рогозуб

isto su radili i burke, de majste, i moras, samo shto se niko od njih nije tripovao sa okultizmom..

ispada da ostale religije imaju SVRHU da sklone ljude od prave stvari - sto implicira da iza drugih religija stoji neki los/zao motiv. vau, tvoja mocj dedukcije me zapanjuje. pa shta (mi Hrishcjani) prichamo vecj 165 strana! (da si rodjen u kabulu za tebe bi muslimani bili "normalniji" od srba) ja sam rodjen u Beogradu, i danas 2008. meni su muslimani normalniji od srba al dobro, ja sam chudak.. nekada je evropa bila u "mracnom srednjem veku" u kome su "manje normalni" bili prilicno surovo tretirani. srednji vek je najsvetlije doba evropse istorije (najvishe mislim na Pravoslavne drzhave). prochitaj OVAJ TEKST. i dan danas postoje zemlje u kojima su se sile domogli ljudi koji zele da prema svom liku namecu svima sta je to normalno - danas ih poznajemo kao "zatucane muslimanske zemlje". kad sam chitao rechenicu do crtice, meni je na pamet pala zapadna civilizacija- amerika i eu sistemi liberalne demokratije, gde idesh u zatvor ako drugachije mislish (npr da holokausta nije bilo), gde si shikaniran na svim nivoima ako se zalazhesh za tradicionalni moral. "zatucane muslimanske zemlje" se razlikuju od zapadne civilizacije po tome shto su iskrene, i jasno znash da hocje da hocje da ti nametnu odredjen sistem vrednosti. a prosechnom choveku je lakshe da ostane zdrav u takvom okruzhenju, nego u perfidnom, kakvo je zapadno sa svojim napetanjem dekadentnih, neoliberalnih vrednosti vrednosti. dovoljno je prochitati istrazhivanje o uticaju medija na choveka Pod vlashcju manijaka. u celoj toj zbirci "cvrstih ubedjenja" - zaboravlja se da svaki covek zna sta je dobro a sta lose zapravo, vecjina ih ne zna. i zaboravljamo da cenimo ljude prema osnovnim moralnim kvalitetima[/u ja ljude cenim najvishe po njihovom moralnom standardu. i mogu najnormalnije da pricham sa jednim vehabijom, ili jednim haredi ili hasidskim jevrejem.. tolerancija je kad ne nameces drugome svoju sliku sveta, svoje parametre "normalnosti", i kad naucis da pustis druge da zive svoj zivot bez da im solis pamet, da ih "vaspitavas" ili nesto jos gore. to danas postoji samo kod nezainteresovanih ljudi, kojoj kad pomenesh naciste, terorizam, pedere, pedofile, ona kazhe- ma shta me to zanima. liberal nemozhe da bude tolerantan prema nacisti, kao ni (svetootachki) hrishcjanin ("fanatik") prema pederu, i obratno u oba sluchaja. chim imash neko ubedjenje, to sa sobom povlachi netolerisanje odredjene grupe ljudi. nazalost, ako se gornji citat istrgne iz konteksta, on moze da posluzi da se da potpora jebo 2000 godine Svetih Otaca i pune biblioteke njihovih spisa, od sad kad nam treba tumachenje Biblije, obracjamo se imaginosu. pravi hriscani-pravoslavci, mogu i muslimana i jevrejina i ateistu i bilo koga da nazovu svojim bratom kako se perfidno ubacuje bogohuljenje ovde. nevernik uchi ljude ko je pravi hrishcjanin- pravoslavac, i kako on treba da se ponasha. sveti oci svi do jednog prichaju da je SAMO Pravoslavlje Istina, sve druge religije su lazh, i da Hrishcjanin nema istog oca sa jereticima i inovernima jer je njima otac djavo. a neko ko veruje suprotno Svetim Ocima nema pravo da se nazove Pravoslavnim. nek se naziva protestantom, il kako vecj. jer njima je vazno da li covek nosi u sebi osnovne i univerzalne moralne vrednosti. ne nije. Hrishcjaninu je vazhno da li chovek ima u sebi Boga, pa tek onda mozhe da ga nazove bratom. jer ako ljudi nemaju istog oca, ne mogu biti bracja. po sedmi put stavljam linkove ka ovim tekstovima, i niko necje da ih prochita, ali zato svi vole da tupe o chemu neznaju. О немогућности спасења јеретика и иноверних Шта је неопходно за спасење? Нико се не може спасити ван Цркве to sto neko prizna drugome njegovu veru - to ne znaci da se odrekao svoje. ali je vrlo blizu. sveti Teodosije Kijevo-Pecherski kazhe da je hula ako Hrishcjanin samo pohvali tudju veru, pa makar pohvalio neshto shto jeste dobro, shto se sadrzhi u Hrishcjanstu. hula! a ko Pravoslavan, po zapovesti Hristovoj, slusha svetitelje. jer Bog ne gleda ko je ko. iskoristicju tvoje rechi- nazalost, ako se gornji citat istrgne iz konteksta, on moze da posluzi da se da potpora nekim ne-HRishcjanskim stavovima. Bog ne gleda ko je ko, jer su svi jedno u Hristu, kako kazhe apostol Galatima (3, 28) isto tako svi hipici vole stih "jer Bog nije poslao svog Sina da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega." (Jn 3, 17) a shta pishe u Jn 3, 18- koji ne veruje vecj je osucjen, jer ne verova u ime Jedinorodnog Sina Bozhijeg. Dakle ko ne veruje u Hrista, ko nije Hrishcjanin, VECJ je osudjen! Kad, naime, neznabošci, koji nemaju zakona, sami od sebe čine ono što naređuje zakon, onda su oni, nemajući zakona, sami sebi zakon. Jer oni pokazuju da je ono što se čini po zakonu, napisano u srcima njihovim, što svedoči i njihova savest i njihove misli koje se među sobom tuže ili i pravdaju, na dan kad Bog, po evanđelju mome, uzasudi tajne ljudske preko Hrista Isusa. Доказује оно што говори против Јудејаца и води реч с мудром вештином, како се не би показало да он тобоже говори против закона. - jer je u prethodnom stihu rekao "Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон" mozhesh pogledati Pravoslavno (ispravno) tumachenje OVDE.

ma budala... Mita, Kornelije i to je dosta shto se tiche te strane politike.

Vaznije je prouciti one delove za koje je dokazano da rade.... dakle ne treba nishta prouchavati od njega... Aу, домаћина! Живео скоро 104 године. ne razumem komentar; to je frojdova zasluga shto je tolko zhiveo?

Sto se dokaza o izlecenim pacijentima tice, imas ih dosta u knjizi ''How Freud Worked. First-Hand Accounts of Patients: Paul Roazen''. London, Jason Aronson, 1995. ta knjiga je tendenciozna, i iznosi samo pristrasne argumente, kao i protiv Hrishcjanstva, kao vere koja nije istinita, i stoga ne mogu da je posmatram kao ozbiljan i relevantan izvor podataka. Ovi u tekstu su ga baš ocrnili teshko crnog ocrniti.... čitao sam Junga koji je lepo sve objasnio u vezi sa tim, ali ovo je previše. imam ja tekstova i o jungu

prochitao sam u tekstu kojim sam otvorio temu. daj bilo kakav dokaz da je ijednog izlechio.

Frojd nije izlechio nijednog svog pacijenta, shta ochekujesh, da ga hvalimo?

u nadi da ces pobeci na vreme iza ugla da popijes health potion je u najmanju ruku glupost. zato ja nikad ne umirem jer napravim u horadriku i koristim samo ridzhuvinejshn poushne

meni je nekako najbolji opis sifilisni pamfletista. u dve rechi opisuje njegov nachin zhivota i nachin pisanja.

„Смрт грешника је љута“ У болници је умро старац. Дијагноза њеове болести била је слична суду који је изрекао смртну казну. Његово име је било познато целом свету, али никаква људска сила га није могла спасити. Једина помоћ коју су му његове колеге, лекари, могли указати – била је да се убризга доза морфијума у вену, од које се он већ не би могао пробудити. Али, у то време, доктори, такође атеисти, подсвесно су схватили да живот и смрт припадају одлуци Божијој, а не решењу људи, стога им је остало само да беспомоћно гледају ухваћеног у агонији. Пацијент је имао канцер вилице и језика. Овај старац, скоро поменут у виду поштеног рабина, цео живот се занимао доказивањем тога, да је човек само свесексуална природа, да су религија, култура и искуство само контроле над његовим гениталијама, да је љубав родитеља и деце једних према другим – подсвесна жеља за родоскрнављењем (инцестом). У његовим академским лекцијама и научним делима, налазио се скуп богохуљења и презира према човеку. Као да је сакупио сав талог зла и греха, које је човечанство створило од времена његовог постојања и то назвао „науком“. Свет је био спреман да прими ово учење. Људи, далеки од питања психијатрије, жудно су читали његове књиге, јер су у њима налазили апологију (одбрану) демонизма и сопственог греха. То учење није био разлог моралне катастрофе човечанства, али је довео до врења зла, донетим у декадентну културу 20. века. Немачки философ Шпенглер, написао је књигу „Залазак Европе“. Ако би могли насликати слику под таквим називом, онда би један од главних ликова нa њој био и тај старац који је умирао од канцера језика. Он као да је постао „духовни отац“ науке 20. века о човеку. Постао је следбеник ђаволског суда сексуалне звери. Вероватно претпостављате име пацијента – то је Сигмунд Фројд. Ако је култура два претходна века била „фаустовска“ култура, када је човек одбацио вечност ради измичућих магновења, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ културом – тим ругањем свему светом, које се још чувало у човеку. Човек је изгубљен; главно у животу – је прожето са два снажна инстинкта – секса и убиства – савест, у коју је човек погружен, као у првобитни хаос. Фројд већ не може да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Говоре да је највећи ужас – видети себе у гробу. Он сeбе виде као већ распадајућег мртваца. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад. Око Фројда нема рођака, нико му не може прићи због смрада, који као да се шири из гроба. Фројдово лице прекривају комарци, које привлачи сладуњави мирис гноја – он се не може одбранити од њих. Тада се његово лице прекрива као прекривачем газе. Изгледа да се због смрада и сатана суздржава да му приђе, да би узео са собом његову душу. Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: остао је сам, сам са собом, односно са оним што је остало од њега. Увек се бојао смрти, али је сада немо звао својим очима. Говоре да је повишена доза морфијума ставила тачку у историји његове болести. Фројд – то је један од злокобних симбола нашег времена. Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе, која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име „разврат“. Али он је већ почео да трује, попут гангренозних чирева, свих пет континената. Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих. Али и сама смрт Фројда – то је симболичко значење, ми би рекли пророчанство о томе, какав крај може очекивати човечанство.

a bolji su poushni od ovih glupavih lopti... previshe podsecjaju na neke bedne arkadne igrice...

Прелести научне психологије у светлу Предања Цркве u crkvenom rechniku prelest oznachavu duhovnu (samo)obmanu. koga zanima Pravoslavni pristup dushevnim bolestima, mozhe da pogleda ove tekstove: Како помоћи души која страда Душевна болест Шта су страсти, њихови облици и развој, њихово исцељење kao i knjigu: Православље и неуроза (Духовни узроци неурозе и Православни начин лечења)

Између Христа и Фројда „Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског. Ко може примити нека прими.“ (Мат.19:12) Овај чланак представља закаснели одговор на веома разматрано питање једног писца – доктора, које гласи: Како човек може живети у уздржању, без сопственог растројавања, пошто је медицина доказала много раније да је узрок многих менталних и чак и органских болести, најчешће сексуално незадовољење? Организму је потребна сексуална активност, колико и ваздух и вода. Човек је део природе и он потчињава законе природе, управо зато њихово кривљење изазива разарајуће последице. Класично размишљање које свако зна. Нико ништа не може рећи против овог осетљивог описа, који је толико дуго представљен као дело медицине. Читамо о томе у часописима, слушамо о томе на телевизији, учимо о томе у школи. Просто смо затрпани са свих страна рекламама сваке врсте: „Ради то толико пуно пута дневно и бићеш још лепши! Они које раде ово и оно не старе!“ И тако даље. Сви знамо како изгледа особа која се уздржава. Има бубуљице о лицу, раздражљив је, чак хистеричан, тиранисан фантазијама које му дају зловољно лице, једном речју, он је легло комплекса. Међутим, тешко је користити овај доказ, када видиш младог монаха који не показује ни један од ових симптома. Монаси и монахиње су у огромном броју, изузетно лепи људи, пре свега физички, људи срећни што су живи а даље из разлога што су украшени необичном осећајношћу. „Није важно! Знамо да они имају сопствене жене, а у најгорем случају они су сви хомосексуалци!“ Не бих желео да расправљам о толико раширеном мишљењу о монасима, а нити да браним право монаштва на постојање. Само желим да кратко подсетим на оно што је стварност. Сигурно је дамонаштво постоји, било да нарушава или не, законе природе. Из тог разлога мој одговор није одбрана, већ прича о појави која је са нама већ 2000 година, која величанствено надвладава законе биологије. Да, човек има нагоне, Фројд је у праву. Такође и Дарвин, у извесном степену. Човек је роб ових нагона и он их задовољава са животињским апетитом. Лично сам видео људе, растројене због сексуалног незадовољства, жене са маљавим вратовима и похотним очима. Све је ово истина и немам разлога да се противим медицинском погледу на ствари. Да бих подржао предање Цркве, ја не морам да уништим истине науке. Напротив, искористићу их у мојој одбрани, јер су оне такође и моје истине. Заиста, ако отерамо Бога из Космоса, као што су то учинили Фројд и Дарвин, ако сматрамо смрт границом људског живота, онда је човек проста рационална животиња, која се рађа, расте, има потомке, и умире. Права јединка врсте мора понети све од ових захтева, мора бити веза између генерација. У овој слици, монаси и уздржани су мртве карике, паразити који нарушавају склад природе. Човек подигнут у ограниченом свемиру, тиранисан близином смрти, човек који једино види болесне и старе људе, има разлог да се ослони на ову теорију. Зна да је био рођен, гледао је себе како расте, види себе надвладаног органским импулсима и стога, он верује. То је вера која одређује реакције и стање човека. Фројд је ово врло добро знао, када је примењивао свој метод урањања у прошлост пацијента. Била су му потребна сећања и опсесије пацијента да би за њега измислио причу, која је довољно добра да се у њу верује! Ван ових слика и опсесија – са којима чак пацијент не би чак имао ни везе, Фројд је саставио веровање. Веровање је било лакше прихватити, ако је садржало више породичних, али такође и врло тајанствених елемената. На овај начин, пацијент је опет задобијао повезаност мисли, а та повезаност га је чинила здравим. Постоје у човековом животу породичне ствари, нове ствари, неке од њих пријатне а неке непријатне и шокирајуће ствари. Све зависи од традиције и васпитања у коме је човек био подигнут. Васпитање одређује у приличном степену не само менталне реакције, већ такође и органске. Например, сећам се приче пријатеља који ми је причао, како је радио негде у Астрахану, секући дрва. Познато је да локално становништво једе псе. Десило се да су били на вечери када су јели свој намаз, без знања шта су јели и наравно, врло им се допало. Али онда, када им је речено шта су појели, истрчали су напоље и све исповраћали. Организам је прихватио храну, али њихов ум, због њиховог васпитања, реаговао је драматично, нарушавајући природну потребу коју је тело осећало. Исто се догађа и у случају сексуалне потребе. Човек одгајен у друштву које је Фројдовско - par excellence, као што је наше, природно осећа симптоме описане од стране бечког научника. Узроци метаболичких нестабилности које осећа човек који се уздржава, описаних од стране Фројда и искуства постфројдовске медицине, нису обавезно органски, већ пре психички. Лично сам срео и још увек срећем особе са емоционалним проблемима, којима су доктори препоручили да воде интензивнији сексуални живот. Али те особе се нису решиле маљавости вратова, или ослободиле депресија, нити побољшале своје односе са другима. Напротив, након долажења до ситуација када су продавали ствари и злато из куће и давања новца комшијама тинејџерима „за третман“, неко кога сам познавао, извршио је самоубиство. Мислим да су овакви случајеви многобројни, немам статистичке податке. Веровање безбожних доктора у своје хипотезе сексуалног лечења је било ужасно претерано, бар у Румунији. Знам врло добро да су у менталним болницама пацијенти пуштени, тако да се могу парити као животиње, да би након тога дошли хирурзи и изводили абортусе на јадним пацијенткињама. Питам се да ли је овај метод „хуманији“ од монаштва. Није мањак сношаја и семена, тај који доводи пацијента у беду и патњу, већ мањак осећајности. Фројд је такође приметио да отуђени меланхолик мастурбира често, тако да на један или други начин, испуњава своје физиолошке потребе. Поред свега тога, ово не буди њихову виталност и не лечи њихове болести. Ако је и привремено побољшање након ове врсте третмана примећено (знам да доктори праве парове пацијената), мора да је из разлога што ови јадни људи, понижени на овај начин, можда уједине своје душе, ван овог животињама сличног, тужног избацивања семена; т.ј. мора да осете љубав, бар онолико колико је то могуће њима. Да би разумели парадокс срећног уздржања монаха, човек мора да раздвоји светове на два дела. Постоји Фројдовски свемир – у коме савремено друштво живи и постоји Христов свемир, у коме су сви Светитељи живели од почетка времена, све до његовог краја. Фројдовски свемир је ограничен – на једној страни, тајном рођења а на другој страни апсурдом, блиском смрти. Унутар овог морбидног лука, човек има врло мало задовољстава при руци, а у замену за то, има много фобија; страх од смрти, страх од несрећа, страх од старења, страј од сиромаштва, страх од усамљености. Са овог становишта, човеков живот је болан апсурд, који он жели да претвори у нешто лепо. То је разлог зашто човек јури за сваком приликом за задовољством, које му живот пружа.: сексуално задовољство, најснажније од свих, задовољство да ствара лепе предмете, задовољство знања, чак и безначајно задовољство да добро поједе. Са овог становишта, еволуција грчког хедонизма је интересантна, на начин како су је објаснили научници као што су Мирчеа Елијаде и Валтер Ото. Грци нису били нерелигиозни људи, они нису били несвесни бесмртности или деловања натприродних сила. Разлог лежи у томе, што богови Грка нису били човекољубиви, нису осећали саосећање за патње човека, нису им помагали. Напротив, када је Прометеј, један од мањих богова, хтео да донесе ватру људима, Зевс га је сурово казнио, везујући га за стену где су му лешинари, чупали јетру, која би се зацелила преко ноћи, да опет буде прождрана. Ови људи су били пуни очаја – појачаног њиховим веровањем у непромењиву судбину, карају у пламену Хада – и одлучили су да искусе задовољство овде, на земљи. Зато позоришта, зато оргије Дионисија, зато Олимпијске Игре у порасту. Фројдов човек, односно сваки човек који гледа ТВ са уживањем, има још више разлога да захтева своје право на задовољства од Грка. Након што је рођен против своје воље, човек је бачен у свет пун неправде, приморан да ради ствари које не воли и коначно стари и умире. Најмоћније искуство које човек искуси од детињства, према мишљењу Фројда – без икакве сумње, појављује пред човеком као оаза слободе. То је сексуално задовољство, украшено венцем мањих мистицизама – у најбољем, неких оријенталних веровања. Ово задовољство постаје сврха и мерило вредности. Човек је већи мушкарац, ако је окружен женама и жена, више женственија, ако је окружена мушкарцима. Једном речју, живети значи задовољити своје физиолошке потребе. Приородно је да се млади човек, који нема приступа овим задовољствима из различитих разлога, осећа неиспуњеним, изгубљеним. Ово стање га мучи и баца у пакао меланхолије и бескорисности. Он ствара свет скривених мисли, у коме је он херој, има мотор и новац. Никада се не одмара, лица сирена га узимају из узбурканих вода његове маште и избацују на обале болести. Овде је лежи разлог Фројдове болести: осећање човекове несигурности и промашаја, док га мучи бескомпромисна смрт која се приближава, а никако не тривијално незадовољење физиолошких потреба. Монаси не пате ни од једног од ових комплекса. Њихов космос је уређен другачије. Монаси су истински мртви, то јест, изгубили су свест о прошлости или о будућности, они поседују само садашњост, тренутак дуге садашњости. Иза овог тренутка, почиње вечност. Будући ван овог света, са непромењивим уверењем да је овај свет само изнајмљена соба, коју ће ускоро напустити, монах води пре један живот ван тела, као што је написао Свети Апостол Павле : „А ако је Христос у вама, онда је тело мртво греха ради, а дух жив правде ради.“ „Јер закон Духа који оживљава у Христу Исусу опростио ме је од закона греховног и смрти.“ „Тако, браћо нисмо дужни телу да по телу живимо.“ (Римљанима 8:10;2;12) Смештај, храна и сва његова занимања представљају и исхрањују овај начин живота, који називају „анђелским.“ Да би престали да брину за трело, монаси чак не секу ни своју косу или браде, а древни подвижници нису прали своја тела – а тако и даље ради многи монаси са Атоса и манастира који нису отворени за свет. Према монашким правилима, монаси спавају обучени у истој одећи коју носе у току дана (или бар са истим типом одеће – монашких риза), кожних појасева затегнутих око бедара, слично војницима који су спремни да умру. Ово им помаже да се отарасе опсесије за телом и његових потреба... Неверни су се увек ругали нехигијенским условима Хришћанског подвижничког начина живота. Совјетски атеисти су врло озбиљно користили овај поглед у својим лекцијама, којим су хтели да докажу нечовечност Хришћанске религије, која бешчасти достојанство човека у име апсурдног и садистичког Бога, Који ужива у понижавању Свог створења. Колико њих је имало прилике да познаје или бар види истинског подвижника? Тела ових људи не испуштају непријатни задах прљавштине, као што би се очекивало. Лично сам доживео радост живљења поред таквог светог старца, 93 година старог и могу ово поделити са вама. Монах достојан поверења (који је дипломирао на Медицинском Факултету у Букурешту) причао ми је о другом „прљавом“ старцу те врсте из једног румунског манастира, чије је руке пољубио и које су мирисале као руже. Није био монах у то време и рекао је да није баш био одушевљен да му пољуби руке, пошто је стајао разбарушен у келији пуној паукова, поготово што он није био свештеник, већ ђакон. Након напуштања просторије, питао је друга који га је довео (који је такође постао монах), када су окупали старца, пошто је тако лепо мирисао. Он му је одговорио да се старац није купао десет година. Старац је био толико моћан да је низвео кишу својим молитвама, у време суше. Активне страсти су те које чине да тело заудара и испушта задах смрти. Тело обожено благодаћу Светог Духа шири натприродни мирис, исти који можемо искусити у близини светих моштију. Ако тела оних који су мртви већ стотинама година, други већ две хиљаде година – тела Светитеља, није чудо да тако миришу док су живи. Да бих био јаснији, користићу пример који нам је приближнији за разумевање и лак за потврду. Кољачи свиња и бикова знају врло добро да мужјаци обележени за клање, морају бити кастрирани мало пре клања, да би поштедели месо карактеристичног воња. Овај воњ није последица прљавштине животиње, већ активности хормона. Људи који су себе очистили од срасти и угушили у себи сваку жељу или унутрашњи телесни покрет, свети монаси о којима причам, поштедели су своје тело задаха нагона, који други не могу уклонити ни уз помоћ најскупљих мириса и сапуна. Монахово средишње занимање је уништење маште, сваке слике и представе у уму, чак и праведних ствари, са циљем да створе пут Духу Светом. Према томе, монах напредовао у врлини нема личне жеље, није више он тај који живи, већ је Христос тај Који живи у њему (Галатима 2:20), слично човеку који нема ни прошлост нити будућност, има само предукус вечности, боље речено, живи вечност. Под овим усовима, уздржање Христа ради, заштићено је од фактора који могу условити психичка и органска оштећења. Маштања која забављају и која повећавају патње Фројдовог човека, бар што се тиче Хришћана, или потпуно нестају, или трају кратко и на тај начин, су неспособне да скрену вољу са њиховог главног циља који је Христос. Са циљем да би савршено прекинули маштање, Православно подвижничко Предање, за разлику од римокатолика, забрањује сваки покушај замишљања, чак и наизглед божанских предмета као што су Страшни Суд, Христа на престолу или Христа распетог на Крсту. „Онај ко не види ништа док се моли, види Бога“, каже Свети Симеон Нови Богослов. Уз помоћ непрекинутог делања и уз учешће Духа Светог, подвижник долази до степена када више нема снове, што значи да је у стању да контролише чак и своје подсвесне покрете у току сна. Разумљив је разлог како такав човек контролише врло лако толико бруталне импулсе похоте, савршено их уништавајући. Борба са страстима није вођена било како и од било кога. Напротив, врло ретки, чак и међу монасима, достижу ниво описан горе. Подвижник је пре свега стручњак људске душе, велики психолог, чак и психијатар. Да би задобио знање, он проучава студије запањујуће прецизности, које су његови претходници написали, које су укључене у „Добротољубље“ (енциклопедија манастирског живота) и других дела. Према томе, ни један неуки почетник не може да уђе и да се сачува у овом опасном свемиру девствености Христа ради; то је доказано многима који су полудели, јер су водили ову борбу без вештих и искусних учитеља. Мислим посебно на мирјане (људе у свету), који су покушали да опонашају монахе након читања, без исправног вођства у делима, која се данас лако могу наћи. Заиста, постоје многи међу њима у патњама, сурово мучени меланхолијом и раздраженошћу, који су неизбежни плодови похоте. Али ово се не догађа зато што је девственост немогућа, већ из разлога што они покушавају да је на погрешан начин остваре, моле се неправилно и гордо мисле о себи да они чине нешто важно. Због тога Бог повлачи Свој дар, ван Кога ми не можемо чинити ништа (Јован 15:5) остављајући човека самог, са његовим бедним оружјем насупрот ирационалног беса ове чудовишне страсти. Човек не може пливати сам у овом бесном океану, јер је љубав јака као смрт и љубоморна као страшни пакао (Песма над Песмама). Према томе није лако објаснити појаву радосне уздржаности неверном, који не може прихватити дело Духа Светог у човеку. Подвижници имају органску и психолошку грађу сваког другог човека, тако да су и они рањиви. Али он је заштићен као под звоном, даром Духа Светог. Сви његови подвизи уздржања су са циљем да спрече напуштање дара, једном када га је заслужио. Још прецизније, подвизи су са циљем да се задобије смирење, које Бог неће презрети (Псалм 50)

Двадесети век се не може замислити без тзв. дубинске ("динамичке") психологије бечког психијатра Сигмунда Фројда, којој је он дао назив психоанализа. Психоанализа иде руку под руку са марксизмом (и дарвинизмом), јер као и он претпоставља на религиозном плану атеизам (сам Фројд је изражавао презир према Хришћанству, а одбацивао је и сопствену јеврејску традицију), а на философском - материјализам; оно што је марксизам имао да обави на пољу друштва, психоанализа је имала да обави на пољу личности, одбацујући човека као образ Божији и сводећи га на сексуалну животињу којом слепо руководе нагони. Фројд се заправо бавио лечењем психички болесних људи, психотерапијом, али је своје закључке објавио као општеважеће и на основу њих поставио своју теорију "здраве личности". Према тој теорији, основни делови личности су его (свесно ја), ид (оно, подсвест) и супер-его (моралне норме, савест), а основни покретач човека је сексуални нагон (либидо). Најважнији ступњеви развоја личности су орални, анални, едипални и генитални. Они се одигравају у првих пет година живота, и, ако нису преброђени на одговарајући начин, сексуална енергија остаје фиксирана за неки од поменутих ступњева. Потиснута у ид, она изазива трајне душевне поремећаје, неурозе, које се морају лечити психотерапијом, психоанализом, сматрао је Фројд. Фројдова терапија се заснива на личном односу болесник - терапеут, у којој се под сугестијом аналитичара пацијент сећа ("освешћује") неких потиснутих садржаја, преноси их на терапеута ("трансфер") са којим се сада ситуација "доживи" поново, али са новим исходом, што би требало да доведе до излечења пацијента. Терапија је у почетку извођена под дејством хипнозе, но пошто је схватио да би тиме искомпромитовао целу ствар, Фројд је трајно прешао на копање по "несвесном" путем анализе снова методом слободних асоцијација. Он би сатима седео на зачељу софе, на којој су, да би се опустили, лежали његови пацијенти, углавном богате хистеричне пацијенткиње, и причале шта им падне на памет, производећи сећања, док би их "папа" Фројд само повремено усмеравао на ово или оно сексуално маштарење. Терапија је трајала годинама. Неки од његових клијената постали су професионални пацијенти које је водао са собом по предавањима да би помоћу њих демонстрирао своја "дубинска" открића о људској психи. Има једна чињеница која се некако у свему томе занемарује: Фројд није излечио ниједног свог пацијента, а неки су извршили и самоубиство. Данас је јасно да је он, у ствари, пацијенте користио као заморчиће да би потврдио сопствене лажне и болесне премисе, поникле у његовој измученом, духовно помраченом уму. Ниједан од постулата његовог учења - постојање ега, ида и суперега, оралне, аналне, фалусне нити едипалне фазе, механизма пројекције и сублимације итд. није (нити може бити) потврђен до данашњег дана, али се и даље предају као аксиоми на катедрама за психологију (чак и на нашем Богословском факултету!), а већина психијатара и психолога и данас према овим аксиомима кроји личности својих пацијената. У својој књизи Мојсије и монотеизам Фројд је дао своју теорију (мит) о настанку религије и Едиповог комплекса. У том миту се синови удружују, убијају и прождиру деспотског оца хорде који је присвојио све женке а њих кажњавао; убиством је задовољена њихова мржња, али се потом јавља кајање као исход дубоке "осећајне амбиваленције", па синови посмртно обожавају оца у виду тотемске животиње. Истовремено, увођењем забране инцеста удружена браћа се одричу жена из хорде, а сваки од њих и жеље да заузме место свргнутог оца. Ово древно (измишљено) оцеубиство утиснуло се у филогенетско наслеђе и појављује се неминовно у детињству сваког човека као Едипов комплекс, сматрао је Фројд. На основу овог свог мита Фројд је извео теорију религије као присилне неурозе људског рода, а учење о Едиповом комплексу постало је основна догма његове сексуалне вере. Последице по психичко и морално здравље човечанства у двадесетом веку проистекле из прихватања фројдизма страшне су и несагледиве. Широм света основана су фројдистичка удружења, фондације и асоцијације чији чланови, психоаналитичари-терапеути, и сами морају бити подвргнути трогодишњем трабуњању на каучу да би добили дозволу за рад, а који онда са секташким жаром штите и шире ову нову веру. Под видом терапије овакав квалификовани психоаналитичар присиљава пацијента на такве врсте гнусних и поганих мисли, жеља и порива какве нормалном човеку ни на ум не могу да дођу (мајчина завист према пенису, очев кастрациони страх, орална агресивност оца и убилачка анална агресивност мајке, инцестуозне жеље деце према родитељу супротног пола око пете године живота, завист бебе према мајчиној дојци, дојење као врста сексуалног општења, природна бисексуалност човека, итд.); изазива у њему побуну, па и мржњу према родитељима "који су криви за све, јер су му у детињству...урадили/ нису урадили то и то"; упућује га да лечи своју инхибицију агресивним, себичним и осветољубивим понашањем; наводи га на "ослобађање од робовања сексуалним табуима", укратко, производи од њега личност која се бави самосажаљевањем себе и одбија да прихвати одговорност за своје поступке, нихилисту који руши очев ауторитет, разара свој брак и односе са ближњима, личност која је директно инструисана да не поштује ниједну Божју заповест, а неретко и личност која мора да се лечи од психоанализе, јер ова метода психотерапије техникама сугестије производи оно што Фројд назива неурозом. Али, последице психоанализе нису обухватиле само лечене пацијенте. Фројдизам је психопатолошки начин мишљења и поглед на свет који се увукао у педагогију, књижевност, позориште, филм, право, судство, а пре свега у јавне медије, и тако довео до схватања да су поган језик, неверства, разводи бракова, абортуси, наркоманија, промискуитет, би и хомосексуалност, инцест, порнографија и тзв. сексуална револуција - спонтана, нормална и напредна појава. За православне Хришћане који знају коме су мила ова дела таме, нема дилеме о томе коме је Фројд служио оваквом "науком". О томе су, као о једном од зала демонизоване Европе, доста писали и Св. Владика Николај и Преподобни ава Јустин Поповић, а блажено-почивши владика Данило Крстић је 1998. г. оставио следеће редове: „Папа“ савремене психоанализе, атеиста Фројд пориче постојање лика Божијег у човеку, па је тиме онтолошки окрњио тростепену пирамиду где стоји Дух Свети у духу човека. Тај атеизам проузрокује непремостиви понор (Н. В.) између церквене патристичке психотерапије и безбожне психоанализе (...) Фројд је, као антихристјанин, под плаштом научности повампирио древни фалички култ феничанског бога Ваала и фригијске богиње Астарте". (Како је изгледао монструозни обред приношења људских жртава двополном богу Ваалу /Молоху, Велзевулу/ у Картагини у време Хамилкара Барке може се прочитати у Флоберовој Саламби; поклоњење старозаветног Израиља Ваалу у време Светог Илије описано је у 1. Цар. 17-18). Дакле, ради се не само о учењу које жели да се наметне као нова религија у којој психоаналитичари преузимају улогу духовника-исповедника, него о култу чији жреци, свесно или не, већ цео један век приносе човечанство на жртву Сатани, припремајући свет за последња времена. Веровали или не, код нас постоји и такав хибрид који се назива православним психоаналитичарем. То су психијатри који кажу да живе литургијским животом, а у исто време Фројдове измишљотине сматрају истином, коју би они радо повезали са црквеним учењем. Када их подсетите на то да се не може пити „чаша Господња и чаша демонска“ (1. Кор. 10, 21), одговарају љубазним осмехом добро обученог терапеута, док вам у глави постављају дијагнозу: "агресиван". Њиховим језиком речено, то значи да су садржаји које они износе дубоко узбуркали ваше несвесно, но пошто немате снаге да их препознате као своје, пројектујете их на не-виног предавача дубинске психологије, а у ствари треба да се лечите (психоанализом, наравно). Тако мисле психоаналитичари, јер су вишегодишњим испирањем мозга трајно изгубили способност да виде човека као цело, реално, здравомислеће и аутентично биће. Човек се стреса на саму помисао како ли је у њиховим душама са свим оним фројдовским гнусобама које су тамо настањене, и које се заиста ни на који начин не могу довести у везу са Православљем и црквеним учењем, колико год се они у томе упињали, и колико год људских титула и звања притом имали или задобили.

potrazhi na vikipediji. papicj, al odlichan pisac. definishi shta podrazumevash pod tolerancijom pa cju ti kazhem dal je Hristos takav.

Isti odnos prema Islamu imaju muslimani. Vama treba malo manje takvog stava, a malo više tolerancije. ja sam dopisivao sa Asimom, vehabijom iz Crne Gore, koji je ostavio par poruka na ovom forumu na temi "Islam". prichali smo o politici, civilizaciji, moralu, uglavnom, onome shto nas zanima kao vas metalce muzika, pivo, i kurvetine. nikakvog vredjanja, nikakvog neposhtovanja, chakshtavishe, prijatno smo se malo isprichali preko mejla. Vama treba malo manje takvog stava, a malo više tolerancije. tolerancija je osobina ljudi koji nemaju ubedjenja. chesterton. šta misliš kako te svesne duše mogu biti srećne u Raju ako znaju da neki njihovi voljeni gore u Paklu? mogu, jer uopshte ne misle na njih. nekako sozercanje Bozhijeg Bicja i gledanje Hristovog lica koje obasjava nestvorenom Tavorskom svetloshcju previshe zaokupljuje. a ako neko voli vishe bilo koju osobu vishe nego Boga, necje icji u Raj, kako reche Gospod: ko voli oca ili majku vishe nego mene, nije mene dostojan, i ko voli sina ili kcjer vishe nego mene, nije mene dostojan (Mt 10, 37) da li bog može da izvrši samoubistvo, dakle da sam sebe ukine, da poništi svoju egzistenciju? da ili ne? ne. kao shto i ti nemozhesh ishta da stvorish. mozhesh samo da promenish tvorevinu. pitanje je postavljeno pogreshno. isto kada neko pita, jel mozhe Bog da uchini zlo. to je protivrechnost u pojmu. A da neko krene bacati vas hriscane lavovima kao u srecna vremena, usta bi vam bila puna rijeci "netolerancija". Nepravda, pa to ti je to. prochitaj tekst sa linka u mom potpisu. mislim da navedeni dijalog. Hrishcjanin se ne zhali nikada na nepravdu, jer zna da nishta ne biva bez Boga, a Njegovo ime je Pravda. Mozart je ipak bio hrišćanin tvoje mishljenje. ja se ne slazhem. Zar ne mislite da je preterano smatrati samo sebe ispravnim a bukvalno sve ostalo pogrešnim? Шта је неопходно за спасење? Нико се не може спасити ван Цркве О немогућности спасења јеретика и иноверних

jer nasi geni iako delovali osetljivo imaju svoju odbranu tj reparatorne sisteme. zar ne bi trebali ti reparatorni sistemi posle miliona godina evolucije da nestanu?

Hyper, ako i odeš u pakao to ne znači ništa ako duša nema svest. koja je poenta tvojih poruka? chemu odgovaranje na nepostavljena pitanja? niko nije ni rekao da je dusha u paklu nesvesna. bash zato je to i pakao, jer dusha postaje potpuno svesna postojanja Boga i svojih grehova. on ne može da se ubije jer je po sebi besmrtan. samim tim, nije svemoguć. citiracju samo jedan kratak razgovor. student: profesore, ako je Bog svemogucj, jel mozhe On da stvori chetrovougaone trougle? profesor: ajte molim vas, pa shta cje Bogu chetvorougaoni trougli?! koja je poenta tvojih poruka? ovo je retorsko, nemoj molim te da naprezhesh mozak da pishesh vishe, poshtedi nas tvojih gluposti vishe, idi pishi na muzichkim podforumima, tamo cjesh imati publiku..

pa zar ne bi trebalo po teoriji evolucije americhka populacija da se radja sa time...

poenta quote-a #2 je da ti vladari nisu Hrishcjani samim tim shto su vodili osvajachke ratove.

shta, amerikanci se sada radjaju sa osteomalacijom, koja je postala deo njihovog genetskog nasledja, jer to zhelish da kazhesh?

Jbt, postoje čitave sage i priče o osvajačkim ratovima u Evropi. papizam i rimokatolichka sinagoga nema nikakve veze sa Hrishcjanstvom. Hrishcjastvo nikada nije bilo za osvajachke ratove. neki vladari u tradicionalno Hrishcjanskim zemljama su osvajali, i to su izuzeci (koji potvrdjuju pravilo)...

A ako neko, na primer, nikada nije cuo Blagovest, a pridrzava se Deset zapovesti, i one najvece koju nam je Hristos dao, i on ide u Pakao? nemogucje je pridrzhavati se deset zapovesti bez Crkve, jer je Svetom Pismu, i 10 zapovesti, kao njegovom delu, potrebno tumachenje. Свето Писмо живи једино у Цркви Шта је неопходно за спасење? Нико се не може спасити ван Цркве О немогућности спасења јеретика и иноверних

jeste, jeste, kako ne... i kako sam gledao u nekoj glupavoj emisiji, ljudi cje da zakzhljaju i imacje samo glavu i stomak sa pokretnim prstima...

mislim da ima neshto slichno, al otvori..