Sa žutim kartonom u indeksu i indeksom u dzepu, krenuo sam put Studenjaka, pravac Zelenjak pa na sedamdesetpeticu. Uvek kada sam išao u nepoznate krajeve, pitao sam vozača gde da izađem, ovog puta to stvarno nije bilo potrebno, moždane ćelije su jednoglasno izglasale : izađi gde rulja krene da izlazi.

- Izvini, gde se nalazi drugi blok ?

- Jel ‘ ti treba G ili F krilo ?

- Ne znam koje krilo, samo znam da treba da odem u drugi blok.

- Reci mi u koju sobu ideš, ako nije tajna ?

Smeškali smo se, zbog tajne, za koju smo znali da nije tajna.

- 547.

- To ti je G krilo. Prođi kroz ovaj prolaz i pravo ispred sebe ugledaćeš dugačku zgradu.

- A u koju ti sobu ideš, ako nije tajna ?

- Eee, to je tajna .

Smešak ispod kovrdžave kose. Smešak sam video na tren, a kovrdžavu kosu sam

posmatrao narednih tridesetak koraka, koliko mi je bilo potrebno da dođem do prolaza. Bio je to pravi, pravcati prolaz, šibala je promaja, moje čizme gnječile su snežne pahulje, a odzvanjalo je kao da drobim kamenje. Utabana stazica preko parka, vodila je pravo do ulaza u tu zgradu. Vrata zjape, portirnica bez portira, telefonska govornica bez šaptača, paučina lebdi na promaji, jedino užurbani koraci remete misli o napuštenosti zgrade. Peti sprat, gde sada, desno ili levo ? Odlučio sam se za desno. Počeli su da se ređaju brojevi u nizu, koji vodi do odredišta. Jednolično treperenje poluživih neonki, povremeno je prekidao iznenadni bljesak neke polumrtve neonke. Hodao sam opušteno duž hodnika, imajući na umu da obratim pažnju na broj sobe, kada intuitivno prebrojim petnestak soba. Osetio sam da se bližim nužniku, zaustavio dah i užurbano prešao desetak koraka. Kada sam prešao u zonu manjeg smrada, shvatio sam da sam ušao u zonu totalnog mraka. Tu su sve neonke bile mrtve. Nemam upaljač, šta sad ? Jedino da se vratim do poluživih neonki, pročitam broj i brojanjem dođem do moje sobe. Kucao sam tri puta, sa tri prsta, baš onako srpski, ali nije bilo naznake da nekog ima u sobi. Zar je moguće da u četvorokrevetnoj sobi nema nikog ? Dilemu je otklonio grub muški glas iz sobe :

- Ajde.

Kako sam otvorio vrata, zapuhnula me mešavina ustajalog vazduha i znoja. U letu sam prebrojao tri kreveta. Taman kada sam pomislio da jedan krevet fali, shvatio sam da zapravo ima dva kreveta viška. Bili su to kreveti na sprat. Jedan čovek od tridesetak godina radoznalo je podizao glavu. Svi ostali su spavali, baš onako kako dolikuje u vreme popodnevnog odmora.

- Zdravo, ja sam dobio mesto u ovoj sobi.

- Pa ?

Nadlakćen čovek mirno je ležao, na gornjem krevetu i uživao u mojoj zbunjenosti. On je na mom licu video zbunjenost a ja u njegovim očima uživanje. Gledao me je sa fizičke i psihološke visine. Nekako bi mi bilo lakše da je ležao na donjem krevetu. Poslednjim impulsom prisebnosti progovorio sam :

- Pa, došao sam da vidim ko treba da se iseli.

- Odavde niko se nije iselio tri godine.

- Ne mora da se iseljava ako kupi mesto.

- Što ne reče odmah čoveče, nego se natežemo oko gluposti.

Kako sam mogao odmah da mu kažem, kada sam u letu shvatio da mi je jedini izbor da prodam mesto.

- Ko želi da kupi mesto ?

- Ne želi niko, ali na njega je red - uperio je prstom kao dečak pištolj, prema ormaru.

Napravio sam blagi poluokret u pravcu njegovog prsta, koji je delovao kao igla na kompasu. Nisam ni sumnjao da pokazuje pravu stranu. Na ormaru je ležala ljudska prilika, glave okrenute prema zidu. Tek tada sam postao svestan, kako izgleda cela soba. Tada sam bacio pogled i na drugi ormar, na čijem vrhu su bile vojničke kocke, jastuk i ćebe. Osam kreveta, dva ormara, jedan sto i četiri stolice, lavabo i rešo na podu, to je bio inventar sobe.

- Hajde onda budi ga, da radimo.

- Budi se kumašine, došao čovek za mesto - stajao je ispred ormara i ponavljao :

“ budi se kume, budi se kume ...”

- Šta je bre ?

- Ajde ne glumi, došao čovek da ti proda mesto.

- Dobro, dobro, neka sačeka, sad ću ja samo da se sredim.

Izgledalo je, kao da se obratio sekretarici, a da sam ja bio ispred vrata kancelarije. Stvarnost je bila malo drugačija, sekretarica je bila u gaćama i imala je čupave noge, ja sam bio ispred njega, a na zidovima kancelarije bili su vulkanizerski posteri umesto slika. Svako ima pravo da nastavi započete snove, čak i na javi. Prilika sa ormara, vešto je iz ležećeg položaja, prešla u snuždeni sedeći položaj. Gledao sam glavu ugneždenu izmedju ruku, ruke podbočene na butine, noge oklambešene kao kod drvene lutke, i čekao spodobu, sa dugom kosom, da mi se obrati.

- A, ti si taj ?

- Aha.

- Sad ću ja samo da se umijem.

- Važi.

Skok i tri koraka, prikazali su mi sliku stasitog mladića, koji je zapljuskivao ispijeno lice vodom, koja se slivala niz požuteli lavabo i spirala umor sa njegovog čela. Dok se on umivao, njegov kum se meškoljio ispod braon, na ivici nagorelog ćebeta, i spremao za nastavak starog ili nastanak novog sna. Dok se dugokosi brisao peškirom čuo sam mrmljanje :

- Ajde da izađemo u hodnik da na probudimo ove.

Našli smo se licem u lice, ali nismo videli dobro lica. Krenuli smo prema kraju hodnika, gde se nazirala prirodna svetlost. Dok smo koračali, počeo je razgovor :

- Učio sam celu noć, dole u čitaonici, smrzao sam se - ja sam klimao glavom, kao da znam kako je u čitaonici, a moje klimanje glavom nije se videlo u mraku - ne mogu danju u čitaonicu, smeta mi ono šuškanje, kašljanje i prelistavanje - došli smo do kraja hodnika, gde je počinjao mostić koji je spajao dve zgrade. Bili smo iznad prolaza, kroz koji je verovatno šibala promaja.

- Koliko tražiš za mesto ?

- Pedeset maraka.

- Usledio je teatralni nastup, mahanjem rukom i okretanje leđa. Da nisam čuo da je tri godine na istom mestu, možda bih se iznenadio, ovako to je izostalo.

- Ma ne dam ti više od deset maraka, jel ‘ vidiš kakva je soba?

- Pa ?

- Pa ne vredi više, rođače, ne vredi. Možeš da dovedeš koga hoćeš, ili će uzeti deset maraka ili se neće useliti.

Fiktivno pravo na mojoj strani, a realnost na njegovoj. Morao sam da izbacim i poslednji adut, koji sam smislio dok sam čekao da se rasani :

- A šta ako se ne uselim, pa upravnik ustupi sobu nekom svom ? Onda ćeš morati da se iseliš.

Kada sam mu ovo sasuo, na tren je postao ukočen, ali to je samo bio prelaz između ozbiljnosti, koju je glumio i prirodnog smeha, od kojeg se zacenio.

- Dobar si, baš si me nasmejao. Pa upravnici ne ustupaju ovakve rupe svojima. Baš si me nasmejao. Budi srećan što hoću nešto da ti platim, ja sam pošten, nisam ko’ neki.

- Daj dvadeset.

- Dajem petnest.

Ništa drugo mi nije ostalo, sem da se rukujem i sklopim prvi posao u životu. Da bih zaradio tih petnest maraka, morao sam da dođem ponovo sutra, da se zvanično uselim u sobu. Neko bi rekao da je to gubljenje vremena, međutim, moje vreme je oduvek bilo jeftino i drugi su mi ga nesebično jeli. Izgubiti nešto što je jeftino i nije velika šteta.

 

Deviza.. deviza, deviza...

Deviza.. deviza, deviza...

Da to je bilo ono vreme kada si na ulici mogao da cujes : " El ema, bonda, pal mala, dzzzzzz, kafa, caj...."

po obichaju interesantno Sumi. A i dobar biz. ja ne bi umeo nish da mu uzmem.

 

p.s. ja misli(j)o ti iz Bga.

po obichaju interesantno Sumi. A i dobar biz. ja ne bi umeo nish da mu uzmem.

 

p.s. ja misli(j)o ti iz Bga.

Ni sam ne znam kako sam mu uzeo "te pare"...hmm prica je delom zaokruzena, jer ima nastavak kada sam otisao u drugo krilo bloka koje je bio renovirano. To mu dodje kao Hajat i ona cigan mala preko puta Hajata. Ako ovo (sa jos dosta toga), ne dozivi stampano izdanje, onda cu staviti sve na net i bice jasnije.

Nisam iz Bg-a, ali sam dosao na studije i ostao da zivim...a u profilu sam stavio BG, jer mislim da se odnosi na prebivaliste.

p.s

Zahvaljujem na izjavi da je interesantno. Nisu samo glumci i muzicari sujetni, evo dok ti se klanjam, posmatram te ispod oka da li ces poceti da tapses

Edited March 20, 200817 yr by ilegalac

Ni sam ne znam kako sam mu uzeo "te pare"...hmm prica je delom zaokruzena, jer ima nastavak kada sam otisao u drugo krilo bloka koje je bio renovirano. To mu dodje kao Hajat i ona cigan mala preko puta Hajata. Ako ovo (sa jos dosta toga), ne dozivi stampano izdanje, onda cu staviti sve na net i bice jasnije.

Nisam iz Bg-a, ali sam dosao na studije i ostao da zivim...a u profilu sam stavio BG, jer mislim da se odnosi na prebivaliste.

p.s

Zahvaljujem na izjavi da je interesantno. Nisu samo glumci i muzicari sujetni, evo dok ti se klanjam, posmatram te ispod oka da li ces poceti da tapses

Tapsh, tapsh. I nema veze to je bilo bzvz pitanje (jbg dugo se potucam po provincijiama, pa mi preshlo u naviku da primechujem te stvari). Jbsh ljude kojima je mesto rodjenja jedini "kvalitet".

 

Btw. meni j' uvek bilo vazhno kuj' mi tapshe. A voleo bi da prochitam ostatak. Shibni na mail ako se plashish kradje.

Edited March 21, 200817 yr by matatrtaDgrejt

Neprijatno mi je ovde da uđem iz dva razloga:

 

jedan je što postujem ispod 'nikad ne propusti dobru priliku da umukneš'

 

drugi je što remetim prirodnu ravnotežu intimnog razgovora o temi na forumu sa 5000+ reg. članova, što je stvar dostojna divljenja (ne to drugo, nego ono prvo).

 

Samo se nadam da tekst nije deo neke vrlo postmoderno obojene priče o urbanom životu Beograda, gre'ota bi bilo, ali pojava onog kovrdžavog bića obećava ružičaste momente

 

 

Uglavnom, počinjem da se hvatam za glavu kada vidim ko izdaje, a kome ostaje rukopis neizdat. U oba slučaja imam po jedan ilustrativan primer, mada je to zanemarljivo.

 

Mislim da je pripovedački deo tamo gde treba; realni, neusiljeni dijalozi, što je, nekako, makar iz mog ugla, retkost.

 

Nastavak?

Vjerovatno jedini čovjek čije radove ovdje čitam. Zapala mi svojevremeno za oko ona vrlo kratka priča - Desna ruka, tri prsta... Od tada sam fan. Što se mene, ovako laički, tiče, odlično napisano, lako mogu da zamislim da čitam ovako nešto u papirnom izdanju.

... lako mogu da zamislim da čitam ovako nešto u papirnom izdanju.

 

 

Upravo