СТАРА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА
ПОРЕКЛО
Словени се појављују у Европи око 800 г.п.н.е. Из нама непознатог разлога пред крај старе ере долази до сеобе из тзв. прасловенске заједнице (околина Карпата и Дона, руске степе) у области источне, средње и југозападне Европе.
Око VI века н.е. прото-словенска језичка заједница се распада на три групе
-источну групу где спадају Руси, Белоруси и Украјинци
-западну групу (негде се назива и балтичко-полапском) где спадају Пољаци, Чеси, Словаци, Венди(нестали), Лужички Срби
-јужну групу где спадају Словенци, Срби, Хрвати, Македонци, Бугари
Између VIII и IX века долази до христијанизације Словена, а у X веку насељавају територију између Русије и Грчке, Лабе и Волге.
ИЗВОРИ
Не постоји ниједан писани словенски документ из незнабожачког доба.
Изворе за проучавање словенске религије можемо поделити на:
-историјске
Први писани податак нам даје у VI веку Прокопије из Цезарије. Најважнији писани извори о словенској религији су Кијевска хроника (XII в.н.е.) која говори о покрштавању Руса за време Владимира I, и хроника Хелмoлда Холда, Словаријум. Битне су латинске, немачке и данске хронике (Титмарова, Адама Бременског, Сакса Граматика, биографија Ота Бамбершког), византијске хронике (споменута Прокопијева, хроника Константина Порфирогенита), арапски писани споменици, средњовековни теолошки списи који забрањују незанбожачке обреде итд.
-археолошке
Ту спада неколико храмова и кипова/идола, али су до VI века непоуздани.
-фолклорне
У фолклору је сачувано сећање на паганска веровања.
ОПШТЕ ЦРТЕ СЛОВЕНСКЕ РЕЛИГИЈЕ
Стара словенска религија, као и друге индоевропске религије, била је „природна религија“ или „природно-митолошка религија“. Изражавала је однос људи према природи у оквиру њихових слабо развијених друштава, поготово у процесу материјалне производње. Најбитнија основа словенске религије су веровања аграрног комплекса, која представља општу основу старе паганске религије.
Најстарија веровања потичу из сакупљачко-ловачких заједница. И та веровања изражавају анимизацију шуме (у виду шумских демона) и култ појединих шумских животиња. Веровања у којима се говори о женским шумским демонима („вучја богородица“, култ медведице код балканских Словена) говоре нам о првобитној матријархалној основи. На крају, паганске богове замењују хришћански светитељи као заштитници звери и ова шумско
-ловачка веровања добијају хришћански обрис. Нека веровања садрже тотемистичке елементе, а неке имају хтонско-лунарни карактер.
Са развојем земљорадње и сточарства долази до промене првобитног култа животиња, израженог у сточарској или аграрној жртви или у обредима са животињским маскама и симболичним жртвама за житни род и општу плодност. Касније су у овим обредима дивље животиње замењене домаћим.
Култ дрвећа, биљака, извора и река је популаран и упражњаван од најстаријих времена па све до данас. Дрвећу и биљу су приписивана одређена плодотворна, заштитна и лековита својства. Поштовање светих гајева и појединачних стабала имало је за циљ преношење њихове мистичне снаге на усеве, стоку и људе. И поред неких разлика у облицима, овај култ је заједнички свим словенским народима.
Највећа подударност словенских веровања огледа се у аграрним обичајима. Они доследно изражавају анимистичко веровање о плодотворној снази последњег или првог пожњевеног класа, снопа или жетвеног венца и груписани су око јесење или пролећње сетве, жетве и вршидбе. Обичај „божје браде“ од остављеног класа указује на повезивање анимистичко-магијских веровања са обичајима о неком вишем божанству атмосферског неба ( нпр. брада Св. Илије, Спасова брада, Волосова брада, Перунова брада. Она је света и штити нпр. жетву од зала). Негде су од последњег снопа прављене женске фигуре представнице аграрних божанстава (тзв. бабе, младе, кумушке).
Земљорадничка племена са женском мотичном земљорадњом имају исте обичаје што указује на њихово аграрно-матријархално порекло. Момачко обредне дружине коледара, чаројица, кукера, као и девојачке дружине коледарки, краљица, лазарица, љеља указују на њихово порекло из матријархалног рода. На то указује и постојање женских божанстава и бројних женских фигура; обичаји у којима централну улогу има домаћица итд. Са аграрно-матријархалном традицијом је повезана и лунарна митологија. Посебан значај је придаван младом Месецу, од кога зависи сваки напредак а поготово раст усева.
Не зна се тачно да ли је код Словена постојао култ огња, поготово у лику божанства, иако су познати подаци о поштовању огња (приликом сушења жита код Руса) тзв. „живи огањ“ и прескакање обредних пролећно-летњих обредних ватри у циљу очишћења и превентиве.
Словенска сахрана одражава словенска „аграрно-вегетативна“ веровања, у којима се људски живот изједначава са животом биљке (потврду налазимо у култу дрвећа и биљака, аграрном култу са матријархалном основом). Нису имали посебна места за сахрањивање мртвих. Посредством хришћанства се граде гробља.
Словени су имали развијен култ мртвих, поготово култ предака.
Реч рај је пансловенског порекла и означава шумско пребивалиште мртвих. Потврду веровања у загробни живот налазимо у обичају да су заједно са покојником сахрањиване његове ствари, стока, па и жена. Различити историјски и археолошки подаци о начину сахране или спаљивања мртваца , као и разни погребни и подушни обичаји казују о постојању веровања у душу, како везану за тело, тако и слободну.
Словени су знали су за безброј натприродних бића, како мушких тако и женских. Познати су домаћи богови (penates), звани дед, дедушка, шумски духови-леши, душе предака-домовој , који се стиче тек када умре први газда. Код Јужних Словена није пронађен траг о култу домаћим боговима.
Гаспарини наводи да је веровање у кућног духа-заштитника пореклом из веровања о духу дрвета на шта упућују називи за кућног духа настали од немачког израза Schratt-шумски дух. Касније долази до мешања са веровањима о покојнику, поготово о претку-домаћину, заштитнику куће. Гаспарини такође, закључује да је обичај српске хришћанске славе , у ствари, преименовани пагански обичај у част претка-оснивача братства, себре, који је формално замењен хришћанским светитељем.
Постоји много документованих споменика о приношењу жртава код
Словена, чак и људских. Идеја приношења жртве је исказана кореном треб–нешто је потребно, нешто се изискује, тј. боговима се даје оно што траже. У многим словенским топонимима налазимо корен треб: Требиње у Херцеговини, Требово у Чешкој.
ДЕМОНОЛОГИЈА
Још је Прокопије писао о словенском обичају поштовања демона, а постоје подаци о датом обичају све до 14. века. Писани наводи да је индоевропског порекла, а општи је закључак да је везан за анимизацију природе.
Код Руса, Чеха, Пољака, други назив за демона је био бес, али то је пежоративни израз, за демона који доноси штету, преузет у хришћанству да се извргну руглу словенска божанства. Словени су натприродна бића звали боговима.
Код Чеха, Словака, Пољака, Словенаца, позната је (само под различитим именом) полудница, заштитница усева и поља.
Код Белоруса и Украјинаца њену улогу имају русалке , а код Јужних Словена виле .
Такође, код Руса и Белоруса се налазе русаљке, хомоним за виле. Негде се верује да су то душе умрлих девојака. То име није словенског порекла. Претпоставља се да долази од грчке речи и да означава празник Духове или ружични Ускрс, хришћански празник који се помешао са многобожачким.
Виле, женска митска словенска бића (веровања о вилама као о персонификацији природе-шума, вода, ветрова и облака, и каснија веровања о
душама умрлих девојака), касније су потиснуте именом и ликом русалки.
Према Лежеу, у старим српским споменицима виле се називају самовиле. Такође, у Бугарској се зову самовиле, самодеве, деве, јуде. Дуго се веровало да вила припада само митској традицији Јужних Словена, поготово Срба, али се испоставило да је она била позната свим Словенима, сем балтичким. Виле су се представљале као вечито младе и лепе жене. У њиховој златној, расплетеној коси се налази њихов живот. Понекад имају крила, очи које севају као муње, пријатан глас. Живе у облацима, мору, води и на земљи. Горске виле имају улогу Св. Илије у атмосферским појавама. Скупљају облаке, производе буру итд. Посестриме су многим јунацима. Имају дар пророштва, могу лечити болеснике и васкрсавати умрле. Могу бити и пакосне и свете се људима за увреде.
Код Руса, Лужичана, Чеха, Словака и Срба су се сачувала веровања о воденом духу, господару стихије, сличном шумском духу (нпр. водовик код Руса, водник код Чеха итд.).
Важну улогу у словенској митологији имају бића, обично женска, која одређују судбину људи од њиховог рођења. Код Руса су то Род и рожанице (корен је од глагола род, родити), а код Јужних Словена сојенице, суђаје, суђенице, рожденице, нарешенице, ориснице, уриснице, срећа итд.
Култ неба је постојао још у индоевропској постојбини, али није имао карактер посебног бога. Већини словенских народа је заједничко и веровање о небеском (deus otiostis) и земаљском богу (deus dator-давалац земаљских добара). Лик врховног небеског бога се разликује од општег словенског бога-громовника. Словенски текстови нам не дају доказа који би поткрепили речи Прокопија Цезареца и Хелмолда који су тврдили да Словени верују у једног врховног господара васионе-бога громовника, коме су жртвовали стоку. За небеског бога, који се људском кривицом повукао на небо, везано је сиромаштво култа и недостатак периодичних обреда.
Познат је Белорусима, Украјинацима, Пољацима, Бугарима и Србима. Словенски полаженик је супституција за овог бога, доносиоца богатства, среће и земаљских добара.
БОГ ПЕРУН И РУСКИ ПАНТЕОН
Највише података о боговима имамо о кијевској кнежевини X века и о балтичко-полапским кнежевинама, док су подаци о боговима других словенских народа доста оскудни.
У кијевском пантеону није било хијерархије.
Први бог кијевског пантеона је био Перун, али о његовом култу се не зна ништа поуздано. То је бог грома и буре, бог кијевске и новгородске Русије. Перун се спомиње у руским писаним документима XIV и XV века. Иначе, реч „перун, пиорун, парон“ на руском, пољском и словачком значи гром, док се у том значењу не спомиње код Срба и Бугара. Пер на старословенском значи ударам. Перун је онда онај који удара, туче. То је одлика која краси бога грома. Код Срба и Бугара не постоји ниједан историјски споменик о Перуну, али се спомиње у једној непоузданој народној песми.
Незнабожачки Перун је замењен хришћанским Св. Илијом, старозаветним пророком који се јавља као господар свих природних елемената. И код Руса, Словенаца, Бугара и Срба Св. Илија је светитељ грома, господар киша, ветрова и бура. Леже претпоставља да је његов култ заменио култ словенског Зевса и Перуна (наводи пример да је храст био свето дрво и Зевса и Перуна). Док Ловмјањски сматра да су Перун и Сварог, различите трансформације истог првобитног индоевропског божанства неба.
Волос је према Кулишићевом тумачењу бог стада и стоке тачније „бог обиља и богатсва“, а Леже га слично назива богом стада старих Руса. Све до данас се у руској фолклористици задржало ово име Волос-Велес изједначавајући се са именом и атрибутима Св. Власија, заштитника стада. Мада Ловмјањски наводи, да је Велес, највероватније, руски демон, који нема никакве везе са Волосом, богом стада и стоке.
У чешким документима XV и XVI века се појављује реч Велес за сатану. Иначе култ Велеса није пронађен ни у Пољској ни код Јужних Словена.
У Несторовој хроници се говори да је 980. Владимир подигао на брегу у Кијеву идоле боговима: Перуну, Хорзу, Дажбогу, Стрибогу, Сморглу/Симарглу и богињи Мокош.
О кијевском Хорзу немамо поузданих сведочанстава. Раније се погрешно претпостављало да је Хорз био бог сунца. Ватрослав Јагић изједначава Дажбога са Хорзом.
Дажбог се идентификује са Сунцем и сматра се наводно Свароговим сином. То се етимолошки потврђује тумачењем речи Дажбог-бог који даје, плодан бог, бог који даје богатство. И поред критика, неки сматрају да је култ Сунца оличеног у „ Сварожићу-Дажбогу“ основна концепција старе словенске религије. У српској народној књижености се спомиње Дајбог-Дабог, господар земље. Српски Дабог се изједначава са злим духом.
Симаргла неки руски хроничари спомињу под именом Сима или Ргла. Све у свему, претпоставља се да је ово божанство страног порекла јер у словенској етимологији нема никакво значење.
Владимир је подигао кип у Кијеву и једном женском божанству, богињи Мокош. У северној Русији и данас је очувана традиција на Мокушу, жену која се јавља у време великог поста надгледајући преље. Мокуша је заштитница женских радова, најпре предења, којој се и данас приликом стрижбе оваца жртвује прамен вуне.
Стрибог је, по Лежеовом тумачењу, бог мраза, док се Кулишић и Милин слажу да је то бога ветра.
Сварожић, наводни син Сварогов, према Милину је бог огња . Леже наводи да је Сварожић био бог рата Словена око Лабе и да је био сродан са руским Сварожићем.
СВЕТОВИД И БАЛТИЧКИ СЛОВЕНИ
Световид-Свантовид/т је био велики четвороглави бог балтичких Словена на острву Рујну. „То је онај бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. ...Нарочито обожавају и поштују храм овога бога...Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву.“ Храм у Аркони, где се налазила статуа Световида разорио је дански краљ Валдемар 1168. на дан Св. Вида, да би запрепастио незнабошце.
Хелмолд и Сакс Граматик закључују да су Рујани окренули име Св. Вида Корвејског (Sanctus Vitus) кога су им наметнули хришћански калуђери и да је Световид у ствари заменио хришанског светитеља. А можда су калуђери заменили светитељем Световидов култ, који су пронашли. Мада, невероватно је и да су Словени дефинитивно прихватили име Св. Вида као свог народног бога као и да су то име давали и другим боговима. Такође, позната је мржња балтичких Словена према хришћанству, коју су распиривали незнабожачки жреци. Тако да је сасвим могуће, да су рујански Словени пародирали име Sanctus Vitus. Префикс Свент је добио значење свет највероватније под хришћанским утицајем, а можда је пре тога значио јак, известан, сигуран. Леже сматра најприхватљивијим оно тумачење где се –вит, вид преводи са прорицање, савет.
Као и у кијевском пантеону, такође и код балтичко-полапских Словена, култ се развија више формирањем држава. Неки од њихових богова су били коњаници, а неки су полицефални.
После Световида најглавнији је Триглав, бог са три главе, чији култ налазимо у Штетину, Волину. Неки аутори га доводе у везу са деформацијом хришћанске Св. Тројице. Култ Јуле и њеног копља у граду Волину/Јулину спомиње се код биографа Отона Бамбершког. Не зна се да ли се овде ради о једном градском богу, по чијем имену се зове и град. Радигаст/Радгост има високо место у словенском пантеону. Радигаст је име града, који је у стара времена био опкољен светом шумом. „...је Редигост или Редигаст било словенско име града, који су Немци можда звали Rethra. У том случају Радгост би био просто бог, који је своје име дао граду у коме је обожаван“ . Хелмолд наводи бога Подага, а то име не значи ништа. Ако је Погода (време?) био би бог/богиња атмосферских појава. Претпоставља се да је Припегала, етимолошки гледано, бог коме припада сва хвала и слава. Према постојању Црнобога (црни бог), закључено је да постоји и један бели, добар бог, али о словенском дуализму не постоје аутентични подаци. У Коренцији су постојала три идола: Ринвид (истоветан са Световидом?), Турупид(бог ратник?), Пурувид (Провен?). Богиња Сива, највероватније-богиња живота и плодности. Давала је богатство. Такође се спомињу и Лада, богиња лепоте, Морана, богиња смрти или зиме. Али на њих наилазимо тек у традиционалној књижевности.
Поред Световида, Леже наводи још неке богове који се завршавају на -вит/вид. У варошици Карентини су обожавани седмоглави Руђевид (рујански Вид), петоглави Поревит. Писани полицефалију објашњава не као особину појединачног божанства вћ као форму којом се изражава моћ божанства. Хаволини су поштовали Херовита/Геровита/Геровида. Врло је мало вероватно да су сва ова божанства тако различитих атрибута и изгледа само хомоними Св. Вида Корвјеског.
Балтички Словени су имали организован култ са свештеницима, жртвама, понудама и хаџилуком.
РЕЛИГИЈА ДРУГИХ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА
О религији других словенских народа имамо оскудне податке.
Перун је био промењени бог неба и код источних и код јужних Словена.
Поставља се питање како је Трајан-Тројан постао бог или сатана код Источних и Јужних Словена.
У Далмацији постоје рушевине Трајановог замка, у Бугарској се употребљава деминутив за властито име-Трајко, позната је наша народна приповетка, У цара Тројана козије уши. Најважније рушевине у дунавским земљама носе Трајаново име. Народ све те рушевине насељава вештицама и сотонама и временом Трајан постаје бог. Такође, можда је успомена на велика дела Трајанова, пренета Словенима кад су дошли у нову постојбину, повезана са идејом о Богу коју су они сачували и раширили. То је једини пример код незнабожачких Словена, да човек постаје бог.
КРАТАК УВИД У НОДИЛОВА ИСТРАЖИВАЊА СРПСКО-ХРВАТСКЕ НАРОДНЕ РЕЛИГИЈЕ
Натко Нодило оповргава уврежену тезу да су словенски богови штури и једноставни. Такође, он жели да исправи парадоксалну неправду, пошто је српско-хрватско „пучко празновање“ најобилније, а од свих Словена најмање познато.
Он трага за српско-хрватским митом кроз богато штиво народне књижевности. Такође, савесно одржавање паганских ритуала је опстало захваљујући „нашој најмањој напредности“ међу осталим Словенима. Паганизам већ у XII веку губи своју снагу и значај због утицаја хришћанства-дoдуше касног, као и ислама, али део старе вере је нашао заклон у богумилству. „Богумилство без муке се уцијепи на још зелено стабло српског незнабоштва, а поштеди стару религију много више, него свијесно и ревно христијанство “.
Говори да српски и хрватски богови воле да обитавају на земљи и да je религија Срба и Хрвата најближа итало-хеленској. Утврђује (доста смело?) да је њихов врховни бог Свети, јаки Вид, и прави паралелу са врховним балтичким богом, Световидом. Вид долази од видети, знати. У народним песмама се он називао „великим“ и „вишњим “. Тако да изрази „цар небесни“ и „царица небесна“ нису хришћанског порекла већ се првобитно односе на Вида и његову жену. У епским песмама се Вид појављује као Јакша, Воин, Страхин, Страхиња, Страхило, Страхињић, Бановић Страхиња... Св. Никола из народних песама је остарели Вид.
На култ бога Перуна развијеног код нас, указује и „планина Перун“ (Далматински Мосор), под којом су се по предању људи некада клањали Перуну. Он је приликом христијанизације, замењен Св. Илијом. „На Громовника Илију Громовник Перун напрти све тешко бреме свога поганства“ . Громовник Илија управља громом, пушта и ускраћује летње пљускове, гозбује усред софре чак громом гађа и ђаволе. Jарац живодерац, познат и руским скаскама, припада Громовнику.
Његова сестра је Огњена Марија тј. Огњена Муња. То није Богородица већ стара богиња пореклом из Индије. Њено митско својство је муња. А њима помаже и Свети Пантелија, бог ветра. У индоевропским делима је могуће наћи сличне паралеле где гром и ветрови иду заједно, при сили олује. Крес, представља свети огањ, што се ложи у пољу уочи Ђурђевдана, Ивањдана, Петровдана и Видовдана. Он се доводи такође у везу са огњем бога Громовника (култ прескакања ватре).
Живи Огањ може бити двојак- у Огњене Марије, који је старији и силази на земљу где постаје Огањ Креса. Са Огњем на земљу силази и неко свето пиће. Нодило претпоставља да се то свето пиће код нас зове мед.. И да смисао изреке „Пала му је секира у мед“ треба ту тражити. У нашим песмама се појављује митска крчмарица Јана/Јања која помаже јунацима. Она представља несумњиво Огњену Муњу, а планина где је њена крчма је огњени олујни облак. Самим тим, Ањ, Јањ прелази у Анко и Јанко (Сибињанин Јанко), те они предсатављају Огњана. Змија код Литвана и Словена, поготово код Срба и Хрвата је бог огња . Змај се ноћу претвара у лепог јунака (Змај-Огњен Вук). Различите наше приповетке говоре о змији младожењи који је у ствари млади бог Огањ који се жени.
Гореспоменуте виле у облаку седе, спавају, шетају, певају, воде коло. Вили је облак заклон, стан и игралиште. Такође, вила може да збија облаке. Вила је дух која управља облаком. Оне су златокосе и лакокриле. Вила се појављује често и са ветром. Израз“бела вила“ потиче од њене беле одеће. Црне виле се не спомињу у песмама, али их народ спомиње као пандан белим, и оне су зле. Могу бити непријатне према ономе ко их узнемири. Оне кажњавају узимањем очију, засењују очи (ноћу су виле опасне, а ове радње имају за циљ успостављања „ноћи“). У нашим народним песмама се појављује вила бродарица, ноћна вила Равијојла, биљарице итд.
Врховни бог Остали богови Верски служитељи трагови
Источни Словени Перун-бог громовник Волос-„бог обиља и богатсва“, Дажбог-наводни синСварогов, означен као Сунце. Стрибог- наводни бог ветра, необјашњени Симаргил, Мокош-заштитница женских радова, Хорс Нема помена о свештенству. Али су зато постојали врачари, гатари и мађионичари. Приношене су људск е жртве. Не зна се да ли је у Русији било храмова. Али је познато да је Владимир подигао у Кијеву незнабожачке кипове
Западни Словени СветовидНема заједничкпг пантеона Свантевит, Рујевит и Геровит су ратничка божанства, а Прове, највероватније атмосферско божанство. Богиња Сива,највероватније-богиња живота и плодностиМорана, Лада-женска божанства. Постојали су свештеници, гатари, мађионичари. Прорицање и приношење дарова. Људске жртве? Светилишта су археолошки доказана. Садрже идоле и ризнице.
Јужни Словени ? Перун-громовник-његове митолошке особине прелазе на Св. Илију Сварог, Велес-заштитник стоке, богиња Макош/Мокоши. Дабог-хромо, хтонско божанство, заштитник стада и вукова, фукције пренете на Св. Саву, Св. Јована, Св. Николу, окарактерисан као хришћански ђаво. Вид-божански видар, цар Трајан. не спомиње се свештенство, ритуали и култови, јер су брзо прешли у хришћанство. Најмање података. Светилишта нису потврђена.Трагови се налазе у топонимима јужно од Дунава
Многи научници одбацују значења митова као поетизованих историја. Како год, ја ипак верујем да се у митовима крије прошлост једног народа али сувише крхки и танани да бисмо их могли тако лако разумети и протумачити.
Ја сам мислила да ће ми ово кратко изучавање словенске религије помоћи да себи осветлим неке неразјашњене ствари и појмове, али уместо тога указано ми је само на још многе проблеме и неразјашњене одговоре.
Али и поред збрке коју је изазвало ова брдо информација, увиђам да су сви народи уметници, величанствени градитељи својих сневања и страховања. И да кад год хоћем(о) да се згрозим(о) над неким обичајем или навиком неког народа, треба да се сетим(о) да су сви они (као и ми) творци, рефлексија Свевишњег и да нас све повезује хумана жеља за стварањем и осмишљавањем.
литература:
1. Шпиро Кулишић, Стара словенска религија у светлу нових истраживања посебно балканолошких, Центар за балканолошка испитивања књ.3, Сарајево, 1979.
2. Натко Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит, 1981.
3. Луј Леже, Словенска митологија, ГРАФОС, Београд, 1984.
4. Хенрик Ловмјањски, Религија Совена и њен распад, XX век, Београд, 1995.
5. Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Београд, 1994.
6. Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, књ. 2, ГРАФОСРЕМ, Шид,1997.
