Bata Trokrilni

To govorim od 2004. godine, a ovo nije tema o tome, već o poreklu Albanaca. Htedoh da kažem, ako već ljude delimo na osnovu toga ko kome narodu pripada (a ja se trudim da takvim podelama ne pridajem značaj), onda me vučete za jezik da postavim pitanje po čemu su to, recimo, Mađari bolji od Albanaca? I uopšte, a i po odnosu koji su kroz istoriju imali prema Srbima?

Da se ne lažemo, to što ja smatram da je trenutno najbolje rešenje nezavisnost Kosova, ne znači da sam ja neki ljubitelj Albanaca. Naprotiv. Pa zar bih, da ih toliko volim, zagovarao razdvajanje od Kosova? No, s druge strane, meni je krajnje bezveze da vidim da neko pljuje Albance, a pritom ceni neke druge narode, koji nisu u mnogo čemu napredniji od Albanaca.

Otkad Barlow ima takav glas? Možda ume da peva tako, ali je on poweraš i trudi se da peva visoko, pre svega. Samo na sporijim pesmama i deonicama peva duboko. Daleko je to od gothic glasa.

Pa vidiš, ako postaviš pitanje zašto su se raspala sva kolonijalna carstva, doći ćeš bliže odgovoru. SSSR je nastao transformacijom Ruskog carstva, koje je u suštini bilo kolonijalno, iako nije stvaralo prekomorske posede, već se širilo po kontinentu. Određeni broj neruskih naroda dobio je svoje federalne jedinice, u skladu sa pravom na samoopredeljenje, koje je proklamovao Lenjin. Kad je nestao razlog postojanja federacije, SSSR se raspao onako kako bi se i samo Rusko carstvo vremenom raspalo da je opstalo, samo bezbolnije, što je omogućeno federalnim uređenjem.

Shamandalie me razočarala. Ne mogu da verujem da tako pametna cura naseda na Deretićevu propagandu.

To onaj iz Pain-a, sa gotičarskim dubokim glasom? Beži bre...

Eh, sad me razočaraste. Ja sve očekujem Blind Guardian, kad ono - ni blizu. Koliko se sećam, Frubi reče da većina nas pogodila o kom bendu se radi, a ja ne videh da je neko rekao Soulfly.

To nema pojma. Arbanasi se pominju i u srpskim narodnim pesmama. Učestvovali su na strani Srba u Kosovskom boju, a zna se i ko je bio Skenderbeg - da smo mi imali takvog lidera, bilo bi extra.

Napisaću kasnije. Mrzi me sad da pišem.

Evo iskustva mog pretka: Moj deda je postao komunista u srednjoj školi, 1939. godine (inače je rođen 1921. umro 1998). Počelo je tako što se pohvalno izrazio o pismenim školskim radovima nekih učenika komunista, zbog čega su ga izbacili iz Vranjske gimnazije. Prešao je u Kumanovsku gimnaziju, gde je odmah došao u okruženje lokalnih komunista i postao deo njihovog pokreta, da bi kasnije ušao i u SKOJ. U to vreme je mnogo čitao, na preporuku svojih iskusnijih drugova, da bi što bolje upoznao ideju komunizma i pripremao se za revoluciju. Za vreme jednog štrajka kumanovskih radnika, prišao je policajcu koji je maltretirao ljude, udario ga bokserom i pobegao. Nisu ga uhvatili, ali nije prošlo mnogo i aktivnosti njegove grupe u školi su provaljene, tako da je ponovo izbačen iz gimnazije, ovoga puta bez prava upisa u drugu. Bio je čak i u pritvoru, proveo jednu noć. Oklevao je da kaže ocu šta je doživeo (napisao mu je to u pismu) i otišao u rudnik u Kičevu da radi. Posle kraćeg vremena je, na inicijativu sindikalnih lidera, učestvovao u iniciranju štrajka, u vreme koga je došlo do sukoba sa policijom. Tada je ponovo uhapšen, proveo u pritvoru nekoliko dana, a zatim sproveden u svoj rodni kraj. Negde na prelazu 1940-1941. boravio je u Beogradu kod jednog očevog prijatelja, radeći u nekom ugostiteljskom objektu. Prisustvovao je komunističkim demonstracijama, slučajno se našao na nezgodnom mestu, bio opet uhapšen i sproveden kući još jednom. Rat ga je zatekao u rodnom selu Jelašnici. Po izbijanju rata prijavio se u vojsku, ali pravog vojevanja do kapitulacije nije bilo. U julu mesecu odlazi u partizane, učestvuje u nabavci oružja, a zatim provodi nekoliko meseci u odredu na Kukavici. Uzima učešće u napadima na kvislinške organe vlasti i nemačke okupatore u nekoliko gradova na jugu Srbije. Nakon neuspešnog prebacivanja Orce Nikolova preko Morave (tom prilikom Nikolov gine u zasedi bugarskih vojnika) po snežnoj mećavi (prelaz 1941-1942) privremeno se vraća u svoje selo i prati razvoj situacije sa narodnooslobodilačkom borbom u svom kraju. Čuvši da odred na Kukavici i dalje dejstvuje, sa jednim drugom se prebacuje do tamo, ali biva uhvaćen u nedićevskoj zasedi. Nije streljan samo zahvaljujući bolećivosti oficira u čijoj je nadležnosti bio, već su on i njegov drug prebačeni u logor na Banjici. Tamo su bili u stalnoj opasnosti da se nađu među onima koje će nasumično odrediti i poslati u Jajince, gde bi im sledilo streljanje. Srećom, nailazi na jednog Nedićevog oficira, dobrog očevog prijatelja, koji nije znao ništa o njegovoj partizanskoj aktivnosti. Ovaj mu sređuje puštanje iz logora, pod uslovom da se pridruži nedićevcima. On pristaje i šalju ga u graničnu stražu u Beloj Palanci. Imao je nesreću da tamo naiđe na jednog druga iz odreda, koji je kratko bio u partizanima, a zatim prešao nedićevcima. Kad su ostali nasamo, ovaj mu je signalizirao da ga je prepoznao, nakon čega moj deda nije imao izbora, već da ga ubije iz automatske puške, a zatim ispali još par rafala u pravcu stražarnice. Pobegao je glavom bez obzira i uspeo da se, zahvaljujući jednom meštaninu iz brda, prebaci preko demarkacione linije na teritoriju okupiranu od strane Bugara. tek što je u tome uspeo, Bugari su ga zaustavili i kao vojnog obveznika prosledili u Skoplje na regrutaciju. Nakon toga je poslat u Surdulicu, gde je trebalo da čeka poziv. Naravno, on nije čekao, već se povezao s lokalnim partizanima i, čuvši da se u njegovom selu sprema kaznena ekspedicija, otišao u šumu. Umesto njega, Bugari su ubili njegovog oca i još niz meštana. Koristeći prekide u lancu informisanosti kod Bugara, ima tu sreću da ga uhvate kao vojnog begunca, a ne kao komunistu. Internirali su ga u rudnik u untražnjosti Bugarske, gde je prinudno radio u toku 1943. No, i tamo je naišao na bugarske komuniste i pripremao ustanak s njima, u očekivanju skorog dolaska Crvene armije. Pošto su razotkriveni, sledi najteži period za njega u toku rata. Bio je pritvoren u Asenovgradu i izložen raznim oblicima batinanja i mučenja. Sudili su mu u Plovdivu za antidržavnu delatnost i osudili - srećom, ne na smrtnu kaznu, već na 20 godina robije. Sa oduševljenjem je dočekao presudu, jer se bližila Crvena armija, koja u Bugarsku ulazi septembra 1944. i moj deda odlukom nove bugarske vlasti biva oslobođen. Zajedno sa Otečestvenim frontom se u Makedoniji bori protiv Nemaca. Onda, kraje 1944. dolazi u svoj rodni kraj, gde saznaje da su se neke stvari promenile u njegvom odsustvu. Saznaje za nove, komunističke organe vlasti, kojima komanduju ljudi za koje nije čuo da su bili među prvoborcima. Saznaje da su mu oni ubili maćehu, a i njega počinju sumnjičavo da gledaju (budući da se za svakoga ko je došao iz logora u inostranstvu gledalo kao na potencijalnog špijuna). To ne prestaje ni u nastavku rata. Poslat je na Kosovo, gde se bori protiv balista, a onda, na kraju rata, u Skadru drži govor protiv Čerčila i njegovog naređenja da se blokiraju albanske luke. Rekao je između ostalog i da je Čerčil gori od Hitlera, pa je neko vreme bio u vojnom pritvoru zbog toga. Tek što je pušten, održao je govor na jednom skupu u Bitolju, gde je istakao zasluge naroda u Srbiji i Crnoj Gori za oslobođenje i kritikovao Hrvate i Slovence. To je protumačeno kao nacionalizam, pa je bio na prinudnom radu u Kačaniku. Tamo je bio jedini komunista. Doživeo je da ga strpaju zajedno sa četnicima, nedićevcima, ustašama, albanskim balistima... Tek posle nekoliko meseci, negde 1946. je neko sa višeg položaja obratio pažnju na njega, zaključio da je došlo do propusta, kad je čovek takve revolucionarne biografije mogao da završi tamo. Oslobođen je i rehabilitovan, ali se tu ne završavaju njegove muke. 1948. je bio hapšen, jer se pohvalno izrazio o Rezoluciji Informbiroa, a 1950. i poslat na Goli otok, jer su ga uhodili i navodno je govorio protiv nekih hapšenja. Na Golom otoku je preživeo dve najteže godine u svom životu, zajedno sa mnogim drugovima - prvoborcima iz 1941, od kojih su neki i podlegli mukama. Ne bih tu išao u detalje, jer bi o Golom otoku mogla da se otvori posebna tema. Uglavnom, po puštanju, radio je do penzije kao službenik u opštini, a društvo mu se nikad nije na adekvatan način odužilo za doprinos koji je dao njegovoj izgradnji. Štaviše, skoro do pred kraj samoupravnog socijalizma, bio je pod stalnom prismotrom. Odbio je da primi partizansku spomenicu, protestujući zbog toga što je ona dodeljena nekima koji nisu bili prvoborci. Sve ovo znam prevashodno iz njegove biografije, koju je pisao 70-tih i 80-tih godina.

Ja sam čuo odavno (imaju isuviše upečatljiv naziv da ih ne bih zapamtio), ali ih tek od skora i slušam.

To je uobičajeno kod bendova sa neoklasičnim stilom. Svi kradu jedni od drugih, što unazad ide do Blackmore-a i Rainbow.

Zašto ovaj bend nije na gothic metal podforumu? Ovo je baš dark gothic metal, tipa Theatres des Vampires, a i iz iste su države. Bio sinoć spot Dark Lantern na Metalurgiji.

Pa da, baš zato i kažem. Znaš onu pesmu sa drugog albuma Arije - Zdes kujut metal? Kao da su od Jagoda preuzeli ideju.

Ko je išao u inostranstvo, video ih je. Bilo je dovoljno prilika za to do sada.

Došao si na pravu temu. Primal Fear je zakon!

Pa da, to sam i mislio. Poredio sam bendove iz Grčke po tome čiji mi zvuk više leži. S tim što je meni InnerWish power/prog, sa par heavy pesama. Ima tu i malo epike, recimo pesma Gates of Fire.

Poslušao sam par pesama na Youtube i nisam čuo ništa specijalno. Volim epski heavy zvuk, ali kad se pretera s njim, počinje da smara. Kad posle nekoliko slušanja ne uspem da zapamtim nijednu pesmu kao vrednu ponovnog preslušavanja, shvatim da taj bend ipak nije po mom ukusu. Muzika koju prave njihovi zemljaci InnerWish mi je mnogo, mnogo zanimljivija i daleko mi više odgovara.

I ja se tako osećam kad su u pitanju mnogi prog bendovi.

Dobro, i ja sam, kad se spot vrteo u metal emisijama. Da i danas prave takve pesme, bilo bi sjajno.

To za Hrvate je dobrim delom tačno, ali valja se zapitati da li bi se Srbi drukčije ponašali prema Hrvatima i Jugoslaviji, da je kojim slučajem Hrvata bilo duplo više nego Srba, umesto što je bilo obrnuto. Izgleda da je u tome bio srž problema. Srbi su se lakše mogli identifikovati sa Jugoslavijom, iz prostor razloga što su bili većinski narod u njoj, dok su hrvatski političari sve vreme imali pokriće za manipulaciju nacionalnim osećanjima Hrvata u činjenici da su Hrvati u manjini i da su izloženim ovom ili onom (stvarnom ili navodnom) obliku ugnjetavanja. Sa Slovencima je bilo lakše. Iako ih je bilo još manje, oni nisu imali toliko izražen antisrpski kompleks, jer su živeli na kompaktnoj, etnički čistoj teritoriji, uz to i privredno najrazvijenijoj i najbogatijoj. Ali srpsko-hrvatski odnosi nikada nisu mogli da budu razrešeni - za to bi najpre bilo neophodno da se ustanove identiteti, da se odredi šta znači biti Srbin, a šta Hrvat, ko kojim jezikom govori, ko je odakle došao i kada - a to je nemoguće.

Zna li neko zašto su se odlučili da 1998. objave live album sa snimkom koncerta iz 1986? Izbor pesama je odličan, kad su u pitanju prva dva albuma, ali ja mislim da bi bilo mnogo bolje da su uzeli neki koncert sa Blessing in Disguise turneje.

Ostao je on bez svog registra još nakon Gutter Ballet turneje. Zašto bi inače doveo Stevensa da ga zameni.

A ja mislim, naprotiv, da je vodio vrlo doslednu politiku. Pogrešnu, ali sa par ispravnih stavova.

Ma neće on drugog gitaristu, isuviše visoko mišljenje o sebi ima. A klavijature ni slučajno da ne ubacuju, i to baš ako hoće da ostanu tr00 power. Ako hoće da budu progressive, kao Alogia, neka ih ubace, ali onda će mnooogo da padnu u mojim očima (ušima).