Uruk

Cuvar zabravlja turbe-zapisuje nepoznati-pustivsi da u njegov mrak padne teski zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime kljuca. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do mene i sklapa oci. U casu kad vec mislim da je zaspao u svom delu senke, cuvar podize ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u tremu turbeta, izasao iz nasih haljina ili iz persijskih prostirki zgrade.

-Vidis- obraca mi se on nezainteresovano- kukac je duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato sto se krece. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se zid shvatio kao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi znamo. ne zna ni da postojimo. Pa pokusaj sdada da opstis s njime, ako mozes. Mozes li da mu kazes nesto-bilo sta- ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja?

-Ne znam-odgovorio sam-a mozes li ti?

-Mogu-uzvratio je mirno starac, pljesnuvsi dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu.

-Mislis li da nije razumeo sta sam mu rekao?

-Tako mozes i sveci, gaseci je izmedju dva prsta da pokazes da postojis-primetio sam.

-Naravno,. ako je sveca u stanju da umre... Zamisli sada-nastavio je-da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko kome je poznato na koji nacin, cime i zasto je omedjen ovaj nas prostor, ovo sto mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neomedjeno-neko ko nije u stanju da nam se priblizi i da nam da do znanja da postoji sem sem na jedan jedini nacin-ubijajuci nas. Neko cijim se ruhom hranimo, neko ko nasu smrt nosi u svojoj ruci kao jezik, kao sredstvo opstenja s nama. Ubijajuci nas, taj nepoznati nas obavestava o sebi. I mi kroz nase smrti, koje su mozda samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi kazem , kroz nase smrti kao kroz odskrinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge medje. ...

Milorad Pavic, Hazarski recnik

Boris Tadic je lep covek. Jebo bih ga