Dark_Elf

O čemu vi ljudi pričate? Pa nije tretman to što neko lopatom lupa po guzi, ili što neko nekome opali nekoliko ćuški. Niko to nije ni nazivao tretmanom (osim medija, kojima vi, očito, bezuslovno verujete). Crna reka (koliko sam razumeo) ima svoj tretman koji se sastoji u tome da u početku ovisniku daju male doze lekova i odmah se prelazi na zdravo vođenje života, što znači: ustajanje na vreme, rad, redovni obroci, redovno spavanje, molitva... i sve to vrlo disciplinovano i uredno. Onda kada zavisnik prekrši neko od glavnih pravila (na primer, unese drogu u centar Crna Reka (dešavalo se i to!)), onda nastupa kazna (i to samo ponekad) i tu kaznu su sami narkomani i njihovi roditelji potpisali još pre dolaska u kamp. Zatim, kazna može nastupiti kada neko u sred krize pokuša da pobegne iz kampa, pa ga na silu zadrže. Pazi, zamisli situaciju gde smo ja i ti drugari i ja sad imam neku curu i mnogo je volim, ali kad se napijem, maltretiram je i bijem. Posle svakog sranja koje napravim, ja dolazim tebi i pričam ti kako se kajem i opet to radim iznova i iznova. Tebi na kraju dokurči i kad ponovo krenem da patetišem kako se kajem ti uzmeš i pedagoški mi lupiš šamar ili pesnicu jer ti je dokurčilo više da me slušaš (mislim da ima nečeg sličnog i u filmu "Mi nismo anđeli"). E sad, po tebi, tu bi trebala svaka naša diskusija da se prekine, a ja bi trebao da te tužim sudu jer je to zakonski kažnjivo da me ti udariš pesnicom. Tih 350 evra je pominjao samo onaj čikica što je u nekoliko navrata bio na B92. I, guess what, nikada nije pomenuo da mu je otac Branislav rekao da vodi svoje dete odande, nego je, kao, negodovao što ovaj nema da plati. Isto tako ja mogu da ti pokažem snimak žene koja kaže da je izdvajala 150 evra mesečno i da posle određenog vremena nije imala više da plaća i da joj niko nije pravio problem u vezi toga. Sve je bilo Ok i njena deca su ostala u kampu i bolje izgledaju nego ikada do tad. Uostalom, nekih 20% pitomaca je potpuno besplatno tamo (nemaju da plate i niko ih ne tera), a imaj u vidu da je veliki broj narkomana iz malo imućnijih porodica kojima nije problem da plate lečenje (kao što im nije bio problem da kupuju drogu dok se nisu skroz navukli). Tamo ima preko 200 narkomana. Kako ih hraniti ako ih niko ne plaća makar onoliko koliko može? Kakvo crno zlostavljanje? Pa vidiš da se ovaj ni ne brani? Da je zlostavljan, branio bi se. Ovde je logika prosta: "Jeo sam govna, sad moram da istrpim kaznu koju sam sam potpisao" Tu statistiku niko ne spori. Ni B92, ni ostali centri (čija je uspešnost lečenja oko 5%). Jedino što neko kaže da je oko 30% izlečenih, neko 50, neko 40, neko preko 50... uostalom, teško je izvesti statistiku jer nikad ne znaš da li će neki narkoman da se vrati svojoj lošoj navici ponovo. Gledaj druže, ja ne branim oca Branislava zato što je pop, niti opravdavam da svešteno lice treba da ima ikakav komfor (ako se već posvetio Bogu, treba da da sve Bogu i da živi na veri i suvom hlebu), ali kakve to veze ima sa svom ovom pričom? Mislim, ja pričam uopšteno o tom centru i branim ga od onoga za šta ga optužuju (batinanje kao sredstvo lečenja), jer smatram da javno mnjenje debelo nije u pravu, a to šta on radi u njegovo slobodno vreme, neću ja da mu sudim, nego Bog.

Treba da se zapitaš ponekad je li istina sve što na medijima plasiraju kao istina. Bez uvrede, ali izgleda da su ti potpuno isprali mozak. Kažeš "Otac onog dečaka" (kojeg si video na B92), a šta je sa drugim očevima i majkama? Jesi li čuo njihovo svedočanstvo? Jesi li čuo da većina zdušno brani oca Branislava i zalaže se za to da centar opstane. Po mojem mišljenju oca Branislava napadaju samo najnesposobniji roditelji, jer će uvek da forsiraju priču da je neko drugi kriv (škola, ulica, društvo, otac Branislav...) sem njihovog razmaženog derišta. Naposletku, jesi li imao nekad bliži susret sa nekim narkomanom? Shvataš li da njima kada kriziraju nikakva priča i razum ne pomažu, već samo sila. Reći ću ti. Da pojedine narkomane nisu u centru silom zadržali (i primenili silu da to urade), ti isti narkomani bi otišli kod oca ili majke, njih bi pretukli za novac, pazarili bi drogu i overili bi se (i ko zna da li bi živi dočekali sutrašnjicu). Govore li statistike nešto? U svim centrima za lečenje narkomanije uspešnost je oko 5%, a u crnoj reci od 30 do 50% (analize variraju, ali i 30% je veliki procenat). Na kraju, evo ti emisija da pogledaš (možeš i da skineš, a možeš i u streamu da gledaš) u kojoj je (i pored suprotne namere isfrustrirane voditeljke) istina ipak došla na videlo: http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/РТ...

Ma ja sam siguran da će neka buduća istraživanja da kažu da Hrist uopšte nije ni postojao. Ili da su postojala 2 Hrista. Sve će učiniti samo da diskredituju postojanje Božijeg sina. Ali dobro... neka... valjda to tako treba i da bude.

Hej bre, ne spamujte mi po temi inače ću da pritisnem report po prvi put. @Andrija Smith Dobar si, al' te Dave Murray šije po tehnici 100%. Heh... šalim se... apropo teme, pominješ nagradu za poštenje i pominješ nešto kako je "uzaludno" tako nešto čekati od Boga. Čekati konačnu pravdu. Moje pitanje tebi je: 1) Da li si ikada bio strpljiv da je sačekaš? 2) Da li si učinio nešto čime bi opravdao Božju milost ka tebi? 3) Da li si učinio nešto dobro, a vratilo ti se zlo? Ne moraš da pročitaš da bi mi odgovorio. @jarancaba Nisam hteo to da kažem u tom kontekstu. Tj. Nisam sebe hteo da predstavim kao skromnog čoveka, zato što pominjem da sam glupo skroman i tako to. Ja sam neskroman, egoista, moglo bi se reći. I kad kažem da mislim da nisam za poštovanje, ne kažam to fore radi. Ivan Karamazov. To sam ja. Duša podvojena koja se stalno bori. Hvala u svakom slučaju. @Sarmice Tnx. Biće bolje... možda... @Vožd Drago mi je što te moja priča naterala da prizivaš Gospoda.

Ehh... moj mozak i ja nismo podvojene ličnosti, nego smo jedno. Nisam ti ja od onih što se po svaku cenu trudi da bude poseban. Jebe mi se za to. Jedino što znam je da sam ponekad glupo pošten. Apropo normalnosti... ne mislim da sam nenormalan, ali definicija normalnosti je izvedena po granicama ludila većine. Inače, priča ko priča verovatno nije ništa posebno i sinula mi je jedne večeri dok sam pokušavao da zaspem. Žrtva većeg duha zarad manjeg. A i interesovalo me da li ću biti kadar da inkorporiram u priču delove mojeg (fiktivnog) doživljaja posthumnog života. A i nije loše za vežbu, nisam pisao ništa godinama. @Untitled Jedan ko nijedan. P.S. Ispričavam se svima kojima je priča smor i uzela im 15 minuta dragocenog vremena.

Ja i Teša od pre 3-4 meseci:

Pre 6 meseci. Hvala Al' realno, nije meni nešto mnogo to bitno... bitno je da se pije i pevaa.

doom.

Slika od pre godinu i po dana. (uticaj alkohola se vidi ) Još veći uticaj alkohola.

Slika od pre nekoliko godina: (sa avatara ) U međuvremenu me pojeo alkohol pa sam mnogo veći akrep. Ali... who cares.

CRKVA Nisam jedan od onih, što kad stoje u crkvi, mogu potpuno da se posvete Bogu, odnosno sopstvenim gresima. Nisam ni od onih što stalno zveraju nekud i štrecaju se i okreću se na najmanji šum. Valjda sam negde između. Jednom tako, u jednom mom (samo) "stajanju" u kući Božjoj, kad me ponovo moje misli (ili onoga što mi je misli skrenuo) odvukoše na drugu stranu, upade u oko (odnosno ispod oka) jedan mladić-dečko koji se gegajući šetao od oltara do ulaznih vrata crkve. Njegov groteksni geg je bio samo bolest, telo se stalno klatilo kao da će pasti, ruke su mu strašno drhtale dok je podavao neku knjigu sveštenom licu, i nisam se mogao odlučiti da li bih ga svrstao među čoveka ili dečaka. Nisam ni od onih što vole da opisuju jednu prostoriju na 5 stranica, pa da na kraju nikome nije jasno kako ta prostorija izgleda, ali ću u par reči reći da je crkva zaista odisala nekom prijatnom energijom, bilo je i toplih sunčevih zraka koji su nekako padali kroz prozorsko okno direktno na mene (valjda htedući da pokažu ko je najveći grešnik), bejaše tu, kao i u mnogim crkvama, hor od nekoliko ljudi u prednjem-desnom uglu, sveće sa leve strane, hor ženskih glasova koji se čuo sa svih strana. Na kraju liturgije, kad mi je svest vikala "dobro je", a podsvest "bole me noge", uputih se da pazarim sveće i gle, onaj dečko je bio iza pulta. Obradovah se jer ću taman imati prilike da ga bolje osmotrim. Pogled mu nije kazivao mnogo, odnosno, kao da je gledao kroz mene (što verovatno i jeste) dok sam uzimao sveće. Sačekah neku bedu od kusura i prekorevajući sebe što sam uopšte i sačekao kusur, uputih se da zapalim sveće. Plamen je goreo nikad intenzivnije i dok se pozadina iza njega maglila, on je narastao sve sjajniji, snažniji i bitniji dok me celog ne zaokupi i proguta. Znao sam gde sam, znao sam šta sam, ali nisam znao zašto sam, i od kada sam, i kako sam. Bio sam mrtav. Ili sam sanjao da sam mrtav. Ma ne, bio sam mrtav sigurno, jer bih se u snu sigurno probudio saznanjem da sanjam. Ali sva ta bestelesnost je unekoliko i podsećala na san (u nedostatku drugih poređenja), jer ste mogli da se dedete gde hoćete u jednom trenutku, kao u snu, samo sada po sopstvenoj volji, a ne po volji podsvesti. Da, to je to! Kontrolisali ste i podsvest. I svu mudrost koju ste mogli imati bila vam je na raspolaganju. Obreo sam se u visinama (ili dubinama) i nekako, još uvek nisam imao utisak da sam u raju, niti da sam stigao na neko krajnje odredište gde mi je duša želela. Više sam osećao ceo prostor kao predvorje. Sretao sam i druge. Druge pokojnike. Ali ne kao što se sreću u životu, već kao neko "JA!" u obliku energije koje je proletelo. Nije se ništa progovaralo, niti govorilo (niti smo mi bili sposobni za to) već je sve bilo u nekom vidu utiska. Kada neko "Ja" proleti pored mene, ja sam znao da je to nečije tuđe "JA", a kad bih usredsredio svoju volju, mogao sam u trenutku saznati sve o karakteru tog "Ja". Nešto kao susret očiju, kada u trenutku pročitate nečiju misao, emociju, nesigurnost, samo mnogo jače. Ovde ste čitali karakter i duh. I sve to u bljesku trenutka. Ne znate šta su ti ljudi radili, kako su umrli, ali ste znali kakvi su i šta bi mogli u nekoj hipotetičkoj situaciji da urade. U kakofoniji mnogih tišina, jedna anđeoska mi naročito privuče pažnju i ja se obreh na nekom poznatom mi mestu. Ne beše tu ništa vidljivo, ni opipljivo, ali ipak beše prostor, i utisak mi beše da su najglasnije pevale tri duše negde pravo-desno ispred mene, osetih nečije snažno prisustvo iznad mene, pogled jakog Anđela i ne usudih se ni da misli okrenem na tu stranu da ne bih oslepeo od goruće svetlosti kakvu sam osetio da poseduje. I gle, videh jednu dušu kako se gega. Odmah sam znao ko je. "Zar je moguće?", pomislih. Da, to je bila duša mladića u crkvi. A i ovde smo bili u crkvi. Spoznao sam joj ograničenu svest i video da se usrdno moli Gospodu. Spoznao sam da čak i sada, u ovom predvorju Gospodnjem, ta duša ima svest čija se širina guši zakrpama neznanja koju je još uvek imala na sebi. Molio se za nekoga, ali nisam spoznao za koga. "Gospode", pomislih "Zar i ovde ljudske duše vuku sa sobom ograničenja koja su imala za života"? "A zašto da ne?" odgovori mi svetlost iznad mene kroz misao. "I ovde, kao i na svetu jedino ograničenje koje duša ima je greh, a ne (ne)spoznaja svega. Sve zna samo Gospod, a ova duša je svoju molitvu još više pojačala, dobrovoljno se odrekavši spoznaji svega, kako bi se usrdnije molila Gospodu. " Zanemeh pred takvim argumentom i osetih kako me grize moje sopstveno ograničenje i čuh još andjela kako mi kaže: "Tvoj račun još nije sveden". Hor andjeoski nadjača sve ostalo, pa i moju zadnju misao i ja osetih težinu, stravičnu težinu ruke koju sam podigao i iz svetlosti otvorih oči pravo u mrak. U mrak jedne bolničke sobe, jadno osvetljene prljavim reflektorima. Pošto mi je podignuta ruka bila u žiži pažnje kad sam otvorio oči, u prvi mah nisam ni primetio nekolicinu osoba koje su me zabezeknuto posmatrale. "Živ je!", uzviknuše... "Ovo je čudo!". Promrljah "Jeste li sigurni da sam živ?", a oni se nasmejaše jer su mislili da se šalim, a meni u stvari nije bilo nimalo do šale. Otišli su da me ne bi uznemiravali, a ja zaspah premoren od kontrasti dva različita sveta. Posle par dana došao mi je sveštenik i sede pored mene. - I konačno, Luki se ispunila molitva. – reče - Kakva molitva oče? Koji Luka? Ništa meni nije poznato, izgleda da se drugi ustručavaju da mi pričaju bilo šta, a ja se ničega ne sećam", rekoh. - Ničega? - Ničega bitnog dokle mi svest doseže u prošlost. Verovatno imam neku vrstu amnezije. Hoće li mi neko konačno to razjasniti. - Da li se sećaš da si bio u crkvi, sine? - I da i ne. – rekoh potpuno zbunjen. - Palio si sveće, i odjednom... pao na mestu mrtav. Ljudi su se uplašili. - Mrtav? Pa kako sam sada živ? - Ne znam. U stvari, znam, ali ne znam zašto. To je Božija volja. - Ne znate, a znate? Molim vas oče, ne činite mi ovu neizvesnost još neizvesnijom. - Luka je odmah dotrčao do tebe i počeo da se moli. - Šta da moli? – upitah glupo - Da moli Boga. Molio se Bogu da umre on, umesto tebe. Bog ga je očigledno uslišio. Sada Luka nije više među nama. Božja volja, ko sam ja da sudim. - Ali koji Luka? Zašto se on molio za mene? - Ko će ga znati, zašto. Nikad u životu tako nešto nije radio, bio je dobar, poslušan... - Oče! Ko je Luka? – prekinuh ga - Luka ti je prodao sveće. Zamislih se.

Ja malo "epskije" celog života gledam na celu stvar, pa mi je smisao života "etički se uzdići što je moguće više". To (između ostalog) znači i ojačati karakter do te mere da možemo odbiti svaku strast za kojom žudimo, bilo da je u pitanju sex, hrana, alkohol... smisao je dobiti sve na tacni, ali znati da se iskontrolišeš.

Ispario... kao da ga nikad nije bilo.

Ma nije to... Nego ti frka za Silmarile pa zato osećaš smor i prazninu. Smisao života je da ih nađeš.

Simptomatično je i to što mnogi hvale određene tekstove, a nemaju pojma o tim tekstovima (nisu ih pravilno protumačili), nego im ono... zvuče cool... pa kao "mnogo su dobar tekst napisali...". A i bendovi nisu bolji... sve je to u 90% slučajeva patetika, a da ih prevedeš na Srpski ne bi zvučali bolje od mnogih narodnjaka. Konstantno se forsira opisati neki "vapaj napaćene duše" bez imalo dubine i smisla, nego ono "Darkness is my pain, I feel it deep inside of me. Follow me. Follow my sorrow..." :) Budalaština, čini mi se ponekad da mogu da štancujem 100 takvih tekstova dnevno i da postanem Marina Tucaković u metal krugovima.

Tnx. Jesi pogledao animaciju?

Može... mada sad nemam vremena dalje za ispravke, ovo je final. Zapravo, to zeleno na levom zidu nije refleksija, nego samo (pre)jaka svetlost. Verovatno si u pravu, trebao sam da smanjim malo tu svetlost (a možda i malo manje saturišem tu zelenu). A što se reflekcije na podlozi tiče, meni se možda čini da sam i tu malo preterao. Naravno, svaki rad može da se pegla u nedogled, ali onda nikada ništa ne bi moglo biti završeno. Hvala na sugestijama.

Na forumu Dizajn Zona je otvoren lightning challenge. Radi se tako što dobijete gotovu izmodelovanu 3D scenu, a na vama je da je teksturišete i osvetlite. Ja sam uradio kratku animaciju kao bonus i možete je videti ovde: Fire and Rain - download (1280x720, 17MB) Evo i mojih screenshotova koji će da budu u takmičarskom delu: A evo i teme sa tog foruma: http://www.dizajnzona.com/forums/index.php?showtopic=61775

Može, ako ga ti dosecaš od nekud.

Pa ja sam razumeo da se nešto priča o prvom maju. Čak bi mogli i roštilj da raspalimo negde.

Sisuse, oćeš da dođeš za prvi maj, ako organizujemo nešto? Oćeš li izdati partiju, ili?

Kalife, što si se uzbudio toliko? Diši čoveče. Ispade da sam ja tražio dlaku u jajetu, jer sam pomenuo Somaliju i ispade da sam ostao bez nekih argumenata, a nisam ni učestvovao u raspravi. Cenim ja druže to što ti pričaš i čitam tvoje postove i skroz su mi Ok, samo što imaš tu neku vrstu predrasude da mi sad kao gajimo neku neosnovanu mržnju prema Amerkancima. Grešiš (bar u mom slučaju), nikoga ja ne mrzim, pogotovo ne nekog običnog građanina - šljakera u Americi. Čovek je čovek, ima dobrih i zlih i tamo i ovde i biće uvek tako. Ja mrzim Američku spoljnu politiku. Mrzim to što su mi uništili zemlju zbog njihovih interesa. Ne volim Belu Kuću, Pentagon, Wall street. Medlin Olbrajt i Hilari Klinton, a ne nekog Amera što šljaka u fabrici automobila. Nemoj imati predrasude, it's not either American way, either Serbian way.

A ček... zar Ameri nisu izgubili rat u Somaliji?

Eh bre, kad dočekasmo da i (vrsni) programeri pohode teretane. Apropo teme, ima jedna mala pekara na Konjarniku koja za vrlo pristojnu cenu (mislim da je oko 340 dinara kilogram) nudi izvrsne pite sa zeljem, mesom, sirom...