Jump to content

Minojska civilizacija


Novaliis

Recommended Posts

Tema o drevnoj kulturi koja je cvetala na ostrvu Krit. Trajala je od oko 27. veka pre n.e. do 15. veka pre n.e. Dakle, dosta ranije od anticke Grcke. Uvek sam bio fasciniran njihovom kulturom i lepotom njihovih umetnickih dela, od fresaka do palata. Za mene je to kultura jednako lepa kao i anticka Grcka. Ovde se, takodje, moze diskutovati i o Mikenskoj civilizaciji (1600 pre n.e. – 1100 pre n.e.).

 

 

 

Postovacu delove teksta koji sam isvrljao pre, cini mi se, 3 godine. Uglavnom informacije koje sam dobijao iz raznih knjiga i sa neta. Mislim da ce to pomoci razvijanju dalje diskusije. Kucao sam cirilicu tada, izvinjavam se zbog mesanja dva pisma u jednom postu.   :bigblue:

 

 

 

Све до ископавања Артура Еванса крајем 19. и првом половином 20. века, историја критско-микенске цивилизације је била права непознаница. За њу се знало једино преко Хомерових поема "Илијада" и "Одисеја", које описују догађаје одигране управо у овој епохи, као и из народних грчких предања. Наравно, ови извори никако нису довољни за реконструкцију историје ове давне епохе, али су довољни за откривање њених одређених карактеристика, као што су сазнање да је тада постојала уређена држава са престоницом у Микени, и чињеница да су јунаци ових спевова Грци, судећи по језику и осталим карактеристичним особинама. Међутим, многи историчари 19. века су сматрали Троју и Микену чистим измишљотинама, тј. да су Хомерове приче без икакве историјске основе.

 

arthur_evans_sm.jpg

 

Ser Artur Evans

 

 

 

Цивилизације које су се развијале у басену Егејског мора током Бронзаног доба (око 3000-1200 г. пре н.е.) насељавале су Крит, Кикладска острва, копнену Грчку и делимично обалу Мале Азије. Постојале су две главне културе: Минојска , која је цветала на Криту, са врхунцем у средњем Бронзаном добу и са центрима у Кносу и Фесту; и Микенска која се развила у копненом делу Грчке током позног Бронзаног доба у Микени, Пилу и Тиринсу, као важнијим центрима.

     Према грчким митовима, постојало је доба великих догађања када су се богови директно мешали у судбину људи. Прича о критском краљу Миноју и убиству Минотаура који је лутао чувеним лавиринтом од стране грчког хероја Тесеја можда је само фантастична рефлексија древног рата који је довео до превласти Микене над Критом. Хомеров еп Илијада описује догађања из Тројанског рата, за који се верује да је одигран између 1230 и 1180. г. пре н.е. у ком је славна Троја доживела пад. У том делу се спомињу добро позната места попут "златне Микене" у којој је живео Агамемнон, велики краљ и вођа Ахајаца у Тројанском рату; Пил, родно место мудрог краља Нестора и Фтиа, у којој је живео велики јунак Ахил.

     Заслуге за добијање првих материјалних доказа о постојању ове богате цивилизације има Хајнрих Шлиман, велики љубитељ Хомера и грчке културе. Довољно се обогативши трговином, Хајнрих је прво кренуо у потрагу за легендарном Тројом. На брду у Хисарлику, у Малој Азији, открио је 1871. године рушевине града који је више пута био разаран. Рушевине су удаљене око 6.5 км од Егејског мора. Један слој овог града је свакако представљао и Пријамову Троју, али је проблем био утврдити који тачно. Шлиман је открио шест слојева, а мислио је да је други тај који припада славном времену тројанског рата. Његов ученик Вилхелм Дерпфелд је накнадно открио још два слоја и тврдио је да је шести слој Пријамова Троја коју опева Хомер. Касније се међу научницима појавило мишљење да је слој VIIa Хомерова Троја; заслугу за то има Карл Блеген, и већина научника дели његово мишљење.

 

Шлиман је након открића Троје кренуо путем Микене. Августа 1876. почео је са ископавањем цитаделе, чија се Лавља капија могла видети још током другог века пре н.е. Убрзо је открио масовну архитектуру са гробовима који су садржали велике колекције злата и лепих уметничких предмета. Ово откриће је доказало јасно постојање једне цивилизације, не тако примитивне како се до тада мислило. Ипак, ова Шлиманова открића показала су само материјалну културу микенске епохе, док су сазнања о самим људима, њиховим навикама, занимањима и мислима остала нејасна. Истраживач није знао чак ни народност Микенаца, погрешно мисливши пред крај свог живота да су Феничани.

     Ова значајна открића условила су долазак великог броја истраживача. Дошли су у Атину да виде силно злато пронађено у Микени, а дошао је тада, 1890. године, и млади археолог Артур Еванс, како се касније показало, кључни човек у решавању ове мистерије. Наиме, Еванс је правилно закључио да је оваква цивилизација морала имати јаку економску подлогу, која са своје стране претпоставља и писменост, макар и примитивну, неопходну за вођење евиденције. Проблем је био што до тада нису пронађени никакви натписи у гробницама и дворцима, осим две вазе на којима су се примећивали знаци некаквог примитивног писма. До преокрета је дошло када је Еванс сасвим случајно приметио у некој антикварници у Атини камене печате са урезаним цртама. Открио је да ти печати воде порекло са Крита, где је потом Еванс открио још више таквих примерака, названих "млечним каменима" по њиховој боји. Артур Еванс је још раније мислио да на Криту треба тражити порекло микенске цивилизације, а заједно са њом и писменост, па је зато решио да започне ископавања на острву. О овоме је својевремено размишљао и Хајнрих Шлиман, али све док Крит није 1899. ослобођен Турака, на њему је било забрањено археолошко ископавање. Већ наредне, 1900. године, Еванс нестрпљиво започиње ископавања. Након само недељу дана, током марта 1900. године, чистећи рушевине кноског дворца успео је да пронађе велики број пљоснатих глинених плочица, различитих величина и боја, исписаних непознатим знацима.

     Плочице које данас поседујемо сачуване су захваљујући пожару у коме су изгорели дворови. Ватра је испекла и скаменила плочице које ипак могу бити уништене ако се препусте атмосферским непогодама, киши нпр. Управо тако је и сам Еванс изгубио плочице из једног одељења, оставивши их на киши током једне ноћи.

 

 

 

У развоју критског писма издвајају се три различита ступња која одражавају и епохе њиховог коришћења:

 

1) Хијероглифско писмо – од око 2000 до 1650. године пре н.е.

 

2) Линеарно А ( минојско писмо ) –  1650 до 1450. године пре н.е.

 

3) Линеарно Б – после дешифровања познато и као "микенско писмо". Од око 1400 до 1200. године пре н.е.

 

     Ова открића дала су повод осталим археолозима да покрену сопствена ископавања на другим местима. Тако је 1908. године Италијанска археолошка екипа откопала дворац у Фесту, где је између осталог откривено око двадесет плочица исписаних линеарним А писмом, као и један диск исписан хијероглифскима. Иста ова мисија је потом у Хагији Тријади открила око 150 плочица исписаних поново са линеарним А писмом.

     Највише интересовања је побудило линеарно Б писмо, јер је у Кносу пронађено највише плочица исписаних управо тим писмом, а касније је и у копненом делу Грчке пронађено више таквих плочица. Пронађене су амфоре са натписима на овом писму у Теби, Тиринту, Елеусини, Микени и Орхомену, на шта је Еванс одговорио како су ти судови увоз са Крита, јер није могао да допусти мисао да су Грци у другој половини II миленијума били писмени. Сматрао је да је тада Грчка била критска колонија.

 

 

 

Међутим, 1939. године Карл Блеген је открио Пил у југозападном делу Пелопонеза, престоницу легендарног Нестора, учесника Тројанског рата. Већ првог дана ископавања пронађено је 600 плочица исписаних линеарним Б писмом. Узевши у обзир да је Пил разрушен пожаром крајем XIII или почетком XII века, може се закључити да и натписи потичу из истог или мало ранијег периода јер плочице представљају привремене документе из последње године пре пропасти двораца. Одмах се видело да су пилске плочице идентичне са оним из Кноса, које су старије за око 200 година. Еванс је покушао да докаже како су и пилске плочице увезене са Крита, али изгледа необично да један пират има потребу за толиком количином ломљивих плочица, ако не зна да чита.

     Бројни научници су покушали да открију тајну овог писма. Међу њима су били чешки филолог Беджих Хрозни, познат по томе што је дешифровао хетитско клинасто писмо; грчки научник Ктистопулос, затим разни шведски, бугарски и немачки филолози, а наравно, то је покушао и сам Еванс. Он је објавио 14 натписа у I тому "Scripta Minoa"(1909), а у IV тому великог дела "The Palace of Minos" (1936) објавио је још 120 натписа са коментарима и списковима знакова. Ипак, изненадна смрт га је 1941. спречила у намери да прочита писмо, оставивши недовршен и свој II том "Scripta Minoa" у коjeм је планирао да објави епиграфски материјал линеарног Б писма. Рад на том другом тому наставио је Џон Мајерс, Евансов сарадник, који је уз помоћ других научника тек 1952. завршио дело.

   Научници нису били сигурни чак ни на ком језику је написано ово писмо. Једни су мислили да је језик етеокритски, други ликијски или лидијски, трећи пелазгијски, четврти етрурски итд.

 

 

 

За време последњег хетитског цара Арнуванда IV ( 1220-1290), дошло је до побуне неколико различитих, али уједињених народа. Побуна се одиграла, за нас, на веома занимљивом месту- у северозападном делу Мале Азије, пределу у којем је тада морала бити и Троја. Сами Хетити спомињу међу побуњеним народима и Туруше, као и њихов град Турију, тј. Троју. За време овог бунта, Ахајци су се борили заједно са Хетитима, а након пропасти Хетитске државе почетком XII века, Ахајци су поново напали Троју и разорили је, пошто су желели да поседују малоазијску обалу, а посебно област поред Дарданела, ради колонија по црноморској обали.

     С обзиром да су, из свега приложеног, микенски Грци долазили у контакт са медитеранским народима који су већ од раније познавали писменост, могуће је да су од њих преузели и писмо. Већина историчара и археолога је делило ово мишљење, али теорија о Грцима као неписменим робовима и панминојској култури, коју је развио Еванс, и даље је била на снази. Цео овај проблем је решен 1952. године, када је дешифрован Линеар-Б, односно микенско писмо, пола века након откривања плочица. Проблем микенске културе, етичке припадности Микењана и сл. најзад је решен захваљујући напорним радом Мајкла Вентриса, а цело ово истраживање је описано у монографији Џона Чедвика "The Decipherment of Linear B".

     Мајкл Вентрис је први пут дошао у додир са проблемом Линеарног Б писма 1936. године, када је са свега четрнаест година присуствовао предавању Артура Еванса у Лондону, поводом педесетогодишњице рада British School of Archaeology at Athens. Еванс је држао предавање о некада сјајној минојској цивилизацији, а између осталог, говорио је и о тајанственом писму које се никако није дало натерати да проговори, а којим су се служили легендарни краљеви те епохе. Вентрис је од малих ногу показивао велико интересовање за стара писма, и ове Евансове речи о загонетном писму су свакако оставиле дубок утисак у њему. Толико дубок, да му је проучавање "минојског писма" постало омиљена забава. У својој седамнаестој години он је већ написао и једну опширну научну студију објављену у "American Journal of Archaelogy", у којој покушава да дешифрује писмо мислећи да је писано етрурским језиком.

 

 

 

Иако је Вентрис све до 1952. сматрао да је језик Линеарног Б писма етрурски, то му није сметало да из текстова извлачи значења појединих знакова. Још пре пре него што је открио тајну писма, успео је да реконструише граматичке оквире језика, па чак и да укаже и на неке грешке писара.

     У случају када би се јавила нека форма која потпуно одговара грчкој речи, он би је одбацивао као случајност, јер је Вентрис тада још увек под утицајем Евансове теорије о неписменим Грцима. Ипак, 1. јуна 1952. године, Вентрис се запитао: Нису ли, можда, кноске плочице писане на грчком? Помажући се кипарским слоговним писмом које води порекло од критског, а било је у употреби све до хеленизма, он је успео да прочита десетак грчких речи и имена важнијих градова: Кносос, Амнисос, Тулисос, Пилос и др. Након тога Вентрис је направио још једну пробу са грчким језиком на већем броју натписа. Добијао је све више грчких речи и неизбежан је био закључак да је језик Линеарног Б писма грчки. Тако је након 16 година мукотрпног систематског рада, Мајкл Вентрис натерао неме знаке линеара Б да проговоре. Проговорили су на грчком, тј. на једном архаичном дијалекту, старијем око 1000 година од Платона. Ово откриће је потом утврђено новим натписима из пила и једнодушно прихваћено од свих класичних филолога.

 

 

 

 

Недавна археолошка открића, попут ископавања насеља Димини у Тесалији, пружила су нам материјалне доказе о културном прогресу почевши од Неолита па до Бронзаног доба, у којем дакле, препознајемо три перода: Рано, Средње и Касно.

 

 

 

Рано Бронзано доба

 

     Око 3000. године пре н.е. појавио се нов народ у Егејском басену, дошавши по неким мишљењима из Мале Азије. Користили су бронзу за прављење оружја и оруђа, тако отпочевши Бронзано доба на том подручју. На коппну, имали су села која су представљала мале независне јединице, најчешће окружена тањим зидовима у циљу одбране. Током времена, грађевине Крита и Киклада су постале нешто комплексније, а сахрањивање је постало уобичајено на свим просторима, осим што се сам процес разликовао од места до места. На коппну су то биле разноразне јаме; на Кикладима су постојале камене одаје а на Криту кружне камене гробнице и пећине. Заједничко за сва ова места је то да је постојао простор за одржавање култних представа и понуда, па су на тај начин мртви често сахрањивани заједно са лепим предметима.

 

 

 

 

Средње Бронзано доба-

 

     -У периоду између 2200-1800 г. пре н.е. долази до нових насељавања копна и Кикладских острва. Ова група досељеника изазива велика разарања ( посебно на копну) и двовековну стагнацију читаве цивилизације. У овом периоду се појављују и коњи, што још поред неких других обележја, говори да се радило о досељеницима Индо-Европског порекла.

     -На Криту долази до цветања културе другог миленијума, нама познате као Mинојска- импресивне зграде, фреске, вазе као и рани примерци писаних докумената само су докази ове изванредне културе. Градиле су се грандиозне краљевске палате, од којих је најпознатија, а и најлепша, свакако била она у Кнососу, разорена око 1700. г. пре н.е. земљотресом или страном инвазијом, да би потом поново била изграђена. Све говори да је минојска цивилизација била примарно морска и да је одржавала трговинске везе не само са Кикладима и копненом Грчком, већ и са Сицилијом, Египтом и осталим градовима на источној обали Медитерана.

     -Главну улогу у Mинојској религији заузимало је женско (змијско) божанство. Њено поштовање укључивало је симболе плодности а повезивано је и са лунарно соларним циклусима који су имали свакако важну улогу у религијском животу становника Крита. Ова богиња је могла бити средњеазијског типа, а још једна њена карактеристика су и периоди њеног умирања и поновног васкрсења, симболи годишњих доба. Ова појава је учестала у религијама старих народа, а у самој Грчкој митологији је Персефона касније имала сличну улогу.

 

Касно Средње доба

 

     Разарање минојских палата око 1450. г. пре н.е. уследило је уздизању Mикенске културе. Неки научници су повезали ове догађаје са катастрофалном ерупцијом на острву Тера, али новија истраживања доказују да се ерупција догодила неких 200 година раније, што опет не значи да ова природна катастрофа није могла да ослаби минојску цивилизацију и тиме убрза њен крај. У сваком случају, нови центри Егејске цивилизације постају тешко утврђени градови копнене Mикенске културе. Микењани су били ратоборан народ, то доказују сцене ратова које су чест мотив у њиховој култури; култури која је постала формалнија и са наглашенијом геометријом од оне раније, минојске. То је све допринело, на крају крајева, развоју добро нам познате уметности класичне Грчке.

     Типичан град микенске културе је имао краљевску палату у свом центру, док је био опасан масивним зидинама, познатим и као киклопске зидине. Наиме, тада су веровали да су градитељи тих зидина сами киклопи. Записи на Линеару-Б из тог доба садрже и називе неких грчких богова, попут Зевса, као и комплетне спискове предмета краљевске фамилије. Златне маске, оружје и накит пронађени у краљевским гробницама указују на велико богатство Микењана након преузимања сталних трговинских веза од Минојаца.

     Троја се у то време налазила на погодном месту за пљачкање микенских трговачких бродова. Археолошка истраживања показују да је тај град уништен око 1200. г. пре н.е. што се веома слаже са подацима старих Грка по којима је Троја пала 1184. г. пре н.е.

     Убрзо након 1200. г. пре н.е. Егејска цивилизација доживљава колапс. По некима, због природних катастрофа, а по другима, што је вероватније, због учесталих ратова између микенских Грка. Кроз спаљена насеља и напуштене градове, цела Грчка се налазила у превирању. Величанствене палате су једна за другом нестајале у пожарима, и мада се живот настављао, степен цивилизације је опао и постао знатно нижи. Вештине попут грађења у камену и писања су пресахнуле, и живот се вратио пољопривредној основи.

     Археолошка датирања не могу бити сасвим прецизна, као ни сами научни методи попут датирања радиоактивним угљеником, те је немогуће сасвим тачно одредити време ових разарања. У неким местима је изгледа било и по два или чак три разарања; у Микени су куће ван зидина спаљене много пре оних унутар бедема. У Теби су такође јасно видљива два разарања за кратко време. Општа слика остаје нејасна, и све што можемо рећи јесте да је микенско краљевство, са својим бројним напредним становништвом, дошло своме крају, и у следећем веку је Грчка била ретко насељена, а преживели су за живот тражили места мање изложена пиратским упадима с мора. Овај период се може окарактерисати и као својеврсно мрачно доба.

 

 

КРАЉЕВСКЕ ПАЛАТЕ

     

 

     Монументални споменици критске архитектуре могу се гледати из два угла: као доказ моћи одн. материјалног просперитета и као одраз високо развијених естетских потреба господара. Упоређујући дворове, палате и виле критских племића са скромним кућама морнара, сељака и рибара, долазимо до закључка о разлици у друштвеном положају, а која се, опет, вероватно односила и на права грађана. Вероватно је да су неповлашћене класе биле у вазалном положају према аристократији, и такав однос наметао је одређене обавезе сељака према племићима као господарима острва и власницима главних добара као што су земља, оруђе итд. Због свега овог, сматра се да је на Криту постојала структура класног сруштва у периоду палата, тј. од 2000. године пре н.е. до завршног периода критске цивилизације и инвазије континенталних група, Дораца, око 1200. године пре н.е.

     Материјално богатство господара палата, ипак, није се могло заснивати само на ономе што су примали од вазалног слоја, већ се велики део добијао и извозом добара у егејски и медитерански свет. Од материјала који су се извозили, најважнији су били уље, вино, мед, критска керамика, нарочито "карамес" вазе и вазе "стила палата". Посебно су популарне биле мале вазе за козметику, које су се извозиле по читавом медитерану.

     Посматран у једном општем контексту, живот критских грађана, дакле целокупног друштва другог миленијума, текао је у мирољубивој атмосфери. Такву претпоставку намеће и чињеница да у том дугом периоду нема трагова народног револта, устанака или рушења палата. Са сигурношћу се може рећи да је прво рушење критских палата било последица природне катаклизме, а не неког народног устанка или било какве борбе уопште.

     О грађевинама, дакле дворовима, палатама, вилама и кућама, обавештавају нас две врсте извора: археолошки трагови тих споменика и њихови описи у литерарним изворима. Археолошка документа која осветљавају изглед, композицију и намену критсих грађевина као и њихов практично-уметнички инвентар добрим делом су сачувана само фрагментарно.

 

 

 

450px-KnossosSemune.jpg

 

Knossos_throne.jpg

 

Палата у Кнососу

 

 

     Палата у Кнососу представља највећи споменик критске архитектуре. Као што је већ речено, овај велики споменик је открио оксфордски археолог сир Артур Еванс 1900. године. Тим открићем обележен је почетак археолошких открића на острву Крит. Све до 1950. године, проучавање критске културе је било ограничено само на споменике архитектуре, примењене и ликовне уметности временски везане за бронзанодопске периоде, када је проучавање проширено и на писана и језичка документа захваљујући тумачењу и дешифровању текстова писаних најчешће на глиненим плочицама и вазама. Захваљујући напорима бројних микенолога показало се да се култура Крита другог миленијума може свести у границе историје, да Крит нема културни примат над Микеном и грчким копном и да популације овог острва пролазе кроз непрекидну еволуцију етничког и језичког развоја, баш као и остале државе Пелопонеза и средње Грчке, а који је довео до стварања грчког етноса. За стицање тих широких сазнања о периоду који је трајао готово цео један миленијум, од највећег значаја су открића критских палата и њихових богатих уметничких и културних инвентара.

 

Величина, значај, пространство и број објеката откривених у Кнососу дају овом грађевинском комплексу карактер дворца једног од најзначајнијих и најмоћнијих владара на Криту. Ове грађевине покривају површину већу од једног хектара и обухватају на десетине и стотине разних просторија, повезаних идејом и наменом у огромну и јединствену целину. Сложен урбанистички и архитектонски план Минојове палате послужио је као разлог да и ову грађевину, поред оне у Египту коју описује Херодот, још антички аутори назову Лавиринтом.

     По легенди, Лавиринт је дело атинског проналазача Дедала, оца Икаровог. Он је, поред Минотаура, био први заточеник ове грађевине, али је захваљујући вештини својих руку и бистрини ума, Дедал направио себи и сину крила и побегао на Сицилију.

     У сваком случају, творци минојских грађевина су познавали и остваривали начела архитектуре као уметности и вештине савлађивања простора и облика. Својим решењима односа намене и целисходности грађевине као целине и њених делова као појединачних, посебних јединица, и, с друге стране, обрадом њиховог естетског изгледа удобности и уметничке декорације, критски неимари су ишли далеко испред свога времена.

 

 

 

ВАЗНО СЛИКАРСТВО

 

 

 

Споменици критског сликарства сачувани су на вазама, као старији, и на фрескама, као млађи облици ликовног стваралаштва критских уметника, који су ове технике упознали, а можда и научили, на Оријенту и у Египту. Међутим, њихове уметничке, лирске и хуманистичке инспирације потекле су из животне снаге европског духа. Дела минојских сликара одишу ведрином, оптимизмом, животном радошћу и љубављу према природи. Поред других, главни сижеи критских сликара су распеване птице, цвеће богатих и разиграних боја – љиљани, љубичице, лотоси и шафрани, крошње зеленог и бујног дрвећа, немирни облици маслина, делфини, летеће рибе, октоподи, снажни младићи и лепе девојке. Њихове слике су живе и одишу ритмом својих облика и боја, живог колорита и оплемењених тонова и прелива. Све је на њима у кретању, таласању и треперењу, све одише ведрином медитеранског неба, свежином и смарагдним зеленилом критског пејзажа и тамним плаветнилом мора. За Крићане се слободно може рећи да су живели у лепоти и због лепоте, и да су у уметности говорили својим језиком, непознатим за уметнике пре њих. Осећали су потребу за сликом не само у свечаним салама и светилиштима, у собама којима су радили и живели, већ су бојом украшавали и саркофаге својих покојника, рељефе на зидовима и статуе својих божанстава.

     Египћани су можда пре Крићана имали развијено сликарство, баш као и Вавилонци, Асирци и анадолски народи, али је њиховој уметности недостајала снага осећања, животни ритам, топлина људског срца и фини трептаји душе. Та су дела стварана чисто механички, кроз знање и вештину, жртвом коју је живот приносио смрти. Укратко речено, њима је недостајало надахнуће које носи живот и сва радост која долази са њим, а то је управо покретачка снага критских уметника. Они су стварали дела која су говорила за њих и која су зрачила животном снагом на гледаоце; те слике нису настајале у служби теократских идеја њихових господара.

 

 

 

 

390px-Minoan_Ceramic_-_Can.jpg

 

 

800px-Knossos_bull.jpg

 

 

 

Eto, toliko za sada.

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

e pa ti otvarajuci temu sam sebi dajes odgovore. nije realno ocekivati da neko na ovo doda nesto sto fali. mislim na nas laike, naravno, a takvih je pun forum ;):pivopije:

Edited by ^TK^

Share this post


Link to post
Share on other sites

Srbi narod najstariji, taj fazon.   :haha:

 

Homer je bio Srbin, inace. Homer - Omer - Momir

 

To sam cuo na jednom predavanju iz (alternativne) istorije u Novom Sadu, zaboravih ime tog profesora sada.. ma urnebes.   :haha:

 

 

 

Znam da ima dosta toga jos da se otkrije u istoriji Slovena, pa i Srba, ali neki bas preteruju.

Edited by Novalis

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bila je, mislim juce, neka emisija o istoriji Krita. Ostrvo je prelepo i veoma raznovrsno - od suncanih peskovitih plaza preko cetinarskih i palminih suma do sneznih vrhova planina. Sve na jednom, ne tako velikom ostrvu. Savrseno mesto za razvijanje jedne tako napredne civilizacije...

 

Evo jos par primera te divne kulture:

 

Knossos_fresco_women.jpg

450px-AMI_-_Stierrhyton.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 5 months later...
Guest Floogaphigomo

Ну так себе...

 

--------------------------------------------------------------------

ip13.gif

Ваш IP... Орерационная система... и Браузер

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 1 year later...

Srbi narod najstariji, taj fazon.   :haha:

 

Homer je bio Srbin, inace. Homer - Omer - Momir

 

To sam cuo na jednom predavanju iz (alternativne) istorije u Novom Sadu, zaboravih ime tog profesora sada.. ma urnebes.   :haha:

 

 

 

Znam da ima dosta toga jos da se otkrije u istoriji Slovena, pa i Srba, ali neki bas preteruju.

Da, a u stvari Kamares vaze jer ih slažeš na kamare. Znači da apsolviramo, Minojci su bili Srbi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • 2 weeks later...
  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...