Buduca Pesnikinja Veka

[Zbrilion]

BUDUCA PESNIKINJA VEKA

 

 

 

 

 

 

 

 

Odlucila je da me vidi. Buduca pesnikinja veka. Zenska osoba koja je svoje radove vec godinama objavljivala pod pseudonimom "Vera Valemberg", kontroverzna, prevodjena sirom Evrope i sa neverovatnom sposobnoscu transformacije poetskog stila.

 

Priznata od strane predstavnika underground literature, ali i od strane akademika. Njena prva zbirka pesama "Erekcija Misli" je nedavno objavljena i u Americi, i Vera je konstantno bila u usponu.

 

Davala je poneki intervju, gostovala u par emisija, ali uvek putem telefona, interneta ili klasicne poste. Niko nije znao njeno pravo ime i prezime, niti kako izgleda, pa ni njen izdavac, takodje ekscentrik. "Dok se knjige prodaju, nije me briga" - govorio je. Nije otkrivala gotovo nista o sebi i svom privatnom zivotu u intervjuima, to je bilo precutno pravilo.

 

Mnogi su sve to oko nje smatrali marketinskim trikom, ili su pretpostavljali da je tesko bolesna, eventualno jako ruzna, obogaljena, unakazena. Ja nisam imao neko posebno misljenje o tome.

 

Birala je emisije u kojima se ukljucivala u program, imala je kristalno jasne stavove o svemu, jezivu moc zapazanja, prilicnu sirinu, dobre digresije, fine paralele, koncizne zakljucke. Britka i bez dlake na jeziku, ali sa stilom. Inteligentna i nacitana persona. A izabrala je bas mene.

 

Jednostavno sam na jednom poznatom pesnickom forumu dobio kratku i neobicnu privatnu poruku potpisanu sa "Vera". Mislio sam da me neko podjebava, da hoce da mi smesti batine, ili je mozda i neka ludaca u pitanju. Na poruku sam odgovorio uzdrzano i sa skepticizmom. Razmenili smo jos nekoliko poruka i moja sumnja se polako topila. Misao, forma, sve je odisalo Verom.

 

Na pitanje "zasto bas ja?" mi je odgovorila da sam, eto, odabran, da je jako usamljena i da ima "neki cudan osecaj" u vezi mene. Nadala se da je razumem. Moje pisanje je prokomentarisala sa: "Ni suvise dobro, ni ispod nivoa. Simpaticno."

 

U zadnjoj poruci mi je napisala i to da zna da joj necu napraviti novinarsku sacekusu ili pokusati da je fotografisem na kvarnjaka, ili snimim nas razgovor - a ako kasnije budem govorio o tome, ionako mi niko nece verovati. Tvrdila je da ima 30 godina.

 

Zakazala mi je sastanak u pustom parku van centra grada. Nedaleko od parka se nalazila benzinska pumpa, borova sumica, poljana i par kuca u daljini. Prijatno i poluosvetljeno, diskretno mesto, zacudo bez skitnica i narkomana u blizini.

 

Okupao sam se i obrijao svoju divljacku bradu, oprao zube, odabrao jednu od svojih cistih starih kosulja, promenio donji ves i carape, navukao pantalone, nazuo svoje proste crne cipele, strpao u dzep mobilni telefon i nesto para.

 

Pet minuta do ponoci, uzbudjeno i radoznalo koracam ka klupi na kojoj me stvarno ceka zenska silueta. Nigde unaokolo nije bilo ama bas nikoga osim nas. Nestvarna atmosfera. Jednostavno sam dosetao do klupe i seo.

 

- Vera?

 

- Da. Zapravo - Svetlana. "Vera Valemberg" je junakinja nekog stripa, glumica iz doba nemog filma. Uzela sam to ime za pseudonim jer smatram da smo svi junaci nekog nemog sivo-belo-krvavog filma, ili stripa. Zalosni ljudi u zalosnoj zemlji na zalosnoj planeti. Pampur bez mirisa. Zveket ispljunute plombe. A i moj pokojni deda je imao neku ljubavnicu Veru,neku Nemicu. Pricao mi je o njoj dok je bio pod dejstvom morfijuma, posto su mu odsekli i drugu nogu.

 

- Zasto su mu amputirali noge? Dijabetes?

 

- Ne. Pregazio ga je tramvaj. Desava se - hladno mi rece.

 

Dok smo razgovarali, osmotrio sam Veru, zapravo Svetlanu. Divlja i ne tako cista crvena griva od kose, zuckast ten i eroticno-ezotericne azurnoplave oci. Pravilne crte izduzenog lica. Imala je podocnjake i njena faca je znala i za bolje dana, kao uostalom i moja. Ipak, bila je lepa.

 

Takodje je bila i obla, punijih grudi, i lagani visak kilograma je bio ocigledan.Obula je prljave "kanadjanke", nosila je flekave farmerke i crnu majicu sa natpisom "only loosers take drugs". Bela slova su bila zamagljena i iskrivljena, kao da su pod dejstvom LSD-ija. Pored nje je na klupi stajala paklica "memfisa" i dve limenke "lav" piva.

 

Otvorila je limenke, cutke mi dodala jednu. Potom je iz desnog prednjeg dzepa pantalona isceprkala kutiju bugarskih sibica, i dohvatila paklo cigareta. Ponudila me je, odbio sam. Kresnula je sibicu, pripalila sebi cigaretu. Bila je levoruka, i ruke su joj se pomalo tresle. Povukla je dobar dim.

 

- Sta te nagoni da pises onako, Svetlana? Odakle ti sva ta bol? Izvini ako zvucim kao novinar.

 

- Sta tebe sprecava da se izrazis do kraja?

 

- Apsurd svakodnevice, roditelji, siromastvo, nezrelost, ulica, faks, skupstina, crna hronika...glupost i zlo.

 

- Upravo to. Izvini, moram da se javim mladjem bratu.

 

Iz zadnjeg dzepa pantalona ona izvadi desetak godina star mobilni telefon neznane mare, prava cigla, gori i od mog. Ekran je bio naprsnut i skapirao sam da je celo vreme sedela na svom telefonu. Tastaturi je falilo jedno dugme, i ona podize sa zemlje grancicu ne bi li njome ubola tacku na integralnoj ploci i okrenula zeljeni broj. Preko ostalih tipki je bio zalepljen dvostruki sloj selotejpa.

 

"Halo, Bogdane, kako si? Da li ti nesto treba? Da li da dodjem uskoro? Sve je u redu? Mozes sve sam? Vazi, Bogdane, ja cu se vratiti do jutra. Ljubim te."

 

- Mozda bi trebala da nabavis nov telefon - primetih ja.

 

- Moguce. Ne opterecujem se time. Znas, Bogdan je u invalidskim kolicima. Paralizovan je od struka nanize. Novac koji dobijam od honorara odvajam za njegovu operaciju. Sansa da operacija uspe i da on ponovo prohoda je mala, ali moram da pokusam. Prikupila sam vise od polovine potrebne sume.

 

- Zao mi je. Kako se to desilo?

 

-Isutirali su ga skinsi na decijem igralistu jer nije hteo da im da loptu. Nikada ih nisu uhvatili. Sjebali su mu kicmu - odgovori ona smireno.

 

- Cime se sada Bogdan bavi? Kako mu je?

 

- Bavi se web-dizajnom i igra igrice. Onako je, retko izlazi. Ponekad posecuje porno-sajtove i gleda romanticne komedije, cita ljubavne romane. Nikada nije bio sa devojkom. Tuzno.

 

Cutali smo, otpili par gutljaja piva, ona dovrsi cigaretu. Purjala je kao parna lokomotiva, nikada nisam video nekoga da tako brzo dokrajci cigaru. Onda iz levog prednjeg dzepa izvadi zutu plasticnu kapsulu od kinder-jajeta, i otvori je. Bila je puna tableta raznih vrsta. Kulturno me je ponudila, odbio sam, ona popi 6-7 tableta sa malo piva.

 

- Ne bih smela da kombinujem "haloperidol" i "mendileks" sa alkoholom, mogla bih i ja da ostanem nepokretna. Ali jebiga.

 

- Ako bi se pokazala javnosti, mozda bi lakse i brze zaradila novac za Bogdanovu operaciju? Mogla bi i da napises roman?

 

- Mozda. Ali sve je to smaranje, publicitet, sujetne kolege, novinari, knjizevne veceri, ljudi koji te cimaju, stalno nesto hoce...a i vezana sam za brata. Razmislicu. Mozda jednom, kada budem bila spremna za to.

 

- Kako ti je uopste uspelo da za sada do te mere sacuvas svoj pravi identitet i svoju privatnost?

 

- Moj izdavac je faca. I on delimicno zna moju pricu, videli smo se jednom, na pocetku. Sve ide preko njega, i novcane transakcije. Zahvalna sam mu do neba. Nije me izneverio, za sada. Kako si poceo da pises?

 

- Sanjao sam sivog vuka u kavezu. Cikao me je da ga oslobodim.

 

- Moje roditelje su pojeli vukovi.

 

- Kako?!

 

- Vracali su se sa planine. Kolima. Isli su da obidju vikendicu. Cale je izgubio kontrolu nad vozilom. Mozda je bio pijan, a put je bio pun rupa. Survali su se u neku provaliju. Nasli su ih posle dve nedelje. Mislim, ono sto je ostalo od njih.

 

- To je uzasno.

 

- Znam. Znas, imam problema sa ljudima. Fobiju od ljudi. Prilikom prvog poljupca sam slucajno podrignula, a decko mi je raspalio samar i ostavio me. Rasekao mi je usnu, od siline udarca sam se stropostala na plocnik. A bila sam smrtno zaljubljena u njega.

 

- Kakav debil.

 

- U sesnaest sam sa najboljom ortakinjom pobegla od kuce. Htele smo da vidimo more. Prikupile smo nesto kinte od dzeparca i stopirale. Nismo daleko stigle. Priveli su nas panduri u nekoj zabiti. Silovali su nas. Naizmenicno. Tri zadrigle, pripite seoske svinje koje nose uniformu. A bile smo nevine. Izivljavali su se, jebali su nas i u dupe, rascepali nam cmar, gurali nam pendreke u vaginu. Povredili su mi matericu. Lekari su mi rekli da verovatno necu moci da imam dece.

 

- O Boze...da li ste ih prijavile?!

 

- Naravno. Na sudu su ih oslobodili usled "nedostatka dokaza". Tvrdili su da su nas pronasli takve. Nasa rec protiv njihove. "Uzorni i porodicni ljudi, cuvari reda i mira". Nismo odmah ni podvrgnute pregledima. Zlostavljali su nas u memljivoj celiji. Celu noc smo drhtale od bolova jecajuci, dok su pacovi i bubasvabe plesali po usranim zidovima.

 

- Kako ste prezivele sve to? - upitah tiho.

 

- Perezale smo vene. Ona je uspela, ja nisam - rece i pokaza mi oziljke od zileta na unutrasnjim stranama podlaktica.

 

- Da li si bila sa nekim muskarcem posle toga?

 

- Jesam, dosta kasnije. Znao je moju pricu i nije insistirao na seksu. Bio je strpljiv. Ali posle godinu dana vise nije mogao da izdrzi, i platio je nekoj kurvi da je potuca. Od nje je dobio i AIDS, za male pare. Pretvorio se u svoju sopstvenu senku. Preminuo je pre par meseci. Zao mi ga je. Ali i to se desava.

 

- Posecivala si psihijatra?

 

- Svakako. Promenila sam cetvoricu specijalista. I svi su hteli da me jebu. Onda sam otisla kod zene.

 

- .....i?

 

- .....i ona je pokusala da me zavede. Onda sam odustala.

 

- Razumem.

 

- A ti? Da li bi i ti voleo da me jebes? - upita me odjednom.

 

- Ovaj, Svetlana, izasli smo da pricamo...i dalje mi nije jasno zasto si odabrala bas mene. Mislim, ima i daleko pametnijih i starijih osoba..

 

- Bio si mi sladak. Imam poverenja u tebe. Intelektualci su mahom prepotentna govna - odgovori mi ona. Cutao sam zbunjen.

 

- I? Da li bi voleo DA ME JEBES ?! - razdra se ona. Bio sam zatecen.

 

- Svetlana, smiri se...

 

- Sta, kao ne bi voleo da me jebes? - upita ona i tutnu mi u saku kondom koji je munjevitom brzinom izvukla iz famoznog levog dzepa. Utisnuti rok trajanja je jasno pokazivao da doticni prezervativ odavno nije za upotrebu.

 

- Svetlana, rastrojena si...mozda je i do lekova koje si popila. To ti je terapija?

 

- I da i ne - odgovori ona. Nervozno je klatila stopalom, a ruke su joj jace podrhtavale. Preznojavala se.

 

- Znaci, neces da me jebes?

 

- Nije ti dobro. Mozda bi mogla da polako krenes kuci? Trebaces bratu sutra. Uskoro ce nocni bus. Staje kod pumpe - rekoh joj ne obaziruci se na njeno pitanje.

 

- Znam....i u pravu si, ne osecam se dobro.... - primiri se ona, posle krace pauze.

 

- U redu je. Krenucemo sada polako. Ok?

 

- Ok.

 

Ostavio sam prazne limenke i uzegli kurton na klupi, dodao joj kutiju sibica i cigarete, uhvatio je pod ruku, ustali smo.

Posli smo ka pumpi, prepesacili zapustenu livadu prekrivenu otpacima i izmetom nepoznatog porekla, odvukli se do autobuskog stajalista, stali. Zadigla je majicu i pruzila mi svitak od desetak listova urolane hartije koji je do tada drzala zadenut za pojasom.

 

- Ovo je za tebe....neke od mojih pesama.....verovatno ih nikada necu publikovati...

 

- Hvala, Svetlana...

 

Autobus je dojezdio iz mraka i vozac ukoci. Nekoliko potencijalnih lopova i manijaka u vozilu, ukljucujuci i sofera.

 

- Otpraticu te do kuce, Svetlana. Hoces?

 

- Ne, izvini...ne moras da znas gde zivim. Ne brini, nije mi ni prvi ni poslednji put. Ako me neko napadne, odbranicu se...svojim mobilnim telefonom? - pokusa da se nasali sa mnom, ali se niko od nas dvoje nije nasmejao.

 

- Hocemo li se nekada videti ponovo? - upitah je.

 

- Mozda, ko zna.

 

- U svakom slucaju, srecno.

 

- Sreca je relativna stvar - odgovori mi.

 

Vozac je zatrubio i ona uskoci u bus. Auspuh zabrunda i krntija se izgubi iz mog vidokruga zajedno sa Svetlanom u njoj. Gorcina i nelagodnost su ostale, i vise nego sveprisutne.

 

 

 

Osvrnuo sam se ka benzinskoj pumpi, otisao do nje i potrosio sav novac na pice, seo ispod drveta i ckiljio u papir opijajuci se, zapitavsi se da li je gore da me pijanog siluju neki HIV pozitivni gej-policajci, olese skinhedsi, zgazi tramvaj, izbode lopov, razvuku psi lutalice ili sve to zajedno u subotu u parku u 4 ujutro.

 

 

 

[tovar]

brutalno dobro. razbija.