рогозуб

jebiga onda ispada da testera nije horor.

odlichan survival girl horror- thriller, preporuka: http://www.imdb.com/title/tt1853739/

triple brutal idemo \m/

http://www.youtube.com/watch?v=-P_ENJJJnuk

kad sam vecj samonovan. prvo pitanje je shta je umerenost ljutine, postoje manje ljute stvari, takozvane pikantne, kao sto su senf, djumbir i razni slichni zachini, mozhemo uopshteno da kazhemo da je to sigurno umereno, pa da su onda praprike, ren i slichne ljute stvari umereno ljute ako su otprilike ljute kao prosechan senf ili djumbir, ali je chinjenica da na ovo pitanje ne postoji objektivan odgovor koji mozhe da to detaljno i precizno definishe. drugo pitanje- normalnost, to zavisi od toga shta vecjina voli, te je jedenje ljutog naravno normalno trecje pitanje- prirodnost, nam ne govori nishta konkretno o ljutom, priridnost u odnosu na hranu po sebi podrazumeva organsku i prostu, vecjinski sirovu ishranu- shto ne iskljuchuje ljutu hranu, a u odnosu na jedenje podrazumeva jedenje u svrhu utoljavanja gladi, tj. odrzhavanja zhivota, zdravlja i snage, a ne chisto u svrhu zadovoljstva- shto opet ne iskljuchuje ljutu hranu, mozhda samo neumereno ljutu, shto je oznaka koja, kao shto rekoh, ima nejasne granice. chetvro pitanje- kakve ovo veze ima sa pijenjem

http://vbox7.com/play:ff46e1fdbe jebeni rusi

da, zanimljiva stvar, ljuto tehnichki nije ukus nego vrsta bola, a ljudska bicja imaju 5 posebnih vrsta receptora za ukus- za slatko, kiselo, slano, gorko, i repeceptore koji reaguju na glutamat. poseban ukus koji nijedan narod provalio sem japanaca, i zato se koristi njihova rech- umami, a neka nova istrazhivanja ukazuju na to da mozhda imamo i posebne receptore za shesti ukus- masnocju hrane. a u onoj odlichnoj zaebantskoj emisiji Brainiac je bilo o chinjenici (dokazanoj raznih istrazhivanjima) da chovekova percepcija ukusa (flavour) skoro uopshte ne zavisi od oseta ukusa (taste), vecj skoro potpuno od mirisa, a podjednako minorno od ukusa, teksture i temperature, pa npr. ako sa zatvorenim ochima i zapushenim nosom probate nepoznatu hranu skoro da nema shanse da izvalite shta je.

idemo

po definiciji mora da bude, jer sve prirodno postoji determinisano prirodnim zakonima, u prirodi ne mozhe da postoji nishta slobodno, vecj je sve nuzhno pokretano nekim uzrocima koliko god ti uzroci bili kompleksni i haotichni, ovo shto nije determinisamo zakonom uzroka i posledice je natprirodno. dakle, ako slobodna volja postoji, po definiciji je natprirodna. mogucje. to je ideja hilozoizma, da hile po sebi, dakle sva materija- ima u sebi potencijal za zhivot (zoe) i ostale kompleksnije forme postojanja. postoji klasifikacija zvana scala natuae, ide ovako: materija = m zhiva bicja = m + x svesna bicja = m + x + y razumna bicja = m + x + y + z moderna nauka se uglavnom temelji na naturalistichkom/ fizikalistichkom stavu koji smatra da su sve te 4 stvari na istom kvalitativnom nivou, jedino na drugachijem kvantitativnom nivou, razlika je u kompleksnosti, ali je sushtina ista. sa druge strane, mishljenje klasichne filozofije je da su m, x, y i z ontoloshki razlichite kategorije postojanja (iako su sve napravljene od pochetne, monistichke materije "a") ali naravno, mogucje je i mishljenje da m u sebi ima potencijal da razvije x, y i z- otprilike stav da je sva priroda ustvari natprirodna; ili ostale kombinacije, da m mozhe da razvije x i y ali da je z ontoloshki drugachije od prva tri- shto je stav tradicionalnih abrahimistichkih religija, ili da m mozhe da razvije x, ali da su y i z ontoloshki drugachiji, shto je tradicionalni stav darmichkih religija, ja prihvatam taj stav.

odgovorio sam. kada takvog choveka pitash- da li postoji bog, i on ti da neki od ona tri odgovora, onda znash kako mozhesh da ga klasifikujesh. ono shto kolokvijalno nazivamo materija je inertno, ne mozhe da bude tvorac ichega. tu je bitan argument iz slobodne volje, koji istiche da je slobodna volja natprirodan fenomen i da je samim tim svojstvo ne fizichkog tela, vec nechega shto je dekart nazvao res cogitans, shto se kolokvijalno naziva dusha, a to je od neke materije koja je kategorichki drugachija od onoga shto kolokvijalno nazivamo materija, od chega je fizichki svet. shto cje recji da od te prvobitne monistichke materije nije nastala samo ova fizichka materija od koje se sastoji fizichki svet vecj i natprirodna materija od koje su napravljene dushe, koje su lichnosti, shto nas onda upucjuje na to da je prvobitna nestvorena materija lichnost, tj. telo lichnosti, i tu lichnost nazivamo bog. prvobitna materija mora da bude bog, mozhe i da se kazhe da materija mora da bude telo bicja, tj. da je ono shto su grci zvali 'hile' prvobitna nestvorena materija- bozhije telo, od kojeg on stvara sve shto postoji, i fizichku materiju od koje je svet, i natprirodnu materiju od koje su dushe.

zapravo je jedino logichno objasnjenje da je materija nestvorena i da je materija bog, panenteizam. kao shto rekoh, radi se o klasifikaciji odgovora na pitanje da li postoji bog- od mogucjih odgovora da, ne ili ne tvrdim ni da ni ne (ne znam), i ako kazhe da, da li to temelji na veri ili na argumentima.

to je samo ponavljanje problema koje argument prvog uzroka reshava. bolje recji aksiom prvog uzroka jer je nestvoreni tvorac logichka nuzhnost, kao shto je beskonachnost prostora logichna nuzhnost, jer ne mozhe da postoji njegova granica. pitati- "a ako nema granicu, dokle onda ide prostor (ili u shta)" je besmisleno isto kao i pitati ko je stvorio boga, jer kao shto je beskonachnost prostora, iako ne bash shvatljiva- logichka nuzhnost, isto tako je i postojanje boga- iako ne bash shvatljivo- logichka nuzhnost, jednostavno nemogucje je da postoji regresivno beskonachni kauzalni lanac.

zapravo, argumentovano je utvrdjeno da bog postoji

stavovi su vrlo, vrlo retko racionalni. josh su stari grci prichali o 3 generalna nachina zasnivanja stavova- ethos, pathos i logos- ethos- pozivanje za autoritet (osobe, osoba, tradicije), pathos- pozivanje na emocije (svidja mi se, ne svidja mi se, ima posledice koje smatram dobrim/ loshim, zastupa ga osoba koju podrzhavam ili ne podrzhavam) i logos- pozivanje na argumente i objasnjavanje validnosti i pravilnosti tih argumenata. ne radi se niti o psihi niti o znanju, radi se o tvrdnji o postojanju boga. to da li neko tvrdi da zna da bog postoji se tiche njegovih argumenata za tvrdnju koja joj nuzhno prethodi, a to je tvrdnja da bog postoji. dakle neko prvo mora da tvrdi da bog postoji da bi mogao da tvrdi da zna da bog postoji. kada ja kazhem- tvrdim da bog postoji, npr. kao odgovor na nechije pitanje o postojanju boga, to nema veze sa znanjem ili neznanjem, a tek sa mojim odgovorom na dalje pitanje "na osnovu chega to tvrdish" onda to ulazi u sferu epistemologije, tj. znanja ili neznanja. dakle, kao shto rekoh, na to osnovno pitanje- da li postoji bog, mozhe da postoji 3 odgovora: 1- tvrdim da postoji 2- tvrdim da ne postoji 3- ne tvrdim da postoji niti tvrdim da ne postoji ako prvu tvrdnju chovek temelji na veri to je teizam, ako na racionalistichkim argumentima, onda je to deizam. druga tvrdnja mozhe da bude temeljenja samo na veri, jer je nemogucje racionalistichki ili empirijski dokazati nepostojanje nechega shto je definisano na tako opshti nachin. trecji stav je skeptichki te je po definiciji racionalistichki. dakle, ostaje ispravna klasifikacija stavova po pitanju postojanja boga ostaje: verski zasnovani stavovi: pozitivan- teizam, negativan- ateizam racionalno zasnovani stavovi: pozitivan- deizam, negativan- agnosticizam.

ne radi se o klasifikaciji ljudi i njihovih kompleksnih argumenata i poluargumana za svoje kompleksne stavove, radi se o klasifikaciji konkretnih stavova o postojanju boga. na to pitanje mozhe da postoji 3 stava- postoji, ne postoji, ne tvrdim ni da postoji ni da ne postoji. prvi stav mozhe da se zasniva na veri ili na argumentima i na osovu toga je ili teistichki ili deistichki; drugi stav mozhe da se zasniva jedino na veri jer ne mozhe da postoji empirichko opovrgavanje tako opshte tvrdnje niti su deistichki argumenti opovrgnuti. trecji stav je skeptichki, shto cje recji po definiciji racionalistichki. dakle, ispravna klasifikacija ostaje: verski zasnovani stavovi: pozitivan- teizam, negativan- ateizam racionalno zasnovani stavovi: pozitivan- deizam, negativan- agnosticizam.

znanje se tiche epistemologije, a tvrdjnje o potojanju boga su teoloshke. to da li neko neko veruje ili smatra da neshto zna je nebitno za klasifikaciju njegove teoloshke tvrdnje. oznachiti ateizam kao odsustvo vere u boga je prvenstveno i ochigledno pogreshno jer pod taj opis spada deizam, a deizam ochigledno nije podvrsta ateizma, jer tvrdi da bog postoji iako odbacuje veru u boga, jer tvrdi da postoji ne na osnovu vere vecj na osnovu racionalnih argumenata. ispravna klasifikacija teoloshkih stavova ostaje: verski zasnovani stavovi: pozitivan- teizam, negativan- ateizam racionalno zasnovani stavovi: pozitivan- deizam, negativan- agnosticizam.