I na malu pozornicu istrča čovečuljak pregažen svojim korakom. Naglo se zaustavio, promrmljo par reči, poklonio se i polako se udaljavao nazad, prema mestu iz kog je istrčao, sa pogledom uperenim prema zavesama. Nestao je. Pozorište je bilo mirno. Gomila ljudi, posedana u somotno crvena sedišta, čekala su strpljivo. Njihovi pogledi se nisu odvajali sa kulisa scene, koja su pokrivala tako milu predstavu kojoj su se ovde okupili da bi je ispratili svojim oduševljenjem, i da bi joj dali smisao. Čekali su. Nervoza se polako skupljala na licima gledalaca, sada tako besna. Ubrzo su počela dobacivanja. Neki ljudi su ustajali i kretali kprema malim vratima izlaza. I onda ponovo, mali čovečuljak istrča na pozornicu. Svojim malim kreštavim glasom pokušavao je da smiri ljude, ali njegova ne rečitost i visoki ton njegovog glasa je postizao sasvim suprotan uticaj. Uzalud su bili svi napori malog čovečuljka. Uskoro je pozorište bilo sasvim prazno. I mali starac je seo nasred bine. Pognutom glavom ispuštao je tihe svukove. Zvukove plača. Svojim nespretnim, drhtavim prstima brisao je suze. Njegov plač je sad, pošto se buka koju su pravili besni ljudi stišala, odjekivao je malom prostorijom. U njoj su sada ostali samo on i njegova senka, i tuga koja se slivala niz naborane obraze. Sve oko njega je bilo tiho, čak i svetlo u kom je, počelo je da stišavasvoju naglašenost, kao da je sijalica umorna od sijanja, i kao da želi, i ona da napusti prostriju, da ne vidi sramne suze, da ne prisustvuje tom gnusnom činu samosažaljenja. Kao da ni svetlo ne mari za njega. Plakao je, najtužniji čovek, sam, nad predstavom, nad ljudima. On više predstava nema. Sve su odigrane. Zavesa više ne želi da bude podignuta. Nikad više. Plakao je, najusamljeniji čovek, sam, plakao je za sobom. Stao je.Osećao je nečije prisustvo i mahinalno podiže glavu da vidi ko li to posmatra njega? Ko li je ostao u njegovom malom svetu, u njegovoj sramoti? I iz mrakasu se čuli koraci. Polako je prilazila mračna figura. Prilazila je njemu, i izlagala se sve više i više bledoj svetlosti, otkrivajući svoj lik. Bio je to gospodin, obučen u skupoceni frak, i kako je prilazio malom starcu, tako je on osećao toplo strujanje u žilama, njegove suze su prestale, i mali starac se uspravio. Stala je figura pored starca, ispružila je ruku prema njemu pružajući mu svileno-belu tkaninu. Starac ga je gledao u lice, ali senka mu je pokrivalalice, i kao da je njegova sena jača od najcrnjeg mraka, crte njegovog lica su ostale sakrivene. Ali čak i u toj najmračnijoj senci, njegove krupne, crne oči, davale su slabačan trag odsjaja onog tako odlutalog svetla. Ali, ono što je starac primetio istog trenutka kad mu se mala bela maramica držana u ruci pažljivo prekrivenoj sa rukavicom istog materijala kao i ta maramica; ono što su oči prelivene suzama primetile je da je čudna figura bila pokrivena u potpunosti odelom za svečane izlaske, i da na njoj nije bio otkriven ni jedan delić kože. Sleđujući strah je zavladao umom malog čoveka, u kom je odjekivalo poricanje vizije. Njegova ruka je krenulada ga dotakne, gotovo automatski; ali čim se njegova ruka pomerila za santimetar, kroz svaki njegov nerv, kroz sve njegove vene, arterije, kroz njegovo srce, brzinom kojom samo oni najneprijatniji osećaji prolaze kroz čoveka, kroz njega je prošao sivo-hladni, bledi osećaj gadosti i mučnine, praćen iznenadnim neprimetnim sitnim grčenjem mišića. Njegove oči se ponovo napuniše suzama, dok su i one bile u stanju grčenja. Gledao je te tamne, duboke, hladne oči svojim, razgoračenim preko svake mere. I umesto da ga dodirne, njegova ruka je promenila pravac, svesno, prema maramici koja beše tako naivno ispružena njemu. Znojavim i drhtavim rukama; skoro isto drhtavo kao u njegov glas kojim je izgovarao:'' Hvala .'' Dok su njegove ruke pokretima brzim i ne pažljivim brisale sve tragove njegovih lučevina, kako suznih, tako i znojnih sa lica; čvrsto je držao maramicu na kojoj je primetio svoje prezime uvezeno u nju. Njegove oči su se zaustavile na maramici. Shvatio je da je On došao da ga vodi. Poslednji put je prešao pogledom po pozorištu, želeći da se oprosti tišinom od svega što ga je okruživalo. Mračna figura mu ispruži sada ruku, što je starac spremno propratio, ustao i rekao: Idemo. I zajedno su krenuli ka vratima izlaza iz kojih je dopirala bela svetlost.

jedna od najatmosfericnijih prica ovde ikada. jako dobro. konacno deskriptivna proza sa nekom funkcijom osim ciste deskripcije.

oh, ovo me je stvarno dirnulo

Prvo zato shto je pozorishte u pitanju . Sve shto ima veze sa scenom me jako dirne

A, ovo je na chudan i lep nachin dirnulo.

Sasvim sluchajno mi je iz winampa ishla muzika : QUEEN "Bohemian rhapsody" - sasvim se uklopila u onaj pochetni deo, tako da- slushajte to dok chitate

Ima finih momentata, malo greshaka..u smislu spojene dve rrechi, ali ne mari !

uh!

ne znam shta da kazem...

Enjoy the silence

uh.

mislim da komentar nije potreban.

sve je shvaceno.

jako je dobro... samo me nerviraju rechi tipa mahinalno, automatski... ali pricha je extra....

pocetak me odusevio, savrseno si docarao tugu i samocu, samo sto mi suze nisu krenule. a kraj... malo me razocarao.

u svakom slucaju, odlicno napisano.

elegantno obuceni covek koji je ponudio maramicu je Bog, je l' da?

Ja mislim da je ostavio slobodu da svako nadje svog choveka sa maramicom, tako saam ja shvatila...

Bravo. Odlično napisana priča, veoma dobro je dočarana atmosfera i lik starca.

 

Što narod kaže, "kratko, ali jebitačno".

...Silencio...

 

Svidja mi se...

Chovek sa maramicom je Bog, starac sam ja,

barem shto se mene tiche...