Novalis

[Novaliis]

Sa vikipedije:

 

Новалис је псеудоним Георга Филипа Фридриха фон Харденберга (нем. Georg Philipp Friedrich Freiherr von Hardenberg, Novalis, 1772 — 1801) једног од најзначајнијих немачких писаца и филозофа раног романтизма. Припадао је кругу „романтичара из Јене“.

Своје филозофске концепте „религије љубави“ и „магичног идеализма“ засновао је на мисли Јохана Фихтеа. Он повезује уметност и религију и тврди да је обема циљ да учине видљивом апсолутну интуицију.

 

Новалис каже да је задатак човечанства да „образује Земљу“. Тиме би човечанство ушло у ново златно доба хармоније човека и природе.

 

 

 

Dr.Vladeta Jerotic....

''Ako se pazljivo zagledamo u Novalisovo poprsje,na nadgrobnom kamenu u Vajsenvelsu,ili u sliku nepoznatog umetnika,u muzeju istog gradica,zapazicemo neobicno nezno,skoro zensko lepo lice,dugu,talasastu kosu koja mu pada na ramena,lepo uoblicene,pune usne i ,narocito,oci,koje kao da nam o Novalisu sve otkrivaju:njegovu radoznalost i misaonost,toplinu i osecajnost,intuitivnu zagledanost u beskraj,stidljivost i cednost,sve do duhovne androginije,kaoi laku zaplasenost njegovu i spremnost na povlacenje pred svakom gruboscu zivota..''.

 

Najprisniji Novalisov prijatel,Ludvig Tik:''Vec u decijim likovima se ponekad ocrtava jedan izraz,toliko umilan i duhovno ljubak da ga moramo nazvati nadzemaljskim i nebeskim.Obicno nas pri pogledu na ta preobrazena i gotovo providna lica obuzima bojazan da su ona odvec nezna i odvec tanano istkana za ovaj zivot,da to sto nas tako znacajno gleda kroz blistave oci nije nista drugo do smrt,ili besmrtnost.''..

 

 

 

''Apoteoza smrti'',...''najintimnije je potekla iz ceznje za vecnim ljubavnim spojem sa mrtvom dragom i u Himnama noci,dozivela svoju poetski sublimaciju.''

V.Jerotic pise...

''Novalisovi stihovi,po zavrsetku prve himne:''Prozderi mi telo s avetinjskim zarom da se ,vazdusast,prisnije pomesam sa tobom i da onda vecno traje svadbena noc'',podsecaju na stihove koji ce sto godine kasnije napisati Laza Kostic u jednoj od najlepsih pesama srpske poezije,''Santa Maria della Salute''.U stihovima obojice pesnika,upucenim''mrtvoj dragoj'',postignut je cudesan spoj nagonsko-culnog nase zemaljske prirode,sa ''mysterium coniun ctionis'' i vizijom bozanske Sofije ,viseznacnim simbolom o kome se nadahnuto pisalo,sve od vremena luteranskog mistickog teozofa Jakoba Bemea,pa do pravoslavnih antropologa naseg vremena,Nikolaja Berdjajeva i Sergeja Bulgakova.''

 

Novalis je proziveo nepunih dvadeset devet godina,prilicno tuznog spoljasnjeg i prebogatog unutrasnjeg zivota...

Iako u prvom redu pesnik i prema pesnistvu okrenut,u druzenju sa Silerom i Geteom, u prijateljstvu sa Ludvigom Tikom, jednim od najplodnijih nemackih romanticara, Novalis, misaon koliko i intuitivan, sa velikom paznjom i razumevanjem proucavao je dela Kanta, Fihtea i Selinga, brace Slegel, kao i upravo objavljene radove svog savremenika, religioznog filozofa Fridrixa Slajermahera.

 

Od detinjstva bolesljive i lomne telesne gradje,dugo pod okriljem brizne i tople majke,okruzen prijateljima,pesnicima i piscima, a opet, vec zarana, okrenut transcendentnom u njegovom pesnickom, filozofskom i religioznom obliku, verovatno bez i jednog telesnog dodira sa zenom, Novalis, plotski i dusevno, ali ne i duhovno, nije pripadao ovom svetu...

 

 

Samo bi neka prosta, prizemna dusa mogla da kaze da je svet prost i jednostavan, da je onakav kakav nam se samo culima otkriva i da su to fantazije i iluzije pesnika kada on hoce da u obicnom vidi neobicno ili u konacnom beskonacno. Ako su, medjutim,pesnici, filozofi i, naravno, svi religiozni ljudi u pravu kada slute da iza svega vidljivog postoji nevidljivo, iza poznatog nepoznato, onda i svaki covek nosi u sebi skrivene sposobnosti i moci da, poput Heseovog Demijana, probije ljusku jajeta i predje sa zemlje u kosmos. Kako? Naravno,ne raketama, vec u sebi samom. ''Mi sanjamo o putovanjima dubine naseg duha...a pozvani smo u misiju: da oblikujemo zemlju... Bog trazi bogove'', pisao je Novalis pre gotovo dvesta godina...

 

Poezija leči rane što ih zadaje razum. (Novalis)

 

 

Georg Filip Fridrih fon Hardenberg alijas Novalis (od de novaill), iz prastare plemićke loze, rođen je 2. maja 1772. u Obervizenštetu u Kursaksoniji na porodičnom dobru, sekularizovanom dominikanskom manastiru. Novalis je idealnotipični karakter romantične prirode, te simbolizuje rani nemački romantizam kao nikoji drugi pesnik. Hese ga je nazvao “genijalnim osnivačem prve romantičarske škole”. Susret sa Šilerom u Jeni ga je okrilatio, a Rajnhold, Fihteov prethodnik, uveo ga je u osnove Kantove filozofije, Lajpciški genius loci ga je oplodio i još silnije nadahnuo. Tu je susreo Fridriha Šlegela, koji će, onda Vinkelmanovim duhom ponesen, postati kongenijalni poznavalac antičke poezije. Šlegel je u Novalisov religiozni humanizam uneo osnove estetičkog humanizma. U Vitenbergu, gradu strogog luteranskog pogleda na svet, okončaće Novalis svoje studije. U dva maha je bio veren – najpre sa trinaestogodišnjom Sofijom fon Kun a potom i sa Julijom fon Šarpentije, ćerkom svoga učitelja. Ono što karakteriše Novalisovu stvaralačku energiju čini nekoliko stadijuma: Prvi čini ispolinska snaga doživljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kun. Otad je uporište njegovoj egzistenciji eshatološko, onostrano .To iskustvo će rasplamsati njegovu fantaziju i od njega učiniti romantičara. NJegova velika “Himna noći”, najdublja filozofija smrti, nastaće u ovom stadijumu. Mističar, mag i majstor fantastike, postaće prednaznačitelj Hegelovog sistema. Mnogo godina bavio se filozofijom i fizikom. Francuska revolucija, Fihte, Gete i Šlegel najviše su uticali na Novalisovu filozofsku poetiku. Novalis radikalizuje moć i snagu “ja” do sotiriološke (isceliteljske) snage celog univerzuma.

 

On razlikuje filozofiju u “uobičajenom” smislu od “prave” tj. transcendentalne filozofije. Šest “Himni noći” su ritmička proza s utkanim rimovanim stihovima, pisane su jezikom najviše muzikalnosti i lepote. Novalis veliča smrt kao prelaz u viši bogopredani život i noć kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mističko sjedinjenje sa božanskom ljubavlju. Novalisov roman u fragmentu “Hajnrih od Ofterdingena” trebalo je da bude romantični antipod Geteovom “Vilhelmu Majsteru” za koji je Novalis apodiktički držao da je “fatalna i besmislena knjiga”.

 

Novalisov “magični idealizam” progovara najpotpunije u neizrecivoj punoći aforističkih ideja o religiji, poeziji, prirodnim naukama, koje je Fridrih Šlegel objavio u “Ateneumu” (1798). Racionalno znanje njegove epohe biće tim fragmentima kroz “potenciranje”, kako on svoje mišljenje naziva, pretvoreno u šifru iracionalnog. Novalis sjedinjuje u svom delu infantilnu hrišćansku pobožnost sa dubokom filozofskom spekulacijom. Osnovna struktura Novalisovog pesništva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom.

Hugo Fridrih u “Strukturi moderne lirike” veli da je Novalis svojim pesništvom odredio pojam buduće poezije i da njegove teorijske refleksije o poeziji nadrastaju njegovu poeziju. Vilhelm Diltaj pak ističe u Novalisovom delu suštastveni momenat posredovanja filozofije i pesničkih ideja, odnosno njihovog prožimanja. Diltaj veli da u Novalisovom delu samo pesnik sme tumačiti metafizičke spregove života od kojih filozof zazire. Time je distinkcija između filozofije i poezije postignuta, no samo za razliku od Fridriha, sa kontrernim naglascima: poezija dovršava ono što je filozofiji ostalo tajna. Novalisova poruka je apoteoza čoveku čija se sveukupnost, oslobođena od prolazne egzistencije, uliva u totalitet besmrtnog života. Opaka bolest ga je sasekla 25. marta 1801. u nepunoj dvadeset i devetoj godini.

 

 

 

----------------------

 

Citao neko, utisci, misljenja.. ?

[Novaliis]

Spajajuci na cudesan nacin mit sa magijom, filozofiju sa mistikom, Novalis je u pravom smislu reci bio religiozan covek, pesnik i mislilac.

 

''Tesko je razumeti kako je Novalis, melanholicni i u zivotu nesrecni pesnik, kome je smrt od ranog detinjstva kucala slabije ili jace na vrata, nasao u sebi snagu celovitog, da sve sto je do njegovog vremena bilo u nauci i filozofiji poznato unese u sebe, sjedinjavajuci doradi i onda iz sebe iznedri kao viziju buduceg covecanstva i coveka u njemu, viziju koja posle svih razocarenja u nasem veku, veku socijalnih i politickih utopija, moze da deluje kao melem i okrepljenje...' V. Jerotic

 

Smrt je za Novalisa sve vise postojala nada u besmrtnost. Novalisov zivot proticao je izmedju dva snevanja, jednog koje je bilo pesnicko i drugog, koje je bilo filozofsko i religiozno. Oba sna Novalisa bila su u toj meri stvaralacka da su nam sve do danas ostala bliska i razumljiva, jer su nam svima zajednicka. Kad god je Novalis osecao, narocito posle Sofijine smrti, da se i sam opasno priblizava drugoj obali,jer ga je ta nepoznata obala vise privlacila od grube ili banalne zivotne proze koja ga je okruzivala, on bi posegnuo za citanjem Spinozinih i Fihteovih filozofskih tekstova, stvaralacki ih preoblikujuci u sopstveno filozofsko pletivo, koje je u stvari, predstavljalo svojevrsne pesme u prozi.

 

U nedoumici i zbunjenosti pred prirodom, njenom lepotom i njenom raskosi, kojoj covek kao da smeta, jer ne predstavlja do kraja njen izdanak, Novalis u ''Prolecnoj pesmi'' peva:

 

Suma tamnija svaki dan

u njoj sarenih ptica stan,

kud god da krocim,svud se sirom

razleze pesma miomirom.

Ne znadoh ko sam, sta sam, gde,

ni kako biva ovo sve.

Kao da u ovim stihovima prepoznajemo Novalisovu srodnu dusu Vladislava Petkovica Disa, koji, pozivevsi i sam koju godinu duze od Novalisa, slicno zbunjen i u nedoumici gde je on to pao i u cemu je zatecen,raspituje se u sebi i oko sebe za smisao zivota.

 

 

Neke pesme u Himnama noci ,''Ceznja za smrcu'', na primer, koju navodimo,ispunjena teskim bolom za izgubljenom verenicom, jos ne pokazuju onaj vedri, tragicni optimizam koji ce Novalis ispoljiti na pocetku drugog dela Hajknriha od Ofterdingena:

 

Neka se slavi vecna noc,

san vecni nek se slavi.

Pregrejala nas dana moc,

jad nas sprzi i savi.

Tudjine siti, u svoj dom

zelimo natrag ocu svom.

 

Nema u ovim stihovima samo romanticnog bega od ruznog zivota. Novalis poput gnosticara dozivljava ovaj svet i kao nesto strano, tudje, izgledajuci, sa ceznjom, onaj drugi, pravi dom. Ali ni taj prelaz nece biti lak ni bezbolan.

 

Nikada rane izleciti nece

kog sputa najvise ljubavi vlast

Prevoz sto sada neumolno

preci nam unutarnji vid

raskinuce se jednom bolno,

stropostace se vecni zid.

 

Evo i jednog zanimljivog, kratkog clanka na engleskom: Novalis' Spiral Path

 

U Srbiji sam jednom imao priliku da procitam zbirku najlepsih romanticarskih bajki (tako nesto, ne secam se tacno naziva) i jedna od prica je bila upravo od njega. Nije mi poznato ima li ista, pored toga, od njega prevedeno na srpski.

 

Neposredno pre smrti, veoma bolestan u krevetu, izjavio je kako ce svetu tek pokazati sta je prava poezija, samo da ozdravi. Na zalost, nije imao priliku da to i uradi jer je umro veoma rano. I za to kratko vreme, pokazao je izuzetan talenat za pisanje, bio vec veliki mislilac i zapoceo veliki projekat pisanja enciklopedije u kojoj je nameravao da sjedini u organsku celinu kompletno dotadasnje znanje iz nauke, medicine i sl. sa mistikom, filozofijom i religijom.

 

Takodje, Lama Anagarika Govinda, poznati budisticki autor, koga izuzetno cenim i postujem, je veliki postovalac Novalisa i njegovih misli, sto sam otkrio tek kasnije citajuci njegove knjige i clanke o njegovom zivotu. SAznao sam da je Govinda zapravo bio toliko fasciniran mladim Novalisom da je smatrao kako je on njegova reinkarnacija. U tu informaciju nisam apsolutno siguran, jer sam je procitao samo na jendom mestu.

Svejedno, meni je ta cinjenica bila veoma zanimljiva jer sam pre toga delio, a i dalje delim, apsolutnu fasciniranost prema obojici, ne znajuci da i medju njima postoji nekakva veza.

Njih dvojica su jedni od onih retkih mislilaca i autora koji, kada citam njihova dela i kontempliram njihove misli i ideje, imam apsolutan osecaj da su to moja razmisljanja, prezentovana u savrsenoj formi, na papiru. Jedan pesnik/mistik/filozof, a drugi budista, ali ono sto ih povezuje je ta misticna vizija koju daruju covecanstvu.

[Novaliis]

 

Novalisov svet je po svojoj biti istorijski. Proticanje vremena doživljava se kao događaj ozdravljenja i spasenja. Na početku, u ''prasvetu'', stoji raj nevinosti, doba prvobitne ljubavne zajednice jednog još zdravog sveta, jedno prožimanje i spajanje svih bića po naklonosti (biblijska predstava raja spaja se sa antičko-paganskim predanjem o zlatnom veku). U budućnosti leži povratak ovog srećnog prazavičaja ljudskog roda, ponovno uspostavljanje raja, pomirenje ljudskog i zemaljskog sa večnim. Ali, između toga se proteže doba samoskrivljenog odvajanja čovečanstva od svog božanskog porekla.

Novalis to doživljava kao sadašnjost svog pojedinačnog vremena : epoha otuđenja, vreme razdvojenosti i rasipanja, mehaničko-materijalističkog okamenjivanja, kojim vlada samo razum usmeren ka određenom cilju – pesnik ga naziva ''svetskim razdobljem koristi''. On ga doživljava u propadanju antičkog sveta bogova (tema 5.''Himne noći'') – kao i u raspadanju religioznog jedinstva bajkovito-mitski označenog hrišćanskog srednjeg veka (''Hrišćanstvo ili Evropa''). Tako se pesnik, kao zastupnik večnog i božanskog prazavičaja, oseća istisnutim iz sadašnjosti. Sećanje i čežnja spajaju ga sa ''iskonskim vremenom'' čovečanstva, odgurnutim u daljinu. U otuđenoj sadašnjosti, pesnik postaje vesnik, sveštenik i prorok izgubljenog iskonskog zavičaja. Samo pevači, deca i zaljubljeni još slute to božansko poreklo.

 

Ali, pesnik nije samo prorok i predskazivač, on je istovremeno i mesijanski ponovni staralac raja. Novalis postavlja poeziji ogroman zahtev – pesnik postaje spasilac čovečanstva, ''transcendentalni iscelitelj'' koji leči bolest sveta, ''mesija prirode'' jer se i priroda u tom univerzalnom sistemu posmatra istorijski i potrebno joj je spasenje. Kao novi Orfej, pesnik zalazi u dubine ''podzemlja'', gde žive mrtvi, i

tamo prima iskonsku božansku poruku, koja ga osposobljava da pokrene i očara ljude i stvari, i započne veliki proces preobraženja sveta. Jer njegov poziv je preporod čitavog sveta, a ne interpretirajuće izlaganje. Za Novalisa, taj proces je ''romantizovanje'' ili ''poetizovanje'' : ''

Svet se mora romantizovati. Tako će se ponovo pronaći prvobitni smisao.

 

Poetizovanje je put ka unutarnjem, ka prevazilaženju svega određenog i osobitog. Oslobađanje od spoljnog sveta je proces rastakanja, bezgraničnog mešanja i rasplinjavanja. Čulne pojave prirode gube svoju posebnu vrednost i postaju čisti znaci, medijumi kao senka natčulne magije (''magija = umetnost slobodnog korišćenja sveta oko nas''). Magijsko-eshatološka misija pesnika je da ponovo pretvori čitavu stvarnost u unutrašnji prizor i ''dušu sveta'' :

''Mi sanjamo o putovanjima kroz svemir : zar nije svemir u nama? Dubine naše duše ne poznajemo – Ka unutarnjem vodi put pun tajni. U nama, i nigde drugde, je večnost sa svojim svetovima, prošlost i budućnost. Spoljni svet je svet senki'' - (fragment ''Cvetni prah'').

 

Fantazija, san i bajka su pesnički organi za prodiranje u dušu sveta, za preobražavanje sveta u san i poeziju – smrt je, za pesnika, najčistije izbavljenje od opustošene konačnosti, carstvo mrtvih je najneposredniji susret sa žuđenim prazavičajem. Nju oslikava noć kao beskrajni prostor koji dozvoljava da se sve što je razdvojeno stopi u jedno. Smrt je poslednja mogućnost osmišljavanja unutarnjeg, jer jednostrano apsolutizovanje vladajuće svetske epohe otuđenosti onemogućuje postojanje iskonskog u sadašnjosti. Samo mrtvi imaju neograničen udeo u bogatstvu prošlosti, samo oni nepomućeno žive u raju ljubavi. Put ka ''domu'' vodi kroz smrt. Smrt je stvaran život, beskrajna strana života; u njoj nestaju svi

okovi i granice : ''Smrt je romantizujuće načelo našeg života'', ''Smrt čini običan život tako poetičnim''.

[Novaliis]

I da zavrsim uvod jednim citatom iz Himne Noci:

 

"Stari svet se klonio svom kraju. Nemilo je duvao hladni severac preko ukočenih polja, i ukočeni čudesni

zavičaj razvejavao se u etar. Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetilište, u viši

prostor čuvstva kretala je sa svojim silama duša sveta – da bi onde vladala dok ne počne svitati svetska

veličanstvenost. Svetlost nije više bila boravište bogova i nebeski znamen – preko sebe su oni prebacili veo noći.

Noć je postala golemo krilo otkrivenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnijim

obličjima vinuli iznad promenjenog sveta."

[Novaliis]

Božanski simbol tajne večere tajna je za zemaljska čula ali ko je jednom iz vrelih voljenih usta dah života udahnuo i čija sveta strast u talasima jeze srce rastvori, čije se oko otvorilo, ješce svoje telo i piti svoju krv – večno.

 

Učenici iz Saisa