DramatisPersonae

Signs of your loom I see Upon wavering surface of my sea; I didn't sleep, dreaming of you, The nights I wake, looking at you. Oh Sun! The Sun! Flying with arms open wide, Unveil your shifting mask, Let me drink from your cup! Sun. The sun. The morning dew on my eyes, I crossed the graveyard's path, I bore raven's yell, and back at him tell: Of a face I sonstrangely knew, Of a heart, that has a heart in you! Of a child of grace and so quiet With her love for the morning loom! She's shadow wanderers cast, Chasing them through the night, Chasing that place, where they stand; Becuase, wherein hides the Sun? -------------------------------------------- And then the raven stopped it's croak, His black feathers now are soaked Rain gliding down his beak, Spreading his wings, he looked at me...

...Mašinac kažeš? Pa i ja sam završio mašinsku školu! A što se pesme tiče: poveži puteve.

Molim.

I okrenuh se ka ogledalu. Stajao sam u mraku, Shta sam trazio u ogledalu? "Zastho li sam se toliko uplashio u snu, te sam se probudio? Zar mi nije prishlo neko dete, koje je nosilo ogledalo?" Gledam ruku, polako je nestajala u ogledalu.

Ali na chemu stajah, svo vreme? Moja slika lebdi iznad mene. Razdaljina je... Nedorechena. Okrenuh se da pogledam josh jednom svoje groblje. Okrenuh se, da se podsetim. Na svakoj plochi je moje ime, ispod svake lezi tudje lice. Na chemu to stajah, svo vreme? Reka je mrtva, prepuna katrana. Ogolele grane drveca, osushene lome se pod nogama. Gavranova neba, sunca nema. Hladni vetrovi po poljima lupaju prazne chinije. Odjekuje, odjekuje. Tama obavija teshku sliku, mrtvi horizont, mrtvu tishinu. Dok hladni vetrovi biju, Gde ja to stajah svo vreme? Gde si, izgubljeni vidu? Okrenuh se ogledalu, i upitah: Gde moje nade behu? Ko je kriv za mrtvu reku? Ogledalo je gledalo ruke, no to ruke ne behu. Pomislih, u senci drhtavog obrisa, moje reke teku, pomislih, porazenog lica. Okrivi me, okrivi me za mrtvu tishinu! Groblja ovo jednom nisu bila, Gavrana je golubica grlila. Okrivi me, jer ti nosish moju bedu. Jer u tvom drhtaju, videh svoju bedu. Ja znam da nisam sam, ovaj sneg ne pada iz mrtve zemlje, Ja znam da nisam sam, ovo svetlo shto me peche, Nekad ziv bejah, Okrivi me, jer kriv sam. Otrov su moje rechi, i svi ovi grobovi su ih pili... Otrov je moja krv, i svi gavrani su je pili... Otrov je jedino seme, koje u sebi sadih. Ali, gle, iz svih svojih lazi, na svom putu naishao sam na ogledalo. Ogledalo nisam mogao slagati, Ono je lagalo mene. Kriv sam, priznajem, jer ne postojim. A sve shto sam zeleo je da postojim.

1.) Poglej svoj potpis. 2.) Previshe su moje ochi videle za takvo neko tvoje konstatovanje. Pre svega zapitaj se shta je to mudrost. Posle toga pogledaj koliko ljudi mudruje; onda pogledaj moj potpis, pogotovu onu zadnju rechenicu. Sledece se zapitaj shta cesh ti uopshte na forumu? Shta radish ovde? Druzish se? Chemu tvoja svrha ovde? Pozirash? Istichesh svoj glas? Upoznajesh NOVE ljude? Molim te. Mozda ja jesam preran u svojoj predrasudi, mozda neko i jeste vredan vremena i truda, no podseticu te da mi ne postojimo za nekog tamo choveka sa Australije, ili bilo kojeg choveka kojeg sretnesh na ulici. Ti ne postojish dok ne upoznash nekoga da bi sebe usadila u njima. No, tu se radja problem, (barem shto se tiche ovog vida komunikacije, foruma) ja ne poznajem nikoga odavde, niti poznajem nekog sa ED-sa, niti poznajem tebe. Niti zelim, jer ljudi lako okrenu ledja zbog nedostatka ispravnosti otvaranja i razmene mishljenja sa ove vrste komunikacije. Shvati, ignorance is bliss. Ono shto ne znash ne boli te. Shto vece kule gradish, lakshe padaju.

Shta prichash ti ne slusha Satyricon? A ko bi ga i slushao posle fjul for hejtred tu menkajnd, i onog chuvenog madr nort mi ti seremo po livadama... Ma bitno da Emperor obnovio...

I shta sad da ti kazem? Mudri odlaze pre no shto budu ostavljeni. To je rek'o neki pisac, zaboravih koji.

Ovo je napisano dok sam bio na "terenu" u ... u... zaboravih u pichku materinu! Ma negde kod granice sa Rumunijom, tamo blizu Dj.klitsure... Neko selo, zaboravih kako se zove... Mada znam da ima dobru javnu kucu! E, vidish, toga se lepo secam... No, shta sam ono prichao? Ah, da! Ma tad kad sam ovo pisao, pokopo me neki maler, sjeb'o sam koren stopala, a bio sam na terenu, imali neke vezbe sa rumunskom vojskom... I otkrio da me je riba prevarila sa nekim tamo "drugom"... Uglavnom, tukao me je bedak, pa zlo.

...? Nebitno.

Pa pazi, pesma je previshe "laka" prozimajuci neke vec pomenute i opshte poznate slike i situacije, pa se chak ni ne obracam na neku metaforu, neko znachenje, neshto shto treba da bude neshto. To je samo olako napisano u trenutku jedne pozne vecheri lezeci na kauchu kod druga koji je drko neshto u AutoCad-u... pesmica je pisana dok je pichio Saturnus, a i gledao sam da bude shto ritmichnija... To ne valja.

uh! ne znam shta da kazem...

Stojim ispred ogledala, Samo obris pod tishinom svetla Osecam, njena linija podrhtava, Kao da se plashi mojeg pogleda. Stojim, zbunjen, chemu li podrhtava? Moja laz, samo mene ispunjava, I chemu onda bleda obrisa? Ko moju senku uznemirava? Pruzih ruku, poput slepca, I zaista, nije sama, Moja senka!

I na malu pozornicu istrča čovečuljak pregažen svojim korakom. Naglo se zaustavio, promrmljo par reči, poklonio se i polako se udaljavao nazad, prema mestu iz kog je istrčao, sa pogledom uperenim prema zavesama. Nestao je. Pozorište je bilo mirno. Gomila ljudi, posedana u somotno crvena sedišta, čekala su strpljivo. Njihovi pogledi se nisu odvajali sa kulisa scene, koja su pokrivala tako milu predstavu kojoj su se ovde okupili da bi je ispratili svojim oduševljenjem, i da bi joj dali smisao. Čekali su. Nervoza se polako skupljala na licima gledalaca, sada tako besna. Ubrzo su počela dobacivanja. Neki ljudi su ustajali i kretali kprema malim vratima izlaza. I onda ponovo, mali čovečuljak istrča na pozornicu. Svojim malim kreštavim glasom pokušavao je da smiri ljude, ali njegova ne rečitost i visoki ton njegovog glasa je postizao sasvim suprotan uticaj. Uzalud su bili svi napori malog čovečuljka. Uskoro je pozorište bilo sasvim prazno. I mali starac je seo nasred bine. Pognutom glavom ispuštao je tihe svukove. Zvukove plača. Svojim nespretnim, drhtavim prstima brisao je suze. Njegov plač je sad, pošto se buka koju su pravili besni ljudi stišala, odjekivao je malom prostorijom. U njoj su sada ostali samo on i njegova senka, i tuga koja se slivala niz naborane obraze. Sve oko njega je bilo tiho, čak i svetlo u kom je, počelo je da stišavasvoju naglašenost, kao da je sijalica umorna od sijanja, i kao da želi, i ona da napusti prostriju, da ne vidi sramne suze, da ne prisustvuje tom gnusnom činu samosažaljenja. Kao da ni svetlo ne mari za njega. Plakao je, najtužniji čovek, sam, nad predstavom, nad ljudima. On više predstava nema. Sve su odigrane. Zavesa više ne želi da bude podignuta. Nikad više. Plakao je, najusamljeniji čovek, sam, plakao je za sobom. Stao je.Osećao je nečije prisustvo i mahinalno podiže glavu da vidi ko li to posmatra njega? Ko li je ostao u njegovom malom svetu, u njegovoj sramoti? I iz mrakasu se čuli koraci. Polako je prilazila mračna figura. Prilazila je njemu, i izlagala se sve više i više bledoj svetlosti, otkrivajući svoj lik. Bio je to gospodin, obučen u skupoceni frak, i kako je prilazio malom starcu, tako je on osećao toplo strujanje u žilama, njegove suze su prestale, i mali starac se uspravio. Stala je figura pored starca, ispružila je ruku prema njemu pružajući mu svileno-belu tkaninu. Starac ga je gledao u lice, ali senka mu je pokrivalalice, i kao da je njegova sena jača od najcrnjeg mraka, crte njegovog lica su ostale sakrivene. Ali čak i u toj najmračnijoj senci, njegove krupne, crne oči, davale su slabačan trag odsjaja onog tako odlutalog svetla. Ali, ono što je starac primetio istog trenutka kad mu se mala bela maramica držana u ruci pažljivo prekrivenoj sa rukavicom istog materijala kao i ta maramica; ono što su oči prelivene suzama primetile je da je čudna figura bila pokrivena u potpunosti odelom za svečane izlaske, i da na njoj nije bio otkriven ni jedan delić kože. Sleđujući strah je zavladao umom malog čoveka, u kom je odjekivalo poricanje vizije. Njegova ruka je krenulada ga dotakne, gotovo automatski; ali čim se njegova ruka pomerila za santimetar, kroz svaki njegov nerv, kroz sve njegove vene, arterije, kroz njegovo srce, brzinom kojom samo oni najneprijatniji osećaji prolaze kroz čoveka, kroz njega je prošao sivo-hladni, bledi osećaj gadosti i mučnine, praćen iznenadnim neprimetnim sitnim grčenjem mišića. Njegove oči se ponovo napuniše suzama, dok su i one bile u stanju grčenja. Gledao je te tamne, duboke, hladne oči svojim, razgoračenim preko svake mere. I umesto da ga dodirne, njegova ruka je promenila pravac, svesno, prema maramici koja beše tako naivno ispružena njemu. Znojavim i drhtavim rukama; skoro isto drhtavo kao u njegov glas kojim je izgovarao:'' Hvala .'' Dok su njegove ruke pokretima brzim i ne pažljivim brisale sve tragove njegovih lučevina, kako suznih, tako i znojnih sa lica; čvrsto je držao maramicu na kojoj je primetio svoje prezime uvezeno u nju. Njegove oči su se zaustavile na maramici. Shvatio je da je On došao da ga vodi. Poslednji put je prešao pogledom po pozorištu, želeći da se oprosti tišinom od svega što ga je okruživalo. Mračna figura mu ispruži sada ruku, što je starac spremno propratio, ustao i rekao: Idemo. I zajedno su krenuli ka vratima izlaza iz kojih je dopirala bela svetlost.

najjachi mi je ovaj deo: The flame of candle doesn't dances gayfully playing with shadows No, it strugles for life, drenched in tears The wind doesn't breathe cheerfully, it carries the scent, stillness, touches Of a thousand graves, caressing warmfully your face with nails Darkness doesn't dies with light, it hides, and waits for you As darkness sprouts from letters of this, it springs out of thee Out of every man, animal, thing, sound, picture, put of thee. Each day and night, sadness sprouts it's roots heedlesly. i naravno kraj.

duvaj

Koga?

Shta ti to treba da znachi?

hm.... pa to je moja sedma pesmica. Sedma koju sam napisao od kako sam pocheo da pishem... U stvari je jadna. I ima puno greshaka. Al' je moja i ja je volim.

e, vala si je dobro nazvao. I prestani da osecash toliko, samo se zbunjujesh.

U to verujem..

Mnjah??? Ko ti je taj domnicke? A otvarao sam topik sa sabranim (trenutno) delima, no ova nije tamo...

jes, mog VRLOG zivota...

delimichno si u pravu... U stvari, ovo bi moglo da se podeli na dva dela pesme, koja bi se recimo zvala: Innocence and the loss

Shta ti znachi? Dobro, ajd' nauchio sam da chitam sa tri i po... nijesam bijo bash obdaren... Al' sam bash dobro chito. Obrati paznju na potpis...