Све је феноменално урађено. Отварање албума, са оним као интром, тај крај што спомињеш... А посебно ми се свиђа што је албум конзистентан. Ретко ко данас уме такав албум да направи, да све време држи константан квалитет. Углавном албуми или те ураде на почетку, па онда крену да слабе како им се крај приближава, или им је потребно да, како одмичу, развију неку причу која кулминира на крају. Овде музика вози све време без пардона, нема тренутка у ком се тај ниво смањује. И не само да се интензитет не губи код клин деоница, што спомену Димон Сид, већ се не губи нигде. Чак ни када у неким песмама спусте темпо (на пример у Feeding the Beast; ретко ко би се тако добро снашао са убацивањем мид темпо песме међу све оне брзинске, а да тако нешто не смањи пажњу).
Није да је ова година обиловала блек квалитетима претерано, али ово је дефинитивно албум године у жанру. Па можда и нешто најбоље унутар истог у последњих неколико година.