Hudini

Stadion Železničara!

Kao što smo pričali, brljali su onim sa svakakvim žanrovima, ali najbolji im je thrash period (albumi 'How Will I Laugh Tomorrow...', 'Feel Like Shit... Deja Vu' i 'Lights... Camera... Revolution!'). Sad sam upravo skontao koliko tu ima tačaka.

Odličan prilog uz pečenje: Naseckaš slaninu na sitne kockice i malo propržiš. Kad pusti mast dodaš naseckanog luka i malo vode i dinstaš dok luk ne postane providan. Onda na to dodaš šampinjone, posoliš i malo pobiberiš i naliješ vodom da ogrezne. Kad se šampinjoni skuvaju, dodaš pavlaku i krčkaš dok se ne zgusne. Prijatno.

'How Will I Laugh Tomorrow...' je čist thrash.

Nije malo, ali šta fali svirci iz 2 seta od po sat vremena? Odmoriš između setova, pišaš, popiješ pivo, a ništa ne propuštaš. Plus imaš 2 openera.

Dakle, ko je fan ovog genijalnog italijanskog stripa? Doživljaji najluđe tajne organizacije na svetu. S leva na desno: Alan Ford - tunjavko i šeprtlja, nekadašnji reklamni a sada tajni agent Nosonja (Sirano) - pas koji je sve sem pametan Sir Oliver - "plemić plave krvi", notorni kleptoman Bob Rok - džangrizalo i prznica Jeremija - hipohondar i večiti pesimista Debeli šef - lenština i tupander Broj Jedan - vođa grupe, starac "od tisuću ljeta" Grunf - uvrnuti pronalazač Ima tu još dosta likova, ali ovo su glavni junaci.

Ajd da ja probam.

Pa to onda nije "hrišćanin pre hrišćanstva". Hvala.

Pa što bi svirali 2 puta po sat vremena kad mogu odjednom sat i deset minuta.

Pa mogli bi i oni konačno kao i svi normalni matori bendovi da sviraju dva seta, pa nek jedan otvori jedna a drugi druga.

Deset godina ti je trebalo da je sastaviš?

1. Ne znam ko je to rekao, ja sam 100% siguran da ja nisam. Nemoj biti bezobrazan i izvrtati moje reči. Blackie Lawless stoji kao autor muzike za 'The Idol', što znači kao autor harmonske podloge za solo, koja je potpuno ista kao u 'Comfortably Numb'. Ako nisi svestan ovoga, onda ili nikad nisi čuo 'Comfortably Numb', ili jednostavno nemaš sluha. 2. Nisam nigde pomenuo ritam gitare. Stvarno si bezobrazan. Ti si imao neku konstataciju o ritam gitarama koja nije imala nikakve veze sa ovom raspravom. 3. Volim ja W.A.S.P., samo ne volim ljude koji misle da su svu pamet sveta popili i ubeđuju druge da nisu u pravu, a u stvari pojma sa životom nemaju. A takav si ti. Jedina veza između 'Crimson Idol' i 'Quadrophenia' je u tome da je glavni junak roker kome se život raspada. Sa druge strane 'Crimson Idol' prati priču 'The Wall'. Ako Bleki kaže da album nema veze sa 'The Wall' onda je on jedna obična lažovčina, a onaj ko mu poveruje je najobičniji glupak.

1. Ne kažem da nije. Ipak, Blackie je pisao muziku za 'Crimson Idol', zar ne? 2. Opet, što se te stvari tiče, nju nije pisao Bob Kulick nego Blackie, tako je apsolutno nebitno ko je odsvirao solo i kako. Ne samo da je Kulick bio pod uticajem Gilmoura, nego ga je izuzetno iskopirao, verovatno vođen harmonskom linijom koja je potpuno ista kao na 'Comfortably Numb', a za to treba zahvaliti Blekiju. Za ovu harmoniju ono što sam rekao izuzetno stoji i to niko ne može da opovrgne. 3. Ne znam šta si ovim pokušao da dokažeš. Obrati pažnju na početak strofe 'Another Brick In The Wall Part II' - bas i gitara drže jedan isti ton dok druga gitara prati vokal oko tog tona. I kakve to ima veze?

Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.

1. Kao prvo, nije Gilmour nikom ukrao ideju, jer je pisao muziku za samo 4 stvari od 26 na 'The Wall'. Koncept je Watersov i zasnovan je na njegovom životu. Kao drugo, samo kad Townshend nikad nikom nije ukrao ideju. 2. Nisam bio nezadovoljan. Preslušaj ponovo 'The Wall' i 'Quadrophenia' pa ćeš videti i sam koliko nisi u pravu. Mišljenje nisam promenio. A što se Blekijeve izjave tiče, podseća me pomalo na izjavu Alexija iz Children Of Bodom koji je odvalio da je onaj uvod "Your eyes are full of hate, 41" iz filma 'Strava u Ulici Brestova'.

Ja ni ovako nisam nezadovoljan. Ako bi on to rekao, jel bi ti onda prihvatio stanje stvari?

Činjenice su činjenice, a Blekiju je sigurno lakše da kaže da je "napisao album pod uticajem The Who", nego da prizna da je "ukrao priču za album od Floyda". Pored toga, ne verujem da ga je iko ikad pitao za 'The Wall'. Voleo bih da čujem šta bi tad rekao.

U stvari, prvo su bili skate punk, pa thrash, pa heavy, pa HC, pa california punk. Gde nađe psihodeliju kod njih, majke ti?

U 'Young Lust' Gilmour peva - Ooh babe/Set me free. A tematika, priča, melodijske linije? Ništa? Pa dobro, makar naslovi liče...

Nema šanse da bude Alexander, tu stvar su jedva snimili u studiju i nikad je nisu svirali uživo.

Ne mislim na "spašavanje ljudi pre Hrista", mislim na "hrišćanin pre hrišćanstva". Nemoj da izvrćeš moje reči i neka jedan od vas dvojice objasni kako je moguće biti "hrišćanin pre hrišćanstva"?

Plus 'The Real Me' uopšte nije na 'Crimson Idol'...

Priča sa 'The Wall' ide ovako: Klinac odrasta bez ljubavi u porodici, progonjen smrću oca (u Blekijevom slučaju brata) i odlazi od kuće da bi postao rok zvezda. Naravno, uspeva u tome, što za sobom povlači divlje žurke, seks i drogu na sve strane, a ima i menadžera koji je protiv takvog stila života i sopstvenog doktora koji mu "pomaže kad posustane" (baš kao kod Blekija). U svom tom ludilu, počinje da preispituje sebe i odlučuje se na telefonski poziv kući. U slučaju Floyda, javlja se ljubavnik njegove žene, a u Blekijevom slučaju majka mu spušta slušalicu; u svakom slučaju taj poziv je prelomna tačka, posle koga glavni junak odlepi i upravo se završna scena ludila i na jednom i na drugom albumu odvija na koncertu. Osim toga, tema koja se provlači kroz ceo 'Crimson Idol' (ona "I don't wanna be, I don't wanna be..." itd) je skinuta sa 'The Wall' (da budem precizan uvod stvari 'Empty Spaces', a i na tom albumu se više puta ponavlja), a solo na 'The Idol' je apsolitna kopija čuvenog Gilmourovog sola na 'Comfortably Numb', čak je i harmonija potpuno ista. A paralela sa 'Quadrophenia' je...?

Uze mi reč iz usta.