Људи моји, какав сам Дом за вешање сан снио.
Као, нас пар будала дигнемо гробарску револуцију против система и преузмемо некакав луна парк, а дечурлију држимо као таоце. Деца нас, наравно, заволе и неће да иду кући.
Поставимо услов да нам дају неку полицијску станицу у замену за луна парк, па се пандури исељавају са оружјем и пратећим чудима, а ми гледамо и смеје нам се брк.
Пролази колона пандура и видим пандурку, на гузицу паднем. Зауставим је питањем - шта, бре, тражиш овде? А она слегне раменима. Па је зовем у револуцију, она би као хтела. Питам је чија је, каже - ваша - црно-бела. А мени срце да излети. Па ми запева, она, пандурка:
http://www.youtube.com/watch?v=mzb2Arp6Gqg
Ја летим.
У пролазу ми пандур неки добацију како је боље да су нас они хапсили.
Ја овој мојој кажем да ми пише писам јер то волим, да ме обилази.
И онда размишљам...никакав, очајан и помало сањив...и нађем се ван целе приче, како слободно корачам после дербија на аутобуској станици у дресу Партизана.
Чујем како се пролазници чуде и говоре да сам будала што пролазим тако...и онда неки хепатитис циганин од метар и по прави галаму, неки га, шатро, држе да не јурне на мене, он се отима и трчи ка мени. Мени смешно, размишљам о мојој жандарки, он налети и одбије се од мене, па извади нож и кркне ми га директ у стомак.
Ја се сетим оне радовске - само пичке боду - па то и изустим и умрем.
Коки, чувај се.
Срето, волим те, буди Гробар.