видели (пала је у току ноћи када смо увелико спавали у хостелу и поново је почела тек кад смо се укрцали у воз за Београд).
На повратку са концерта нам се десио један велики бисер. Сели смо у трамвај који вози на Трешњевку, део града за који сам истриповао да је много ближи центру него што је заправо, тако да смо претабанали неколико километара у глуво доба ноћи и то" на слепо" пошто нисам имао мапу код себе. Између осталог, препешачио сам и целу Илицу, а та улица је попут нашег Булевара. Није ни чудо што сам се кад смо стигли у хостел негде око један, стрмекнуо у кревет и заспао сном праведника.
Ујутру смо након доручка у Меку, наставили турнеју по шанковима, где сам сем Ожујског, пио и Карловачко и белгијски Хоегарден и оба су доста добра. Морам вам напоменути и да не залазите у пицерију Манђаре у Ткалчићевој улици, пошто сам ту јео сигурно најгору пицу у животу, да не говорим што немају основне састојке, па конобар само иде од стола до стола и говори шта ти неће бити стављено у пицу. Ужас је био јер сам ја наручио "Кватро стађоне", а он ми донео парче теста сиромашније од "Маргарите" која је ако се не варам, пица најоскуднија састојцима. Да не говорим да нам је пице уредно наплатио по нимало јефтиним ценама, без обзира што нису имале 3/4 предвиђених састојака. Плус што смо до јаја дуго чекали да нам спреме те шаке јада, те смо на крају морали да журимо да нам не побегне воз. Тако да упамтите, ако постоји место вредно избегавања у Загребу, пицерија "Манђаре" је број један.
А кад смо се око пет укрцали на воз, одушевили смо се кад смо извалили да је воз исти онај којим смо и дошли, те су нас у бифеу дочекале познате фаце конобара, који нису крили одушевљење кад су нас видели (а како и не би кад смо им у доласку добрано оплевили залихе Јеленка).
Једини зајеб је био што на повратку није радило грејање у бифеу, па смо имали праву ескимску атмосферу, но ни то нас није спречило у цугању пивцета до Београда, јер смо обукли јакне.
Све у свему, целокупно путовање је било за чисту десетку, тако да ако сте до сада имали какву дилему или предрасуду о пургерима и Загребу, све ово сам и написао не бих ли вам је разбио и убедио вас да једног дана и сами одете и видите тај јако леп град, по могућству возом (јефтинији је, готивнији за путовање и оно најважније - има бифе !!!).
Ајд у здравље!
