Ako budem tražio i koračao niz stvari ovog života u nadi da ću makar jednom sebe trgnuti iz sna i shvatiti, tada će mi prolaznost stvari jedna drugu nastavljati sa svakim otkucajem sata. Koliko god uživao u ovom svetu sada, misli moje uvek skliznu sa ivice tih neizmerivih oličja sreće što ih vetar miluje kao hiljade proplanka. I tako sve stvari lete i klize, nošene rukama vetrova među raznim razbacalim cvetovima, i obvijen oko njih, zajedno padamo niz liticu ovog vremena. I tamo negde, u dubini ponora tuge pod senkom posmatram kako padaju listovi sa drveta. Jedan za drugim, i tako dok na mojim očima ne ostanu crne i tvrde izobličene grane, i debelo i ispucalo stablo. Svakom listu treba 3 sekunde da padne. 1-a, kada kreće; tad je najsporiji. To je onaj kobni trenutak odvajanja i prepuštanja zemljinoj teži. Uvertira za nebrojane spletove i preplete. Tada list, da može da oseti, postaje svestan svih svojih žila na sebi osećajući kako se protežu i gube svoju jedinu vezu s onim što im je podarilo život. I ubrzo slobodan pad preuzima svoje, i vazduh struji i naleće udarajući od krhke osušene membrane, ponekad i pocepajući otvor kroz njih. Zatim bi vazduh prolazio kroz svaku okrzlinu ivice, nestabilno menjajući svoj intezitet i smer poigravajući se s njim. Tako je počinjala igra. 2-ga sekunda, ona kobnija, koja određuje sudbinu, ili sama po sebi predstavlja tok sudbine lista, je možda i najduži period tragedije. Tada, glavni lik predstave se udaljava iz okruženja u kom smo ga prvi put upoznali, i susreće se sa raznim nepoznatim objektima i neobičnim nasrtajima vetra. I sva nemoćnost skupljena u njemu, jer je obamro, presuho i star, bori se sa kandžama vremena, i već pri kraju 2-ga sekunde, neminovno borba je izgubljena. Ljuljanje se može vrlo brzo i prekinuti, ako se na putu naiđe na neku banderu, ili krov; ali samo to ljuljanje upravo određuje gde će biti završetak tog beskonačnog pada. Sama srž ljuljanja čini se da je stopljena od raznih uticaja. Ta cela 2ga sekunda je upijanje svih fizičkih zakona prirode u jednom trenutku naređane kontinualno, pa čak i isprepletene jedne s drugim. Ali na kraju krajeva, i ta najbitnija sekunda koju bi mogli da nazovemo životom, je na neki način samo početak 3će sekunde, završne sekunde, u kojoj bi logikom gledano trebalo biti završetak puta i apsolutni kraj lista. Ali nije.List, kada padne, ono pada među stotine sebi sličnim, mrtvim listovima. Leže tužno skupljene u podnožju drveta, male gomilice krhkih pokrivača tla. A ipak, vetar i tu meša sebe, i raznosi ih daleko od svoje majke, i baca ih izgubljene po stranoj zemlji u kojoj ne vladaju moćni koreni njihovog roidnog stabla; njihove majke. Neki su završavali na putevima, ostavljeni da im okrutna mašinerija ljudskog porekla slomi vrat, i njih cele. Drugi su napuštali svoju popadalu braću, i izlazeći iz kruga ulazili u drugi, sasvim otuđeni krug. Treći su pak išli sami, nošeni sobom, i podvajali se od drugih usamljeno ležeći na povijenim travkama i gledajući ostale svoje i sebi slične. Treba biti podvojen i videti granice ostalih da bi mogli shvatiti mogućnosti i prilike oko nas samih. Jer svi leže na jednoj gomili pokrivajući sebe drugima isto koliko i drugi pokrivaju njih same. Negde, uz put kojim moj pogled sada korača, neki listovi su završavali u mutnim barama, većina na površini, plutajući nad muljom, i blatom. Prodornost takvog okruženja vrlo brzo proširi svoje crnilo kroz svake pore počinjući sa donje strane, one izloženije. I kroz rupice se minijutarnom brzinom na sredini lista oformljava kao. Lagano šireći se, kap prelazi iz veličine semenke od grozda do oblika semenke suncokreta. Pod tom težinom, krhka membrana se savija i majušnim zvucima krckanja širi se uzduž širine barice. Ali niko neće znati da tu i postoji ikakav zvuk, da tako nekakvo malo i nebitno postojanje, ako se i može reći da uopšte postoji, može napraviti krike iz svoje celine. I cela predstava postaje zaboravljena sa trenutkom kada crne zavese mraka pokriju tu tužnu predstavu. Niko neće zaplakati, sem njega samog. Njegova tuga je za njega samog da je odeli sa onim koga ima. A on nema nikoga. I tako moje oči prave tamne zavese, i okretajem glave kao svitaji Sunca što umire nanovo uporno, gde boja zaslepljuje okvire slike, tu gde unesenost prenosi granice i meša shvatanja ne postoji vreme, i moje ruke klize kao niz led preko ove iluzije. Blagim niti razuma što prave konturu svesti fokusiram izmešanu sliku i izoštravam sliku ogromnog plavetnila. I krijem se iza sećanja Anđela. Krijem se jer se prisećam lica i ono što vidim je lice. I posmatram ga duboko. Duboko zagledan u njene oči ja ne vidim ni najmanjeg traga ljudske ruke. U njima prelama, dobijaju blago tužni izgled, sa mokrim uglovima, kao da žele nešto da kažu. Želim da čujem i osluškujem; ali čujem samo da vetar negde u daljini duva. Ne smejući više gledati u njih, od straha da ću čuti ono što mi Njenzine oči govore, pogled mi bojažljivo klizi sa njenih tankih i održavanih trepavica niz njen nosić. I kao na toboganu, vučen gravitacijom koja pobeđuje čak i nebo, odskačem sa vrha njenog malog prćastog nosića, i preskačem što brže da ne bih primetio kako joj grcaju nozdrve, i sa strane taj pakosni pejzaž njenih brda koja su pod poplavom iz onih krajeva očiju. Načinih sada tzo dobro znam, veoma pogrešan potez, i uskočih u tu crvenu jazbinu, taj pakao koji mi se strahovitom brzinom približavao. Srećom, pre nego što sam upao, dva crvena brdašca, njene usne se sklopiše na vreme. I osetih njih na mom čelu. I utom, još nisam siguran, nasta ili presta san. Tada dobih utisak kao da sam se probudio u polovini noći, jer ispred svojih očiju videh nepromočivu barijeru mraka. Oko mene nije bilo ničega, osim možda onoga na čemu ležah. Vrlo brzo pustih čula da nadoknade privremeni prestanak rada očiju. I dok su mu se ruke krećale usporeno ka širini mraka, mogao sam omirisati mešavinu mirisa sveže zemlje, i svežeg drveta. Otežale ruke su se ispružile, ali osim napora u njima, nisam osetio nikakav kraj mraku. Lagano sam ih vraćao u prvobitan položaj. Ubrzo sam shvatio zatišje moje čudne situacije, sa momentom kad u isčekivanju s nadom u preplašenom srcu baš prepustih ušima svu pažnju, tišina se razbijala zvukom udaranja grumena zemlje od drvo. Dolazilo je u serijama. Ležeći nemoćan, procenih da sam već duže vreme paralisan strahom, te s odlučnošću htedoh da se trgnem iz tog stanja,uspravljajući se lagano. I zatvorenih očiju sam ustajao. Lagano. Nisam uopšte osetio težinu svoga tela dok sam se izdizao. Ali, postojalo je nešto u tom predtrenutku otvaranja očiju, nešto što je možda promenilo mene. Kao topla struja koja je neprimentom brzinom prostrujilo kroz mene, ne moje vene i žile, nego kroz celu strukturu moga bića počinjući iz sredine. Postojao sam jedinstvo, celina sa završetkom tog toplog pojasa. I kao iz tunela, svetlost me oslepeše. I videh lice koje nebo ocrtavaše oblacima šarenim. I okolo njega, mnogobrojne grupe nekih poznatih lica, obučenih u crno. Omirisah i vazduh, i osetih da je gust od suza njihovih. Pogledah oko sebe još jedanput, i stajao sam na pokrovu svog sanduka koga su par snažnijih i ćutljivih figura grubim potezima ukopavali. Opkružen sam tamnim, žalosnim obličjima; dok se iznad moje rake izdvajala jedina bela figura od ostalih. Beše nešto jako čudno i poznato sa njenim licem. Nešto što je mene skoro i pobudilo, ali svi pripadnici moga ožalošćenja, ubrzano i neljudskim isprekidanim potezima oformiraše kolonu po jedan i bežali su sa dometa mog zamagljenog vida od njihovih suza. Samo je figura radirajući belim svetlom, ili mi se tako samo činilo tada, ostala.

Zakasnela crna figura se brzo priključivala ostalima.

I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela. A sedeše ispod drveta iz onog davnog sna. U svojim malim rukama je držala jedini zeleni list sa hrpe suvog i opalog. Prilazeći joj lagano, pdsećala me je na dete koje je pronašlo detelinu sa četiri lista, sasvim slučajno, u igri.Ali prilazeći, video sam da to nije tako. Njen osmeh iz daljine, pretvarao se u drhtaje donje usne i stegnutih obraza. Klečala je pognutee glave nad listom u savršenoj tišini. Kako sam se približava, tako se i sa ubijenom razdaljinom sjaj u njenim očima pretapao i kapljao tugom otrovan. Taj sjaj u njenim očima, ne beše od sunca.

Njena usta su mucala i drhtala, kao da ima nešto da kaže. Slušao sam, ali ni vetra nije bilo.Blage usne izmamljivaše moj uzdah, i opčinjen krenuo sam rukom da dotaknem tugu koja je prelivala tako predivno biće. I na santimetar, dva, od moje ruke, prstiju što se od želje izduživaše, rasprahnu se ona, kao mehurić sapunice u hiljade šarenih boja što leteše vazduhom.

Nestala je.

List iz njenih ruku je lagano i neprimetno pada među ostale. Ljuljajući se lagano, levo pa desno. Vetra, tih prošlih trenutaka nije bilo, i uprkos tome, blagi lahor predamnom je odneo list u nebo, van domašaja mog oka.

Na nebu, sunce, jedini putnik, je zalazilo lagano. Kao da je znalo. Previše umoran, znam da sam ostario prebrzo. Gledajući svoje ruke kako ih vreme ubija, nemam reči više nijedne u ustima. Ležem u travu sa zumbulima obešenim. I vreme uzima deo po deo mene. I sve što ostaje je skelet koji crna zemlja pokriva. Više me nema, i sumrak se oglasio prerano.

A Sunce je umrlo.

Kao da je znalo.

 

veoma zreo rad u postupku, odlicna tehnika. problem je tematika, razvodnjena do maksimuma, nefiksna, kao da pricas i pricas i pricas i gubis se. previse detalja, predugo traje, naporno za citanje. ali dobro, u svakom slucaju, vredi.

"I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela."

Jednostavno ne mogu da citam tako nesto. Necu komentarisati samu pricu, posto je, ocito, nisam procitao, ali mislim da je nepotrebno i suvisno pisanje glagola u takvom obliku ("izmamljivaše", "sedeše"). Druga zamerka je na pisanje rednih brojeva. Jeste, mrzi te da pises "drugo", "trece", ali ucini taj mali napor, mnogo je ruzno ovako.

Shto se tiche brojeva u pravu ste, ali to je prepisano sa papira, pa me mrzelo...

 

A razvodnjeno? Pa to i nije ni trebalo da bude bilo shta... Bio sam mnogo tuzan gledajuci kako opada lishce sa drveta sedeci kao dezurni chete.

 

Hvala na kriticizmu.

Kaze se "na kritici", a ne "na kriticizmu"

E, izvini, mnogo mi je dosadno

 

Wow, ovo je fantasticno...

Vrlo neobican jezik i opisi...

 

Moze li se onaj deo o putesestviju listova sa grane do zemlje shvatiti kao metafora o ljudskom zivotu? Ja sam to tako nekako razumela.

 

 

@Lestate - da li ti studiras knjizevnost?

zar se to moze drugachije protumachiti?

Shalim se naravno.

Naravno da su to ljudski zivoti.

Da; stoga mi nije jasan ovaj komentar

 

 

 

 

 

problem je tematika, razvodnjena do maksimuma, nefiksna, kao da pricas i pricas i pricas i gubis se.

 

 

jer, iako je tekst opsiran, ipak sve vreme pises o jednoj stvari..

 

 

Pa gledaj.

Prvo pricham o listovima.

U drugom delu se prebacujem na mrtvog choveka i njegov chulni dozivljaj afterlife-a u kom on srece idealnu simbolichnu reprezentaciju svoje ljubavi.

Alergichna reakcija se verovatno moze lokalizovati na taj deo (drugi) gde se u vecini koristi patetika, tj. da ne bi pogreshno razumela kao loshu stvar, jake emocije.

Mozda sam previshe razvodnio temu kad sam povezao afterlife sa emocijama iz proshlog zivota.

Ali, kao shto rekoh na pochetku, to i nije trebalo da bude ishta pametno, vec chista dokolica mojeg trenutnog emotivnog stanja.

Wow, ovo je fantasticno...

Vrlo neobican jezik i opisi...

 

Moze li se onaj deo o putesestviju listova sa grane do zemlje shvatiti kao metafora o ljudskom zivotu? Ja sam to tako nekako razumela.

 

 

@Lestate - da li ti studiras knjizevnost?

ne, on ne studira nista dubokoumno, gothic to sigurno nije....a i ne razume neke jednostavne aluzije....

 

 

 

HomoPoz.....

@Lestate - da li ti studiras knjizevnost?

ne. ali keva mi j profesor knjizevnosti, gomila osoba iz mog okruzenja su na knjizevnosti, a ja imam neki suludi obicaj da citam. a uz to i pisem.

 

@BVD: pusi kurac.

ijaoooo, pises....

 

inace, isprozivan je tvoj komentar, nisi shvatio....

 

 

 

ponovi li se to sa pushenjem kurca osvanuces mi na Gay Srbiji sa brojem telefona, pa cemo da vidimo ko pushi kome....

 

Lesi be good....

 

 

 

HomoPoz....

imam neki suludi obicaj da citam.

 

 

 

 

 

Pitala sam jer vidim da dosta komentarises a da to nisu idiotski i debilni komentari.

ijaoooo, pises....

 

inace, isprozivan je tvoj komentar, nisi shvatio....

 

 

 

ponovi li se to sa pushenjem kurca osvanuces mi na Gay Srbiji sa brojem telefona, pa cemo da vidimo ko pushi kome....

 

Lesi be good....

 

 

 

HomoPoz....

ne budi picka, okaci i one gde ti razvaljujem bulju.

 

 

 

@ elizabeth:

 

thanks.

A Sunce je umrlo.

Kao da je znalo.

Ajme koja zavrsnica....

zar si morao da spomenesH sunce!

 

Divno, pravac potpis-zasluzujesH!

...Erm...

Hvala...?