Kent

Ajd da reknem koju o novom albumu dok cekate leak (mada promo ne postoji i nece ga biti, tako da sumnjam da ce album leakovati do datuma izlaska i mozete ga cuti jedino ako imate pristup NB-ovom download portalu, kao i Testament, Scar Symmetry, Tiamat i jos brdo drugih).... Prvo, The Chosen Pessimist je verovatno najgora stvar koju su ikad uradili, 8 minuta Andersovog prenemaganja, pesma zbog koje mogu da razumem zbog cega stari fanovi preziru nove stvari. Ostatak je vise nego dobar, donekle se naslanja na prethodni album, sto ce reci da predstavlja kombinaciju melodije sa Colonya i Claymana, groovea sa Rerouta i prljavstine (toga daleko manje nego proslog puta) sa Soundtracka. Ima izuzetno dobrih pesama (I'm The Highway narocito, koja bi sigurno bila top5 IF pesma, jer u 3:41 bukvalno sumira sve sto ih cini tako dobrim bendom, samo da umesto Daniela sedi neko drugi za bubnjevima) i nesto manje mastovotih, ali nema fillera. Album zvuci najmodernije (najkomercijalnije?) do sada, ali to nikako ne znaci da nije brz, da nema prepoznatljivih harmonija i solaza. Glavna odlika su vrhunski eksplozivni refreni, bez preteranog filozofiranja, ali sa svim potrebnim atributima koji su IF definisali i razvili, pa i krunisali u najbolji metal bend ovog milenijuma. Ocena: 8/10 (bez Pessimista 9)

malo kvarno, samo cetvorica, pa se onda umuva i peti, a ovi ostali ne znam gde bejase... nesto su menjali postavu, neki indijac (kao onaj iz cult of lune) svira glavnu gitaru? pokrili semplovi ove sto fale... inace, sve to zvuci strasno mocno, bas gruva kako treba.. ali ephel duath je dragocenost! samo djitra i bubanj + vokal... bubnjar sve vreme cita tablature, a ovaj gitarista nije normalan sta radi. bukvalno delovalo kao da ih sedmorica na stejdzu...

Najbolji do sada! Za tebe, ako eventualno nemas, http://oink.cd/details.php?id=1329618

si pojeo ti ?

? Nekoliko brojeva ranije Uzgred, Oceansize - Frames je ovogodisnji prog rock vrh, iako je album nesto losiji od prethodnika.

upravo u tome sto vi radite, ja samo skrecem paznju na izjave tipa "bruka kako ovoga nema!!!", to je sve.

bre, bas si neki osetljivi progresivac, a jos si imao i smajli... ono se odnosilo na sve je postojalo. imajte to na umu kad otvarate nove teme.

Ova tema i sve ostale koje ovih dana otvarate su odavno postojale i tu je toliko toga receno da vise nema potrebe da se ista pise. Verovatno su u cistki nestale, ne postoji drugo objasnjenje... Kevin je prototip kvalitetnog muzicara koji ne poznaje granice... Ako ga to cini uvrnutim i kontroverznim onda bih i ja da sam takav. Graveyard Mountain Home je vrh btw.

A sta ako ima watermark, a? A??

Stigose mi Oceansize i Riverside jutros, znaci da bi trebalo da se OiNKuje u toku dana

ILKE TRANS!

nazalost, krang se nije zezao.

Danas definitivno da, iako zvuce nikad bolje sada kada su sve "zvezde" otisle.

Buddhina rec je ovde za sve zapovest.

Uuuu, i meni je novi Hopesfall keva

Ne svira vise Gus G., a tema je definitivno postojala... I novi pevac je car, nabilldovani celavi party animal!

mda, to je neki entuzijasta neg cisto da vidis da ima i (pre)hvaljivanja albuma

Eshesh, daj mi jedan album koji nece imati neku negativnu kritiku Pazi tek ovo bracala i jos na nasem!!: Port Royal - Afraid To Dance (Resonant 2007) Sa ove-post-komforne udaljenosti ispada da je za zainteresovane najveći kunst bio izbeći stampedo razularenih post rok atova i istovremeno zapaziti graciozne i elegantne desperadose koji pokušavaju da izbegnu č(k)o®porativni iskorak. Žanr kao žanr, kol'ko dobrog - jedno XXX puta više mediokritetstva i asa nosi, ali.. da l' treba koriti Joy Division ili rane The Sisters Of Mercy kao inspiratore za kohortu eyeliner kreatura čiji je vrhovni domet (bio/ostao) pojavljivanje na nekom tevtonsko/skandinavskom tribjutu na kojem i besmisao dobija meta smisao. Ili, recimo, treba li poslati Karli Od Mosta udebljane i senilnošću načete ostatke The Smiths za sav mentalni bol koji nam je čangrljavi indie-pop-rock doneo... No, obično žanr/trend, šta već, počinje da umire (za (oko)hardcorenje fanove), a za prave sladokusce otvorenih ušija i očiju TEK počinje, kada se pojave prva i prava remek-dela koja na sva zvona obesmisle svo sektaštvo, po kojem je, recimo, post rock (naj)najpoznatiji i koji u 99 odsto nji'ovih konzumentskih slučajeva poprima oblike paranoje i homofobije. Na svu sreću, s vremena na vreme se pored giganata i prve ekipe (GY!BE, Mogwai, Mono, EITS) pojavi bend koji nas euforično vrati na onu početnu, gotovo mističnu tačku sa koje je sve, ali apsolutno sve MOGUĆE. Đenovljani Port Royal su se već okrunili na tada već više nego sjajnoj etiketi (Resonant) sjajnim debi albumom "Flares", koji je svojim prolongirano delay eksCitiranim izrazom uznemirio duhove ne samo post rock zbirova i observera već svih koji nadasve traže autentiku, ma gde ona bila locirana. Tako su ušli u onu malobrojnu nisku bendova gde nestrpljenje za sledećim izdanjem počinje maltene onog trenutka kada se i prvo preslušavanje ultimativnog albuma završi. Afraid To Dance, čuveni "difficult second album" je prevazišao sva i svakakva očekivanja. Opisivajući album čovek pokušava da spoji sve onako nespojivo, nemarno naslonjeno, ali ima se utisak da PR sve to rade u jednom dahu bez ikakvog pretencioznog samoljublja. Tranziciono srpski rečeno - ukrupnjivanje kapitala i stilova je donelo jednu zdravu intelektualno-arhitektonsku zvučnu i metasoničnu konstrukciju, nalik na Gaudijeve tvorevine. Logika je tu isključena, čist oblik & osećaj - nema šema, nacrta i šablona. Lagano bez ikakve mrzovolje grade raznorazna svetlucanja koja su istovremeno i pastoralna meditacija i visoko urbana kontemplacija. Bazirani primarno na instrumentalnom poimanju muzike, ovaj put po prvi put i slažu vokale - više kao efekat sam za sebe, a tamo gde su Mogwai, špartajući pustolinama post rocka, zamijetili likvidan elektronskotamni vilajet na uzvišici ali i samo bacili pogled i vratili se da sede u podnožju, PR su se bez straha širokim koracima uspeli, ušli i pokupili ono što se, mi već znamo iz priče, pokazalo dijamantskim sjajem - van zagonetke naslućivanja. Takođe, ako bismo ih podvrgli najdubljoj hipnorecesiji, videli bismo da tu ima i zvukova koje je John Peel tako voleo kod malo dalje od ranih Tangerine Dream. Ambijent je samim tim i svekoliko prisutan, u stvari PR jesu ambijent za one voljne da vide. Metež koji ova ploča pravi je jednaka seti koja ponekad čoveka inspiriše da traži i traži i pokuša da objasni taj neobično objašnjiv uticaj koji zvuci mogu da imaju za svet i okolinu. Muzika ponekad ima isceliteljsku moć. Ovo je jedan od priloga tomu. Događaj za sve nadolazeće sezone.

Tolerancija, staro yumetal pravilo. Iznenadjujuce dobar album...

Ja sam pokupio samo nesto sto sam imao na kompu, sve bitno mi nije bilo tu, ali ispalo je kako je trebalo da bude. Prastari Lanfear je bio jedan od highlightova, bolelo je koliko je uzasno. Sledeci put samo na vreme da isplaniramo i bez tih mainstreamova sto imaju preko 1000 slusanja na last.fm-u.

^ odlicno. a taj jesu/eluvium split, da nema eluviuma bilo bi vnogo. Songs Of Green Pheasant - Gyllyng Street

dobar album. za one kojima smeta sto su biffy omeksali.

prokenja ga. napravi li to oot, nemam ceo dan, vodimo ove iz ed geina na bele virsle i weissbier.

@marcoman

ma ne ti rusi bre pero, ifolder rusi, oni su prespori. preglupi djokovic.