Wise Owl

Citav zivot sam bila okruzena muzicarima... Pobratim mi je svojevremeno, pred koncert imao saobracajku i slomio ruku. Zar da otkazu posle 3 meseca priprema...Uletetela sam za bubnjeve iz cisto moralnih pobuda (i nisam razocarala)... Sto se gitare tice, bivsi mi je bio profesor klasicne gitare. Naucila sam da sviram iz inata kad sam slomila nokat, pa da ne bude uzaludna zrtva... Proveli smo zajedno dugi niz godina svirajuci *...

Vratiti se posle 15 (PETNAEST) godina... Uglavnom ljudi kazu da ih smara, ali meni je Lochness... A sa Angela - najvise volim Demonizer

Nece biti dovoljno podsetiti se da je Kosovska bitka oznacila kraj srednjovekovne drzave i da se to bolno urezalo u svest srpskog naroda. Taj bol, neprebol, trajace vekovima i u sebi ce stalno nositi seme bunta i zelje za slobodom. Snaga kosovskog mita je tolika da premoscuje stoleca i kao da neposredno vezuje Svetog Kneza Lazara i Milosa Obilica, sa Karadjordjem, Stevanom Sindjelicem i vojvodom Putnikom. Da odjeci dopiru i do novih vremena svedoce reci jednog junaka iz nase novije price koji kaze: "Obilicu, nema vise Turaka, sada su dosli drugi i drugaciji! Okreci konja i idemo na nova bojista!" Evo posle 600 i kusur godina Kosovo se ponovo pojavljuje kao sudbina naseg naroda. I danas, kao i onda, na polju Kosovu stradaju novi Obilici, Kosancici i Toplice. Nove majke Jugovica opet zavijene u crno docekuju svoju stradalu decu i hrabro podnose preteski gubitak.Kosovo je nasa sudbina, juce, danas i sutra. U manastiru Kalenicu ima jedan prekrivac koji je poklonila crkvi jedna od tih majki i na kome je krupnim, nevesto pisanim slovima izvezla: "Sine dragi, kad oraci na oranje i kopaci na kopanje podju, ja jadnica niz drum pogledam, neces li se sine pojaviti. Od svega je najbolnije, cedo, sto te majka ranjenog nije ponegovala, sto ti majcina ruka nije ponude donela." Svih tih mladica koji su, zedni i izmuceni, umirali u ranama tamo daleko i koje blaga majcina ruka u tim poslednjim i bolnim casovima nije negovala, setimo se, dajmo im malo mesta u svojim srcima i recimo: hvala im i slava!

U pravu si. Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i prilican politicki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo ime potice verovatno od imena rimskog grada Doclea ili možda od naziva ilirskog plemena Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast pocinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama. Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada vec nije vladao Mihailo, vec njegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilicno veliku nadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju, srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom. Zahvaljujuci ovome katolicki uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu imale uopšte pravoslavnog sveštenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga što su sva dokumenta pisana iskljucivo na latinskom jeziku. Samo stanovništvo u Zeti nije bilo homogeno, buduci da se ova država nalazila na granicama razlicitih plemena, koja se jesu mešala, ali koja su i zadržavala mnoštvo svojih plemenskih obicaja.

Po mom misljenju, jos jedan demonski napad - rame uz rame sa samoubistvom je i abortus, koji vise volim da nazovem cedomorstvo - ubistvom jos nerodjene dece - grehom protiv Boga, coveka i prirode. Koji su argumenti cedomorki, koji mogu da budu opravdanje za tako strasan greh i znaju li one uopste da je to greh? Kao razlozi za namerni pobacaj cesto se navode: zenino pravo na privatnost i kontrolu onoga sto se desava u njenom telu, pravo roditelja da "planiraju" porodicu. Ocigledno je da je demonologija koja se sve vise propagira u celom svetu pomracila um cak i zene-majke, kojoj je materinski dar od Boga dat da ona svoja prava i svoju slobodu ostvaruje nasiljem i nad svojim i nad detinjim zivotom. Sa eticke strane posmatrana, i metoda kontracepcije je nemoralna jer sprecavanjem radjanja dece ljudima se garantuju prava bez duznosti. Daje se na volju njihovim telesnim strastima bez obaveze da radjaju i cuvaju decu. Posledica toga ce biti da u buducnosti devojke i mladici nece ni imati potrebe da stupaju u brak. Postace samozivi, bez ljubavi koja da bi postojala mora da bude plodna. Koliko samo Srba, narocito po vecim gradovima vise vole pse od dece. To je zaista krajnji nemoral da se zbog licnog komoditeta, uzivanja i obesti izbegava obaveza prema porodici, drzavi i drustvu radjanjem, cuvanjem i vaspitavanjem dece. Egoizam je toliko uhvatio korena u ljudskim dusama da roditelji ni sa svojom rodjenom decom ne zele da podele zdravlje i ugodnost. Ne treba ni govoriti koliko je sve to nehriscanski. Hriscanska Crkva se od samog pocetka svog postojanja borila protiv cedomorstva kojeg je uvek bilo ali sa daleko manjom zastupljenoscu. Cak i lekari cine hladnokrvna ubistva zaklanjajuci svoju odgovornost i savest iza gradjanskog zakona. Da li se secaju Hipokrata koji u lekarskoj zakletvi, etickom nacelu lekarskog poziva, zastupa energican stav protiv abortusa. Originalna Hipokratova zakletva izmedju ostalog kaze: "Isto tako, necu dati zeni sredstvo za pometnuce poroda." (Prof. dr. sci. med. Jovan Maric, Medicinska etika, Beograd 1995. god. str. 92). Cinjenica je, medjutim, da u Hipokratovoj zakletvi koja je danas u upotrebi nema ove stavke. U Srbiji ima danas prema zvanicnim podacima sto pedeset hiljada abortusa godisnje. Ne to nije sav danak "bele kuge" jer svojevoljni pobacaj vrlo bitno i cesto utice na zdravlje zene. Prvo, smrtnost zena je tri puta veca kod pobacaja nego kod porodjaja, tako da je svojevoljni pristanak na abortus prosto pokusaj samoubistva. Osim toga kao posledica abortusa javljaju se vrlo cesto razne bolesti genitalnih organa, povecava se broj spontanih pobacaja i neplodnost u vrlo znacajnom procentu. Dakle, ukupan danak koji uzima demon sladostrasca sa Zemlje je vrlo veliki. Kids rules

Da, Zli_Kuw4c je ovaj put u pravu. Oreol predstavlja Boziju svetlost, kojom su ovencani... mucenici, velikomucenici, besrebrenici, isposnici, prepodobnici... Volela bih kada bi neko kompetentniji objasnio sta i zbog cega pise na oreolima predstavljenim na ikonama i freskama, jer se , npr. na oreolu Isusa, Bogorodice, odredjenih svetaca...pojavljuju razlicita slova

Ja sam se rodila na Uskrs Svetog Nikolu slavim po ocu, ali slavimo i Svetog Jovana, jer je to slava mog dede po majci (koja je jedinica), a na cijem imanju su moji roditelji ostali...

Postoji veliki broj ljudi koji bi naprasno da se priblize veri, a ne znaju elementarne stvari, te ispadaju nepristojni (cak smesni), a da im to nije namera. Upravo takvima sam i uputila par pisanih reci o ponasanju u hramu. blondie me podseti... Slava... E tu tek covek moze svacega da se nagleda... Necu govoriti o tome kako se slavi slava, vec o zabludama i jos nekim stvarima koje se praktikuju kod nas, a nisu primerene svetkovanju dana posvecenih zastitnicima nasih porodica. Za pocetak treba znati da slavljenje slave u nasem narodu NE potice iz nekadasnje paganske proslosti. Cesto se moze cuti prica kako su Srbi samo zamenili paganske idole hriscanskim svecima. Treba znati i to da svetitelji koje postujemo nisu nikakve mitske licnosti niti su nestvarni likovi iz nekih fantasticnih prica koje nemaju veze sa istinom. Oni su realne licnosti koje su nekada boravile na zemlji (bilo ih je u svim vremenima; od prvih godina hriscanstva, pa do danas). Svoj zivot su posvetili Bogu, molitvi, sluzenju i pomaganju svima. Cesto su to bili monasi, svestenici, ali i drugi ljudi koji su usmerili svoj zivot Bozjim putem. Cinili su istinska cuda, ne retko stradali za veru Hristovu. Eto koga proslavljamo na nasim slavama. Cinimo li to dostojno? Nije li greh omrsiti se na nekoj slavi koja pada u vreme posta? Zar je lepo napiti se, prezderati se na taj dan? Slava ne treba da bude povod da se svi skupimo i pijancimo do besvesti. Ako slavu obelezavamo na ovaj nacin, time samo nanosimo uvredu nasem svetitelju. Slavu treba proslaviti molitveno, secajuci se dela koja je ucinio nas svetitelj i verujuci da ce ih ponovo uciniti zbog nas. Ovaj svecani dan bismo trebali dostojanstveno da proslavimo tako sto bi sa porodicom u svom parohijskom hramu prisustvovali svecanoj praznicnoj liturgiji, na kojoj bi se uz predhodnu pripremu i pricestili. Taj dan treba da protekne u druzenju sa nasim srodnicima i prijateljima, ali u centru slavlja treba da bude Gospod Bog, zatim nas svetac, a ne pecenica i stomaklija. U nekim nasim porodicama slava je najveci praznik u godini, a svetac zastitnik najpostovanija licnost. Naravno da ne treba da bude tako. Najveci praznik za sve hriscane je svakako Uskrs, a Isus Hristos najpostovanija bogocovecanska licnost. Posto je i nas svetac zastitnik citav svoj zivot posvetio Isusu Hristu, sigurno mu nije drago kada neko njega stavlja ispred Hrista. Licno, imam srecu da imam razlog da proslavljam dva sveca zastitnika. Evo ih zajedno

Dobro dosao u klub enormnih postovalaca Nevermore-a Kod mene trenutno "Dead Heart, in a Dead World"

Hvala!

Narodno svetilište postao je i jedan bor u Nerodimlju koji je, po predanju, zasadio sam kralj Milutin. Narod se okuplja kod bora na sabor o Uskrsu. Kralj Milutin preminuo je 29. oktobra 1321. godine, u svom dvorcu Nerodimlje na Kosovu. Sahranjen je u njegovoj najznacajnijoj zadužbini - manastiru Banjska. Oko 1389. godine, zbog nepovoljnih politickih prilika, mošti kralja Milutina prenesene su iz Banjske u rudarsko mesto Trepcu, a odatle, oko 1460. godine, u Sofiju, gde se i danas nalaze. Okružen lipama i brezama, u središtu Sofije nalazi se jedan od najlepših pravoslavnih hramova u Bugarskoj crkva Svete nedelje, u kojoj pocivaju mošti srpskog sveca i kralja Stefana Uroša II Milutina. Nije poznato kada je ova crkva sagradena; prvi pomen o njoj zabeležen je 1578. godine, a tokom osmanlijske vlasti više puta je rušena i obnavljana, da bi, za vreme velikog požara, 1863. godine, izgorela do temelja. Carigrad je dozvolio da se na istom mestu podigne novi hram koji je po relikviji, Milutinovim moštima, dobio novo ime Crkva Svetog kralja. Za vreme vencanja jednog clana carske porodice, 16. aprila 1925. godine, crkva je gotovo do temelja razorena eksplozijom koju su podmetnuli bugarski komunisti, a kada je, 1935. godine, obnovljena vraceno joj je ime Sveta nedelja. Tako su mošti srpskog kralja, koji je proživeo buran ovozemaljski život, na dramatican nacin preživele požare i razaranja i ostale kao svetinja sve do dana današnjih. Koliko Bugari poštuju srpskog i svog sveca, Svetog kralja Milutina, najbolje svedoci cinjenica da su njegove mošti (bez glave i desne ruke) smeštene u prelepom izrezbarenom i oslikanom civotu, desno od ikonostasa. Preko moštiju, tokom cele godine, vernici polažu paketice sa ispisanim imenima koje, posredstvom Svetog kralja, namenjuju svojim mrtvima. Uoci svakog 30. oktobra, dana Svetog Milutina, sveštenici crkve Svete nedelje iznose mošti iz kovcega i unose ih u oltar. Tu ih preoblacei tokom cele noci održava se bdenije. Belo platno na kojem su Milutinove mošti ležale protekle godine sece se na sitne komadice i deli narodu, za zdravlje i isceljenje bolesnih. Svecanu jutarnju liturgiju, 30. oktobra, obavezno služi vladika, a prepunom crkvom odjekuje pesma: "Sveti bogovencani kralje Stefane, moli Boga za nas". Posle toga sakupljenom narodu se obraca arhijerej govorom o Svetom kralju Milutinu i njegovim zaslugama za srpski narod i pravoslavlje. Zanimljivo je da se u Bugarskoj cuvaju mošti samo dvojice pravoslavnih svetaca - kralja Milutina i pustinjaka - cudotvorca Ivana (Jovana) Rilskog, takode srpskog svetitelja.

Vidim da su Milutin i Simonida izazvali dosada najvece interesovanje... Evo jos par veoma interesantnih detalja iz Milutinovog privatnog zivota Kralj Milutin, po jednima, beše vrlo lep i ljubazan covek, hrabar i vican boju, više ratnik nego diplomata, a po drugima, njegove oci imale su nešto lukavo i požudno, a on je bio ambiciozan, uvek znao šta hoce... Istoricari ni danas ne mogu da se slože koliko puta se ženio, nisu saglasni ni o redosledu, pa ni o imenima supruga, ni koja deca su mu iz kojih brakova. Vizantijska princeza Ana imala je 12 godina kad su mu je ponudili za ženu, a cuvena Simonida, 5. Kralj Milutin je narocito sablažnjavao savremeni svet svojim postupcima prema ženama. Još dok je bio kraljevic, Milutin je imao primamljivu ženidbenu ponudu od vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa. Car je odlucio da svoju drugu kcer Anu pošalje kralju Srbije Stefanu Urošu da bi je udao za njegovog drugog sina Milutina... Pošto su završeni medusobni dogovori, pošalje u poslanstvo jerarha (patrijarha), a s njim i kcer sa velicanstvenom carskom svitom. (Ana je u to vreme imala oko 12 godina). Carica Teodora je pripremila kceri velicanstvenu pratnju, uz svu raznovrsnu carsku raskoš. Po dolasku u Srbiju, shvatili su da mladjani Milutin, vec ima zenu... (zeznuti Paleologe ) Za kralja Milutina bile su udate: srpkinja Jelena, vizantijska princeza Tesalka, Madarica Jelisaveta, koja mu je bila prija i koju je oteo iz manastira, bugarska princeza Ana i vizantijska princeza Simonida (a neke iluzije na vezu Milutina sa Simonidinom majkom, caricom Irinom Jolantom, sasvim su jasne). Tesalka, kojoj ni ime nije utvrdeno, verovatno se veoma kratko zadržala u Srbiji. Pre braka sa Tesalkom, Milutin bio oženjen Srpkinjom vlastelinskog roda koja se zvala Jelena. Oslikana u Ðurdevim Stupovima, 1282. godine, ova Jelena je, moguce, bila napuštena iste godine radi kraljevog braka sa kcerkom Jovana Andela. U drugoj polovini ili krajem 1283. godine i Tesalka je vracena ocu. Prognanu Tesalku smenila je Madjarica Jelisaveta. Svi izvori se slažu da je u pitanju bila kratka ali strasna ljubav i naglašavaju da je kralj Milutin zaveo svoju priju, rodenu sestru Kataline, supruge njegovog starijeg brata Dragutina. Neobicno je bilo to što je Jelisaveta još od detinjstva bila opatica u manastiru na Margitinom ostrvu kod Budima.Milutin se sa ovom kaludericom, svojom prijom, našao kod svog brata Dragutina, da ju je zaveo i oženio se njome. Nicifor Grigora, opet, istice da se srpska crkva opirala tome braku zbog toga što je mlada bila kaluderica i zbog toga što su Milutin i ona bili u srodstvu. "Milutin se", piše Jirecek, "posle izvesnog vremena rastavio i sa ovom ženom plemenitog madarsko-kumanskog porekla (pre 1284), ali je kod sebe zadržao njenu malu kcerku. Kada je Jelisavetu otpremio bratu, madjarskom kralju Ladislavu IV, kralj Milutin se, vodjen politickim razlozima, poceo da približava bugarskom dvoru. Njemu je bio potreban saveznik te 1284. godine, u vreme velikih uspeha u odmeravanju snaga sa Vizantijom, radi razvijanja ofanzive u Makedoniji i Tesaliji. A savezništvo je, po oprobanom obicaju, potvrdeno brakom kralja Milutina sa kcerkom bugarskog cara Georgija I Tertera. NJeno ime, Ana, poznato je iz Pljevaljskog Trebnika. U Trebniku je, naime, uz Milutina navedena kraljica, "cedoma" (deca) i ostali clanovi kraljevske kuce. Brak izmedu kralja Milutina i Bugarke Ane Terter trajao je, izgleda, prilicno dugo. Moguce je da se Milutin razveo pre 1296. godine, jer u manastiru u Arilju, oslikanom te godine, Ana nije predstavljena u kompoziciji na kojoj Hrist blagosilja Milutina, Dragutina i Dragutinovu suprugu Katalinu. Zanimljiva je bila dalja sudbina Bugarke Ane Terter, pretposlednje supruge kralja Milutina. Pošto je upucena kao talac u Carigrad, ona se (1300. godine) udala za despota Mihaila (Dimitrija) Andela zvanog "Kutrul" (Celavac). Ovaj epirski despot bio je poznat po tome što se prvi put oženio princezom Anom, kcerkom cara Mihaila VIII, onom istom nesudjenom nevestom srpskog tada princa Milutina. Kao što je bilo teško utvrditi broj i dužinu Milutinovih brakova i redosled ženidbi, isto tako je istoricarima bilo teško da utvrde sa kojim suprugama su radjana Milutinova deca. Milutinovi sinovi, Stefan i Konstantin, jedno vreme nisu bili priznati od strane vladara susednih pravoslavnih zemalja ni od strane katolickog Zapada. Stefan (Decanski) bio je u braku sa Teodorom, kcerkom bugarskog cara Smilca, a kcerka Ana (Neda) udata je za potonjeg bugarskog cara Mihaila Šišmana. Sa Madjaricom Jelisavetom Milutin je imao kcer Zoricu (Caricu) i u vreme kada je sa Latinima sklapao sporazum protiv Vizantinaca, on je ovu svoju kcerku bio obecao francuskom kralju Karlu Valoa Mladjem... Na kraju XIII veka stari srpski kralj Milutin vec ima nove bracne planove. Podsticaji su opet došli iz Vizantije. Otkako je kralj Milutin, oduzeo 1282. godine Vizantincima Skoplje, upadi Srba u vizantijske oblasti nisu više prestajali. Godine 1297. Vizantinci su najzad preduzeli protivnapad, ali i ovaj poslednji napor, ostao je uzaludan. Tada je Adronik II rešio da se sa Srbima nagodi i ponudio je kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovom trapezuntskog cara Jovana. Veza sa Vizantijom pružila bi Milutinu podršku u borbi sa bratom Dragutinom, a brak sa vizantijskom princezom mnogo bi podigao njegov ugled. Careva sestra se grozila veze sa kraljem i nije htela da se pred njom spominje; bio bi to bio (kralju Milutinu) vec cetvrti (možda i peti) brak... Pošto je Jevdokija brak s njim odbijala iz dna duše, a kralj je ozbiljno nastojao na svom zahtevu i potkrepljivao ga je ne malim pretnjama, car je bio prinuden da kralju skrene pažnju na svoju kcer Simonidu, koja je bila u uzrastu od pet godina. Kralj bi je uzeo sebi da je odgaja dok ne dode u zakonito doba za brak (tada se 12 godina smatralo punoletstvom) i postane supruga." Pregovori o braku izmedu Milutina i Simonide trajali su mesecima.Okoncani su uoci Uskrsa 1299. godine. Smirio se i vizantijski patrijarh koji je dugo odbijao da potvrdi bracni ugovor izmedu ostarelog kralja i maloletne princeze i u znak protesta nije izlazio iz manastira Pamakariste. Kad je car Andronik II uspeo da odobrovolji patrijarha, saopšteni su uslovi pregovora. Poništeni su svi prethodni Milutinovi brakovi, a srpski kralj je dobio u miraz sve vizantijske zemlje koje je prethodno vojnicki osvojio. Zauzvrat, Vizantinci su, kao zalog postojanosti ove bracne zajednice, dobili taoca - bivšu Milutinovu ženu, Bugarku Anu Terter. Da bi primio carsko dete, Milutin je pohitao ka Vardaru, gde je, na sredini reke, izvršena razmena. Mala Simonida stigla je sa velikom i raskošnom pratnjom. Georgije Pahimer beleži da je zatim "ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobicajene službe, ona (Simonida) je primila uobicajene casti, a sam kralj je primio carevu kcer više nego kao suprugu. Jer, docekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je bio obicaj docekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom." Milutin se na sever proširio sve do Macve, držao je Rudnik i Beograd. Ratovao je sa Dubrovcanima, osvojio Drac, pa ga posle izgubio. Na jugu je osvojio Skoplje, i držao Makedoniju do Velesa i Štipa. Na istoku je osvojio Branicevo. Držao je Debar i dobar deo Albanije. Papa je pozivao vlastelu da se dižu na rat "protiv okorelog šizmatika". Na zapadu je ratovao sa vlastelom bana Pavla Bribirskog. Dugo je ratovao oko krune protiv starijeg brata Dragutina. Oslepeo je sina Stefana Decanskog, kad mu se pobunio. Pre Dušana donosio je zakone. U posedu je imao sedam rudnika srebra. U najamnickoj vojsci imao je cak i Špance. Simonida je, pak, cesto bezala od matorog muza Poslednji put, kada je bila u uzrastu od 22 godine. "Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada još i raspaljen velikim gnevom, smislila je da obuce monašku odecu i tako pobegne od zajednickog života s njim. Nije se usudivala da to ucini dok je kod oca boravila, da ga ne bi izložila optužbi zbog javnog saucesništva... Boraveci (u Seru) više dana tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noci. Tako se sledeceg dana nenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili, i izazvala kod njih ne malo zaprepašcenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli ne-što strašno protiv nje preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kao drugu mogucnost, da je ubiju, da ne bi živa, stanujuci veoma daleko od svoga muža, mucila njegov duh žestokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takode bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteci da bi kralj (Milutin) veoma rdavo primio to što se desilo. On joj je, prišavši silom, poderao rizu i obukao uobicajenu njenu odecu. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguce brže odvedu, iako se ona opirala i plakala." Cetiri godine posle ovog dogadaja, umro je srpski kralj Stefan Uroš II Milutin. Preminuo je iznenada, 29. oktobra 1321. godine, u dvorcu Nerodimlje na Kosovu. Veliki vladalac, piše Konstantin Jiricek, imao je "rastrovan život u porodici." Odmah posle njegove smrti izbiše veliki nemiri. O presto su se borila tri pretendenta: Milutinovi sinovi Stefan i Konstantin i Dragutinov sin Vladislav. Tudi najamnici - Kumani, Tatari, Turci vojevali su jedni protiv drugih. Na putu od Nerodimlja do Milutinovog prvog pocivališta, manastira Banjske, ratnici su uznemirili i sprovod tela kralja kojim je rukovodio episkop Danilo. Udova, kraljica Simonida vratila se u Carigrad, gde je boravila u hramu Presvete Bogorodice. Dve i po godine posle Milutinove smrti poslala je iz Carigrada u Srbiju skupoceno kandilo i zlatotkane pokrove za kraljev posmrtni odar. Posle toga se zamonašila i stupila u manastir Svetog Andrije. Nevezano za sve sto napisah i dobro se preznojih pritom , navescu jednu, po mom misljenju, veoma bitnu cinjenicu. Milutin je podigao više crkava nego svi Nemanjici zajedno: 42 . Gracanicu, remek delo srednjo-vekovne arhitekture, Banjsku, koju su Turci srušili, Bogorodicu LJevišku u Prizrenu, glavnu crkvu u Hilandaru, crkvu u okviru Studenice, tri crkve u Solunu, crkvu u Carigradu, manastir u Jerusalimu... Pa ipak, njegove mošti pocivaju u crkvi koja nije njegova zadužbina, Hramu Svetog Kralja, u Sofiji.

Vecina zapadnog sveta postuje Sokrata kao jednog od osnivaca filozofije, ali u njegovoj rodnoj Grckoj on je sveprisutni mudrac, cesto oslikan na zidovima pravoslavnih crkava uz hriscanske svece. Mnogi Grci su svojoj deci dali ime po njemu. Rodjen 469. godine pre nase ere, od oca kamenoresca i majke babice, covek koji je uveo ideju da je znanje moc, nije nikada nista napisao. Vecinu njegovog ucenja zapisali su Platon i Ksenofon. Sokrat je sluzio kao vojnik u atinskoj vojsci i hrabro se borio u tri bitke. Izgleda da je najveci deo vremena provodio poducavajuci na Agori, pracen svojim vernim ucenicima. Medju njima su bili najbolji i najgori iz klasicnog doba Atine - od Platona i oca geometrije Euklida do poznatog politicara Alkibijada i nekih od omrznutih 30 tirana koji su na kratko ukinuli demokratiju u Atini 404. godine. Upravo je njegova veza sa nekim od tirana dala njegovim neprijateljima osnov da ga izvedu na sudjenje i optuze za kvarenje omladine i uvodjenje novih bogova. U svojoj Apologiji, govoru na odbrani, kako navodi Platon, Sokrat je osporio tvrdnje svojih tuzitelja na nacin koji je kasnije nazvan sokratovska ironija, obarajuci jedan po jedan njihov argument vesto usmerenim pitanjima da bi se dobio zeljeni odgovor. Na kraju je predlozio da ga grad nagradi besplatnim obrocima zbog njegovog doprinosa, sto je bila cast koja se dodeljivala pobednicima na Olimpijskim igrama i velikim dobrociniteljima. Njegove sudije su ga, medjutim, osudile na smrt trovanjem, a on je spremno ispio pehar sa otrovnom kukutom, okruzen svojim rasplakanim ucenicima. Pojam platonske ljubavi stigao nam je iz Platonove Gozbe u kojoj Alkibijad opisuje cistocu svog odnosa sa Sokratom. Izgleda da su, u stvari, Sokrata vise cenili njegovi ucenici nego porodica. Prcastog nosa i ozloglaseno ruzan, Sokrat je bio ozenjen Ksantipom , koja je u predanju ostala poznata po svojoj losoj naravi, mozda i zato sto filozof nije doprinosio kucnom budzetu jer je odbijao da naplacuje svoje ucenje. Grci Sokrata smatraju zivim elementom svoje tradicije. Istoricari umetnosti kazu da ga crkveni poglavari smatraju zacetnikom ideje o jednom istinitom bogu, umesto mnogih bogova na Olimpu.

Mozda je mislio na bolesti, a ne na Gigantour Ako je to istina, onda U p.m.

Jeste da ne potpada pod temu, ali cemo joj se vratiti posle ovoga posta. Ovo radim samo zbog Cookie. Moguce pitanje: Stablo dinastije Karađorđević Dinastija Karađorđević stara je dva veka. Godine 1804. imućni srpski trgovac Đorđe Petrović, kasnije poznat kao Karađorđe, podigao je Srbe u ustanak protiv Otomanske imperije, koja je Balkan držala pod svojim jarmom. Ustanak je bio uspešan, i Karađorđe je oformio vladu u Beogradu. Godine 1811. Proglašen je za vladara, a njegova porodica dobila pravo nasleđa. Godine 1813. Turci su se vratili u Beograd, a Karađorđe se povukao u Austriju. Njegov sin, Knez Aleksandar I, vratio se u Srbiju kao vladar 1842. god., ali je 1858. god. svrgnut sa prestola. Godine 1903. Skupština je odlučila da Princ Petar Karađorđević - Karađorđev unuk - stupi na presto. Sa Kraljem Petrom I u Srbiji je počela era demokratije i liberalnog uprvljanja zemljom. Sam Kralj je već ranije bio preveo na srpski jezik esej Džona Stjuarta Mila "O slobodi". Iako su balkanski ratovi 1912. i 1913. god. rezultirali teritorijalnim širenjem Srbije, bes zbog austrijske aneksije Bosne i Hercegovine tinjao je u susednim zemljama Srbiji i Crnoj Gori. Zelja naroda za nezavisnošću od Austrije, dovela je do atentata na austrijskog Nadvojvodu Franca Ferdinanda 1914. god. u Sarajevu, čime je zapaljena varnica I Svetskog rata. Pred kraj rata 1918. god. predstavnici tri južnoslovenska naroda proglasili su sopstvenom inicijativom novu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod krunom Petra I, koji je preminuo tri godine kasnije. Kralj Aleksandar I, koji je od 1914. god. vršio dužnost Princa Regenta umesto bolesnog oca, proslavio se u narodu kao učesnik Balkanskih ratova i I Svetskog rata. Godine 1922. oženio se rumunskom Princezom Marijom. Imali su tri sina: Prestolonaslednika Petra i Kraljeviće Tomislava i Andreja. Nova kraljevina suočila se sa mnogim problemima. Susedne države želele su delove njene teritorije, a trvenja između Hrvata i Srba su rasla. Godine 1929. postalo je jasno da Kralj nema drugog izbora do da nametne neposrednu kraljevsku vladavinu. To je uradio preko volje, obećavši da će u preimenovanoj kraljevini Jugoslaviji obnoviti demokratiju kada se postigne nacionalno jedinstvo i iskoreni korupcija državnog aparata. Godine 1934. Kralja je u Marseju, ubio makedonski terorista koji je radio za račun hrvatskih ekstremista, uz mađarsku i italijansku podršku. U napadu je poginuo i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Sin Kralja Aleksandra I, Prestolonaslednik Petar, imao je samo 11 godina kada mu je otac ubijen, a on postao Kralj. Dodeljena su mu tri regenta. Njegov stric, Princ Pavle, oženjen grčkom Princezom Olgom - postao je jedan od regenata. Do 1941. god. Svi jugoslovenski susedi su pali pod kontrolu nacista. Uprkos probritanske orijentacije Princa Pavla, u težnji da izbegne krvoproliće, Regent je osećao obavezu da potpise pakt o nenapadanju sa Nemačkom i Italijom. Ubrzo nakon toga, 17. marta 1941. god. Princ Pavle i druga dva regenta, kao i Kraljevska vlada, svrgnuti su vojnim udarom, a mladi Kralj Petar II proglašen je punoletnim. Nedelju dana kasnije Nemačka, Bugarska, Mađarska i Italija napale su Jugoslaviju i vojska je bila prinuđena da kapitulira. Kralj Petar II i jugoslovenska vlada povukli su se preko Atine, Jerusalima i Kaira u London, gde su se pridružili brojnim vladama u izgnanstvu pred nacističkom okupacijom Evrope. Jugoslavija je raskomadana kako bi se udovoljilo zahtevima Italije, Bugarske, Mađarske i Nemačke, i sveze proglasene marionetske države Hrvatske. Uprkos slomu Jugoslovenske vojske u zemlji su se oformila dva suparnička pokreta otpora. Prvi je bio Kraljevska vojska u Otadžbini, poznata i kao Cetnički pokret, na čelu sa lojalistom, generalom Dragoljubom (Dražom) Mihajlovićem, Ministrom odbrane vlade u izgnanstvu. Drugi je bio revolucionarni partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat. Saveznici su najpre podržavali Mihajlovića, a onda su se preorjentisali na Tita. Godine 1944., u pratnji sovjetskih tenkovskih brigada, partizani su ušli u Beograd i oformili komunističku vladu. Nardne godine, u novembru, monarhija je nezakonito ukinuta, bez referenduma, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala totalitarna jednopartijska država pod vlašću komunističke partije. Kralj Petar II nikada nije abdicirao. Postovala sam malo nesto i o komunistima na satanizmu, ali bolje nemoj to da iskoristis na ispitu

E, ajde sad neko ko se razume u merne jedinice (stope, ince, laktove, *-palce), da prevede koliko je tacno 6 feet, 6 inches i demistifikuje nam visinu mnogopominjanog.

Ti napadi mogu biti toliki da coveka primoraju da nacini smrtni greh prema Bogu, bliznjima i sebi - SAMOUBITSTVO. Smrt samoubitstvom je zasigurno najsurovija i najbeznadeznija smrt. Samoubicu osudjuje i cini ga neoprostivim nebesko carstvo, a zemaljski ljudski zakoni samoubitstva posmatraju kao jednu od najneprirodnijih, kobnih dusevno-poremecenih pojava. Prema tome, kako po Bozanskim tako i po ljudskim zakonima samoubitstvo se vidi kao veliki, neoprostivi greh. Kao uzroci samoubitstva navode se razni razlozi: neizleciva bolest, gubitak imanja, tamnica, mucenje, izjalovljene nade itd, ali vecina slucajeva pokazuje da je glavni i osnovni razlog jedan: vezanost za materijalno, prolazno, tj. slabljenje i gubljenje vere u Boga i Njegovu promisao. Ruski filozof N. A. Berdjajev govoreci o ovoj temi kaze: "Samoubica je covek koji je izgubio veru. Za njega je Bog prestao da bude realna dobra sila koja upravlja zivotom. U dusi samoubice ne moze se naci ni jedna od tri hriscanske vrline, ni vera, ni nada, ni ljubav. Zato hriscanin ma sta ga snaslo u zivotu nista ne smatra da je nastalo slucajno, slepom sudbinom, nego da se sve desava po Njegovoj volji i Njegovom dopustanju, pa i iskusenje lakse prihvata. A i Sveto Pismo svedoci da Bog nece dati da iskusenja budu iznad nasih snaga: "Ali Bog je veran, koji vas nece pustiti da budete iskusavani vecma nego sto mozete, nego ce uciniti s kusanjem i izlaz, da bi ga mogli podneti." (1. Kor. 10,13). Ne zeleti saradnju sa Bogom, ne prihvatati Volju Njegovu, odnosno svesno odbijati Njegovu ljubav ocinsku takodje je samoubitstvo - odnosno duhovno samoubitstvo. Cuvajmo se da bogomrzac i covekomrzac ne unisti u nama Boga i ne napravi od nas covekoboga kome je "sve dozvoljeno". Cistimo svoju savest ne bi li stalno sebe popravljali. Dusa covekova od Boga stvorena bogolike je prirode, spremljena i prilagodjena za radost i blizinu Boziju, a ne za zlo i blizinu demonsku, pa zato ako ta ista dusa dobrovoljno pristane na zlo i dobrovoljno se odrekne Boga nikada ne moze doziveti radost, vec samo ocaj i propast. Eto nam odgonetke zasto vezanost za prolazna dobra i nedostatak vere u svim vremenima, pa i danas, vodi najstrasnijem smrtnom, trostrukom grehu - SAMOUBITSTVU. "Ne znate li da ste hram Boziji, i da duh Boziji zivi u vama? " (Kor. 3,16)

Evo ti par informacija za "ovoga" Full name-Peter Thomas Steele Birthday- Jan. 4, 1962 . Family tree- Russian (on the father’s side), Scottish, Polish, Icelandic (on the mother’s side) . Sexual orientation: Straight sexual turn-ons: Women who are femine. long hair, make-up, high heels, women who smoke are attractive. Marital status- Divorced, has a girlfriend. Height- 6 feet, 6 inches tall - Weight - somewhere around 220. Nicknames- Lurch Most favorite person- his mommy. Least favorite person- himself. Former Jobs- equipment operator for the New York City Parks Department Family- five sisters, all older. Current place of residence- Brooklyn NY, in his mom's basement . Pets- cats. What he drinks on stage- Red Wine .Why wine?- Beer makes you burp. Views on groupies- "I pity them" Religious Upbringing - Russian Orthadox About Europe: I'd rather live in Europe because there's more history and more culture, it's cool to have different languages, the States is just kinda bland Weight training: I do it for sheer vanity. I think one of the worst things is when a band is on stage and they look disgusting, out of shape. I think music should not just be a sonic thing, it should be a visual thing. I like contact sports. I like football. American -baseball is like a pussy sport, there's no bodily contact, I'm sorry I'm a violent person, I got balls for a reason. I don't like cricket, golf, bowling Gamblings: I don't play cards, I don't gamble, it just doesn't appeal to me, if I want to gamble I'll have sex without a condom

Vracamo se na istoriju Cookie - evo ti drugo pitanje ZETA - DUKLJA - RASKA (pre Nemanjica) Pocetkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti - Raška i Zeta. Obe su medusobno imale dovoljno razlicitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan - prevlast. Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i prilican politicki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane. Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast pocinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama. Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada vec nije vladao Mihailo, vec njegov naslednik Bodin. Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su joj predstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajace. U ovoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo tako da je Raška uspela da sacuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvecoj meri ocuvani narodni jezik i drugi obicaji, a pravoslavna crkva je imala iskljucivi uticaj. Raška se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to može usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranicne carke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke vece ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavali uglavnom pljackama stoke i paljenjem useva. Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio ogromni metež da se docepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovican jer ga nikako nije umeo i ocuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko - toliko mirna zemlja, bez nekih vecih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje poprište divljih obracuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Vec rasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao narocitu volju, još manje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti, tako da Vukan nije imao vecih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Kocapara Branisavljevica. Raški župan je želeo da dovodenjem Kocapara na zetski presto dobije odlucujuci uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kocapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kocapar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su izmedu njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako da povrati uticaj nad svojim šticenikom, cak pokušao i da ga ubije "Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kocaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Kocapar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao. Sve u svemu Kocapar se pokazao kao odlucan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajuci i podržavajuci novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inace sin najstarijeg Bodinovog brata, takode Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i cak mu postao i zet. Zahvaljujuci tome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastickih borbi što je i te kako ostalo u secanju. "I zemlja je dvanaest godina živjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, cime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku. To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinov sin Ðorde, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inace, ova žena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla . Ona je kao žena Bodinova još za njegova života bila u stalnim sukobima sa Branislavljevicima jer se bojala njihovog jacanja predvidajuci da ce oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj cak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonacelniku Branislavljevica, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin bi pobijeden od žene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina). Ðordeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevici uz Grcku pomoc potisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatocenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeša Branisavljevic, podložnik Grka. Ðorde nemajuci kud pobegne u zaštitu kod svojih doskorašnjih neprijatelja, u Rašku. Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom secanju. "Za to vrijeme zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara docekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Ðorde, ali sada je on vec stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steci mitom nego oružjem. Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevicima, svojim najvecim neprijateljima, nudeci im pojedine županije na vladanje. Verovatno je racunao da mu je bolje da ih kao svoje podložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grckoj odakle bi oni mogli naici. Uspeh mu je bio samo delimican. Neki od Branisavljevica mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grckoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Za to je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinasticke borbe nakon smrti Vukanove još uvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zecane i njihovog vladara Ðorda, da sada oni pocnu da se mešaju u raške poslove. Ðorde je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroša, inace sinovca Vukanovog. Kako je Uroš bio u tamnici u Raškoj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije i poplijeni. Tu naidju na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rodjaci, pa ga, izvukavši ga odatle pošalju za župana u Raškoj". (Letopis pop Dukljanina). U meduvremenu, dok se Uroš nije docepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rodjak), ali on nije bio licnost veceg znacaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje brace. Za to vreme u Raškoj besne dinasticke borbe koje traju duže vreme što omogucuje da se u njih umeša i zetski kralj Ðorde želeci da on bude taj koji ce da odluci o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoc Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Ðorda. Prvi pohod Ðorde je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se razide i on, nemajuci kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeci utocište dok ga konacno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drac, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatoceništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuce Branisavljevica. Ove dinasticke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tudjinsko osvajanje docekao kao olakšanje, jer ga je osvajac konacno oslobodio beskrajnih dinastickih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja vec naziv "veliki knez". Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja, ali to je vec druga prica...

Mnogi vernici (uglavnom novopeceni, koji se time busaju u prsa), ne znaju osnovne prakticne stvari pri ispoljavanju hriscanstva, a iz nekog, samo njima znanog razloga, ne zele da pitaju. Mozda ovaj tekst nekima malo pomogne... PONASANJE U HRAMU Hram je sveto mesto, i kada covek ulazi u njega mora ulaziti tiho, lagano i sa dubokim strahopostovanjem. Kad se dodje do crkvenih vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu. Ako je guzva, strpljivo se ceka da se kupe svece. Kad se svece kupe, odlazi se mestu gde se pale svece vodeci racuna da se ledja ne okrecu oltaru ili u toku kadjenja. Prekrsti se, celiva se sveca i nameni se za sta se pali (na primer: ”Ovu svecu za zdravlje mome bratu Jovanu, neka ga Gospod pomiluje i spase” ili “Ovu svecu za pokoj duse moga dede Nikole, Bog da mu dusi prosti”) Svece za zdravlje se pale u gornjem delu svecnjaka ili gorionika, a za pokoj dusa u donjem delu. Kada se svece zapale, onda se tiho, kao senka, a pogotovu ako je Bogosluzenje u toku, odlazi i celivaju se celivajuce ikone. Zato je najbolje doci na sluzbu desetak minuta pre pocertka Bogosluzenja, jer se kasnijim hodanjem kroz hram ometa Bogosluzenje i paznja vernika. PONASANJE NA BOGOSLUZENJU Muskarci obicno stoje na desnoj, a zene na levoj strani ladje hrama. Na odabranom mestu se stoji mirno, bez okretanja, setanja ili razgovora sa nekim. Ukoliko neko iz odredjenih razloga ne moze da stoji celu sluzbu, moze u odrecenim momentima Bogosluzenja i sesti. Niposto ne treba sedeti za vreme malog i velikog vhoda, citanja Jevandjelja ili kadjenja. Ako se oseti umor i zelja da se izadje napolje, treba pojacati, jer se djavo trudi da coveka spreci u molitvi. Za vreme molitve noge su sastavljene a ruke se prekrste na grudima ili se spuste niz telo, niposto se ne stavljaju za ledja ili u dzepove. Molitve se izgovaraju u sebi. Diskretno se pazi na svestenikove radnje, i kada se on prekrsti i kad se u molitvi ili pesmi pominju imena Oca i Sina i Svetoga Duha i kad svestenik kadi svi se u crkvi krste i blago klanjaju. Za vreme citanja Jevadjelja, velikog i malog Vhoda i propovedi, gde se ko zatekao tu i stoji dok se ta radnja ne zavrsi. Ukoliko neko zna da peva, on peva tiho i polako da ne ometa pojce. Jos je bolje da se takav prikljuci horu ili pojcima. Sve u svemu, svojim ponasanjem treba nastojati da se u hramu bude kao nevidljiva senka, a nikako nastojati da se bude primeceno ili zapazeno. Nadmeno ponasanje fariseja u hramu, Gospod je osudio, a pohvalio je skromno drzanje i skrusenu molitvu carinika. Prilikom izlaska iz hrama, opet se na isti nacin celivaju ikone, izadje se na vrata hrama, tiho i necujno, ponovo se okrene prema unutrasnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni. KAKO SE CELIVAJU IKONE? Na sredini je ikona onog svetitelja kome je hram posvecen ili doticnog praznika, malo napred udesno je ikona Spasitelja (Isusa Hrista) , dok je ulevo ikona Majke Bozije. Pobozno se stane pred ikonu, dva puta se prekrsti i pokloni, zatim se celiva ikona i jos jednom se prekrsti i pokloni. Tako pred sve tri ikone. Prvo se celiva ikona na sredini pa onda na desnoj strani ikona Spasitelja i na levoj strani ikona Majke Bozije. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u hramu. ODEVANJE Potrebno je ovde reci da i odevanje mora biti pristojno kad se ide u crkvu. Muskarci u hram ulaze gologlavi, a zene pokrivene glave. Odelo mora biti svecano i prikladno. Neprikladno je u hram dolaziti u farmerkama, papucama, patikama, majicama, sorcevima, kratkih sukanja ili suvise otkrivenog tela. Ne dolikuje zenama da u hram dolaze u pantalonama, upadljivo nasminkane i sa ruzom na usnama, narocito kad hoce da se priceste. Primetila sam ogroman broj ljudi u poslednje vreme, koji "za ukras" nose brojanice. Evo prave svrhe istih. Molitva pomocu brojanica Molitva pomocu brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve koji su narocito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolicki karakter. Obicno su crne boje i time nas upucuju da vodimo trezven i ozbiljan ivot u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od ciste ovcije vune, sto nas podseca da smo mi slovesne ovce Dobroga Pastira Gospoda Isusa Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od vecne smrti. Male brojanice imaju 33 cvorica. Kako se molimo pomocu brojanica? Pored molitava koje se nalaze u molitveniku i redovno se citaju u odredjeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se vise puta ucestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogucavaju i pomazu da se lakse saberemo umom na same reci molitve kako nam um ne bi lutao. Sabravsi misli, uzmemo levom rukom kuglicu (ili krstic) brojanice drzeci je lagano izmedju palca i kaziprsta. Osenimo se znakom casnog krsta desnom rukom i tiho pocnemo odbrojavajuci svaku pojedinu molitvu jednim cvoricem. Najcesca molitva kojom se molimo "na brojanice" je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi: GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOZIJI, POMILUJ ME GRESNOGA! Isusova molitva je najvaznija molitva svakog hriscanina. Ona po crkvenim pravilima moze da zameni sve druge. Buduci osvecena samim imenom Hrista Boga, ona u nase srce nizvodi bozansku blagodat i unosi neiskazani dusevni mir kada se ucestalo ponavlja. Najveca sila ove molitve lezi u samome imenu Isusa Hrista, koje izgoni iz nasega srca svaku smetnju i nemir i unosi bozanski mir. Pored Isusove molitve uobicajeno je da se hriscani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeci nacin: Presveta Bogorodice, spasi me gresnoga! Sveti (ime svetitelja), moli Boga za mene gresnoga! Kada smo sami najbolje je da izaberemo neko tiho mesto i da reci molitve govorimo saptom. Hriscani se najcesce mole stojeci pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeci ili lezeci kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekrstimo. Na taj nacin se nasa paznja lakse veze za reci molitve. Medjutim, molitva na brojanice moze da se praktikuje u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, cekaonici, prilikom setnje ili cak razgovora u kome ne ucestvujemo. Apostol Pavle uci nas da se "molimo neprestano". Svakako, kada smo u drustvu ne mozemo se moliti na isti nacin kao kada smo sami. U tom slucaju ne treba privlaciti paznju nikakvim "cudnovatim" ponasanjem, vec naprosto cuteci, u sebi izgovarati molitvu prateci je neprimetno okretanjem brojanice. Ukratko, mozemo se moliti uvek i svugde,a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlacenje paznje drugih ljudi strano je duhu istinske molitve koju vrsimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u "tajnoj odaju srca svoga". Brojanica se moze u trenucima kada je ne koristimo drzati u dzepu ili oko ruke. Ipak, nije lepo privlaciti paznju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u trenucima dokolice. One sluze iskljucivo za molitvu, a ne za igru ili ukras. Prema brojanicama smo duzni da imamo dolicno postovanje.

Preko stotinu cuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se cuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih cuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilovic... *** U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemackog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Casnog Krsta, ali, za cudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljac je pao na jednu, a barutno punjenje na Drugu stranu crkvenog kamenog poda. Strucnim ispitivanjem docnije utvrdeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Ocigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas cuva cela u Gornjem manastiru. *** Jedan zanatlija iz okoline Nikšica beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Covek se bio sav sklupcao. Rodbina ga savetovaše da podje u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dode k njemu u Ostrog pa ce ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj covek najzad odluci, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noc prenoci pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu citali molitve. Posle kraceg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije. *** Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoc od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje vec i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što ce je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluci da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopcan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa cerkom, cije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kcer nade isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenadenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseca lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i ucinio, jer je primetio da mu kci normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu cerku civotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, cuvara civota, da bolesnici ocita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseca sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti civot za svoje cudesno i brzo ozdravljenje. ...

Smiri se srce, sve je to politika. To nije usamljen primer. I naravno, ne vazi samo za Srbiju... U to vreme se uopste nije gledalo na godine, vec na veze i koristi koje bi brak doneo. U teritorijalnom i vojnom smislu. Mnogi ratovi su se tako zavrsavali...

E sad cu ti dati nesto jos bednije. Kada je 1299. god. Milutin ozenio Simonidu, imao je 50 godina, a ona 6. I tako su ziveli srecno dugi niz godina u Holandiji, ups, u Srbiji...

@Natasha! - Nadam se da je odgovor dovoljno iscrpan @Cookie - Da izvuces ovo pitanje i dobijes desetku

Stefan Uros III (Decanski) On je rodjen kao najstariji sin svetog kralja Milutina (Stefan Uros II) i njegove zene Elizabete, madjarske princeze. Ziveci na dvoru sa svojim roditeljima, mladi naslednik je bio dobro obrazovan, vezbajuci pamet proucavanjem jezika i pisanija svoga naroda, i jacajuci srce proucavanjem Svetog Pisma i ucenja pravoslavne crkve. Vaznost njegovog dobrog vaspitanja dokazala se kada je kralj Milutin bio primoran da ga posalje kao taoca tatarskom vodji Nodjiju. Uprkos potencijalnim opasnostima, Stefan je poslusao oca i nije se protivio njegovoj volji, poveravajuci svoj zivot u ruke Gospoda. I njegove nade nisu bile uzaludne. Ubrzo se sprijateljio sa jednim tatarskim plemicem koji mu je uspesno asistirao u njegovom bezbednom povratku u Srbiju. Kada je Stefan odrastao, njegovi roditelji ugovorili su zenidbu sa cerkom bugarskog kralja Smilaca, i mladom paru bila je poklonjena Zeta, gde je bilo planirano da zive do doba kada bi Stefan trebao naslediti svog oca na tronu. U medjuvremenu, kralj Milutin se ponovo ozenio, i njegova druga zena, Simonida je skovala zaveru kako bi njihov sin Konstantin nasledio tron. Ubedila je Milutina da je Stefan zeleo da preuzme tron pre njegove smrti, i zavedeni Milutin naredio je da se njegov sin zarobi i oslepi da bi se osiguralo da nikad vise ne misli o izdajstvu, i naposletku da bude poslat u zatvor u Konstantinopolju (Carigrad). Princ je bio zarobljen zajedno sa svojom decom, Dusanom i Dusicom i kada su prolazili preko Ovcepolja, strazari su ga oslepeli uzarenim zaracem. Te noci Stefanu se u snu ukazao Sveti Nikola recima: "Ne plasi se, tvoje oci su u mojim rukama". Utesen ovom vizijom , slepi Stefan je pristigao u Konstantinopolj. Car Andronikus sazalio se na mladog izgnanika i primio ga je sa svim pocastima. Uskoro se smestio u manastir Pantokrator, gde je zadivio monahe svojom krotkoscu i svojim hrabrim prihvatanjem gorke sudbine koju mu je njegov rodjeni otac namenio. Proslo je pet godina. Kralj Milutin je ostareo. Cuvsi povoljne vesti o svome sinu, srce mu je omeksalo i pozvao je Stefana da se vrati kuci, u Srbiju. Pre nego je napustio Konstantinopolj, Stefan je ponovo usnio Svetog Nikolu koji je drzao par ociju u svojim rukama. Kada se probudio, vid mu se povratio! Tri godine kasnije Stefanov otac je umro i Stefana, veoma voljenog u svom narodu, arhiepiskop Nikodim krunisao je za srpskog kralja u Peci. Njegov polubrat, Konstantin, bio je ogorcen ovakvim razvojem dogadjaja i pobunio je vojsku da bi zbacio Stefana sa trona. Zeleci da se krvoprolice spreci, kralj Stefan uputio je pismo Konstantinu: "Neka ti zelja da dodjes sa strancima i zapocnes rat sa svojim narodom bude ugusena; ali sretnimo se, i bices drugi u mom kraljevstvu, jer ima dovoljno zemlje za nas obojicu da u miru zivimo. Ja nisam Kain koji je svog brata ubio, vec Jozef koji ga je voleo i njegovim recima sada se tebi obracam. Ne plasi se, jer sam ja od Gospoda. Ti si za mene zlo pripremio, ali Gospod mi je dobro dao, kao sto i ti sada spoznade." Konstantina, medjutim ovo pismo nije dotaklo i izdao je naredbu za napad. Vec u sledecoj bici, njegova vojska bila je porazena a on sam bio je ubijen. Sledecih deset godina, kralj Stefan vladao je u relativnom miru, i Srbija je napredovala. Njegov sin, Dusan dokazao se kao sjajan vojskovodja uspesno vodivsi ratove sa Bugarima i Grcima, koji su bili ljubomorni na sada snaznu srpsku drzavu i pobunili se protiv nje. Zahvalan Gospodu na ovim pobedama, kralj Stefan se zajedno sa Arhiepiskopom Danielom, naslednikom Nikodima uputio da pronadje pravo mesto za svoju crkvu. Stigli su mesta zvanog Decani gde je 1327. kralj Stefan svojom rukom postavio kamen-temeljac crkve koja ce postati jedan od najlepsih i najvelicanstvenijih primera srpske crkvene arhitekture. Unutrasnjost je bila ispisana predivnim ikonama, od kojih su neke naslikane u XVI veku rukom slavnog slovenskog ikonopisca, Longinosa. Sveti Stefan bio je veoma darezljiv prema onima kojima je pomoc bila neophodna. Takodje, upamcen je i po bogatim donacijama koje je upucivao manastirima i crkvama Svete Gore, Jerusalima, Aleksandrije, i manastiru Pantokrator u Konstantinopolju. Nije zaboravio ni na dug prema cudotvorcu Nikoli: narucio je da se izradi srebrni oltar i poslao ga je zajedno sa jos nekoliko ikona crkvi u Bariju, Italija, gde se nalaze Svetiteljeve mosti. Izdrzavsi, kao pravi hriscanin mucne probe i nesrece na koje je nailzaio tokom godina, dobri kralj zasluzio je da ostatak svog ovozemaljskog zivota provede u miru. Ali, bilo je jedino moguce da on koji je je bio mucenik za vreme zivota i umre mucenickom smrcu. Njegovo poslednje iskusenje bilo je i najmucnije. Dusanovi uspesi na bojnom polju probudili su u njemu glad za moci i slavom, i, ohrabren zaverenickim plemicima, odlucio je da ubrza ocevu smrt. 1331., sveti Stefan je ponovo zarobljen i odveden u tvrdjavu u Zvecane gde je mucki ubijen (po nekima obesen, a po nekima udavljen). Neposredno nakon ovoga Dusan se pokajao. Pokajnicki i sa suzama u ocima priznao je svoju izdaju, i sledece godine, na dan Svetih apostola Petra i Pavla, preneo je mosti svoga oca iz Zvecana u Decane, gde su smestene u mermernu grobnicu. 1339. grobnica je otvorena, a njegovo je jos uvek bilo citavo. Istog dana desila su se mnogobrojna cuda isceljenja. Mosti svetog Stefana narocito uspesno su lecile bolesti ociju i mnogi slepi ljudi progledali su po prvi put nad njegovim mostima.